Образовни систем

Даме и господо, уважени представници медија,

Систем образовања један је од најважнијих стубова друштва, те га тако треба и третирати! Нажалост, стање у просветном систему Републике Србије веома је забрињавајуће. Овај систем је почео да се урушава, као и све остало у нашој држави, досманлијским петооктобарским пучем. Да се разумемо, стање у просвети није било савршено ни пре 2000. године али „стручњаци” попут оног несрећника Гаше Кнежевића и разни експерименти са просветом довели су просветни систем Србије у веома тежак положај. Сваки наредни министар просвете, у жељи да остави неки свој „печат” гурао је просветни систем све дубље.

Последњи у низу проблема са којима се просвета суочава јесте из године у годину осетно мањи број деце која уписују школе. Руку на срце, нема неке кривице министарства просвете у овоме. Држава је заказала, и то од нивоа локалне самоуправе, до самог врха. Лоша социјална политика и политика наталитета однеле су свој данак. Ретке су последњих година породице са двоје или више деце. Све мање деце се рађа, кажу подаци Републичког завода за статистику. Нажалост, ни наш Лесковац ту није изузетак. Са друге стране, услед лошег материјалног стања, људи нам одлазе како би децу одгајали „на неком бољем месту”. Последица овога је, као што рекох, драстично мањи број деце у нашим школама. Можемо приметити да је овај проблем можда најизраженији код нас на југу јер традиционално важимо за најсиромашнији део Србије.

Министарство просвете излаз из ове ситуације види у смањењу броја одељења у школама. Где то води? То води отпуштању учитеља, наставника, професора. Отпуштању људи који су се школовали како би својим знањем и вештинама образовали нацију. Стварање технолошких вишкова међу просветним радницима, у ситуацији када нас власт убеђује да живимо никад боље и да нам је стандард никад већи је помало чудно, сложићете се. Глас просветних радника се све мање чује. Почев од сумануте Уредбе о забрани запошљавања у јавном сектору, која је можда највише погодила просветни систем и створила армију послушника и гласача владајућих странака, преко урушавања институције просветног радника, погрдно га називајући „просветаром”, до коначног решења – стварања огромног броја технолошких вишкова у просвети. Решења ни на видику.

Ми, српски радикали, нудимо решење које је реално, конструктивно, практично применљиво и веома једноставно. Смањити потребан број ученика за формирање одељења са 30 на 24. Позната је чињеница да и тај број од 30 ученика често нарасте на 31, 32, 33, каткад из оправданих разлога, а много чешће јер „мамини и татини синови” морају да се упишу у атрактивне смерове. Ту на сцену ступају здравствене комисије које уместо да препоруче који образовни профил ученик из одређених разлога не би могао да упише, препоручују повлашћеној деци који смер на основу измишљених здравствених разлога морају да упишу. Признаћете – парадокс парекселанс.

Сматрамо ово решење апсолутно прихватљивим из више разлога. Наиме, питајте било ког просветног радника који савесно ради свој посао колико је лакше радити са одељењима у којима има 24 ученика. Колико више пажње може да посвети сваком од њих за оних 45 минута колико траје час. Пракса нас учи да то јесте тако. На овај начин многи од напред наведених проблема били би решени.

Још један, можда и важнији разлог за смањење броја ученика у одељењу, јесу здравствени разлози. Последња пандемија нас је томе научила, а оправдана је бојазан да није готова, да ће се у неком облику вратити, али и да ће се проблеми слични Корона вирусу наставити и у будућности. Смањењем броја ученика у одељењима доћи ће до веће дистанце међу самим ученицима у учионици.

Решење које нудимо је решење само дела проблема у вези са стањем у нашој просвети, али желимо да грађани Лесковца знају да, као и за све, радикали имају решење, што смо небројено пута и доказали.

На крају, али не и најмање важно, сматрамо да мора много више да се помаже ученицима из сиромашних породица, као и да се што више средстава обезбеди за ученичке стипендије.