Анализа једног бешчашћа: Образ као реметилачки фактор и оптерећење

Пише: Видосава ОСТОЈИЋ

Прије пар дана је Уставни суд Србије забранио дјеловање организације Отачаствени покрет Образ и тиме, и званично потврдио да је Образ једино патриотско удружење српског народа у Србији. Клонирани евроманијаци у лику режима београдског, у недостатку свог образа, из љубоморе што га други имају, једногласно изгласаше да га ни други не смију имати. Без трунке стида, срећан што је његов режим приредио још један велики угођај својим протекторима, (језуитске или масонске нарави, свеједно), увјежбани европолтрон у лику режимског чиновника из судске власти, изађе пред камере и поче да пише нову државну историју Србије. Историју, у којој су патриотизам, морал и ОБРАЗ баласт, а издаја витештво.

Кад смо Те, вели, Србијо оставили без фабрика, предузећа, радника и сељака; без војске и оружја; без одбрамбене моћи, сигурности и заштите; без здраве хране, воде и чистог ваздуха; без села пуних живота, рада, мира и спокоја; без народа безбрижног и животом задовољног; без државника, команданата, генерала, официра, војника и војничке части; без љекара и професора универзитета – најумнијих српских глава; без оних који су бранили Тебе и Твој народ; без оних који су знали ко су Ти пријатељи, а ко су Ти непријатељи; кад смо, са задовољством, испунили све обавезе према Хашком трибуналу и сваку скупу српску главу, коју су наши непријатељи тражили, убацили у хашку вучју јаму; кад смо, Србијо, твом добродушном и мирољубивом народу успјели да намакнемо дух НДХ-овских идеолога и прогласимо га геноцидним, иако и врапци знају да Срби за то нису способни; кад смо се црвењели док смо се Твојим џелатима извињавали, и опрост од њих тражили, због тога што их је крв Твоја прскала, док су Ти Србе убијали; кад смо Те бацили на кољена да пузиш пред чизмама незаситих и крвожедних западњачких протува и комесара; кад смо Ти савили кичму, па гледајући у земљу, чекаш нови захтјев из Брисела и Вашингтона за свој сопствени разур; кад смо Ти, као врхунске вриједности потурили неморал и трулеж бездушног Запада, а протјерали морал, традицију и понос слободарског народа; кад смо Те убиједили да је све што је туђе љепше него Твоје; кад смо Те научили да се стидиш своје славне историје, своје традиције, својих предака и својих великана; кад смо Ти уништили комплетан школски систем, па од паметне дјеце правимо глупе зависнике од компјутера и слуге бездушног Запада; кад смо Ти омладини, умјесто сигурне будућности и перспективе, обезбиједили дроге у изобиљу, и бескрајно безнађе; кад смо од Твојих талената направили расадник из кога западни богаташи пресађују најбоље примерке у своје профитерско-злочиначке корпорације; кад нам ни Твој српски језик није светиња, често није ни српски, него наш или матерњи, (да нам се мањине не би наљутиле); кад све учесталије дајемо на писмене задатке јединице, због ћирилице; кад смо Те, Србијо, уз помоћ наших „западних пријатеља“ засијали бијелом кугом па по Теби цвјетају евнуси у дугиним бојама; кад смо омогућили Турцима да Те поробе, за почетак серијама, инвестицијама и мијешањем у односе народа Рашке; кад чинимо све што је у нашој моћи да Те преравне Војводине отарасимо; кад смо Те, Србијо, оставили без Косова и Метохије и светиња славних Немањића; кад смо Те оставили без части и достојанства,... што ће ти ОБРАЗ?!

Србијо, ми Твоји властодршци, још од 2000-те немамо образа, па шта нам фали? Кад су нас тада западни империјалисти, с врећама пара инаугурали на чело Твоје, и судбину Твоју ставили у руке наше, било је: или власт или образ, не може обоје! Признајем, било је тада неких међу нама који смо још имали трунку образа, али колико нас је то коштало, то само ми знамо. А колико би, тек, да смо имали цијели образ? Вјеруј ми, Србијо, та трунка образа нам је изазивала ноћне море, чим би, по наговору својих савјетника из Брисела и Вашингтона, неким својим учинком, Теби нанијели штету. Оптерећивала нас је трунка морала, која обавезно иде уз трунку образа, мијешајући по нашој нечистој савјести и гризући нас изнутра. То је било ноћу, по мраку. Но, чим би свануло и указала нам се нека лична добит, као нагарада за послушност, већ нам је бивало лакше. Тако смо врло брзо схватили да су привилегије, новац и моћ, лијек за оне који имају само трунку образа, и који су спремни да се и те трунке одрекну... Па да смо ми, Твој режим, имали образа не би „преговоре“ са Шиптарима водили полу јавно, а Косово признавали полу тајно!... И схватили смо, Србијо, да ти образ може бити само оптерећење и реметилачки фактор, и ништа друго. Па што ће Ти, онда, образ, Србијо? Поготово овај Отачаствени, који није трунка него чисти, часни, свијетли и високо уздигнути, кога смо Ти јуче с лакоћом смакли?...

Све нам ово саопшти весели часник режимски у оних неколико реченица, које му је газда написао, а он их напамет научио. И, задовољан увјерењем да је ОБРАЗ Србије дубоко запретао, да никад више нићи неће, оде да прими заслужену награду. Од фашистичког Запада!