Писмо СБ УН за хитно реаговање и пуштање Војислава Шешеља на слободу

• 14.11.2013
• 0 Коментара
• Саопштења

КОМИТЕТ ЗА ОДБРАНУ ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

                                   ЗАХТЕВ ЗА КОНТРОЛУ ДЕЛОВАЊА МКСЈ

                        У  ПРОЦЕСУ ПРОТИВ ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА

I.Уводне напомене

1. Савет безбедности Уједињених нација формирао је  Међународни суд за бившу Југославију  (Резолуцијом број 827 од 22. фебруара 1993. године).Дакле, СБ УН контролише  рад МКСЈ. Таква  правна обавеза  произилази из Резолуције 827 али и из дугогодишње праксе да сваких 6 месеци челници МКСЈ подносе извештај СБ УН.

 Последњи такав извештај о раду МКСЈ је поднет у јуну 2013.  а наредни треба да буде  у децембру 2013. У том контексту, обавештавамо СБ УН о злоупотребама светле и хумане идеје остваривања међународне правде или о грубом кршењу процесних и људских права у случају Шешељ у МКСЈ .

Обавештавамо СБ УН да је случај Шешељ најжалоснији пример  кршења Универзалне декларација о људским правима УН (Универзална декларација УН) или Магна карта човечанства (како се некада о њој изјаснила Елеонора Рузвелт), тачније чланова 7 и  9-11 Универзалне декларације УН  који гарантују право на правично суђење, заштиту од произвољног притвора,  презумпцију невиности и зарану дискриминације.

II. Политичка оптужница и произвољно одређен притвор

     који траје скоро 11 година

2. Оптужница против професора Војислава Шешеља је подигнута 14. фебруара 2003. године (предмет бр. ИТ-03-67) у вези са догађајима који су се одиграли у периоду од1. августа, или око тог датума, 1991. године до барем септембра 1993. године. Дакле,  оптужница против проф. др Војислава Шешеља подигнута је са 10 година закашњења. Оптужница се односи на  период за који нико не зна тачно када почиње (ни када се завршава). Према признању бившег главног тужиоца МКСЈ Карле дел Понте, изнетом у њеној књизи Госпођа тужилац из 2008. године[1] оптужница против професора Шешеља је подигнута искључиво због политичких разлога, или због захтева тадашњих власти у Србији: Ђинђић је у вези са Шешељем имао само једну молбу: Водите га и не враћајте нам га више .

Упркос овим чињеницама (или политичкој позадини оптужнице која је благо речено, неозбиљна и скандалозно написана) професор Шешељ се није скривао, нити  је бежао. Он је већ  24. фебруара 2003. године отпутовао у Хаг. Одмах по доласку, на аеродрому је ухапшен и спроведен у Притворску јединиицу МКСЈ. Професору Шешељу никада није уручена одлука до ког времена му је одређен притвор, нити на основу чега му се продужава притвор. Притвор (ненормално, нехумано  и са правне тачке гледишта несхатљиво стање) у предмету бр ИТ-03-67 бесправно се продужава без било каквог правног оправдања и траје већ скоро 11 година (и постаје са аспекта кривичног права казна). Такво произвољно трајање притвора, за које нема чак ни квазиправног оправдања, је у супротности са чланом 5, став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у којем се таксативно прописују случајеви када може бити ограничено право на слободу. То су случајеви ограничавања слободе: на основу пресуде надлежног суда,због неизвршења судске одлуке,да би се предупредило извршење кривичног дела или бекства по његовом извршењу, лишење слободе малолетног лица, или да би се спречило ширење заразних болести,као и да би се омогућила депортација или екстрадиција.Ништа од претходно наведеног не постоји у случају Шешељ. Произвољно  трајање  притвора  је у супротности и са ставовима Европског суда за људска права из чувеног случаја Гузарди против Италије (6. новембар 1980), у којима се јасно истиче:Суд подсећа да се, проглашавајући право на слободу, у ставу 1. члана 5. мисли на физичку слободу личности; циљ одредбе је да се обезбеди да никоме не може одузети та слобода на произвољан начин. Професору Шешељу право на слободу гарантује и члан 9, став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима у којем се прописује да: Нико не може бити лишен слободе осим из разлога и сходно поступку који је предвиђен законом, али и став 3. истог члана у којем се прописује: Свако лице које је ухапшено или притворено због кривичног дела мора у разумном року да буде суђено или ослобођено. Такође, и у Конвенцији Заједнице независних држава из 1995. године  се гарантује право на суђење у разумном року. У члану 6. став 1. се наводи да: „свако има право при разматрању његовог случаја на праведан и јавни претрес у оквиру разумног рока“.

Међутим, у МКСЈ се судије понашају као да ови основни међународни извори у вези са одређивањем притвора не постоје .

3.Такође,СБ УН сигурно  зна да је поводом чувеног случаја Куломин против Мађарске,управо Комитет за људска права УН  констатовао да је прекршен став 3. члана 9.Међународног пакта о грађанским и политичким правима јер је јавни тужилац неколико пута продужавао притвор а да током девет месеци Куломин није био изведен пред судију.Исто тако,поводом случаја Мајкл и Брајан Хил против Шпаније Комитет УН за људска права је  истакао да притвор треба да буде изузетак и да је непотребно одлагање суђења од 1,5 године.Довољно је упоредити ове периоде са скоро 11 година притвора професора Шешељ и биће јасно какве се злопотребе врше у МКСЈ . Коначно и Универзална декларација УН пружа заштиту  од произвољног притвора .

Притвор није заснован на правним основама . У сваком нормалном и иоле демократском кривичноправном систему трајање притвора је ограничено на одговарајући начин и то: у истрази се ограничава максималним роковима и ако се не подигне оптужница притвор се укидаexofficio.

Када се подигне оптужница притвор може изузетно трајати колико и сам кривичноправни поступак, али се и тада мора у кратким роковима преиспитивати од стране суда који доноси посебну одлуку о продужењу или укидању притвора чак и онда када то окривљени и не захтева

Потпуно је недопустиво у било ком иоле демократски спроведеном кривичном поступку да се у одлукци  о притвору наводи да ће трајати до даље одлуке, као што је то случај у предмету против Војислава Шешеља (налог за притвор донет је 26. 2. 2003. године од стране  Претресног већа II у чијем раду је учестовао и садашњи потпредседник МКСЈ  судија Агиус). Такође у свим  кривичним поступцима вођеним по иоле демократским начелима одлука којом се одређује притвор  увек се може побијати жалбом .

4. Након доласка  професора Шешеља у притворску јединицу МКСЈ, оптужница је више пута мењана. Професор Шешељ је у  тим промењеним верзијама оптужен и за наводни говор мржњеили запаљиве политичке говоре. Ове чињенице јасно показује не само то да је оптужница политички мотивисана, већ и да је она  у директној супротности са Препоруком Савета Европе Р(97) 20 о говору мржњеод 20. 10. 1997. године, која је основни правни извор у модерном међународном праву у вези са  говором мржње. У препоруци Савета Европе Р(97)20 се истиче да  говор мржње треба да регулише грађанско а не кривично право. На пример, у анексу Препоруке бр. Р (97) 20 се наглашава : "Ове мере имају у виду читав низ правних инструмената којима се повећавају могућности предвиђене грађанским правом... Ако то национално законодавство допушта, организације које заступају жртве говора мржње треба да имају право да покрећу грађанске парнице". Такође, у анексу Препоруке Р (97) 20. се упућује на то да се кроз: "грађанско право, дозвољава заинтересованим невладиним организацијама да подносе грађанске тужбе. Зато је потпуно неприкладно да се у  међународном кривичном суду  професору Шешељу суди за дела која спадају у грађанско, а не у кривично право.

5. У контексту претходно изнетог, треба истаћи и да се професор Шешељ већ скоро 11 година налази у притвору МКСЈ измешу осталог и због оптужби у вези са  говором мржње иако је чак и први (и најважнији) експерт тужилаштва , професор Ентони Обершал из САД  на почетку суђења у децембру 2007. године изјавио да професор Шешељ никада није позивао на извршење било каквог ратног злочина и да су његови говори имали искључиво политички  карактер.Дакле, очигледно је да је оптужница против проф. др Војислава Шешеља заснива на политичким а не правним аргументима, и да се притвор који траје скоро 11 година, продужава бесправно.

III.  Кршења права на јавност суђења  

6. Више од половине од преко 80 сведока који су се појавили у предмету бр. ИТ-03-67 су сведочили под заштитним мерама ( измењена слика и глас). Велики део процеса у предмету бр. ИТ-03-67 се водио иза затворених врата (уз потпуно искључење јавности).На овај начин, грубо је прекршено право професора Војислава Шешеља на јавност суђења. Право на јавност суђења гарантује  члан 6. став 1. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, јасном формулацијом да свако има право на праведну и јавну расправу, која се може искључити из целог или из дела суђења, у интересу морала, јавног поретка или националне безбедности у демократском друштву, ако то захтевају интереси малолетника  или заштита приватног живота странка. Дакле, МКСЈ је грубо прекршио право на јавност суђења јер професор Шешељ није оптужен за одавање државних тајни, за сексуалне деликте или за деликте против малолетника. Такође, Европски суд за људска права је у чувеном случају Претто и други против Италије (8. децембар 1983.) истакао:Јавни карактер судског поступка пред судским органима, штити стране у поступку како се вршење правде не би обављало тајно, без увида јавности. То је, такође, једно од средстава којим се може очувати поверење у судове. Европски суд је поводом случаја Претто и други против Италије закључио и да јавност доприноси остварењу циља из члана 6. став 1. Наиме, она обезбеђује правично суђење. Дакле, МКСЈ у предмету бр. ИТ-03-67 директно крши право на праведно суђење јер ускраћује јавност суђења, (беспотребно и често) на основу квазиправних разлога који не постоје у модерном међународном праву. Јавност суђења (која фактички скоро да и не постоји у случају Шешељ) гарантује и члан 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима у којем се јасно прописује да: Свако лице има право да његово случај буде расправљан правично и јавно и да се може наредити искључивање јавности за време трајања целе расправе или једног дела у интересу морала, јавног реда или националне безбедности. Дакле,  нема разлога за искључивање јавности који би се могао применити у случају Шешељ.

7. СБ УН сигурно има у виду и да се управо у Општем коментару број 13 Комитета за људска права УН јасно истиче:Јавност саслушања је важан чувар интереса појединца и целог друштва.У исто време, члан 14. став 1. даје на знање да судови имају моћ да искључе целу или део јавности из разлога изнетих у том ставу. Треба указати да, мимо тих изузетних услова, Комитет сматра да саслушање мора бити отворено за јавност уопште, укључујући и новинаре, и не сме бити ограничено на одређену категорију људи . Све су то више него јасне одредбе које се очигледно занемарују у МКСЈ у случају Шешељ. Зато СБ УН мора да реагује и прекине злоупотребе које се врше у МКСЈ и трају скоро 11 година.

8. СБ УН би требало да има у виду  и да је (разматрајући чувени случају Полај Кампос против Перуа), управо Комитет за људска права УН  закључио да поступак који је спровођен у затвору без  присуства јавности, није био ни независан ни непристрасан.

IV. Штрајк глађу проф. др Војислава Шешеља

       због ускраћивања права на самозаступање

9. Године 2006, од 10. новембра до 8. децембра, професор Шешељ је био принуђен да штрајкује глађу јер му  је било ускраћено основно људско право, да се брани сам на суду. Професору Шешељу је био наметнут  адвокат из Велике Британије извесни Дејвид Хупер (који није знао ни реч српског језика). Професор Шешељ је одбио било какав састанак са Хупером. За време штрајка глађу од 8. новембра 2006. до 10. децембра 2006. професор Шешељ је изгубио 28 килограма и налазио се на самој ивици смрти. Био је принуђен да штрајкује глађу да би  изборио право на личну одбрану и суђење на језику који разуме, што иначе гарантују одредбе  Статута МКСЈ (тачније члан 21. Статута МКСЈ). Такво поступање МКСЈ није само злоупотреба права већ и скандал светских размера. Професор Шешељ је био принуђен да штрајкује глађу да би  изборио право на личну одбрану и суђење на језику који разуме иако му то право гарантују основни међународни правни извори у овој области, као што су  члан 6 Европске конвенције за заштиту људских права и члан 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. СБ УН би требало да има у виду да је поводом познатог случаја Мајкл и Брајан Хил против Шпаније управо Комитет за људска права УН  истако да право Мајкла Хила да се брани сам није поштовано.

V.Покретање поступка против проф. др Војислава Шешеља

     у вези са непоштовањем суда

10. У јануару 2009. године је покренут паралелни поступак против проф. Шешеља , због наводног непоштовање суда. Тај предмет се водио под ознаком ИТ-03-67-Р77.2. Поступак је покренут због књиге професора Шешеља која је објављена  још у новембру 2007. године. У књизи се не откривају  имена заштићених сведока нити њихове шифре. Књига се  састоји од збирке јавних документа одбране које је прихватило судско веће  у првом процесу против проф. др Војислава Шешеља (предмет ИТ-03-67, документа прихваћена  још у септембру 2007). Дакле, судска већа у истом суду поступају на супротан (и међусобно искључујући) начин када се ради о професору Шешељу. Књига професора Шешеља (којој се  фактички судило у МКСЈ) има око 1.200 страница на српском језику. Али, књига није била преведена на енглески у целости! Преведено је само 7% књиге  на енглески језик и то међусобно неповезаних делова (између којих је и по 1000 страница текста). Без обзира на овакве пропусте, судије МКСЈ (које нису знале ни  реч српског језика) су на основу овог квазиправног  метода и без читања 93% књиге, осудиле професора Шешеља у јулу 2009. године на 15 месеци затвора! Да би правни апсурд био још већи, жалбено веће у предмету бр. ИТ-03-67- Р77.2 је потврдило ову казну од 15 месеци затвора за непоштовање суда. Ништа слично није забележено у модерној правној историји. Тога има само у роману Франца Кафке Процес.

Првостепена пресуда од 15 месеци затвора из  јула 2009. и другостепена од 15 месеци из маја 2010. године у процесу за непоштовање суда против професора Шешеља имају и своју тајну верзију! О каквом се правном скандалу ради јасно показују следеће чињенице. Тајна пресуда  није предвиђена чланом 23. Статута МКСЈ, ни  правилом 98ter Правилника о поступку и доказима МКСЈ. Такође,  у члану 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима се истиче:„ Свака пресуда донета у кривичним или грађанским стварима биће јавна, осим ако интерес малолетника захтева да се поступа другачије или ако се расправа односи на брачне спорове или на старатељство над децом”.

11. Професор Шешељ је кажњен са 15 месеци затвора у предмету ИТ-03-67 Р77.2, иако је просечна казна за непоштовање суда у МКСЈ, како показује судска статистика МКСЈ у вези са непоштовањем суда око 2 месеца затвора.[2] Зато се може јасно закључити да је применом двоструких стандарда у случају Шешељ, МКСЈ грубо прекшио одредбе  члана 7 Универзалне декларацију УН. Такође, оваквим нехуманим и квазиправним поступањем, МКСЈ је прекршио чланове 2 и 3, као и члан 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима који забрањују дискриминацију, али и члан 14 Европске  конвенције о људским правима.

У том контексту, треба истаћи и да познати правници као што су Раија Хански и Мартин Шајнин сматрају да је у Општем коментару бр. 18(37) усвојеном 1989. године Комитет за људска права УН истакао да под дискрискриминацијом не подразумева само непосредну дискриминацију усмерену на одређену категорију лица, већ и ситуације у којима наизглед неутралана законска одредба има несразмерене последице по једну категорију лица у поређењу са другима.[3] Случај професора Шешеља је најбољи пример за такву врсту дискриминације и зато се поводом рада МКСЈ у случају Шешељ може употребити стара латинска изрека која показује разлику између форме и праксе, simulta aequitas duplex iniquitas(лажна једнакост,двострука неједнакост).

