Uništavanje Instituta „Vinča“

Filip Vukajlović: Dame i gospodo, moje ime je Filip Vukajlović, član sam Odborničkog kluba Srpske radikalne stranke u Skupštini grada, inače naučni savetnik Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Današnja konferencija za štampu je, pre svega, ekološko-naučna akcija, ne politička, ja mislim da imam da vam kažem dosta toga interesantnog. O čemu se radi? Ovih dana se ubrzano radi na rasturanju Instituta za nuklearne nauke u Vinči, najstarijeg, najvećeg, najuspešnijeg srpskog naučnog instituta. Ima li sistema u ovom ludilu uništavanja svega postojećeg i svega što valja, ko to radi, zašto, predmet je ove naše današnje konferencije za štampu, i kakve to veze ima sa ekologijom, videćete. Ja ću nešto izložiti, očekujem i vaša pitanja.

Ovde na konferenciji za štampu, 21. marta ove godine, obavestili smo javnost o tome da je Institut Vinča bio prinuđivan da uzima kredit od 25 miliona dolara za navodno obavljanje dekomisije, iznošenje istrošenog nuklearnog goriva. Posle proteka dva i po meseca vremena, sada se prešlo na mnogo brutalniju i goru varijantu, gde se Institut Vinča cepa silom, oduzimaju se i otimaju najbolji delovi, materijalno najvredniji, uzima se zemlja, uzimaju se objekti, uzima se oprema. Ko to radi? To radi Đelić, koga dobro znate po prethodnim uspesima u razgrađivanju koječega, i rade neki provincijski naučnici, bivši ministar za nauku, čije je ime Dragan Domazet, i neki Vesković, koji je takođe jedan od provincijskih naučnika, bez naučnog imena i bez autoriteta, koji, ako uspe ovu Vinču da rasturi, verovatno će postati rektor Univerziteta u Novom Sadu, kandidat je za rektora.

Njima pomaže, u Institutu u Vinči, određena ekipa ljudi koja je poznata po tome što je učestvovala u prethodnoj dvadesetgodišnjoj izgradnji ciklotrona koji nikada nije izgrađen i koji je potrošio oko 40 miliona dolara.

Znači, ja gospodo nemam iluzije, narodni predstavnici, narod svoje državne dužnosnike bira da upravljaju državom i državnom imovinom u koju spada, u ovom trenutku, Institut Vinča, mada ne potpuno. Institut Vinča je deo Univerziteta u Beogradu, pa ovo što rade, videćete, ne mogu da rade ni po Ustavu, ali ne obaziru se mnogo neznalice i siledžije na zakon. Ne bi oni da se drže zakona kao pijan plota, oni rade. Vrlo veliki problem u svemu tome predstavlja i rukovodstvo Instituta svojom podaničkom politikom i servilnom politikom. Čak im je nudilo i davalo određene delove Instituta bez konsultovanja naučnih i stručnih tela u Institutu, ali ovi koji počinju da otimaju nisu zadovoljni malim, pa se sada, izgleda, i direktor uskopistio pa neće da im da ništa, hoće i on da stupi u borbu sa ministarstvom koje je veoma, mislim ovo ministarstvo kakvo je sada, stvarno je veoma jadno i nikakvo.

Ne sporim ja da državnom imovinom država može da upravlja, ja samo hoću da vas obavestim da oni ovim nanose ogromnu štetu državi, rade protiv interesa srpske nauke, upuštaju se u avanturu koja će imati nesagledivo loše ekološke posledice. Gospodo, oni planiraju da nepotrebno razgrađuju stari nuklearni reaktor koji je po mnogim svojim parametrima unikatan u svetu. Postoji još u Kini, u Koreji, to je teškovodni reaktor, koji može da se konzervira, može da stoji još 40-50 godina, da se ne daju tolike pare. Znači, da se problemi koji postoje sa radioaktivnim otpadom koji se u ovom trenutku nalazi u dva hangara u Vinči, a koji je dodatno proširen trećim hangarom, umesto da se gradi stalno odlagalište nuklearnog otpada, kako je bilo po zakonu još iz 2000. godine, oni planiraju da rasturanjem Instituta sklone nezavisnu i nepristrasnu kontrolu u vidu naučnika i normalnih ljudi koji su u Institutu radili. Da sklone njih od toga, da prosto postave službenu tajnu na sve što se radi i da to sve pod vodom urade tako da niko, uz muk javnosti oni to urade i naprave, pazite, to se radi još kilometar vazdušne linije od najveće škole u Srbiji.

Vinča je u Beogradu, znači, Vinča nije više negde neko selo, to je deo grada koji je na tri kilometra od Mirijeva, na kilometar i po vazdušne linije od Kaluđerice, koje je najveće divlje naselje u Beogradu, koja ima osamdesetak hiljada ljudi. Sve se to radi, po mom mišljenju, iz različitih razloga. Postoje tu određeni materijalni interesi, nesporno, ali materijalni interesi, za šta su vezani? U ovo novo preduzeće treba da uđe, pored velikog dela Instituta za nuklearne nauke Vinča, još jednom, najvećeg, najstarijeg, u ovom trenutku najuspešnijeg u nauci, treba da uđe Institut za nuklearne i mineralne sirovine koji ima prostor u ulici Franša Deperea, znači veoma atraktivan prostor čija se vrednost ceni na preko desetak miliona evra. Vrlo je lako zamisliti sledeći korak, gde će oni ljude iz Instituta za nuklearne sirovine prebaciti, a taj prostor uzeti i razbucati. Time taj deo uzimaju od grada, na primer, Republika uzima od grada, ali to su sitni detalji sa kojima vas ne bih opterećivao, očekujem prosto i vaša pitanja. Još jednom samo ukratko, novoformirano javno preduzeće se zove “NOS”, ili nos, mene to asocira na neprijatan miris, “Nuklearni objekti Srbije”. Navodno se formira za bezbedno skladištenje nuklearnog otpada u krugu Instituta Vinča, navodno je drugi cilj da se izvrši ova suluda dekomisija i plati 80 miliona američkih dolara, možda i više, koje ovaj narod nema.

Još jednu stvar da vam kažem, pošto prošli put mnogi od vas i nisu bili, većina čak, možda i svi, nisu bili na konferenciji za štampu. Znači, kako je počelo rešavanje problema istrošenog nuklearnog goriva u Vinči? Reaktor je trošio neko gorivo dok je radio, to gorivo u sebi, što je najinteresantnije, ono nije bezvredno, ima čak veliku vrednost, ono u sebi ima plutonijuma iz kojeg mogu da se izvuku dve atomske bombe, iz tog koje sada leži u bazenu pored reaktora. Pored toga, Srbija je imala otprilike sveže nuklearno gorivo obogaćeno unikatno, kupljeno još krajem sedamdesetih godina. To nuklearno gorivo je dato u Rusiju bez ikakve nadoknade, za obećanje od pet miliona dolara. A to gorivo vredi, mada ono apsolutno nema nikakvu procenjivu vrednost, ali po mojim procenama i procenama nekih stručnih ljudi koji su stručniji i od mene, minimum 100 miliona dolara. Znači, da ste zadržali to gorivo, to gorivo su Amerikanci hteli da se izbaci što pre iz Srbije, od njega se lako mogla, uz malo napora i malo znanja, napravite neka bomba, prljava bomba. To je bilo pod kontrolom, stalno su dolazili inspektori agencije iz Beča, kontrolisali sve to. Nikakva potreba nije bila da to bogatstvo koje je Srbija imala daje. Ako se već davala, onda je moglo da se uslovi da rešimo sve nuklearne i naučne probleme koje imamo u Srbiji tako što ćemo prvo njih da rešimo a onda da damo to gorivo. To je uradio mudri Domazet. Ovaj čovek iz Niša, koji otprilike malo o čemu zna, ja sam sa njim bio i tada, i tada je bilo problema i tada je bilo svađe, i tada su rasturali Vinču, ali smo se mi izborili.

Još nešto hoću da vam kažem. Ja u Institutu radim 40 godina, zaključio sam, vi ste mladi ljudi, obično ljudi misle da je bavljenje naukom prijatan posao, da ne zahteva mnogo. Kao i svaki posao, ako hoćete da se bavite dobro, onda je to jako ozbiljan i težak posao, zahteva celog čoveka, i tako dalje. Hoću da vam kažem nešto, neko svoje četrdesetogodišnje iskustvo, u Srbiji je opasno baviti se naukom. Ja se često vraćam kasno sa posla, pošto kasno i dolazim, već sam profesor, i nekako kada silazim niz stepenice svoje laboratorije, ja se sećam ljudi koji su tu bili. To su bili nekada sve najbolji đaci, najbolji studenti, ljudi koji su ušli u nauku puna srca, niko se nije naživeo. Malo je onih koje pamtim da su živeli do 70 i preko 70 godina. Stavljaju vas na svetsko tržište da se borite, da tamo produkujete radove, da štampate na svetskom tržištu, radite ovde. Moja grupa, tri čoveka, što možete proveriti, jedna od najboljih grupa u Srbiji za atomsku fiziku materijala i fiziku elektronske i magnetne strukture. Radimo u najmodernijim oblastima u ovom trenutku u svetu, nas trojica smo za prvih četiri i po meseca dobili 48.000 materijalnih troškova.

S druge strane, ima ljudi koji su u upravljačkoj strukturi, koji su u dobrim odnosima sa Ministarstvom, koji imaju preko 200.000, moj direktor ima preko 200.000 platu, on se ne meša u svoj posao. Vinča je već više od 60 godina jedan od stubova nauke i visokoškolskog obrazovanja u Srbiji. Ovaj institut je postavio temelje i davao kadrove i Beogradskom univerzitetu i postavio temelje Univerzitetu u Novom Sadu, u Nišu, u Prištini. Mnogi instituti, uključujući Mihajla Pupina, Centar za genetsko inženjerstvo, su takođe dobijali kadrove od nas. Razvile su se nove discipline, kao što su nuklearna fizika, fizika čvrstog stanja, teorijska fizika, molekularna biologija, radijaciona hemija, nuklearna dozimetrija. Danas Vinča predstavlja jednu naučnu ustanovu koja publikuje najveći broj publikacija u međunarodnim časopisima. Nismo mi ekonomisti da ovde nešto publikujemo u ovim našim časopisima, mi publikujemo na svetskom tržištu. Ako se sve ovo ima u vidu, onda nasilno rasturanje ovakvog instituta je subverzivni akt protiv Republike Srbije, protiv njenih interesa, čime se potire rad generacija istraživanja koji je uložen u ovaj institut.

Zamislite, pored toga mene niko ne pita, nas naučnike niko ne pita, pogotovo stručne ljude, da li mogu, zašto, kako da to najbolje urade. Nije konsultovan niko iz nuklearne fizike, niko iz nuklearnih tehnologija ko je kvalifikovan za to. Oni to rade uprkos tome što je Vinča je, po Odluci Senata Univerziteta od 23. maja 2007. godine, član Univerziteta u Beogradu. A po Ustavu, i to član 72, prinuđen sam i članove da vam vadim i nabrajam, kaže: “Jemči se autonomija Univerziteta i visokoškolskih ustanova”; stav 2, posebno vam skrećem pažnju: “Univerziteti i visokoškolske naučne ustanove samostalno odlučuju o svom uređenju i radu u skladu sa zakonom”. Nama dolaze dva provincijska naučnika, Dragan Domazet i Miroslav Vesković, i dekretom kažu šta će da bude Vinča u sledećih 30 ili 50 godina. Ovaj će da ode u Novi Sad, da bude rektor, a drugi ko zna gde i na ko zna koju sledeću službu rasturanja. Toliko, očekujem vaša pitanja. Je li bilo jasno?

Novinar: Jeste li se vi obraćali ministru Đeliću?

Filip Vukajlović: Kako da ne, sve vreme se to radi pod veoma budnom paskom i kontrolom ministra Đelića, direktor je u stalnom kontaktu. Međutim, juče je naš direktor Jovan Nedeljković pošao da razgovara u Ministarstvo i njemu su dali da sa njim razgovara bivša sekretarica projekta ciklotrona, koja sada nešto u vezi sa nuklearnom sigurnošću radi u Institut, apsolutno nekvalifikovana. Čovek je rekao da dok je ona u sobi, na kraju se i on opasuljio i rekao, dok je ona u sobi, on neće da razgovara, i na kraju su tu ženi isterali, tako da je razgovarao. To je prosto neodgovorno, ministar Đelić se uglavnom ne bavi svojim poslom, on za to nije ni kvalifikovan, on je magistar sa Harvarda, on izbegava da se bavi naučnim problemima. Pomalo se i plaši, s razlogom se plaši to da radi, jer stvarno malo zna, tako vam je danas u Srbiji.

Ono što mene još poražava, ja jesam od novembra u Skupštini grada, prvi put u životu, ja nisam političar niti ću biti. Ako se promene prilike, ja se nadam da ću otići mirno u penziju za koju godinu. Ono što mene poražava, to je apsolutno odsustvo ili zabrana da se medijima bilo šta prenese, da mediji bilo šta što je interesantno ili što iznosi opozicija iznesu u javnost. Meni su rekli da ovo što ja danas nastupam ovde može da napravi štetu, to slobodno napišite. Što danas nastupam, videli ste, manje-više, ništa o politici nisam hteo da govorim. Ovo što govorim o ministru Đeliću, govorim kao o nesposobnom čoveku na čelu Ministarstva za nauku. On je, znate, Ministarstvo finansija, pa Ministarstvo za nauku, ne govorim ja da ministar mora da zna to što radi, ali mora bar da se pokaže na prethodnim poslovima, da zna da sluša savete onih koji su stručni. Ali to sa ministrom Đelićem na čelu Ministarstva za nauku mene vređa, verujte to mene vređa. Da mi taj čovek određuje i kroji sudbinu, to da mi se ponovo pojavljuje Domazet sa time što je dao tih 100 miliona dolara kao glavni savetnik Ministarstva za nauku. Još nešto, postavili su ga, neslavno su smenili dva člana Upravnog odbora u Vinči posle njihovog odbijanja da glasaju, dva člana koje delegira država, da glasaju za to uzimanje kredita. Smenili su profesora Zekovića i još jednog čoveka, ne mogu da mu se setim sada imena, profesora sa Tehnološkog fakulteta. Umesto njih je došli su Domazet i Radojica Pešić, bivši političar DHSS-a, magistar na Tehnološkom fakultetu, u Upravni odbor Vinča. Prva njihova odluka bila je da povećaju plate članova Upravnog odbora, nadoknade za članove Upravnog odbora. Umesto ranijih 10.000, koje su ljudi dobijali po sednici, sada su odredili sebi platu po 30.000 mesečno. Što je apsolutno suludo jer se sastaju jednom u tri meseca, ne više. Pri čemu, čini mi se da je plata Domazetova 50.000, određena, sada ovo nisam potpuno siguran, ali ostali članovi imaju najmanje po 30.000.

Počeo sam da pričam oko gradske skupštine. Ja sam, na primer, postavio pitanje u gradskoj skupštini, za mene fantastično interesantno, pošto u gradu sva postavljenja idu po skraćenom postupku. Znači, ne smete da diskutujete o onima koji su predloženi, samo se jednom diže ruka, većina podigne ruku, oni se izglasaju. Postavili su u Upravni odbor “Beogradputa” studenta Marka Teodosića. Ja postavljam odborničko pitanje tri meseca da mi odgovore ko je taj čovek, šta studira, koliko studira, da li je član neke nevladine organizacije, da li je nečiji ljubavnik, da li je nečija ljubavnica. Ne odgovaraju. Niko iz medija nije našao za shodno da kaže, da napiše da sam ja postavio pitanje o čoveku koji je student u Upravnom odboru i za to dobija osamdesetak hiljada, “Beogradput” je rentabilno preduzeće, sigurno, nadoknadu. Niko nije našao za shodno da to napiše. To je prosto takav muk, ali su odmah rekli, kada sam ja odgovorio čoveku koji je rekao, ko je ova budala, kada sam ga pitao, tog iz Gradskog veća, šta hoćeš some, to su napisali. To da se kao vređaju, pljuju, drž' ne daj, to je interesantna vest. Da bi narodu predstavili da tamo ljudi ne rade.

Mi se trudimo da radimo, da skrenemo pažnju stvarno na ono što su problemi u gradu, u najboljoj nameri, koliko je to opoziciji dozvoljeno. Ali ovakvo ćutanje, na kraju svi srljamo u veliku, veliku propast. Ja idem sa ovog sveta za desetak godina, akobogda, ne računam, moji horizonti još 10 godina, ali šta ćete vi da radite, u kakvoj ćete vi državi da živite, s kim ćete vi da živite? Koji je to socijalni lepak koji vas veže? Setite se, ja znam koliko sam imao prijatelja u svoje vreme, a sada gledam moje ćerke, koliko one imaju prijatelja za koje bi dale sve, na koje mogu da se oslone. Šta mi gradimo? Neinteresantno je živeti u državi gde vi nemate prijatelje. U Rusiji kažu, pare su ništa, prijateljstvo, bratstvo, osećaj da gradite nešto važno. Osećaj, ono što je Borislav Pekić rekao: “Odlazim sa ovoga sveta, umirem simeonski tako sred poseda koji sam unapredio i među potomstvom koga se neću postideti”. To je iz njegove knjige “Zlatno runo”.

Pošto vidim da nemate pitanja, da vam kažem još nešto na kraju. Znate kako su Srbi ušli u Evropu prvi put, svi zajedno? Iz knjige Borislava Pekića, ne izmišljam ja, ovo nije moje. Borislav Pekić je osnivač Demokratske stranke. Pa on u drugoj knjizi “Zlatno runo” piše da su Srbi u Evropu ušli na svinjama, zbog svinja. Srpska monokultura su bile svinje, srpski pečat i Karađorđev grb je bio divlji vepar proboden strelom, ako znate. Šta se sada dešava? Meni je sada palo na pamet, sadašnja inverzija, i svinje su, mnoge svinje su poginule da bi Srbi otišli u Evropu i priključili se Evropi. To je bila srpska monokultura i čitava politika je bila podređena tome. A čemu je sada podređena srpska politika ovde? Pa, podređena je da čitav narod može da izumre da bi nekoliko svinja ušlo u Evropu. I šta će nama uopšte ta Evropa? Ko razmišlja šta mi tačno i kako dobijamo? Sve to može da se proračuna, gospodo, ja sam fizičar, navikao sam da računam. Sve ima svoje redove veličina, najvažnije je da ljudi postave redove veličina. Kada se sudare hladnjača i mačka, ne gledate šta se desilo hladnjači, nego gledate šta je ostalo od mačke. A ovde vam vrlo često predstavljaju da je mnogo važno kako je prošla hladnjača, kako je hladnjača povređena a mačku niko ne gleda. U moru suvišnih informacija kojima vas zatrpavaju i kojima zaluđuju ovaj narod. Toliko. Nema pitanja. Ako nema pitanja, da se rastajemo.