Stepinac pokazuje pravu prirodu rimokatoličke crkve kao političke organizacije

• 16.06.2016
• 0 Komentara
• Konferencije za medije

Prof. dr Vojislav Šešelj: Dobar dan.

Dame i gospodo, ono što se upravo dešava u parlamentu Evropske unije nimalo ne iznenađuje Srpsku radikalnu stranku. Kako su saopštili organizatori izložbe o ratnom zločincu, nadbiskupu i kasnije kardinalu Alojziju Stepincu, Stepinac je zaista duša hrvatskog naroda. Sva duša hrvatskog naroda koncentrisana je u ličnosti Stepinca i Stepinac je zaista biserrimokatoličke crkve. On pokazuje pravu prirodu rimokatoličke crkve kao političke organizacije.

Pošto nismo iznenađeni, mi ćemo nastaviti da raskrinkavamo svim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju ustaški karakter hrvatske države, i ove sadašnje, i one prošle, i činjenicu da je rimokatolička crkva uvek bila podloga te ustaške države.

Na početku Drugog svetskog rata, kada su dva kamiona ustaša iz Italije prebačena u Zagreb za upostavljanje ustaškog zločinačkog režima, kao osnovna infrastruktura je poslužila rimokatolička crkva, svi njeni župnici, svi njeni fratri su, skoro svi u tome učestvovali. Preko četiri stotine sveštenih lica, župnika i fratara rimokatoličke crkve neposredno je učestvovalo u zločinima nad srpskim narodom.

Na današnjoj konferenciji gospodin Jovan Pejin, istaknuti srpski istoričar, član Srpske radikalne stranke i nekadašnji načelnik Arhiva Srbije, predstaviće vam svoju knjigu o Alojziju Stepincu, koja je objavljena na srpskom, engleskom i ruskom jeziku i izneće vam nekoliko osnovnih podataka o kojima se do sada vrlo malo čulo u srpskoj javnosti.

Izvolite, gospodine Pejin.

Jovan Pejin: Ja moram da kažem nekoliko reči o motivu koji me je naveo da radim, da napravim ovaj ogled o Alojziju Stepincu. Alojzije Stepinac je privlačio pažnju srpske javnosti od Drugog svetskog rata do danas. Niko nije znao zašto je on svetac i zašto je on toliko popularan. Međutim, hrvatska politika, bez obzira da li je bila u crkvi u Hrvata ili kroatokomunistička, Komunističke partije Hrvatske, kasnije Saveza komunista Hrvatske i kroatokomunističkog vrha Saveza komunista Jugoslavije, stalno je potencirala njegovu svetost i tolerisala hodočašća na njegov grob koji se nalazi u crkvi Sent Ištvan u Zagrebu, odnosno Svetog Stefana, čije je temelje udario ugarski kralj. Inače, ta crkva je posvećena Svetom Vladislavu i Sent Ištvanu, prvom mađarskom kralju, ugarskom kralju.

Sama crkva nije toliko bitna, koliko je danas bitan taj barokni, kičerski sarkofag koji je naknadno urađen, da bi se njegova svetost pokazala u najširem obliku. A zašto je to urađeno? Hrvati kao narod su jedan složen narod, to je ostatak konka monarhije sastavljen od više desetina naroda. Znamo da je u austrougarskoj bilo 11 naroda, plus raznih nacionalnih grupa. To su kvalitizovane grupe i sada je trebalo napraviti jednog zajedničkog sveca.

Godine 1941. Stepinac je dočekao Pavelića i smatrao je da je Pavelić uzoran katolik. Dva dana posle njegovog prispeća u Zagreb on ga je posetio. Dva dana posle proglašenja NDH, 12. aprila posetio je i Slavka Kvaternika, austrougarskog oficira, vojskovođu, koji je inače nosio kao vojskovođa hrvatskog domobranstva mađarsku sekiru turanskih lovaca kao svoju maršalsku palicu. To samo pokazuje koliko ta država nije bila ni originalna, a niti je imala neku državotvornu ideju. Sva državotvornost kod njih se sastojala u rimokatoličanstvu i mržnji prema Srbima, koji su jedini na Balkanu imali dve države u vreme kada drugi narodi nisu imali ništa. Sam Stepinac se školovao u Zagrebu i Rimu.

Znamo da je bio proglašen za dobrovoljca srpske vojske, što nije tačno. To je jedna od perfidija. On se prijavio dok je bio u zarobljeništvu u Italiji, ali kasno, 1918. godine da nekako stupi u jugoslovensku legiju. Međutim, Italijani su ga poslali u Solun, a to je bilo vreme kada je front bio daleko od Soluna, kada je srpska vojska već bila na Savi i Dunavu i prelazila reku Drinu, Savu i Dunav zajedno sa Francuzima i prilazila demarkacionoj liniji prema Ugarskoj, odnosno prema Austriji. Ta priča o njegovom dobrovoljstvu ne pije vodu. On je završio neki tečaj u Solunu, oficirski tečaj, zatim bio kratko vreme u Bitolju, u Skoplju, na kraju u Đakovici gde je bio poslat među Arbanase katolike, da pokaže da će Arbanasi katolici biti tretirani ravnopravno sa Srbima i drugim narodima u budućoj državi. Video je da od velike Hrvatske koju je sanjao nema ništa. Franc Fedrinand je zagovarao veliku Hrvatsku još od 1906. godine, kada se pojavila knjiga o sjedinjenim državama velike Austrije. Knjigu je napisao unijat Aurel Popović, rumunski nacionalni radnik. U knjizi je predlagano da se austrougarska monarhija pretvori u trojnu monarhiju i da se napravi velika Hrvatska koja bi obuhvatala teritoriju od Istre, maltene do Karpata, sa granicom na Drini. Kada je video da od te velike Hrvatske nema ništa, on se zahvalio na vojničkoj dužnosti u Vojsci Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, otišao za Zagreb i tamo se upisao na fakultet.

Imao je romansu sa nekom devojkom. Nije sve to ispalo kako je on želeo i onda se posvetio bogoslovskim studijama, otišao za Rim, završio i vratio se nazad. Bio je na crkvenim dužnostima sve dok nije postavljen za nadbiskupa Zagreba. I to je bio postavljen upravo zahvaljujući toj njegovoj priči o njegovom dobrovoljstvu u srpskoj vojsci.

Kao crkveni službenik pomagao je ustaški pokret u samostanima širom katoličkog dela bivše države. Krili su se teroristi koji su dolazili iz Italije, iz Mađarske, iz Nemačke. Oni su vršili razne diverzije, uglavnom na železničkim prugama. Dizali su vozove u vazduh i bilo je dosta stradalih nevinih ljudi.

Kao takav bio je povezan preko svoje katoličke organizacije i sa ustašama i 1941. godine. Rekao sam već, dočekao je ustaše u Zagrebu i čestitao, pozdravio je osnivanje NDH. Nije bio jedini koji je to radio. Tu moramo da spomenemo i Vladimira Nazora koji je održao govor na Krugovalu, gde je rekao sledeće reči, koje moramo dobro da pamtimo – da i ako se obnovi, Jugoslavija mora sve da se učini da bude Srba što manje, da imaju što manji uticaj. To se i desilo.

Sam Stepinac nije nikog lično ubio. Međutim, njegova poruka sveštenstvu, njegova poruka narodu, hrvatskom narodu, odnosno katolicima, ne možemo reći da je tada hrvatski narod bio homogen, bila je takva da oni jednostavno pristupe ustaškim formacijama i da se uključe u život i rad ove nove države koja je napravljena kao izraz hiljadugodišnje težnje hrvatskog naroda, što je možda i tačno, ali ta težnja je bilatakva da su odmah pristupili izvođenju genocida. Započeo je jedan od najvećih pokolja u Evropi, da je u svetskim analima ostao zabeležen kao jedan od najvećih pokolja mirnog stranovništva. To je bila istraga naroda, ni manje, ni više. Tu su angažovani bili svi, od seoske rulje, gladne rulje koja je išla da pljačka i da otima. Jer znamo, na primer, da su prilikom tih masakara po zapadnim delovima bivše Jugoslavije kada krenu da pljačkaju i kada krene ustaška vojnica, kada krenu domobrani, da su ih obično pratili civili, civili sa konjima, sa samarima. Ono što nisu mogli da opljačkaju, da natovare na samare ili da odnesu lično na kola ili tako već šta su imali, oni su spaljivali i uništavali.

Nikada se nije desilo da on zaustavi tako nešto ili da opomene. Čak je jednog sveštenika u Zagrebu, koji je u jednoj crkvi, dao poruku – ne ubij, on ga je kaznio lišavanjem službe. Nije postupio kao, na primer, Alojzije Mašić iz Mostara, koji je osudio masakr mirnog srpskog stanovništva po Hercegovini.

Takođe, uspostavio je veze. Pokušao je da uspostavi veze 1943. godine sa zapadim saveznicima kada je dobio signal iz Rima da nacisti gube rat, da bi spasao Hrvatsku u onim granicama u kojima je uspostavljena za vreme, odnosno neposredno posle aprilskog rata kada je izvršena subjugacija Jugoslavije, prvo tokom maja meseca 1941. godine.

Međutim, nije uspeo u tome. Ostao je u Zagrebu. Sačekao je vojsku, jugoslovensku armiju i pre nego što će vojska doći i isterati ustaše iz Zagreba, i ne samo ustaše, u Kaptolu, u zagrebačkom Kaptolu sklonjeno je zlato, opljačkano zlato i sklonjene su arhive NDH.

Njegova uloga je bila značajna u tom stvaranju aparata Nezavisne države Hrvatske. Poruke je slao narodu, naročito njihovoj intelektualnoj eliti. Uspeo je da sačuva već uspostavljenu strukturu Hrvatske, koja je bila počela da se uspostavlja od 1939. godine formiranjem Banovine Hrvatske, tako da je činovništvo, koje je tada postavljeno, ostalo na svojim mestima i vršilo svoju dužnost, kako bi to rekli, i sprovodili ustašku vlast.

Nije postupio kao što su postupili nemački episkopi koji su osudili progon Jevreja u Nemačkoj, tako da je bio napravljen problem Hitleru. Onda je Hitler rešio da sve što nemački episkop upućuje narodu u vezi progona Jevreja da se ne objavljuje, da se ne talasa, da ne ide u javnost, Stepinčeve proklamacije su išle kroz narod i prosto su jačale bes i mržnju kod vernika i pastve.

Nije bio jedini u tom poslu. Otprilike, utvrđeno je oko 1.200 imena sveštenika i redovnika koji su direktno učestvovali u pokolju, a sumnja se da postoji još oko 450, 500 imena koja treba da se utvrde. To su već sačinjeni spiskovi, ali nisu još uspeli da se provere.

Oko 12.500 sveštenika, redovnika, računam i katoličku omladinu, učestvovalo je direktno u pokoljima srpskog življa. To je ta katolička akcija koju je on vodio, to je katolička omladina. Nikada nijednog nije ukorio zbog zločina.

Spomenuo sam malopre 1943. godinu, kada je stigao signal. Onda se prvi put usudio da kaže nešto o ustašama da ne vrše pokolj, ali to je uradio mlako. A postoji još jedna sumnja o njegovom ponašanju, jer kad god su se ustaše na terenu umorile od pokolja, on je sa Artukovićem pravio neke dogovore, razgovore i pokolji bi se ponovo razmahali po Bosni i Hercegovini, i Slavoniji, Lici, Baniji, Kordunu. Tako da, njegova nevinost u vezi pokolja je vrlo sumnjivog karaktera.

Pošto je vodio ustaški rat, sadašnji episkopan crkve u Hrvata pokušava da napravi od njega sveca, kao utemeljivača savremene hrvatske države, jer nemaju sveca kao drugi narodi u susedstvu. Česi imaju Svetog Vaclava, Mađari imaju Sent Ištvana, a oni nemaju ništa. Pošto je on bio prvi, kako bih rekao, možda nije najbolji izraz, primas, 1941. godine, katoličke crkve, znači jedan od osnivača Nezavisne države Hrvatske, trebalo bi da sada bude svetac, pošto je sad Hrvatska postala nezavisna. Samo, ne znamo kakva je to nezavisnost u okviru ovakve Evrope. Pokušaj da se on proglasi za sveca postao je skandalozan.

Došlo je do otpora u samoj katoličkoj crkvi u Vatikanu. Oni znaju tamo veoma dobro šta se dešavalo na Balkanu. Znali su i za vreme rata, ali tada je bio na čelu Vatikana Hitlerov papa i nisu preduzimali ništa.

Poznat je sukob kardinala Tiserana sa ovim hrvatskim predstavnicima u Vatikanu. Otvoreno ih je napao zbog pokolja, tako da postoji saznanje i znanje šta se dešavalo i taj pokušaj je zaustavljen. Da bi kontrirali, odnosno da bi se suprotstavili tom trenutnom zaustavljanju, neću da govorim o akciji Srpske pravoslavne crkve koja je isto učinila šta je mogla da učini, savremeni Hrvati su napravili izložbu u Strazburu u čast Stepinca da bi pokazali njegovo svetašstvo. Međutim, nisu dali fotografije i tekstove.

Ne znam kakva je ta izložba, ali nisu dali ni fotografije ni tekstove sa terena. Nisu dali fotografije spaljenih pravoslavnih crkava, nisu dali spiskove ubijenih srpskih sveštenika i vladika. Dvojica vladika je ubijeno. Nisu dali ništa što bi ukazalo da je Stepinac imao ogromnu moć, možda veću moć nego Pavelić kao duhovni otac hrvatskog naroda. Stepinac je tu svoju moć usmerio ka genocidu, a ne ka hrišćanstvu.

Drugo, Stepinac se pojavljuje, ne samo kao podstrekač ubistava, znači protiv onih 10 božijih zapovesti, gde se jasno kaže „ne ubij“, pojavljuje se i kao lažov. On je objasnio, odnosno poslao je papi jedno pismo gde govori o 240.000 pokatoličenih Srba kao nove pastve, a nije rekao kako je došlo do njihovog katoličenja, da je to bilo nasilje, nije rekao praktično ništa. Samo se plašio, ukoliko Hrvatska bude ponovo ušla u okvire Jugoslavije, šta će biti sa tim neofitima. Znači da će rimokatolička crkva izgubiti određeni broj novokrštenih i da će rimokatolička crkva biti onda oslabljena na Balkanu.

Osnova njegove ideologije, moramo da kažemo i ovo, bila je u ideji Ante Starčevića. O Anti Starčeviću imamo dosta obimnu literaturu, ali najviše se u Srbiji oslanjamo na Skerlićev sud o njemu. Međutim, uvek zaboravljamo Ilariona Ruvarca, koji je dao tačnu konstataciju ko je, šta je, da je to bio čovek sociopata i smatrao ga je ćaknutim,što je istina. Čovek koji je ponikao iz jedne dinarske sredine, a mi znamo da dinarci često gube osećanje za realnost, šta je šta i žele da pokažu sami sebe za značajne i preko mere od značaja.

Tako da je Ante Starčević u svojoj manitosti proglasio, u vreme Vuka, da su Nemanjići Hrvati, da Srbi ne postoje. Kada su usvojili zajednički jezik, kada su sklopili dogovor između Vuka i hrvatskih jezikoslovaca, takozvanih hrvatskih iliraca, vukovaca, pardon, pošto Srbi govore hrvatskim jezikom, dakle Srbi ne postoje.

To je suština dela Stepinčeve aktivnosti, znači Srbi ne postoje, oni moraju da postanu katolici. Tu je onda još i apostol jugoslovenstva, Josip Juraj Štrosmajer, njegov prethodnih.

U Đakovu je dao oštru podelu da su Srbi samo pravoslavni, a Hrvati samo katolici, što nije tačno. Naravno, dolazi do one cvetne teorije, za vreme Drugog svetskog rata o muslimanima kao cvijeću hrvatskog naroda.

U celom tom kolopletu događanja i pokolja Stepinac se pojavljuje kao čovek koji je navodno štitio Jevreje i Srbe, što nije tačno. Kada dobije neku molbu od nekog iz Zagreba ili sa terena, on to prosledi drugima da reše i onda kaže – ja sam učinio sve što sam mogao. A ljude su onda i dalje nastavili da ubijaju.

Sve u svemu, to je čovek koji ne može da bude svetac, jer nijednim svojim delom nije pokazao da je svetac. Ako je pokolj pravoslavnih i spaljivanje srpskih crkava, odnosno pravoslavnih crkava i manastira, sveto otačko delo, onda može da bude samo svetac sa dna pakla.

Hvala vam na pažnji.

Prof. dr Vojislav Šešelj: Izvolite, imate li neko pitanje? Ako nemate, hvala vam što ste se odazvali.

Komentari