12. Да се управо против професора Шешеља у МКСЈ примењују посебни стандарди јасно показује и следећа чињеница. Године 2010. покренут је још један поступак за непоштовање суда против професора Шешеља. Нови  предмет се водио под ознаком ИТ-03-67-Р77.3. Случај је покренут, поново, због  књига проф. др Војислава Шешеља. Као и у првом предмету за непоштовање суда, поново се  користе формулације које не постоје у модерном међународном кривичном праву. На пример, бесмислене формулације попут оне да је наводно проф. др Војислав Шешељ посредно обелоданио информације помоћу којих се посредно могу индетификовати сведоци, и да је тако створио непријатељску атмосферу. Нарочито је апсурдно то што  тужилаштво тврди да се ради о некаквој непријатељској атмосфери која утиче и на сведоке  одбране. Дакле, према МКСЈ, професор Шешељ је створио непријатељску атмосферу која угрожава његове сведоке! Невероватно али истинито и узнемирујуће, јер показује у каквом је стању МКСЈ. На основу таквих конструкција проф др Шешељ је осуђен на 18 месеци затвора. Такође,  из тих квазиправних конструкција је проистекао још један (трећи) поступак за непоштовање суда. Шешељ је оптужен да са свог сајта није уклонио разна документа која се односе на претходни процес за непоштовање суда. Дакле, документа која поново наводно угоржавају сведоке (његове) одбране! (Та наводна поверљива документа су уствари била књиге проф. др Шешеља и поднесци његове одбране).  На основу оваквих контрадикција, донета је пресуда која се заснивала на суђењу без извођења доказа и без саслушања иједног сведока одбране или оптужбе. Шешељу није омогућено ни да суђењу присуствује његов кејс менаџер . Такав процес је окончан у мају 2013. (под ознаком ИТ-03-67-Р77.4) новом  драконском пресудом од 2 године затвора. Ова казна је изречена за наводно непоштовање суда из истих разлога као и претходна казна, зато што др Шешељ након кажњавања није скинуо са сајта „спорна“ документа.

13. Истовремено, док су се изрицале овакве драконске казне  у Статуту  самог МКСЈ нису постојале одредбе у вези са непоштовањем суда. Непоштовање суда регулише само Правилник о поступку и доказима МКСЈ (правило 77). Овакво решење је неуобичајено (и јединствено) у савременом међународном кривичном праву. Уобичајено је у међународном кривичном праву управо супротно регулисање (правилник треба да буде подређен статуту). На пример,такво  решење је  примењено  у Правилнику о поступку и доказивању сталног Међународног кривичног суда (Правилник МКС). Тачније, у  првом делу Правилника МКС се износи да је он увек подређен Римском статуту и да је он „инструмент за примену Римског статута”. Зато се може тврдити да начин регулисања који се примењује у МКСЈ и по којем је правилник изнад статута, ствара предуслове за злоупотребу одредаба Правилника о поступку и доказима МКСЈ. Све то се јасно испољило  у случају Шешељ.

Тачније, призната и општа  пракса (обичаји) у међународном кривичном праву не познају суђење за непоштовање суда оптуженима за ратне злочине или оптужене пред међународним кривичним судовима. Тако је било у Нирнбергу и Токију, а исти став заступа јасно  и Француска (стална чланица СБ УН) у  случају Артман пред МКСЈ у новембру 2011. [4]

Коначно, не може се Правилником о поступку и доказима MKСJ  уводити постојање кривичног дела, јер у кривичном праву важи принцим nullumcrimennullapoenasinelege – само законом или међународним актима се могу одређивати казне (уз забрану ретроактивности, осим ако је закон или међународни акт блажи за оптуженог). Поред тога, бесмислен је и сам назив таквог „прекршаја „ јер се говори о „непоштовању суда“ што значи да je проф. др. Војислав Шешељ оптужен јер није поштовао МКСЈ и судије, а да су му затим за тај „деликт“пресудиле саме судије тог суда! Из тог произилази да су му судила лица која су „оштећена његовим наводним деликтом“,  што је бесмислено,  јер  нигде у свету (у иоле нормалном  кривичном поступку)  није допуштено да особа која је на било који начин оштећена кривичним делом или деликтом пресуђује за такво дело.

VI.Тренутно стање у основном предмету бр. ИТ-03-67 у случају Шешељ  

14. Суђење професору Шешељу је (након штрајка глађу)  почело у новембру 2007. године. Међутим, изненада је прекинуто у фебруару 2009. године. Прекид суђења је трајао све до јануара 2010. године.  Затим је суђење настављено (уз паралелно трајање више поступака за непоштовање суда). Коначно, у периоду од 5. до 20. марта 2012. године су изнете завршне речи у основном предмету бр. ИТ-03-67. Тек у априлу 2013. председавајући Претресног већа III је заказао доношење пресуде за 30. октобар 2013. Ипак, 17. септембра 2013. године изрицање пресуде је одложено на неодређено време! У међувремену на основу Захтева за изузеће судије Хархофа од 9. јула 2013. који је поднео проф. др Војислав Шешељ, Комисија МКСЈ је 28. августа 2013. донела Одлуку о изузећу тог судије из предмета. Коначно, 31. октобра 2013 . вршилац дужности председника МКСЈ је донео Одлуку о именовању новог судије Mandiayea Nianga  у предмет бр. ИТ-03-67.

Дакле,  тренутно ту нема  никавих наговештаја, и не зна се, када ће бити завршено суђење у предмету бр. ИТ-03-67. Чињенице јасно показују да МКСЈ није био у стању да за скоро 11 година оконча првостепени поступак у случају Шешељ. Истовремено, у том поступку који траје скоро 11 година, проф. др Војислав Шешељ се налази, без прекида, у притвору МКСЈ. То је скандал незабележен у модерном међународном праву.

VII.Скандалозно и незабележено кршење права на експедитивност суђења у случају Шешељ, процес који траје дуже него било који случај у кривичном, међународном  јавном и међународном кривичном праву

15.  Упоредна анализа трајања процеса као што су: Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе пред Међународним судом правде (међудржавни спор 2006. године, иначе ово поређење је већ помињано у СБ УН[5]), Макси процес у Палерму ( Maxiprocesso, вођен у Палерму од 10. фебруара 1986. године до 17. новембра 1987. године,   оптужено 465, а осуђено 365 лица припадника сицилијанске „Коза ностре“), и Нирнбершког процеса (од 20. октобра 1945. до 1. новембра 1946. суђење највишим руководиоцима Трећег рајха који је био у рату са 53 државе)  као и праксе Европског суда за људска права показују да се у предмету бр. ИТ-03-67 флагрантно крши начело експедитивности.  Поражавајуће за МКСЈ је и поређење са радом Међународног кривичног суда за Руанду (МКСР). Када се упореде два најдужа појединачна случаја, случаја Шешељ пред МКСЈ и случаја Muvunyi пред МКСР види се да је МКСР  у року од 7 година и 10 месеци  донео другостепену пресуду у најдужем појединачном случају разматраном у периоду од 1996. до 2010 године.[6]

Сви претходно наведени процеси су трајали краће од случаја Шешељ. Тачније, у случају Шешељ је несумњиво постигнут негативни светски рекорд по дужини трајања првостепеног поступка и притвора оптуженог. Ту  скандалозну чињеницу признаје и председавајући већа у случају Шешељ .[7]

VIII.Изузимање судије Хархофа из предмета  бр. ИТ-03-67 у септембру 2013.

          именовање новог судије Mandiayea Nianga  у октобру 2013. године

          и последице тих одлука

16. На основу захтева за изузеће судије Хархофа од 9. јула 2013. који је поднео проф. др Војислав Шешељ, Комисија МКСЈ је 28. августа 2013. донела одлуку о изузећу тог судије из предмета бр.. ИТ-03-67.Тужилаштво, судија Хархоф и преостале судије из предмета бр.ИТ-03-67 су 3. септембра 2013. поднели три захтева за појашњење одлуке о изузећу.Комисија је 7.октобра 2013. одбацила те захтеве. Коначно, 31. октобра 2013 . вршилац дужности председника МКСЈ је донео одлуку о именовању новог судије Mandiayea Nianga  у предмету бр. ИТ-03-67.

 У том контексту истичемо да се разлог због којег је изузет судија Хархофа (што је потврђено и одлуком Комисије МКСЈ)  своди на његову пристрасност, а тај разлог не може бити „елиминисан“ тако што се пристрасни судија просто искључује из кривичног поступка те замењује другим. Тачније,  пристрасност судије  Хархофа је већ на својеврстан начин „инфицирала или могла инфицирати“како сам предходни кривични поступак, тако и преостале чланове  Претресног већа III у предмету бр. ИТ-03-67.

По логици ствари, пристрасност, која је својеврсна психолошка категорија која се своди на предубеђење и прејудицирање кривице оптуженог супротно претпоставци невиности, није наступила моментом самог подношења захтева за изузеће судије  Хархофа нити одлуком МКСЈ којим је такав захтев усвојен.

Таквом одлуком је само констатовано да је судија Фредерик Хархоф својим конкретним актом испољио  пристрасност( коју је по логици ствари имао и раније)  Из овога произилази  да је целокупно суђење од почетка (или његов већи део) вођен пред пристрасним судијом, и зато постоји разумна сумња  да је такав судија у битној мери утицао на извођење доказа током поступка ( на пример, постављањем  питања сведоцима и својим процесним активностима током поступка). Зато је свака одлука у чијем доношењу је учествовао судија  Фредерик Харкоф спорна, јер је донета уз деловање пристрасног судије!

Такође,  нормално је да судије које су чланови већа не решавају само процесна и правна питања која су од значаја за предмет поступка, већ и да међусобно комуницирају, (износе своје аргументе и контрааргументе током већања и гласања када се доносе одлуке). Зато постоји разумна сумња да је пристрасни судија деловао или могао деловати у правцу развијања и постизања пристрасности и код осталих чланова Претресног већа. Ово се још више потврђује и самим официјелним изјашњењем преосталих чланова претресног већа, који, иако немају својство странке у кривичном поступку (и који морају бити крајње непристрасни) од 3. септембра 2013, када су затражили да судија Фредерик Хархоф остане у предмету.

У том смислу се не може се избећи закључак да су пристрасне и оне судије које су се залагале  да такав  судија остане и даље у кривичном поступку и учествује у доношењу пресуде. Зато постоји изузетно велики ризик да су преостали чланови Претресног већа под утицајем пристрасног судије и сами постали пристрасни.  Дакле, постоји разумна сумња у то да су  преостале судије у Претресном већу (у чијем је саставу раније био судија Хархоф)  могу на правичан начин даље да одлучују.

То је још један аргуменат у прилог ставу да се поступак против професора Шешеља не може наставити на правичан начин. За насталу процесну конфузију практично нема одговарајућег процесног решења, из чега произлази да се поступак мора одмах обуставити.

Зкључак је да  се  у конкретном случају не може донети одлука на правичан и иоле процесно коректан начин па поступак против проф. др. Војислава Шешеља треба без одлагања обуставити и професора Шешеља пустити  на слободу.

Ако, супротно наведеним разлозима, претресно веће донесе одлуку да се поступак настави са новим судијом, онда је потпуно незамисливо да  учешће новог судије буде свдено само на његов допринос у доношењу и писању пресуде, јер судија пред којим није непосредно изведен  ниједан доказ не може имати било какав став о предмету поступка .

IX.Неопходност хитног реаговања СБ УН као контролног и надређеног органа над радом МКСЈ након скоро 11 година кршења људских права у случају Шешељ

17. Бројне злоупотребе од стране МКСЈ у случају Шешељ (које су  кратко изнете у претходним деловима), од подизања политички мотивисане оптужнице, произвољног притвора који траје скоро 11 година, бруталног кршења права на слободу и права на самозаступање, до скандалозног измишљања кривичног дела у вези са непоштовањем суда, именовања новог судије после скоро 11 година процеса јасно показују да је неопходна хитна и одлучна интервенција СБ УН. У противном, ако  хитна интервеницја СБ УН изостане, углед самих УН ће бити озбиљно угрожен. Зато је неопходно да се у најкраћем року прекине квазиправно, нехумано, нецивилизовано и скандалозно поступање  МКСЈ. Новац који МКСЈ добија од УН се не може користити ради дивљачке злоупотребе права и за примену метода из средњег века. Mеђународно право и правосуђе  (и осиони неконтролисани политички волунтаризам појединаца у МКСЈ) не представљају право јачег, већ правни систем које се заснива  на људским правима , гаранцијама и начелима садржаним у конвенцијама и међународним вишестраним уговорима. Уосталом, још је један од родоначелника међународног права, Пуфендорф, истицао да су правни систем и морална начела оно што раздваја људе од животиња. Зато СБ УН као оснивач МКСЈ сноси не само правну, већ и моралну одговорност за његово функционисање

                                                                                          С поштовањем,                                                                          

                                                                   правни саветник проф. др Војислава Шешеља

                                                                                        доц.др Дејан Мировић

                                                                   правни саветник проф. др Војислава Шешеља

                                                                                              адвокат Милан Терзић

Коментари