Prof. dr Vojislav Šešelj: Dobar dan.
Dame i gospodo, dobili ste rešenje o proglašenju izborne liste Srpske radikalne stranke posle komplikacija, koje su trajale više od jednog dana, a za koje mi ne snosimo nikakvu krivicu i bez ikakvog razloga je odlagano proglašenje naše liste. Desilo se da je našem kandidatu sa 209. mesta u opštini u Kosjeriću izdato uverenje o biračkom pravu i pošto je on prvi koji je to tražio, ostala im je upisana u kompjuteru godina 2014. Nije on doneo dokument iz 2014. godine, nego mu je opština to izdala. Kada se uvidela greška, budući da je reč o grešci državnog organa, onda je trebalo na licu mesta ispraviti grešku, utvrditi to i proglasiti listu. Mi pretpostavljamo da su oni čekali da se neko drugi pojavi sa listom i potpisima i da nam jednostavno odrede niže mesto na listi. Vi znate da je takmičenje među strankama ko će da ima koje mesto na listi. Zbog toga su naprednjaci i socijalisti, koji su na vlasti u Srbiji, potpise skupili pre nego što smo mi i dobili formulare, a tako su uradili i ovi iz Demokratske stranke, jer su na vlasti u Vojvodini i ogroman broj svojih potpisa su skupili tamo gde su na vlasti, a ne širom ostatka Srbije.
Da smo imali jednake uslove, ja vas uveravam da bi Srpska radikalna stranka prva obavila taj posao, jer naša organizacija je mnogo bolja nego njihova.
Možda ne bismo o ovome danas govorili da se nešto užasno ne dešava, u fazi prikupljanja potpisa, posebno na opštinskom nivou, na lokalnom nivou. Neka dokumenta mogu da overe samo notari i opštinske izborne komisije ne prihvataju druga dokumenta. A notari za jedan potpis naplaćuju između 2.000 i 2.500 dinara. Ja sam juče overavao svoj potpis ovde kod zemunskog notara i bio zaprepašćen. To je bio potpis da ovlastim nekoga da preda listu. Dve i po hiljade reče. Došlo mi je bilo da mu polupam sve tamo u notarskoj kancelariji zbog toga. To je zaista nepodnošljivo. A sve ranije overe i overe sudskih pisara ove godine su 50 dinara po jednom potpisu. Pedeset dinara, a notarima treba dati 2.500 dinara! I tačno se dešava ono na šta smo upozoravali još kad je donet Zakon o notarima. Mislim da javnost treba sa tim da bude upoznata, da se to obustavi, da validni budu svi potpisi sudskih pisara i svi potpisi opštinskih činovnika, matičara, koji se bave tim poslom.
Videli ste, pretpostavljam, šta se danas desilo u Specijalnom sudu za ratne zločine. Ja sam juče poslepodne dobio obaveštenje da se ovo saslušanje odlaže do daljnjega, jer Haški tribunal nije dostavio odgovor na zahtev Republike Srbije o određenim procesnim pitanjima. Šta njih briga za odgovore Haškog tribunala. U mom slučaju se primenjuju Zakon o saradnji i Evropska povelja o ljudskim pravima; tako isto i u slučaju troje mojih bliskih saradnika iz Tima za pomaganje moje odbrane. U slučaju Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, koji je donela još Državna zajednica Srbije i Crne Gore, sud vodi postupak o ispunjenosti uslova za isporuku. Ono na čemu baziram svoje protivljenje je Evropska konvencija o ljudskim pravima. Po našem Ustavu, po našem zakonu i po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima pravno je nemoguće da me isporuče nekome ko je već brutalno gazio moja osnovna prava: pravo na pravično suđenje, pravo da se branim sam i pravo na suđenje u razumnom roku. Nadam se da nema potrebe da vam detaljno objašnjavam šta znači svako od ovih prava.
To je ono što sam imao za današnju konferenciju za štampu.
Izvolite, imate li vi neko pitanje?
Novinar Nikola Radišić, Televizija N1: Imate li vi ideju koji bi to procesni razlozi mogli da budu?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Ne. Mi smo čuli da je ova prepiska Vlade Srbije i Tribunala, koja je bila strogo poverljiva, data na uvid javnosti, ali nismo mogli da nađemo na internetu gde je to dato, a videli ste ministre Vlade Srbije kako se žale što je to obelodanjeno; jer ja sam bio upoznat sa kompletnom procedurom do juna meseca i ja sam obaveštavao javnost o svakoj fazi tog postupka, a onda je Vlada Srbije podnela zahtev da sve to ubuduće bude poverljivo i da ja budem isključen iz toga. To se zove postupak eks parte. Ovi moji pravnici se u sve to razumeju.
Kad je nešto eks parte, znači da samo jedna strana u postupku može biti obaveštena, a to se drži u tajnosti od druge strane. U ovom slučaju je držano u tajnosti od dve strane u postupku: i od mene, kao sopstvenog branioca i od tužilaštva. Na kraju, sud je odlučio da to obelodani. Predstavnici vlade su videli da je to obelodanjeno, mi još nismo uspeli da pronađemo. Verovatno ni vi niste uspeli, ako mi nismo.
Novinar Radoslavka Žigić, Radio-televizija Vojvodine: Znamo da moraju da postoje neki bezbednosni ili proceduralni razlozi, kakvi su zdravstveni ili opasnost od bekstva i tako dalje, da bilo koje suđenje, pa i saslušanje, bude zatvoreno za javnost. Šta je, po vašem mišljenju, uticalo na ovu odluku Višeg suda?
Prof. dr Vojislav Šešelj: U ponedeljak, Zoran Krasić je u moje ime, sa mojim potpisom predao zahtev da taj postupak bude javan, znači da zainteresovani građani prisustvuju i da bude dostupan svim novinarima. Zahtevali smo i da se kompletan postupak snima kamerom. Uopšte nisam dobio odgovore na to i osnovni razlog mog ulaska u zgradu je bio da mi neko odgovori zašto nisu reagovali. Taj šef obezbeđenja tamo, šta li je, rekao je da nema nikoga u zgradi sa kim bih mogao da razgovaram, a onda posle, kada je video da palimo zastave Evropske unije i NATO, dotrčao je do mene i rekao – evo, na raspolaganju vam je sudija Dilparić ako želite da razgovarate. Odbio sam, naravno.
Nema nikakvog razloga da ovo bude tajni postupak, jer ja nikada nisam bio u bekstvu. Neprekidno izjavljujem da neću bežati, da se neću kriti i da se neću tući sa policijom ako dođe do izručenja.
Imate li još pitanja?
Novinar Gordana Uzelac, Televizija Pink: Hoćete li se pojaviti na tom sledećem saslušanju, kada bude zakazano?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Hoću, kako da ne. Pa, ja jedva čekam da idem u sudnicu.
Dame i gospodo, da li se ikada desilo da mene sud pozove, a da ja ne idem tamo sa velikim zadovoljstvom i odmah obaveštavam novinare o svemu tome. Pa vi ne biste znali ni da mi je ovo zakazano da vas ja nisam obavestio, oni bi i to držali u tajnosti. I ja verujem da je razlog odlaganja to što nisu uspeli da to održe u tajnosti, što im nisam bio kooperativan.
Novinar iz Novinske agencije APR: Ja bih nešto što nije vezano za ovaj proces ovde. Da li podržavate kandidaturu Dondalda Trampa za predsednika Amerike i zašto mislite da bi to bilo dobro i da li bi to bilo dobro za Srbiju?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Da, i svaki put se oduševljavam svakom njegovom novom pobedom i do kasno pratim prenose preko Si-En-Ena, koji o tome na našem području jedini detaljno izveštava. Ja mislim da je za Ameriku važno da Donald Tramp bude izabran za predsednika, zato što će on raščistiti mnoge stvari u Vašingtonu i bitno smanjiti, ako ne i uništiti uticaj zakulisnih tajnih centara moći i te tajne svetske vlade koju čine pripadnici Trilaterale, Saveta za spoljnu politiku i Komiteta sto, da će on zapravo obnoviti demokratiju u Americi, da će zaštititi interese američkih građana na adekvatan način, a i da će promeniti globalnu međunarodnu politiku Amerike.
Bilo bi to veoma važno za Srbiju, jer se on u nekoliko navrata izrazio da je bila velika greška bombardovanje Srbije i srpskog naroda 1999. godine, a najavio je sporazumevanje sa Putinom, izrazio poštovanje Putinu. Putin je i odgovorio na isti način i mi smatramo da bi to bila gotovo idealna prilika da Rusi i Amerikanci pristupe u dobroj veri i sa dobrim namerama rešavanju svetskih problema i ti bi se problemi mnogo efikasnije rešavali i na Bliskom istoku i na svim drugim žarištima, a pogotovo problemi sa teroristima, koji predstavljaju sve veću opasnost za čovečanstvo. Mi smo ubeđeni da bi se Amerika pod Donaldom Trampom vratila staroj politici predsednika Vilsona, koji je 1918. godine u Kongresu garantovao da će Srbija dobiti siguran izlazak na more. To je predsednik Vilson garantovao u Kongresu i mi podsećamo javnost na tu garanciju, jer je predsednik Vilson bio zaista veliki predsednik, nije bio nešto poput Klintona, koga su pratile seksualne afere, a kad su hteli da ga smene zbog perverznih, bolesnih seksualnih afera, on je bombardovao Srbiju. To bi isto uradila i ova njegova, Hilari. A vidite joj po očima kakva je, zlo veliko koncentrisano u jednoj ženi, iz očiju joj izbija. Ne daj Bože celom čovečanstvu da ona pobedi. Da li se slažete sa mnom? Vidim po vašoj reakciji da se slažete.
Novinar: Da li ste dobijali bilo kakvu ponudu o koalicionoj saradnji sa Demokratskom strankom Srbije i Sandom Rašković-Ivić?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Izvinite, neću da vas uvredim, ali zaista više ne mogu da podnesem takva pitanja.
Ljudi, nemoguća je saradnja. Sad ću vam prikazati jedan insert da vidite kakve ona izjave daje i neka neko od vas kaže, bez obzira na to, možete da sarađujete. To je vrlo kratak insert. Pripremili smo to da imamo, da više ne moram da odgovaram na takva pitanja.
„Sanda Rašković-Ivić: Ja neću tvrditi da je Srebrenica bila poput „Oluje“ humanitarna akcija, što se može zaključiti iz onoga što vi govorite, gospodine Letica.
Slaven Letica: To ja nisam rekao. Sa predrasudama slušate to što ja govorim.
Sanda Rašković-Ivić: Iz celog konteksta da se izvući. Srebrenica je bila zločin zbog kog ne treba da budemo ponosni. Ona je bila genocidni zločin. Mi smo u parlamentu Srbije izglasali deklaraciju o Srebrenici posebno.“
Prof. dr Vojislav Šešelj: To je vrlo kratko. Jeste li čuli da je rekla da je u Srebrenici bio genocidni zločin? U kakvu koaliciju onda sa njom? Apsolutno koalicija ne dolazi u obzir.
Ali da se podsetimo još po raznim događajima kakva je ličnost Sanda Rašković-Ivić. Ona je političku karijeru počela kao član najužeg rukovodstva Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića. Ona nije izvorno iz Demokratske stranke Srbije. Kada je Đinđić smenio Dragoljuba Mićunovića, to je uradio uz pomoć Udbe. Ja sam tada unapred obavestio javnost da se Udba sprema da smeni Mićunovića i da dovede Zorana Đinđića na čelo Demokratske stranke. To je isto Udba radila i Srpskom pokretu obnove, da bi dovela Slobodana Rakitića umesto Vuka Draškovića. E, tamo nisu uspeli. Kad je Mićunović smenjen, on je formirao novu stranku, koja se zvala Demokratski centar. Tamo je Sanda Rašković-Ivić započela svoju političku karijeru i ona je izjavila da je to uradila po nagovoru svoga oca, Jovana Raškovića, koji je tvrdio da se u Srbiji jedino Mićunoviću može verovati. Ona meni sad u nekoliko navrata u medijima zamera i to što sam nekada napadao njenog oca. Ja sam njenog oca napadao kada je on bio živ a otkad je umro nikad ga nisam napadao, vi ste mi svedoci.
A zašto sam napadao njenog oca, moram i na to da vas podsetim. Njen otac je bio prvi predsednik Srpske demokratske stranke. Bez znanja rukovodstva te stranke on je išao na tajne sastanke sa Franjom Tuđmanom. Jedno je govorio u javnosti, drugo na sastanku sa Tuđmanom. I znate šta je uradio Franjo Tuđman? Snimio je sve te razgovore i u pogodnom momentu ih objavio u „Vijestima“. To je bila teška kompromitacija Jovana Raškovića; čak je u jednom momentu Tuđmanu rekao – mi Srbi smo lud narod. Sećate se i te njegove izjave, pretpostavljam. Posle toga je propao njegov ugled u Srpskoj demokratskoj stranci, uskoro je morao da napusti funkciju. Kada sam napadao njenog oca, imao sam veoma, veoma jake razloge.
U vladi Zorana Đinđića Sanda Rašković je bila komesar Komesarijata za izbeglice. Ona je smenjena neposredno pre Đinđićeve smrti, 24. februara 2003. godine. Razlog za smenu bila je činjenica da je Komesarijat sprovodio akciju doregistracije interno raseljenih lica za lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, a Sanda Rašković-Ivić je sama sebi dodelila honorar od pola miliona dinara. Pravdala se da nije oštetila budžet Srbije, zato što je taj novac dobijen od OEBS-a, kao da taj novac nije bio u budžetu Srbije. Dakle, OEBS je uplatio budžetu Srbije. Taj novac je korišćen za doregistraciju i ona je sebi isplatila honorar za učešće u doregistraciji, iako je bila komesar, iako je to bila njena osnovna dužnost, za koju je primala platu. Zbog toga je ona smenjena. Sada je navodno protiv NATO. Mi srpski radikali smo uvek bili protiv NATO pakta i to vi svi znate. Ona je sada izjavila da nije ponosna što je SOFTA sporazum sa Amerikancima zaključen u vreme kada je Demokratska stranka Srbije bila na vlasti, a ne pominje da je kao narodni poslanik Demokratske stranke Srbije lično glasala za taj sporazum i u medijima ga lično opravdavala (možete naći novinske isečke iz tog vremena) i tvrdila da je to u interesu Srbije, a sada tvrdi drugačije. Ljudi imaju pravo da se menjaju, ali ne za 180 stepeni, a da sve moralne kriterije poštuju. To ne znači sad – hajde, ja sam se promenio, sad me prihvatite takvog kao što ste vi. Čekaj bre, pamtimo i ono što je juče bilo. Ne može to tako. I sad ćemo mi u koaliciju kao ravnopravni partneri. Mi smo pre godinu i četiri meseca rekli da to ne dolazi u obzir.
Imam ovde još neke beleške što se toga tiče, što sam pripremio za prošlu konferenciju za štampu, ali nisam imao strpljenja da vam sve to navodim.
U periodu između 2004. i 2006. godine Sanda Rašković-Ivić je bila član parlamentarnog Odbora za evrointegracije i član Saveta za evropske integracije Vlade Republike Srbije i tada se zdušno zalagala za ulazak u Evropsku uniju, a sad kaže da nije za Evropsku uniju. Bila je ambasador Srbije u Rimu od 2008. do 2011. godine. Izabrana je za ambasadora kao funkcioner Demokratske stranke Srbije, u vreme kada je ta stranka bila na vlasti, ali je ostala do kraja mandata iako je Koštunica napustio vlast i tražio da svi njegovi kadrovi napuste ambasadorske položaje. Neki su napustili. Na primer, Vladeta Janković je bio ambasador u Londonu pa je podneo ostavku. Ona nije htela i na taj način je pokazala svoju nemoralnost, da je interesuje samo njen sopstveni džep, ta velika ambasadorska plata od 5.000 evra, a ne interes i zahtev stranke kojoj pripada.
Ovo što je izjavila o Srebrenici je neoprostiv greh. Sličnu je izjavu dala za Republiku Srpsku Krajinu. Možete je naći na internetu, ima je i na našim portalima, ima i na mom tviter nalogu i Fejsbuk profilu i tako dalje. Ona je na drugoj jednoj televiziji, na direktno pitanje da je Hrvatska po međunarodnom pravu mogla da reintegriše Republiku Srpsku Krajinu, da je to bilo na osnovu izveštaja Badinterove komisije, izjavila – imali ste pravo da okupirate Srpsku, to je suština njene misli, ali nije trebalo da činite zločin. To je bilo na dan izricanja presude Gotovini i Markaču u Hagu. A to je izjavila i za hrvatski list „21. stoljeće“, imate kompletan taj tekst na internetu. Još je rekla da ona to teškog srca mora da kaže, da je Hrvatska to mogla po međunarodnom pravu.
U emisiji od 24. novembra 2014. godine, to je nakon što sam se ja vratio sa dugog službenog puta, na kome sam se lepo proveo, i sa ogromnim zadovoljstvom se sećam uspomena sa tog puta, izjavila je da je „Oluja“ humanitarna akcija, kako je rekao jedan njen sagovornik, a da je „Srebrenica“ genocidni zločin, dakle isto ovo što ste videli.
Postoji još jedna stvar. Ona se neprekidno ističe kao srpski patriota. Kad je ona taj svoj srpski patriotizam iskazivala? Nikada. Majka joj je bila Hrvatica, Tanja, iz porodice Stipišić, udata je bila za Hrvata Ivana Bujasa i njen sin živi u Zagrebu. Ako je Hrvatska nama i dalje neprijateljska država, a jeste, i ako nam Hrvatska i dalje radi o glavi (i radi, naoružava se, dobija besplatno američke rakete zemlja-zemlja, dometa 300 kilometara, odnosno lansirne rampe za te rakete, dobija po bagatelnoj ceni američke borbene helikoptere, sprema se za neki rat, protiv koga? Nema protiv koga drugog osim protiv Srbije. Neće protiv Mađarske ili Slovenije), kako onda može Sanda Rašković-Ivić da se nađe na nekoj visokoj državnoj funkciji u Srbiji? Ja nemam podatke da je neko od njenih špijun, ali ona, ako se nađe na visokoj državnoj funkciji, može vrlo lako da bude ucenjivana i o tome svaka kadrovska komisija u našim partijama valjda mora da vodi računa. Ne daj Bože sutra da bude predsednik vlade, a da je onda ucene sudbinom njenog sina. Hajde da je sin sa njom ovde u Beogradu, ne bi bio strašan problem. Ne smeta nam što je on 3/4 Hrvat, taman posla, uopšte nam ne smeta. Ali on je u rukama srpskih neprijatelja. On je zatočenik i šta će majka da uradi ako sinz zapreti neka opasnost, pa joj kaže – ako ne postupiš tako i tako, ode ti sinu glava. Ona mora da sredi to svoje stanje. Ako sin živi sa njom, nije nam važno što je njena majka bila Hrvatica, što je njen muž bio Hrvat, ali ne smeju naši neprijatelji imati podlogu za ucenjivanje.
Novinar: Kako komentarišete tu njenu izjavu da je Srebrenica genocidni zločin?
Prof. dr Vojislav Šešelj: To govori o potpunom odsustvu razuma, jer neko ko je ozbiljan političar ne koristi reč genocid ako se za određenu situaciju ne može ozbiljno primeniti taj termin. Ne može ozbiljan političar da koristi izraz „genocid“ kao poštapalicu, mora prvo da pročita Konvenciju o genocidu. Konvencija o genocidu jasno precizira šta je genocid i da vam je celu ne izlažem, da bi bili ispunjeni uslovi da se neko krivično delo okarakteriše za genocid mora biti reči o potpunom uništenju neke verske, nacionalne ili rasne grupe kao takve ili o pokušaju potpunog uništenja, ako je reč o pokušaju genocida. Zaštićena grupa po Konvenciji o genocidu mogu da budu samo muslimani cele Bosne i Hercegovine kao takvi. Njih je bilo 2.181.000, mislim, po popisu iz 1991. godine. Dakle, samouništenje svih njih ili pokušaj uništenja ili uništenje znatnog dela bi se moglo okvalifikovati kao genocid i u slučaju krivičnog dela genocida mora da postoji dolus specijalis, mora da postoji direktno izražena genocidna namera.
Novinar: Dobro to, da sad ne ulazimo u detalje, nego ako ona kao srpski političar izjavi tako nešto, šta to govori?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa, to govori da je ona na pozicijama Čedomira Jovanovića, ili svog političkog oca Dragoljuba Mićunovića, ili Borisa Tadića, ili Nenada Čanka ili one Nataše Mićić. Ona nikako ne može biti po svom ideološkom stavu pripadnik neke patriotske političke partije, a kamoli predsednik te partije. Ona je sad jedan od čelnika takozvanog patriotskog bloka. Nije li to smešno? Nije li to užasno?
Ima nešto što nam i kod Dveri smeta. Tamo je na listi vrlo visoko izvesna Jasmina Vujić, profesor sa Berklija, atomski fizičar. Bilo je u našim medijima kakve je ona sve bezbednosne provere morala proći i s kojim je sve službama po prirodi svog posla morala da sarađuje. I ona je sad napustila to svoje mesto, tu svoju katedru i došla ovde da se uključi u Dveri, da ide na izbore. A je li to malo degutantno? Dakle, ona je čovek zadatka. Kakvog zadatka, još ne znam u potpunosti, ali vi znate, ja brzo sve stvari saznam.
Imate li još neko pitanje? Ako nemate, hvala što ste došli na našu konferenciju.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR