Prof. dr Vojislav Šešelj: Dobar dan.
Dame i gospodo, ekspertski timovi Srpske radikalne stranke nastavljaju sa proučavanjem uzroka i posledica teške ekonomske krize u kojoj se nalazi Srbija, a posebno neodgovornog odnosa vlasti prema toj krizi i modelima izlaska iz nje.
Danas ćemo vam govoriti, pre svega, o javnom dugu Srbije i mahinacijama sa kreditom namenjenim za razvoj nauke.
Naši eksperti su utvrdili stanje javnog duga Srbije na dan 30. septembra 2015. godine i on je tada bio 23 milijarde i 197 miliona evra, odnosno 28 milijardi i 210 miliona dolara, pri čemu je javni dug centralnog nivoa vlasti 22 milijarde i 762 miliona evra.
Javni dug centralnog nivoa vlasti od 22,76 milijardi evra, koji je zabeležen 30. septembra ove godine, na kraju decembra 2009. godine, na primer, bio je 9,85 milijardi evra, dok je na kraju 2012. godine, dakle to je ona prva, nepuna godina naprednjačko-socijalističke vlasti, iznosio 17,72 milijarde evra, što je za 2,93 milijarde evra više nego na kraju 2011. godine. Dakle, u toku 2012. godine zadužili su nas za nove tri milijarde evra.
Javni dug centralnog nivoa vlasti vrtoglavo raste iz godine u godinu, pa je na kraju 2013. godine bio 20,14 milijardi evra, ili 2,42 milijarde evra više od prethodne godine, a na kraju 2014. godine iznosio je 22,76 milijardi evra, što je za 2,62 milijarde evra više nego prethodne godine. Dakle, svake godine novih dve i po milijarde evra dugova.
Od dolaska na vlast naprednjaci i njihovi koalicioni partneri javni dug centralnog nivoa vlasti, bez javnih preduzeća, AP Vojvodine i lokalnih samouprava, uvećali su za više od osam milijardi evra.
Stanje duga na dan 30. septembra ove godine u iznosu od 24,06 milijardi evra više je nego pre devet meseci za 1,3 milijarde i realno je očekivati da do kraja godine dostigne iznos od čak dve milijarde evra.
Srpski budžet centralnog nivoa vlasti ne može biti ispod 2,5 milijarde evra novog godišnjeg zaduženja, ali će se ove godine zadržati na pola milijarde evra manjem zaduženju, jer je na smanjenju plata i penzija ostvarena ušteda od oko 420 miliona evra. Dakle, tom uštedom ove godine je postignuto da godišnje novo zaduženje bude za pola milijarde evra manje nego što je bilo za prošlu godinu.
Ako se isplate sudska rešenja i dnevnice vojnim penzionerima i dug za gas ruskom partneru, koji je odavno dospeo, u budžetu će za te svrhe biti potrebno više od 400 miliona evra, pa će Vlada morati dodatno da nas zadužuje.
Interesantno je kako se kretalo zaduživanje Republike Srbije kod takozvanih domaćih banaka, koje su ustvari filijale inostranih banaka, jer je inostrani kapital u tim bankama dostigao 90 odsto ukupne vrednosti tog kapitala.
Zaduživanje po godinama izgleda ovako: u 2009. godini 4,18 milijardi evra u dinarskoj protivvrednosti; u 2010. godini 4,91 milijarda evra; 2011. godine 5,98 milijardi; 2012. godine 7,22 milijarde evra; u 2013. godini zaduženje je bilo 7,95 milijardi evra; u 2014. godini 8,91 milijarda evra, a za prvih devet meseci ove godine dostiglo je iznos od 9,34 milijardi evra. Dakle, ovaj režim je samo zaduženje od banaka koje posluju u Srbiji povećao za više od dve milijarde evra. Na ovaj način država je postala vodeći partner tih banaka, dok privreda i građani zbog katastrofalne ekonomske situacije sve manje koriste te, inače veoma nepovoljne, kredite.
Premijer Vučić se hvali da prvi put u novijoj istoriji neće biti rebalansa budžeta, a ne pominje da je u budžet za 2015. godinu uneta posebna pozicija na kojoj je obaveza Republike Srbije da inostranim i domaćim poveriocima, samo država, ne privreda i građani, u 2015. godini po osnovu kamate na uzete inostrane i domaće kredite isplati milijardu i 74 miliona evra.
O kolikom izdatku se radi, najbolje ilustruje podatak da je u tom istom budžetu planirano da se za neto zarade za 240.280 zaposlenih u ministarstvima i drugim republičkim organima isplati iznos od jedne milijarde i 170 miliona evra.
Dakle, te obaveze inostranim i domaćim poveriocima koje ima sama država u 2015. godini iznose tačno onoliko koliko iznose i plate zaposlenih u ministarstvima i državnim organima.
Pored ovog državnog zaduženja, „kamen o vratu države“ je i spoljnotrgovinski robni deficit. Srbija od izvoza usluga već više godina ne ostvaruje nikakav suficit, već se tekući rashodi po osnovu plaćenih usluga pokrivaju od prihoda.
Uvoz, izvoz i robni deficit u periodu od 2009. godine do danas izgledaju ovako:
- 2008. godine izvoz 10,974 milijarde, uvoz 24,042 milijarde, što znači deficit više od 13 milijardi dolara;
- 2009. godine izvoz 8,344, uvoz 15,8, deficit 7,46;
- 2010. godine izvoz 9,8, uvoz 16,5, deficit 6,7 milijardi dolara;
- 2011. godine izvoz 11,780 miliona, uvoz skoro 20 milijardi, a deficit oko 8 milijardi dolara;
- 2012. godine izvoz 11,227 miliona, uvoz 19 milijardi, a deficit 7,7 milijardi dolara;
- 2013. godine izvoz 14,611 miliona dolara, uvoz 20,551 milijarda, deficit skoro 6 milijardi dolara i
- 2014. godine izvoz 14,845 miliona, uvoz 20 milijardi i 609 miliona, što znači da je deficit 5,764 milijarde.
Šta se iz ovoga može videti? U protekle tri godine pada iznos deficita, ali to ne poboljšava ukupnu situaciju u kojoj se nalazi država, jer deficit za deficitom se nagomilavaju.
Dok su žuti bili na vlasti, napravili su u 2008. godini robni spoljnotrgovinski deficit za više od 13 milijardi dolara, jer su imali samo 45,65 odsto stepeni pokrivenosti uvoza izvozom. Istina, spoljnotrgovinski deficit je u prošloj godini dostigao 72,03 odsto, pa je deficit u trgovini sa inostranstvom pao na 5,7 milijardi dolara.
Ovakvo stanje je posledica uništenja domaće industrije, posebno prehrambene, rudarstva i prerađivačke industrije.
Pored zaduženja privrede u inostranstvu, trošenja dela domaće devizne štednje koja je dostigla iznos od osam milijardi evra, izvor sredstava za pokrivanje deficita prema inostranstvu su i inostrana zaduživanja, ali jedan od najvećih prihoda su doznake naših građana koji žive i rade u inostranstvu. Prema podacima Svetske banke, te doznake su u 2014. godini iznosile 3,66 milijardi dolara.
I prethodni i aktuelni režim se krajnje nedomaćinski odnose prema javnim finansijama – neprekidno se troši nezarađeno, uvozi se sve i svašta i nekontrolisano zadužuje država i narod. Ovo stanje mora da se promeni da ne bismo i bukvalno došli u stanje dužničkog ropstva i zbog toga su Srbiji neophodni vanredni parlamentarni izbori.
Koja stranka jedino može da reguliše ovo pitanje, da sistematski smanjuje javni dug Srbije, a da podstiče proizvodnju i promet roba i usluga? To je Srpska radikalna stranka.
Doktor Vukajlović će vas danas obavestiti o istraživanjima kojima je on rukovodio po pitanju mahinacija sa kreditom namenjenim za razvoj nauke. Ja ću vam o tome samo nekoliko reči saopštiti.
Još pre pola godine mi, srpski radikali smo upozoravali na loše stanje u nauci i prosveti i tražili smenu resornog ministra Srđana Verbića. Na konferenciji smo i pre dva meseca govorili o problemima u ovoj oblasti, i na osnovu javnih dokumenata Ministarstva prosvete, nauke i tehnologije, pokazali da je od kredita dobijenog za razvoj nauke nestalo 100 miliona evra i da se priprema novo nenamensko trošenje ovih sredstava. Nažalost, mediji u Srbiji nisu pokazali interesovanje za činjenicu da je neko u Srbiji za par godina ukrao jednogodišnji budžet predviđen za razvoj i finansiranje nauke. Upoznali smo javnost da je taj kredit, navodno za nauku, podignut 2010. godine, ali da se ekipa Ministarstva konsolidovala i da su se pripremili da što pre potroše i preostali deo novca. Raspisani su tenderi za revitalizaciju i razvoj istraživanja i obrazovanja u javnom sektoru i za to je predviđen iznos od 100 miliona evra i tender za opremu u iznosu od 30 miliona evra.
Činjenica je da Ministarstvo, iako je nadležno za realizaciju tog kredita, ne raspolaže ni približnim podacima o dosadašnjim troškovima.
Srđan Verbić tvrdi da je ostalo još 130 miliona evra, a Goran Kvrgić, direktor Jedinice za upravljanje projektima, govori o 200 miliona evra. Razlika je neverovatnih 70 miliona evra.
Eksperti Srpske radikalne stranke utvrdili su da je stvarno preostalo još 239 miliona evra.
Interesantno je da su rokovi za prijavu na raspisane tendere odavno prošli i okončani i da niko živ ne zna ko i kako po njima postupa.
Državni sekretar za nauku i visoko obrazovanje, Vera Dondur, koja je inače 2. oktobra 2015. godine napunila 67 godina života, simulira izuzetno velike aktivnosti na donošenju nove Strategije naučnog i tehnološkog razvoja. Pominjem vam to koliko godina ima Vera Dondur, podsećajući vas da je 67 godina krajnji rok u kome svi profesori univerziteta moraju po sili zakona otići u penziju. Zakonski rok je 65 godina. Za njih je napravljen izuzetak. Dakle, nijedan profesor univerziteta ne može da ostane u državnoj službi na fakultetu za profesorskom katedrom kad navrši 67 godina. Može biti honorarno angažovan u različitim oblicima nastavnih aktivnosti na postdiplomskim studijama, na naučnim projektima i tako dalje, ali u nastavi ne može. Dakle, neko ko je državni sekretar za nauku i visoko obrazovanje može preći te godine starosti, pa vi sada zaključite o čemu je tu reč.
Interesantno je i da je Vera Dondur samo prepisala prethodnu Đelićevu strategiju i da se u toj strategiji uopšte ne pominje nacionalni identitet.
I aktuelnom ministru Srđanu Verbiću jedina preokupacija je kako da reši probleme nastale Đelićevom strategijom, obeleženom nizom parazitskih agencija.
Dr Filip Vukajlović, član Srpske radikalne stranke, naučni savetnik Instituta u Vinči, koji će vas danas upoznati sa detaljima o kriminalnom trošenju sredstava namenjenih za nauku, posle sastanka sa Vladimirom Kostićem, predsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti utvrdio je da je i Srpska akademija upoznata sa mnogim marifetlucima vezanim za trošenje kredita, prijem neadekvatnih ljudi i rasipanje para na besmislene inovacione projekte i da godinama ništa nisu preduzimali da se to zaustavi.
Doktor Vukajlović se ozbiljno bavi ovim problemom i došao je do interesantnih podataka. Dajem mu reč da vas detaljno upozna sa krađom novca namenjenog razvoju srpske nauke.
Izvolite, dr Vukajloviću.
Filip Vukajlović: Ja sam naučni savetnik Instituta Vinča u penziji, stari član Srpske radikalne stranke. Posle naše druge konferencije za štampu, koja je bila 10. septembra ove godine, znajući da je aprila meseca došla nova ekipa na čelo Srpske akademije nauka, koju ću skraćeno nazivati SANU od sad, dogovorio sam se sa predsednikom Šešeljem da pokušam da odem kod predsednika Akademije nauka, što mi je u suštini uspelo. Kada je došao na čelo Akademije nauka, Kostić je istakao jednu stvar, koja je važna ovde da je primetimo. Rekao je da je “Srbija umorna od nestrpljivosti i želje da konačno počnemo da se bavimo malim stvarima, hemijskom čistoćom vode koju pijemo, time šta nas očekuje u budućnosti kada je u pitanju zagađenje, javnim zdravljem, umetnošću koja je umrežena i tako dalje. Prvi cilj mi je, za početak, da se prespava do ujutru. Nemojte me terati da pravim hijerarhiju, ali moja ekipa će je napraviti i javno ćemo je reći“.
Pun nade, imajući u vidu ovu izjavu, dogovorivši se sa predsednikom, zakazao sam sastanak i početkom oktobra otišao na sastanak sa predsednikom Kostićem i sa njegovim zamenikom, a mojim kolegom fizičarem Zoranom V. Popovićem, ranije omiljenim Dinkićevim akademikom, koji je dosta kvalifikovan čovek.
Pre sastanka sam imao osećaj da se odazivam na njegov otvoreni apel i poziv za pomoć, jer on je tada rekao – strah me je. Govorio je o strahu – Jedini osećaj koji u ovom trenutku imam to je strah, strah od značaja veličine institucije, zlovolje koja je okružuje i optužbi za nerad ove institucije. Čini mi se da je danas na bespućima, u kojima se kao kolektivitet i država nalazimo, ali da je potrebna gotovo jednako kao u godinama kada je osnivana. Strah me je od civilizacije u kojoj živimo, koja kod svake pristojne ličnosti izaziva gađenje i strah, o kojem sve vreme govorim. Da bih to prevazišao, slobodan sam da vas bestidno molim za pomoć u svakom trenutku i molim vas da mi u tome izađete u susret. –
Ja izađoh u susret predsedniku Kostiću, išao sam kod njega kao kod mlađeg kolege da mu pomognem, da ga posavetujem i u tom razgovoru sam saznao da je mnoge od stvari, na koje smo mi ukazivali i na koje ukazujemo, Akademija već pre toga prepoznala, imala u nekim svojim izveštajima, koje je napisala i sastavila, ne toliko da bi nekog upoznala, nego više da bi imala alibi da je nešto radila.
U toku tog razgovora, predsednika SANU sam obavestio da je ukradeno ovih 100 miliona evra od kredita, od 320 miliona da je za tri godine ukradeno 100 miliona evra, da je to nestalo. On je primio to k znanju, međutim, kada sam napuštao tu sednicu, imao sam osećaj da ništa neće uraditi po tom pitanju. I dobivši od Popovića jedan dan kasnije izveštaj Akademije nauka, zabezeknut, našao sam neke od podataka koji su još tragičniji od onoga što sam ja znao i neke ću vam sada pročitati.
Na primer, u izveštaju za 2011. godinu, na strani devet, piše – ovde se nećemo baviti samo JUP, već projektima koji su prepušteni za realizaciju pre svih nabavkom kapitalne opreme. Stalno govore kako je interesantno nešto pomenuti i posle samo nabroje koje su to ludosti do kojih su došli. „Ministarstvo prosvete i nauke finansira rad ove jedinice sa 80 miliona dinara u 2011. godini a da ostale operativne troškove pokriva univerzitet u Novom Sadu. Pored troškova za lične dohotke zaposlenih 78,5 miliona dinara, to je oko 650 hiljada evra, za 35 zaposlenih i ostale troškove JUP-a. U 2011. godini JUP planira da kupi četiri automobila ukupne vrednosti od 80 hiljada evra, za svakog direktora po jedan“. Imaju četiri direktora na 35 zaposlenih! „Pet miliona dinara za naknadu članovima skupštine deoničarskog društva, 18 miliona za autorske honorare i ugovore o delu. Od marta 2011. godine španska firma ’Eptiza’ za milion osamsto petnaest hiljada evra pomaže JUP kao tehnički savetnik u implementaciji projekata“. Pored toga, oni u istom izveštaju govore o starosnoj piramidi naučne zajednice. U vreme od 2011. godine počinje čoporativni prijem neadekvatnih ljudi na naučne projekte. Srbija je siromašna zemlja. Osam hiljada istraživača, koliko je imala 2010. godine, sasvim je dovoljno za Srbiju, a počinje da prima i prima u roku od godinu, godinu i po dana 4.000 novih istraživača. Znači, to primaju ljudi, primaju rukovodioci projekata, po novim pravilima koja su došla od ekipe koja rukovodi u ministarstvu i koja je uglavnom došla sa fakulteta, i to sa fakulteta hemijskog i fizičko-hemijskog, gde je bila ova gospođa Vera Dondur, koja se proslavila devedesetih godina time što je zadužila ovu žutu vlast, pogotovo time što je izvodila studente na ulice. Kažu da je od ukupno 4.273 novoprimljena istraživača na projektima Ministarstva prosvete i nauke 68,5 posto mlađih od 40 godina, a imaju 1.344 istraživača koji su stariji od 40 godina. Svako ko se prihvati da se bavi naukom, a ima preko 27 godina, a nije genijalan, a takvih je jedan u deset hiljada, apsolutno nikad u životu od njega neće biti naučnik, u to budite sigurni. Ko god se bavio naukom, on to zna.
U izveštaju za 2013. godinu, u tački 4.11 piše o partnerstvu sa privredom kroz fond za inovacionu delatnost. Tu je najveća ludost koju sam ja mogao do sada da nađem i to je projekat koji se zove „Brides to bride“ „Mlade mladama“, gde se čoveku daje 76.440 evra za godinu dana. Sadržaj projekta je nova platforma kojom bivše mlade savetuju nove mlade kako da organizuju venčanje. S obzirom na to da su korisnici sredstava naučnoistraživačke organizacije, trebalo bi da se inovacioni fond, kažu ovi iz Akademije, izmesti iz Ministarstva prosvete i nauke u Ministarstvo ekonomije i naravno, na tome ništa dalje ne rade. Inače, kompanija „Brides to bride“ je čak registrovana. Ja sam pokušao posle godinu dana, kad je završeno, da nađem rezultat toga, da se posavetujem kako, ako budem udavao ćerku, da dobijem pomoć, ko da joj organizuje venčanje – nema ništa. Taj čovek je registrovan na delu crnogorskog interneta i ne možete ga naći ni puškom da ga tražite.
Međuodeljenski odbor za praćenje implementacije je našao još nekoliko stvarno suštinskih primedbi. Jedna od njih je o onom zloslutnom i zloglasnom Centru za promociju nauke, koji čak ima i mornaricu, na primer. O tome sam ja odavno pisao, oni imaju brod „Argus“, a kupili su i naučni kamion. O tome možete videti na sajtu Ministarstva, juče je bio sastanak sa ljudima iz Centra za promociju nauke, koji je održala ova Vera Dondur, mlada Vera Dondur. Posebno se razgovaralo o panelima eksperata za izabrane tematske, istraživačke prioritete i o decentralizaciji centra pomoću naučnih klubova i naučnog kamiona. Decentralizacija pomoću naučnog kamiona, to piše na sajtu srpskog Ministarstva prosvete!
Još jedna interesantna stvar je da su akademici primetili da je od kredita trebalo da se kupi za 892.986 evra uređaja za privatne firme i još 326.000 za privatne fakultete. Među njima je i čuveni Univerzitet „Metropolitan“, koga vodi bivši Đelićev ministar nauka, Dragan Domazet. Njemu je za oko 40.000 evra kupljena oprema. Znači, kupujete opremu od državnog kredita, sirotinjskoj nauci ne kupujete ništa. Ovome Univerzitetu „Metropolitan“ kupite za 40.000 opremu, a u Vinči stoji oko 500 do 700.000 opreme nepokrenute, zato što nisu pokrenuli tendere da nabave neku sitnu opremu za pedesetak hiljada evra.
Umesto da akademici i predsednik Akademije nauka urade nešto po tom pitanju i ispune ono svoje obećanje da će se baviti ovim malim - velikim stvarima, on je, kao što vidite, skočio sa desetometarske skakaonice u prazan bazen srpske politike na glavu dajući izjavu povodom Kosova, koju niko normalan u ovoj zemlji ne može prihvatiti.
Moram da priznam da sam sastanak u SANU napustio ophrvan i u nedoumici, jer nisam mogao da nađem nikakvo valjano opravdanje za Akademiju ni za predsednika Kostića zbog višegodišnjeg ignorisanja mnogih pitanja koja su mi se činila očiglednim i prirodnim i vapećim za odgovorima. I sad su to pitanja na koja bi stvarno trebalo Akademija da odgovori.
Prvo pitanje, zašto ništa ni Kostić, ni Akademija nisu preduzeli da upozore javnost sa ciljem da se očevidna pljačka u vezi sa inostranim kreditom, navodno podignutim za nauku 2010. godine zaustave, a njeni glavni akteri kazne?
Da li se akademici na delanje odlučuju samo kad su zainteresovani da nešto sami sebi izboksuju, što je očigledno, po mom mišljenju, njihov cilj?
Zašto akademici ćute o NATO naučnim projektima, koji se danas rade u Srbiji? Da ih slučajno i neki od akademika ne upražnjavaju? U izveštaju Nacionalnog saveta za nauku stoji oko 22 NATO projekta, koji su polutajna, i oni se rade u ovom trenutku u Srbiji. Srbija se priprema za NATO.
Zašto se na spisku privatnih firmi i fakulteta, za čije opremanje je bilo planirano da se potrošili 1,2 miliona evra od najnovijeg kredita, ne nalazi istraživačko soroševska stanica „Petnica“, koja godinama odrođuje srpsku decu i kojoj je do sada od tog kredita dato blizu 10 miliona evra?
Zašto još uvek ne preduzimaju nikakve korake da se odustane od ovog, za državu i narod pogubnog kredita, od koga do prave nauke i naučnika za pet godina korišćenja praktično da ništa nije uopšte stiglo? Stiglo je manje od 20 miliona, od 420, koliko je bilo planirano, 20, 30 miliona za opremu. Za toliko koliko je stiglo, kredit nije trebalo ni dizati, kao što sam im preporučivao i pismeno predlagao Đeliću 2010. godine.
Zašto ćute o štetnosti takozvanih evropskih projekata, koji su dodatno upropastili i autizovali srpsku nauku? Svi pričaju o nekim ogromnim parama od evropskih projekata koji dolaze u srpsku nauku. Prvo, niti znaju kome ti projekti dolaze, niti koliko je tačno došlo, niti zašta oni služe, niti proverava neko, jedino sam ja u okviru ovog našeg istraživanja proverio i napisao kakvi su to projekti, koji se sve idiotluci finansiraju ovde i ko to sve dobija. Kakve koristi imamo od toga, kakve koristi ima srpska nauka od toga što će „Erikson“ u Srbiji dobiti evropski projekat ili Vladica Ciželj i njegov privatni institut dobiti neki projekat pod firmom pomaganja srpske nauke.
Zašto ćute o čoporativnom stampedo prijemu na naučne projekte neadekvatnih, ocvalih, trećerazrednih i dugogodišnjih studenata? I to primaju samo ljude koji su u vezi sa političkim strukturama i, što je interesantno, primaju se ljudi koji su ukorenjeni u žutoj ekipi. Naprednjaci malo toga dobijaju. Ovi koji su naši, pretrčali kod njih, ništa praktično ne dobijaju. Uglavnom žuta ekipa drži, jer je ona provereno antisrpska. Ovi još uvek tapšu ruskom ambasadoru, nikada im neće verovati.
Zašto ništa ne preduzimaju da se ukine uvedeno pravilo da rukovodioci projekata suvereno odlučuju koga će primati na posao? Tako se desi, na primer, da jedan rukovodilac projekta i laboratorije u Vinči povede sa sobom tri saradnice na konferenciju u San Francisko 2013. godine.
Zašto ćute na suluda pravila ocenjivanja koja se primenjuju od 2011. godine i koja su potpuno upropastila srpsku nauku? Ta pravila ocenjivanja omogućavaju i dovode do toga da se ljudi masovno potpisuju na ono što nisu radili i jedan čovek koji uradi jedan rad i sam bude potpisan na njemu i objavi ga u dobrom časopisu, a drugih deset se dogovore i kontinuirano se potpisuju i objave, na primer, deset radova, svih deset potpisani, i oni su deset puta bolji od ovog jednoga.
Zašto zatvaraju oči na sveprisutno dopisivanje na radove?
Zašto predsednik SANU nije ništa preduzeo da se zatvore mnogobrojne parazitske, paranaučne institucije, koje su osnovane tokom poslednjih godina i koje od smanjenih budžetskih sredstava otimaju?
I još par pitanja, da ne govorim.
I konačno, zašto predsednik Kostić ne održa svoju časnu reč, datu odmah pošto su ga izabrali za predsednika SANU, kada izreče da je Srbija umorna od nestrpljivosti i želje da konačno počnemo da se bavimo i malim stvarima i obeća da će on i njegova ekipa napraviti i javno objaviti listu svojih prioriteta?
Ja imam i neke odgovore zašto je to tako.
Znate šta, počelo je sredinom devedesetih godina, ali isključiva kvalifikacija za prijem u Akademiju nauka je bilo to da ste provereno sumnjičavi, da niste preterano rodoljubivi, da ste orijentisani na Zapad i da ste ćutljivi, da ne dižete galamu, da ne talasate. U Akademiju je sada primljeno ljudi i preovlađuju oni koji su antisrpski orijentisani. To je moje lično mišljenje i spreman sam da ga branim argumentima.
Bez želje da se bavim ovim najnovijim nastupom akademika Kostića, kada je on, koji se politikom još manje bavio od bivšeg predsednika Jugoslavije, pokojnog akademika Ćosića, savetovao da napustimo Kosovo, znači bez želje da se bavim psihoanalizom, za koju sam manje stručan nego što je predsednik Kostić vičan visokoj politici, još manje voljan da na predsednika SANU i ja bacim neki svoj kamen i dodatno doprinesem oreolu mučenika, kojim će ga njegovi istomišljenici ubuduće ukrašavati, dalje ću ponuditi samo jedno lično viđenje ovog, osmišljenog u kuhinji srpskog neprijatelja, i pažljivo sprovedenog poteza. Kao prvo, predsednik Kostić je u 47. godini postao dopisni član SANU, u 49. dekan Medicinskog fakulteta, u 53. redovni član SANU, da bi u 62. godini došao na čelo SANU. Čovek kada razgovarate sa njim deluje pristojno, deluje kulturno. Ja sam se malo raspitao o njemu, čak sam i pogledao njegovu biografiju. Možda nije lepo govoriti šta ljudi kažu, ali ljudi iz Akademije kažu da je to čovek koji u životu (pošto mu je i otac bio profesor Beogradskog univerziteta, i to na medicini), da u životu nije pokisao uopšte.
Ovaj redovni profesor Medicinskog fakulteta je bio direktor Instituta za neurologiju Kliničkog centra Srbije i načelnik Odeljenja za degenerativne bolesti ovog instituta. Očevidno je da je svaka naivnost i brzopletost u postupcima ovog neurologa i psihijatra potpuno isključena. Zašto je baš on onda izabran da Srbima u ovakvom delikatnom trenutku poruči da je za njih najbolje da se sami dobrovoljno odreknu Kosova i Metohije? Pa zato što sa pozicije sa koje puca može najtačnije i najbolje da pogodi u najosetljiviji cilj u koji naši neprijatelji žele da gađaju. Ujedno je nišandžija veoma zaštićen, jer se od njega očekuje da ponekad ponešto i kaže i da se, kad zatreba, pozove na Ustavom zagarantovanu slobodu javne reči, a istu će sigurno sa njim braniti i mnogi libero-Srbi, zapadnjaci, preovlađujući danas u SANU, a i u većini institucija kulture.
Oni će ovo, očigledno smišljeno plasiranje informacionog noža u srpska nezaštićena leđa braniti kao pravo na slobodno javno istupanje pojedinca, kao što vidimo. Kad su oni u pitanju, na delu to znači potpunu slobodu iznošenja svake laži i klevete na istoriju, heroje i simbole države. Kad im to treba, izborili su se da mogu pisati, štampati i snimati svaku neistinu. Lagaće koliko im se hoće i sve to pokriti smokvinim listom slobodno izraženog mišljenja, a sve je u stvari jako prosto: na delu je direktna izdaja, pritom sa pokušajima da se dobro zamaskira.
Srpski narod je već četvrt veka objekat i žrtva surovog informacionog rata. Taj rat protiv nas se vodi svesno i mnogim sredstvima. Inače, u informacionom ratu koriste se specijalne jedinice i postupci za pojedinačne udare i frontovsku borbu: nevladine organizacije, agenti uticaja, specijalni internet sajtovi sa svojom florom i faunom, NATO i evropski projekti za mesnu nauku i druge osmišljenje akcije za rasturanje hemije, fizike i metafizike vlasti napadnute zemlje.
Na Kostićev nastup na Radio Beogradu, koji je očigledno dobro sinhronizovan sa najvažnijim nosiocima izvršne vlasti gledam kao na do sada najveći napad sa ciljem uništavanja i poslednjih nematerijalnih resursa, nematerijalnih aktiva vlasti. Kada tih aktiva nestane, glavama i srcima građana naše zemlje će se lako upravljati iz inostranstva, a Srbiju će biti moguće pocepati na toliko delova da ih niko nikad više neće sastaviti.
Zašto se tako dobro prepoznaju otisci prstiju vlasti i šta se u stvari desilo sa Kostićem?
On je 17. oktobra izjavio na Radio Beogradu da „Srbija sa elementima dostojanstva treba da napusti Kosovo i Metohiju“. Da je to Kostić uradio svojevoljno, gospodo, i bez znanja ili protivno volji aktuelne vlasti, za izjavu bi čulo nekoliko dokonih slušalaca Radio Beograda i ništa se ne bi desilo. A desilo se da su već sutradan mnogi štampani i mnogi drugi mediji preneli detaljno i dodatno ojačali ovu vest. Kostić je svoje izlaganje lepo pripremio i pažljivo i lepo sročio, imajući u vidu mnogo puta proverenu sposobnost sadašnje vlasti da potpuno uguši svaku slobodnu i javnu reč, koja joj ne ide u prilog ili joj se ne sviđa. Do sada skoro nezabeležen rezonantni odgovor čitave javnosti na Kostićev antisrpski ispad, koji još uvek traje, skoro bez ikakvog prigušenja. Svima i samo malo soli u glavi ukazuje na to da je sve to pripremljeno i odigrano uz puno učešće određenih struktura vlasti i uz dobronamernu pomoć njenih inostranih savetnika.
I samo još nešto da kažemo, ipak svi mi mislimo da ovi naši neprijatelji misle da smo mi gotovi. Ustvari, činjenica da u vreme kad se mnogim Srbima čini da smo nepovratno propali, a srpski neprijatelji nalaze za shodno da još džebane odvoje da bi nas tako posrnule ovom teškom artiljerijom gađali i naterali na sramnu i dobrovoljnu predaju, govori da nije propalo sve kad propalo je sve. Ne veruju ove inostrane vođe našoj sadašnjoj vlasti, lažovima na vlasti i oko nje da smo pokoreni i tu su u pravu. Znaju da svaki od nepokornih Srba vredi bar 1.000 podbulih, mlohavih, lažljivih i kukavnih Srba evropejaca i da ćemo se kad-tad podići.
SANU je prvi put, izgleda, skoro potpuno jedinstvena – u rečitoj ćutnji na naizgled nepromišljenu i samoubilačku, a u biti kukavičku, najnoviju izjavu svog predsednika o Kosovu i Metohiji.
A ja imam san, gospodo, da će se SANU uskoro sastati, uprkos pretnjama mog bivšeg mlađeg stranačkog kolege Acike Vučića da to ne čini i velikom većinom doneti deklaraciju o neodvojivosti Kosova i Metohije od Srbije i Kostića poslati u Kosovsku Mitrovicu da klekne i moli za oproštaj srpski narod koji tamo živi. Toliko za danas.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Izvolite, imate li neko pitanje? Ako nemate, hvala vam.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR