Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, mi smo vam proteklih meseci ukazivali koji su osnovni problemi srpske privrede, sa kojima naprednjačka vlada nije u stanju da izađe na kraj. Ona se batrga, ona glumi da nešto radi, a efekti su nikakvi. Javna preduzeća i dalje nagomilavaju ogromne gubitke, a vlada preuzima na sebe odgovornost za saniranje posledica lošeg poslovanja tih preduzeća.
Mi vidimo da zapravo vlada izbegava smene direktora i upravljačkih garnitura u tim glavnim gubitašima. „Srbijagas“ je očigledan primer za to. Vlada izbegava smene i u „Elektroprivredi Srbije“, iako je tamo na vlasti jedna klika koja krade i šakom i kapom, koja se razbacuje narodnim i državnim novcem, a rezultati su im sve gori.
Koji je interes naprednjačke vlade da u te sve gubitaše neprekidno upumpava ogromne količine novca? To ne može biti interes ni naroda ni države. Kako se može desiti u jednom od najvećih gubitaša u Srbiji, kao što je „Srbijagas“, da generalni direktor jednostavno odluči da svim radnicima isplati neke ogromne novčane iznose, za naše uslove ogromne, zbog jubileja preduzeća, zbog ovoga ili zbog onoga? To u normalnoj zemlji, u normalno organizovanoj državi, nije moguće.
Mi smo vam govorili i o aferi sa „Er Srbijom“. To je bila jedna prevara za narod. Ta kompanija je i dalje na državnom budžetu. Arapski deo kompanije „Etihad“ je preuzeo ogroman deo vlasništva, a da zapravo zauzvrat skoro ništa nije uložio, on izrabljuje firmu, a država i dalje plaća. Umesto da „Er Srbija“, ako uspešno posluje, iz svog profita značajan deo unosi u budžet Srbije, budžet Srbije zapravo i dalje na svojoj grbači drži „Er Srbiju“ i ona je ove godine dobila državnu subvenciju u iznosu od 8,3 milijarde dinara. I koji je uspeh oko „Er Srbija“? Nikakav, samo novi gubici, a i sve ranije JAT-ove gubitke država je preuzela. Država neprekidno nagomilava te preuzete gubitke i sve više nas zadužuje.
Često smo govorili, dakle, i o „Srbijagasu“ i o „Petrohemiji“ i o „Železari Smederevo“, a zapravo našom aktivnošću i našim konferencijama za štampu mi smo zaustavili da vlada preda Železaru Smederevo „Esmarku“ i tako Srbiji proizvede još veće nesagledive gubitke. „Železnica“ i EPS su tradicionalni gubitaši, a za njihovo saniranje, za svih šest ovih javnih preduzeća gubitaša, vlada je na ime subvencija već potrošila 241 milion evra.
Ova javna preduzeća su očigledno rupa bez dna. Neka od njih su verovatno i nekim objektivnim okolnostima s vremena na vreme naterivana na gubitke, ali ne mogu oni latentno biti u gubicima, a da neprekidno imaju iste upravljačke garniture i kad neko nekog od njih pita – šta si ti po zanimanju? – Ja sam generalni direktor najvećeg srpskog gubitaša. Kako to može da opstane? Treba ih smenjivati na svaka tri meseca, ako nove gubitke proizvode. Hajde da kažemo, novi kad dođe, ne može za tako kratko vreme da nadoknadi stare gubitke, ali dođe novi i odmah nastavlja da pravi nove gubitke.
Premijer Vučić nas zasipa, sa druge strane, hvalospevima kako je njegova vlada uspešna, kako je pohvaljuju sa Zapada, kako ima ostvarene solidne rezultate i tako dalje. Gde su ti rezultati? Kako se oni iskazuju? On nama plasira jednu cifru proizvoljno, da mu verujemo na reč. Mi ne možemo da verujemo na reč, mi smo ozbiljna politička partija koja zahvata stvari u korenu. Mi, za razliku od onoga što vlada daje javnosti, redovno imamo precizne podatke i u to smo vas uverili. Mi smo uspeli da stopiramo onu unapred ugovorenu prodaju smederevske „Železare“ „Esmarku“, iako je cele prošle godine cela vlada to reklamirala kao najbolji poslovni poduhvat u Srbiji, iako se američki ambasador Kirbi lično na tome angažovao.
Što se tiče sadašnjeg stanja u „Železari“, problemi se nastavljaju, a mi smo saznali samo da su oni sad neki atomski menadžment angažovali, da su neverovatne neke stručnjake doveli iz Slovačke i da se sad stanje tamo popravlja. Kad malo, malo pa čujemo da je vlada morala novih 13 milijardi dinara da uplati Železari Smederevo, e gde su onda ti njihovi uspesi? Kad oni ne mogu, a imaju tamo zalihe sirovina 170 miliona evra, kad oni ne mogu ni za plate svojih zaposlenih da obezbede novac. Ukupno je, dakle, smederevska „Železara“ od Vlade Srbije, od naprednjačke vlade do sad dobila više od 100 miliona evra. Teško je na kraju objasniti činjenicu da „Er Srbija“ ostvari uvećan prihod od prodaje karata, a da im na kraju godine gubitak bude oko 3,5 milijarde dinara, a nama samo kažu – e, oni imaju dobitak, imaju povećan prihod od prodaje karata. A otkud vam onda gubitak? Gde se stvorio taj gubitak? Ko ga proizvodi? Tri i po milijarde dinara gubitak. Koji su to troškovi, jednostavno niko od nas pojma nema. Koji njihovi troškovi proizvode gubitak, ako je dobra prodaja karata? Gde se dobitak ostvaruje? Na prodaji karata. Dobra vam je prodaja karata, znači mora biti ostvaren profit. Otkud gubitak?
Svi ekonomski pokazatelji rada državnih javnih preduzeća i obaveze koje preuzima država u njihovo ime jasno pokazuju da je ova Vučićeva naprednjačka vlada celokupan teret navodnih reformi i stabilizacije javnih finansija prebacila na građane Srbije, celokupan teret. Čak i kad se vlada zaduži, izda državne obveznice i potroši pare za ove svrhe, i to je sve na račun građana Srbije. Ko će vraćati te kredite? Ko će isplaćivati ove obveznice, na čijim emisijama vlada neprekidno radi?
S druge strane vlada nastupa demagoški i obećava sad povećanje plata i penzija u minimalnim iznosima, rekoše jutros valjda u novinama – penzionerima 1,25 posto, 1,25 je manje od 1,5 procenat. Kakvo je to povećanje? Hoće li sad policiji dati dva posto, vojsci jedan ili nekom tri posto, u zdravstvu, u prosveti i tako dalje, sve su to besmislice, sve je to toliko malo da se pametni i normalni ljudi ne bi usuđivali ni da kažu negde u javnosti da to predstavlja povećanje. I mogle bi te plate i penzije da budu daleko bolje, da je vlada spremna da sa svog budžeta skine finansiranje svih nevladinih organizacija, da je spremna da ukine 90 posto raznoraznih agencija, koje nemilosrdno troše državne pare, da je spremna da disciplinuje svoje ministre, da ne mogu da naručuju luksuznu hranu da jedu, da ne mogu raznorazne druge troškove da imaju, dok zemlja ne izađe iz ove krize. Umesto da to radi, vlada sredstva koja bi trebalo isplatiti penzionerima i zaposlenima preusmerava na ove gubitaše. A što im više vlada da para, to su njihovi sledeći gubici sve veći, posebno ove četiri najveće gubitaške firme, „Železara“, „Er Srbija“, „Zastava“ i „Srbijagas“.
I kako će sad ova navodna povećanja plata i penzija vlada da obezbedi? Ona se dosetila da poveća cenu struje. Cena struje je već povećana. I najavljuje sad povećanje akciza na gorivo, na naftu i na benzin, pre svega. Te akcize će poskupeti cenu goriva, zato što je Srbija jedina zemlja u kojoj cene goriva nisu smanjivane iako je cena nafte na svetskom nivou nekoliko puta padala. Svuda u svetu pada cena nafte, kod nas raste cena nafte i benzina. Realnog povećanja plata i penzija nema, jer su sredstva za tu namenu zapravo oteta od samih građana. Otima se ovamo na ceni struje, otima se na ceni goriva i onda se to obračunava kao neko minimalno povećanje plata i penzija. To svedoči da naprednjačka vlada zapravo nema nikakvu ekonomsku politiku. Oni svakodnevno krpe rupe na vreći bez dna i oni bi samo gasili požar na jednom mestu, a samo što ga malo utule pojavljuje se požar na drugom mestu i tako neprekidno. Nijednu sistemsku meru nisu preduzeli. A da bi se krenulo u sistemske mere, pa valjda je prva obaveza da se odmah smene rukovodeće garniture u najvećim gubitašima, pa da se dovedu novi ljudi, pa ako nisu sposobni, i njih smenjivati. Manja je šteta stalno smenjivati garniture, nego pustiti jednu garnituru da se tamo usedi, da tamo preuzme sve konce u svoje ruke i neprekidno sve veće gubitke proizvodi. Ako te garniture menjamo svaka tri meseca, nijedna onda ne stiže da napravi gubitke poput one prethodne, jer još i ne savlada sve načine otimanja, pljačkanja i trošenja novca. To je, dakle, suština. A ovi koji su se usedeli po pet, deset, dvadeset godina, njima je to smisao života. Jednom Bajatoviću ili jednom direktoru „Elektroprivrede“, kako mu ono beše ime, Obradoviću i tako dalje. I mi zato želimo što pre izbore. Želimo našom ekonomskom politikom, radikalskom, da konkurišemo nedostatku naprednjačke ekonomske politike i da pokažemo našem narodu da rešenja ipak postoje, da su rešenja pred nama, samo ih treba energičnije i hrabrije tražiti i primenjivati u praksi.
Nije Srbija nikada bila bez pametnih ljudi. Nije Srbija nikad bila bez sposobnih ljudi. Nije nikad Srbija bila bez poštenih ljudi, ali ovi koji su zauzeli sve poluge moći i uticaja kao da su nepokretni. E, mi ćemo ih pokrenuti.
Izvolite, imate li vi neko pitanje? Ako nemate, hvala vam.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR