Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, mi smo vas pre više meseci obavestili da će Srpska radikalna stranka u svojoj političkoj aktivnosti primat da daje analizi ekonomskih i socijalnih problema u Srbiji, da javnost obaveštava o svemu onome lošem što se radi u našoj privredi, u finansijskim institucijama, a pogotovo da ukazuje na razne kriminalne i korupcionaške afere.
Mi ćemo i u predstojećoj predizbornoj kampanji najviše time da se bavimo, jer smatramo da na taj način narodu pokazujemo ko su pravi i glavni uzročnici svih ovih ekonomskih problema koje imamo i socijalne bede koja je ovladala Srbijom.
Danas ću vam govoriti o stranim bankama koje deluju u Srbiji, o pljački privrede i građana, koje one sistematski provode.
Zaduženje građana kreditima sa obračunom u švajcarskim francima je jedan od najozbiljnijih problema koji se danas u praksi pojavljuju i u čije rešavanje se mora uključiti država.
Odgovorne države se bave ovim problemom. Mađarska je, na primer, preuzela obavezu da reguliše odnos švajcarskog franka i domaće valute i tako su pomogli u saniranju štete, koju su njihovi građani pretrpeli. U nekim drugim državama o tome odlučuju sudovi i štite interese svojih građana. Jedino se u Srbiji narodna banka i njen guverner Jorgovanka Tabaković ponašaju kao servis stranih banaka, koje već 15 godina pljačkaju i građane i privredu i zbog toga smatramo da postoji urgentna potreba da se što pre Jorgovanka Tabaković smeni sa funkcije guvernera Narodne banke.
Srpska radikalna stranka, kao najveći protivnik brutalnog gašenja domaćih banaka, koje je svojevremeno izveo Mlađan Dinkić, i svih drugih njegovih tekovina, podseća na svoje stavove i upozorenja blagovremeno data javnosti. Danas je to očigledno. Danas su građani, ali i Republika Srbija, taoci stranih banaka koje posluju u Srbiji. Posluju po propisima Republike Srbije, a skoro svi propisi su napisani kao da su ih pisale same te banke.
Svi režimi, od Đinđićevog do Vučićevog, pokušavaju da ubede javnost da jake i stabilne banke sa stranim kapitalom znače jaku i stabilnu Srbiju. Realnost je, međutim, prezadužena Srbija i nepostojanje propisa kojima bi se štitio interes države i građana od pljačkaške politike inostranih banaka.
Posledica nezakonitog poslovanja stranih banaka u Srbiji je veliki javni dug, koji je za oko 10 milijardi evra uvećan za protekle tri godine. Danas se procenjuje na iznos od 24,5 milijarde evra, sa tendencijom daljeg rasta.
Podsećam da su banke praktično samo obveznici plaćanja poreza na dobit korporacija i da dobrovoljno odlučuju koju će dobit da prikažu, ako uopšte neku prikažu. Ništa ih ne sputava da sele kapital u inostranstvo i to intenzivno rade, kao što ih ništa ne sputava da sami određuju kamate. Te strane banke ostvaruju velike zarade i iznose ogromna sredstva iz Srbije, a obaveze prema našoj državi i javnim finansijama su im skromne, skoro simbolične. Građani i privreda grcaju od ogromnih poreza, doprinosa i taksi, a strane banke skoro da su lišene svake finansijske obaveze.
Procenjuje se da su strane banke iz Srbije iznele nekoliko desetina milijardi evra. Srbija se neprekidno zadužuje, kako kratkoročno, za pokrivanje rupa u tekućem finansiranju, tako i dugoročno, za kapitalne projekte.
Interesantno je da stanje na tekućim računima stranih banaka ima apsolutnu zaštitu sudskog sistema u Srbiji, efikasniju od zaštite bilo koje nepokretnosti, statusnih pitanja zaposlenih, prava i obaveza građana, pa sve do proizvodnog programa. Bankarski plasmani stranih banaka višestruko su zaštićeni i obezbeđeni i zato im je važno ko rukovodi Narodnom bankom Srbije, Ministarstvom finansija i Vladom Srbije.
I privreda i građani su pod opterećenjima i u stalnom strahu, jer su najvrednije što su imali dali pod hipoteku stranim bankama. Agresivne reklame i nedostatak sredstava po osnovu tekućeg rada primorali su kako građane, tako i privredu, da se zadužuju kod banaka i da padaju u dužničko ropstvo iz koga je gotovo nemoguće izaći.
Primljeni kredit u dinarima, sa obračunom u švajcarskim francima ili evrima, sa vraćanjem u dinarima glavnice i kamata, pokazuje bezdušno zelenašenje, ali i pomoć države zato što su svi režimi već 15 godina interese države i naroda podredili zahtevima Evropske unije, a strane banke su jedan od tih uslova.
O svemu ovome će vas danas upoznati Zoran Tasić, diplomirani ekonomista, stalni sudski veštak za ekonomsko-finansijsku oblast, ovlašćeni računovođa i revizor, inače dugogodišnji član Srpske radikalne stranke, koji je uspeo stručno i profesionalno da pomogne sudovima da pravilno odluče u sporovima o bankarskim kreditima i obračunu kamata. O tome ste nedavno mogli da čitate u štampi.
Njegove nalaze i mišljenja prihvatili su sudovi u prvom i u drugom stepenu. Te su sudske odluke postale deo sudske prakse, što je veoma značajno, jer to pomaže sudovima da na jedinstven način reše sudske sporove između banaka i klijenata, koji imaju kredite sa valutnom klauzulom. Kada su donesene prve presude, videli ste kako je jaukala Jorgovanka Tabaković zbog toga, obećavajući pad tih presuda u drugom stepenu ili donošenje određenih mera kako se sudske presude ne bi izvršavale.
Izvolite, gospodine Tasiću.
Zoran Tasić: Zahvaljujem, predsedniče.
Evo, odmah da pokažem, to su dve pravosnažne presude, koje držim u ruci. Te dve pravosnažne presude su se desile na Privrednom sudu u Beogradu, gde su pravna lica bila oštećena od strane banaka i gde smo uspeli da ih revitalizujemo u smislu da sprečimo banke u nameri da izvrše pljačku, onu koju, inače, rade ovoj Srbiji. Pljačka je sprečena, imovina je zaštićena i pobeda je odnešena, a ova sudska rešenja su ušla u sudsku praksu, kao konačna rešenja u Privrednom sudu.
Pošto je bankarstvo kao tema, inače, mnogima nemila u smislu sagledavanja na koji način i kako se bankarski poslovi odvijaju, ja ću se potruditi da na vrlo jednostavan način predočim kako i na koji način banke to rade, pod plaštom da to rade u skladu sa zakonom, ali ipak ne rade u skladu sa zakonom.
Naime, o čemu se radi? Narodna banka i institucije monetarnog kreditnog sistema, kao Ministarstvo finansija i druge institucije, oslanjaju se na Zakon o bankama, koji ovu problematiku, kada je u pitanju konkretno kreditiranje banaka, ne regulišu dovoljno jasno i precizno i ne daju uslove i način na koji banke mogu to da rade.
Uporište za ove dve pravosnažne presude i pobedu nad bankama je bilo u Zakonu o obligacionim odnosima, koji mi imamo još iz stare naše Jugoslavije, drage, koja je bila, i taj zakon je i dan danas na snazi i on se kao dobar pokazao i opstao ne samo kod nas, nego i u Bosni i u Hrvatskoj. Dakle, to je zakon koji reguliše ovu materiju na koju sam se ja oslonio i dokazao da se banke ponašaju suprotno Zakonu o obligacionim odnosima.
Naime, u sudskoj praksi je poznato da, ukoliko neki zakon ni ne regulišu dovoljno ili regulišu nejasno ili ne regulišu nikako određenu materiju, imaju se primenjivati odredbe drugih zakona koji regulišu tu materiju. Naime, banke su dužne u svom poslovanju da primenjuju Zakon o obligacionim odnosima kao svako pravno lice. Dakle, nema u Zakonu o bankama, ali zato ima u Zakonu o obligacionim odnosima. Kada smo kod toga, da sada krenem u taksativno iznošenje šta je to što banke konkretno rade i šta je to što se toleriše njima da mogu tako da rade, a one ne primenjuju zakon.
Prva stvar kada se uzme ugovor banke o kreditu, koji je, kada pričamo o vrsti i karakteru tog ugovora, ugovor po pristupu. Ugovor po pristupu je jedna od vrsta ugovora u kojima jedna strana definiše uslov, a druga strana može samo da prihvati ili ne prihvati, ne može da utiče na bitne elemente ugovora, što je jako važno, što banke znajući da je to to koriste i ne dozvoljavaju klijentu bilo koju vrstu uticaja na ugovor – ili prihvatate ili ne prihvatate. Svakako, naš zakon i pozitivni zakonski propisi predviđaju i ništavnost takvih ugovora, ukoliko se utvrdi da je neki od ugovornih elemenata suprotan zakonu, da se proglasi ništavnim taj ugovor. E, upravo je to tema koju ja sada vama predočavam, da se na bazi takvih ugovora, koje su sve banke u Srbiji pravile, dokazuje ništavost tih ugovora. Svi su oni ništavni, kako? Prva stvar kada se uzme ugovor i pogleda, naslov tog ugovora stoji da je to u pitanju dugoročni kredit za obrtna sredstva ili stambeni kredit, samo tako je formulisano. A onda druga stavka govori da banka odobrava klijentu, uzmimo primer deset hiljada evra, to je milion dinara, istovremeno odobrava i dinarsku i valutnu kaluzulu i istovremeno i jedan i drugi iznos. Tim činom banka krši Zakon o računovodstvu gde ona suprotno članu 8 Zakona o računovodstvu postupa, jer iskazuje dvosmisleno vrstu posla. Naime, ne može se knjižiti dve vrste posla, može ili jedna ili druga, nikako zajedno. E, banke to rade. I iz kog razloga? Da bi u naslovu prikrile o čemu se radi, da mogu malo dinarsko, malo devizno poslovanje da primenjuju, odnosno propise koji važe za tu vrstu posla. Kada se dalje uzme u analizu taj ugovor, ja kao rizik menadžer i kao revizor, kada analiziram, moram da dam odgovor na pitanje koja vrsta posla je tu, da li je to dinarski, da li je to devizni posao, jer je to osnovna podela posla. Dakle, ako je devizni, devizna sredstva se puštaju u tečaj. Ako je dinarski, dinarska sredstva se puštaju u tečaj. Tragom tih sredstava koja se puštaju u tečaj utvrđuje se karakter posla i svi ugovori koje su banke pravile na ovaj način su puštani u dinarima. Možda ima jedan promil-dva kredita u Srbiji koji su pušteni u valuti, ali su svi oni puštani u dinarima, sa namerom da oni aktiviraju, puštajući dinare, takozvanu valutnu klauzulu koja je suprotna zakonu, a to ću vam sad sve pokazati kako.
Dakle, puštajući dinare, banka tog momenta pravi anuitetski plan po kreditu koji je po sredi, koji je sad u ugovornom odnosu. Kada idemo dalje u analizu da vidimo šta se dešava, koja je to vrsta posla, dakle dinari su pušteni, šta je kredit? Član 1065 Zakona o obligacionim odnosima precizno reguliše i kaže šta je kredit, da je to kategorija na koju banka ima pravo da zaračuna glavnicu i kamatu i to je sve što banka ima pravo da zaračuna, ništa izvan toga. A kamata kao kategorija, to je isto kao što je i u trgovini marža, tako je kamata kod banaka. Ona sadrži u sebi cenu koštanja, profit, troškove naknade, provizije – sve ono što banka u svom poslovanju radi i naplaćuje ona to naplaćuje, kroz kamatu. To je jako važno da shvatite. Dakle, kamata je po Zakonu o obligacionim odnosima jedina kategorija koju banka može da primeni i naplaćuje. Sve ostalo, kada je u pitanju kredit, je protivzakonito, sve ostalo, sve, pa i kursne razlike, naknade, provizije, obračun zatezne kamate pre krajnjeg roka dospeća kredita i samovoljno menjanje kamata. To je pet osnova koje banke ladno rade i niko ih ne sprečava u tome, a rade suprotno članu 1065.
Kada bi se sada tragalo dalje šta banka radi – ona utvrđuje anuitete u valuti. Šta time postiže? Ona u valuti, ako je sto evra mesečna rata, stalno povlačeći i tražeći da se plati u dinarima za tu valutu prati kurs, koji se uvećava i oni svakog meseca uzimaju više za tu kursnu razliku, što je duplo uzimanje mimo kamate, a član 15, koji govori o Zakonu o obligacionim odnosima, koji govori o principu jednakog davanja i uzimanja kaže da banka ne sme po dva ili više osnova da naplaćuje svoje potraživanje. Dakle, može po jednom osnovu, a taj jedan osnov je samo kamata. Ne može izvan toga i preko toga.
Dalje, vezan za sve to je član 394, koji govori o monetarnom nominalizmu. Šta to govori? Da se ona vrsta novčanih sredstava, koje ste dobili u tečaj, ima vratiti nazad. To je precizno zakonom regulisano. Dakle, ne možete sada, ja sam dobio dinare i vi meni da obračunate u valuti pa da vraćam dinare. Ne može, mora jedna valuta, jer za svaku važe poslebna pravila, za devizno devizna pravila, za dinarsko dinarska. I ako se to meša pa meša, se sa namerom da se uzima više, neosnovano, suprotno zakonu, a to suprotno zakonu je pljačka.
Dakle, član 394 Zakona o obligacionim odnosima govori o monetarnom nominalizmu. Zašto je sada u našem društvu bila povika i mnogi teoretičari, mnogi profesori, mnogi kritizeri nekih pozitivnih događanja traže da je valutna klauzula zakonska odredba. Da, ona je zakonska odredba, ali ne za kredit.
Član 395 Zakona o obligacionim odnosima govori upravo o valutnoj klauzuli koja važi, ali vrlo precizno je zakon rekao – važi za devizna potraživanja i obaveze potraživanja u devizama i to ujedno i Zakon o računovodstvu predviđa: kada imate deviznu fakturu, vi nju iskazujete u knjigovodstvu po srednjem kursu na dan vršenja promene, pa protekom nekog vremena, pošto ste iskazali u dinarima, morate ponovo kursirati, pa onda u zavisnosti da li je obaveza ili potraživanje imate pozitivne ili negativne kursne razlike. To je u redu i to je u skladu sa zakonom, ali za obaveze i potraživanja u valuti i u zlatu.
Pošto je kredit kategorija koja je jasno i precizno definisana – šta je kredit, glavnica i kamata, sve ostalo ne može da važi, jer zakon to ne dozvoljava, a banke to primenjuju. Tu je sad ta tolerancija od strane države, da se dozvoljava bankama da one vrše valutnu klauzulu, a 80 posto pljačke je preko valutne klauzule, jer vezuju ratu.
I šta se dešava? Da ljudi otplaćujući posle osam, devet godina imaju veći iznos kredita u obavezi nego što su uzeli kredit. To je anomalija i tako opasna anomalija se pušta, niko ne reaguje, niko. To je kao normalno, a niko neće da razgrne da vidi da je to prekršen zakon i to jasno, precizno prekršen zakon, čista matematika, nema šta izvan matematike da se razmišlja da li jeste ili nije. Šta se onda dešava? Privrednik uzme, bilo ko uzme kredit i on dok ne uzme, to je kategorija kredit, kada dođe kredit u firmu, to je njegova imovina. To više nije kredit. On gubi karakter kredita, on je imovina. On je kredit do firme, ali kada uđe u firmu, to je njegova lična imovina. I sada privrednik smatra – dobio je kredit i sada će on da uđe u posao da obavlja svoju poslovnu aktivnost smatrajući da je to u redu, da će vraćati na 15, 20 godina, još na veći broj godina uzimaju. Nažalost, mnogi ne znaju za veću količinu kamate, ne iznos, nego količinu koja tereti vraćanje. Najoptimalniji rok koji treba da se koristi kod dugoročnih kredita je 13 godina. Tu je odnos glavnice i kamate najoptimalniji i ukoliko ste u prilici, 13 godina je uvek neki rok koji je najbolji za dugoročne kredite, ako se govori o stambenom kreditu ili nekim dugoročnim kreditima preko 10 godina.
I šta se dešava? Privrednik dobije sredstva i najednom prođe pola godine, godinu, vidi nema sredstava, manjka, nedostaje, ali ne vidi gde su pare nestale, a pare nestaju preko tog tihog uzimanja, preko kursnih razlika. I onda on dođe nakon godinu, dve dana u situaciju da ne može to da servisira i obrati se banci – daj mi, molim te, reprogram, – ne mogu, – daj mi novi kredit da bih vraćao sad ovaj, jer ušao sam u teškoće. Ne shvataju da su teškoće nametnute od strane banke, ne njegove. Banke su nametnule probleme privredi. Nije privreda ta koja je nelikvidna jer ne radi dobro, ne, nego i ono malo privrede što imamo ne radi zbog toga što su im banke nametnule otimanje, uzimaju im.
Ima država u svetu koje kažnjavaju ukoliko neka banka daje kamatu. To smrtna kazna bude, a znate zašto? Ako vi kao banka, kao imalac sredstava date nekome novac pa ga odmah na početku mosta uhvatite i tražite mu da počne da vraća, a nije uradio posao, pa normalno da on neće biti uspešan privrednik, on će doživeti krah već na polovini mosta. A mnoge države sveta, konkretno arapski svet, imaju zakon i kažu – da, ali 20 do 30 posto od dobiti, od profita. On sačeka privrednika da obavi delatnost bez kamate, ne opterećuje ga i tek kada završi posao, oni kažu – dobro, odlično, završili ste posao, hajdemo 20, 30 posto. To je humano, ljudski, u skladu sa biznisom, u skladu sa normama, u skladu sa ljudskošću, moralom, sa čim hoćete pozitivnim, onim što je u svim društvima jedan korektan pristup privredi. A ovde je privreda ta u koju se u startu zagrabi i vuče i što je najgore, bez pardona uzimaju hipoteku i uzimaju imovinu i dovode u stečaj. I šta se dalje dešava? Kada privrednik dođe, toliko se zaduži, banka mora da ga prati i on stane, ne može više da otplaćuje, toliko je opterećenje da ne može da otplaćuje. Banka onda dođe u situaciju da mora da izdvaja posebne rezerve, sto posto od toga što on ne može da plati i onda se, to se dešavalo već, videli smo ovde u dve, tri banke se dešavalo da banka, zato što je opteretila njega i ne može da vraća, izdvajajući u posebne rezerve, nema dovoljno, ide na teret kapitala i onda bude potkapitalizovana i banci se uzima dozvola za rad. A onda država interveniše da pokrije to sve da bi banka mogla dalje da radi. Sve su to anomalije koje ne mogu da traju, nema ekonomski rezon, nema nikakvo ekonomsko opravdanje.
Dakle, tim činom da se pokriva banka, amnestira se pljačka. Dozvoljava se banci da kaže – da, vi ste u pravu, evo, pokrivamo to što ste pljačkali, tako se radi.
I onda dalje šta se dešava? Banka kada to uradi, svakog prvog u mesecu oni dođu na kesu i kažu – a, moja rata, daj vamo, ako ne platiš ja odmah protestujem, odmah naplaćujem, šaljem na prinudnu naplatu i tako. I onda privrednik obračuna porez, ali ne može da plati državi, ne dođe na red, jer banka mu je toliko uzela da on ne može da dođe da plati porez. A onda država, pošto je bilo udara zadnjih godina, u dva, tri maha je bilo udara na budžet u velikim skovima kurseva, obično u junu, julu mesecu nastojali su da izvuku što više profita iz zemlje. Veliki kursevi su bili i onda je došlo do disbalansa u budžetu, time što država nije naplatila, a onda su banke uzele i onda je država morala da se zaduži i to zaduženje traje i evo ga, sada je 23 milijarde.
Dakle, oko 30 milijardi evra su banke iznele vani, a država se 23 milijarde zadužila, jer nije imala od koga da naplati, banke su otele, iznele napolje. To je što je zvanično. A ono što se nezvanično dešava, to ide i do 60 milijardi za svih ovih 10, 15 godina zadnjih da su banke iznele, jer oni tokom godine izvlače tako što daju ćerkama – firmama pare i 10, 15 dana otpišu na teret troškova. Normalno, smanjuje se dobit, nema dobiti. I sad najednom kažu banke – pa mi se zadužujemo vani.
Ko poznaje bankarsko poslovanje zna i ne može nijedna takva rečenica da prođe u ušima bankara da se banke zadužuju i daju kredite ovde. To je notorna laž i neistina, iz razloga što banke rade po principu kreditnog multiplikatora. Kada se ta reč kaže, ona sama za sebe govori da je kreditni multiplikator činjenica da od jednog dinara na početku godine imate 30 dinara. Geometrijskom progresijom raste količina novca koji banka dobija dajući kredite i banke ne da se ne zadužuju, nego one izvlače pare i iznose da ne bi pokazale toliku ogromnu dobit. To se, nažalost, dešava kod nas.
Dakle, kada sam kod tog dela, samo da se vratim kratko, da nastavimo dalje moj nalaz. Banke, dakle, neosnovno vrše kursiranje. Takođe neosnovno vrše obračun i naplaćuju naknade i provizije za jednokratno puštanje, davanje, jer su one sve sadržane u kamati, pa je to opet duplo uzimanje. Banke zaračunavaju zateznu kamatu pre krajnjeg roka dospeća kredita iz razloga što svaki anuitet koji se utvrdi tokom perioda korišćenja otplate kredita u sebi sadrži deo kamate od početka do kraja korišćena kredita. Pa onda zatezna kamata ne može da se obračunava, jer ona u sebi, taj anuitet sadrži deo kamate skroz obračunat, od početka do kraja, ali jedan deo, a pošto jedan deo postoji, onda ne može da se obračuna nikako, to je onda dupli obračun pa ne može. Kada dođe krajnji rok dospeća, onda i glavnica i kamata dele sudbinu glavnog duga i onda banke imaju zakonsko pravo da vrše obračun zatezne kamate, i to isključivo zakonske zatezne kamate, a ne njihove.
To što sada pričam sadržano je u mojim nalazima. To što sam pričao je Viktor Orban u svojim zakonima doneo Mađarskoj. Irska je uhapsila četiri direktora svojih banaka pa je nacionalizovala te banke, isekla je to sve i počela je da radi normalno i oni imaju 15 posto privredni rast godišnje. Dakle, priča da ćemo mi imati problem ako se banke napadnu da rade u skladu sa zakonom je priča bez osnova. Banke se moraju dovesti u red, da to rade kako treba u skladu sa zakonom, jer ova pljačka nas je osiromašila i mi smo sad narod koji samo gleda u nekoga, tražimo spas, ali nemamo od koga, jer nas pijavice i dalje piju i samo uzimaju i niko ne reaguje. To i dalje traje. Evo i sada, ovog momenta, sada nas pljačkaju.
Dakle, nešto pod hitno mora da se preduzme da se to spreči. Imamo zakon, imamo sudove, šta čekamo više, ne znam. Eto, to bih ja rekao. Ništa više.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Zahvaljujem gospodinu Zoranu Tasiću.
Izvolite, imate li vi neko pitanje? Izvolite.
Novinar: Teša Tešanović, Srbin info. Kako komentarišete novinske navode da se navodno sprema napad desničara na azilante u Beogradu?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Ja nisam čuo da postoje neki desničari u Beogradu koji bi napali azilante i mislim da bi to bilo, prvo, krajnje nehumano, da ne bi bilo zakonito i da jednostavno ne bi moglo da prođe u srpskoj javnosti sa bilo kakvim odobravanjem takvog čina. Ubeđen sam da do toga neće doći. Ne znam na koje desničare mislite, obično su levičari takve stvari radili, počevši od Hitlera i Musolinija pa nadalje. I danas su levičari najveći ekstremisti i danas levičari pribegavaju tim metodama.
Vi znate dobro, nadam se, da su i nacisti i fašisti ponikli iz socijalističkih redova.
Srpska radikalna stranka smatra da emigrantima treba pomoći, ali da ih treba pod hitno usmeravati da idu u Evropsku uniju. Ako ne može preko Mađarske, onda može preko Hrvatske. Da ih usmerimo, pa neka taj problem rešavaju oni koji su izazvali duboku krizu na Bliskom istoku, koji su izazvali ovaj egzodus i koji imaju ogromne pare, pa mogu da finansiraju. Mi ne osuđujemo mađarskog premijera Orbana što je podizao ogradu na granici, smatramo da je pametno postupio. Da je naša vlast bila pametna, ona bi na vreme zaštitila granicu od nelegalnih ulazaka, ali mi smo protiv toga da se postavljaju tenkovi ili da se batinaju ovi nevoljnici, bilo da ih batina policija, bilo da ih batinaju razne razularene kriminalne bande.
Novinar: Hvala vam.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Imate li još pitanja? Hvala što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR