Prof. dr Vojislav Šešelj: Dobar dan.
Dame i gospodo, ako uopšte u Srbiji postoji politički konsenzus po bilo kom pitanju onda je to konsenzus svih ozbiljnih političkih faktora da je neophodno ove godine uz lokalne i pokrajinske držati vanredne republičke izbore, odnosno izbore za Narodnu skupštinu.
Mi vidimo da se opozicione političke partije već spremaju za to, neka više, neka manje, a vidimo da je i režim napustio onu svoju poziciju kolebanja, razmišljanja, predomišljanja, da je i režimu jasno, njegovim čelnicima, da su izbori neophodni. Ti izbori se inače moraju držati što češće dok se ne izađe iz ekonomske krize i socijalne bede, dok se ne sredi stanje u državi. Srpska radikalna stranka je spremna za izbore i želi da se ti izbori što pre zakažu. Mi smo više od godinu dana neprekidno radili na terenu, obilazili opštine i gradove po Srbiji, obnavljali naše opštinske i mesne odbore, vršili kadrovske promene. Stranku smo ponovo digli na noge i stranka sada funkcioniše kao što je nekada funkcionisala, a vi znate da smo tradicionalno imali najbolju stranačku organizaciju.
Šta je važno da se uradi za ove izbore? Medijska scena u Srbiji je nepodnošljiva. Postoje mediji koji su pod kontrolom režima i postoje mediji koji su u stranim rukama, a ni jedni ni drugi nisu dovoljno objektivni u pristupu političkim zbivanjima, u pristupu političkim strankama. Mi razumemo svoju poziciju trenutno vanparlamentarne političke partije i nikada nismo tražili da naše prisustvo u medijima bude kao prisustvo velikih parlamentarnih stranaka. Međutim, nas u nekim medijima nema uopšte. Na državnoj televiziji kao da Srpska radikalna stranka ne postoji, čak i kada o nama govore pozovu druge ljude, koji niti su kompetentni, niti su upućeni, niti znaju šta govore kada se pojave u studiju, bilo da je to kod Olivere Kovačević, bilo kod Olivere Jovićević.
Na medijima koji su bliski režimu ja uglavnom uspevam da doprem do ovih rijaliti programa, pa se trudim da ih pretvorim u političku tribinu, da bih narodu saopštio ono što imam. Ali kad stvorimo neki događaj, kad okupimo veliki broj ljudi, kad prepunimo Veliku dvoranu Sava centra, onda je valjda obaveza svakog medija u Srbiji da obavesti javnost o tome, i kada je reč o takozvanom javnom servisu, koji ne znači ništa u našoj zemlji, osim javnu kuću, jer je apsolutno van svakog kontakta sa stvarnošću i van bilo kakve društvene kontrole. Oni rade šta im je volja, kao da im je državna televizija babovina. Videli smo danas kolike su im plate, skoro 400.000 dinara ima platu jedan Bujošević, a ministarska plata je oko 120.000 dinara. Pa ne može valjda direktor državne televizije da ima veću platu od ministra. A neprekidno kukaju da nemaju novca, žele što veće pretplate da uvedu, žele da oglobe narod. Ne, moramo napokon ujednačiti te plate. Ne mogu šefovi državnih agencija, državnih medija imati veće plate od plata najviših državnih funkcionera, čak ni guverner Narodne banke ne sme da ima tu platu od 600.000 dinara, kolika mu je sada, čini mi se. Dakle, stvari se moraju dovesti u red, a vidimo da ovaj režim nije spreman da se u to upusti i da te stvari sređuje.
Imali smo nedavno posetu visokog gosta iz Rusije, vicepremijera Ruske Federacije Dmitrija Olegoviča Rogozina. Nijedna televizija nije emitovala vest onog dana kada se susret desio, kada je poseta obavljena, a valjda je to veoma, veoma značajna vest i jedan veliki izuzetak u političkom životu. Međutim, kada je trebalo to komentarisati i napadati srpske radikale, pa čak napadati i visokog ruskog zvaničnika, e onda su se mnogi mediji uključili.
Postoje mediji koji su pod zapadnom kontrolom, koji su u vlasništvu stranaca, koji nam takođe ne daju nikakvog pristupa. To je Televizija B92, čiji su se novinari danas pojavili prvi put od mog dolaska iz Haga. Tad su bili i više nikad, evo ih danas ponovo. Nije problem hoće li se pojaviti ili neće, ali treba ta televizija, bar onaj događaj koji mi stvorimo, koji je od opštedruštvenog značaja da registruje i da objavi, da objavi stanovište jedne stranke koja je formalno vanparlamentarna, a koja je sve jača u srpskom političkom životu. Nikad se na toj televiziji ove godine nismo pojavili, kao ni na Televiziji „Prva“, N1 i na mnogim drugim. U predizbornu kampanju nema smisla da idemo pod tim okolnostima.
I mediji pod režimskom kontrolom i prozapadni mediji, mediji koji su instrumentalizovani od strane zapadnih sila, inače imaju tendenciju da predstavnike političkih stranka odguraju od svog programa i da kao političke faktore u svoje programe dovode predstavnike jedne nove profesije, koja pre 12 godina nije ni postojala, političkih analitičara i sad mi moramo da slušamo te ljude koji su nedovoljno obrazovani, nekada potpuno neobrazovani, nekad ni fakultet nisu završili, koji nam pametuju, koji se ponašaju kao da nešto znaju, a ne znaju zapravo ništa, počevši od Milana Nikolića, preko Đorđa Vukadinovića i ostalih. Malo, malo, pa Milan Nikolić. Šta zna Milan Nikolić? Ne zna ništa.
Stranke imaju pravo da se pojavljuju na svim medijima, i ne može nijedan privatni medij reći – e, neće kod nas, jer sfera informisanja je društveno značajna sfera u tolikoj meri da tu nije dozvoljeno baš bahato se ponašati ili se ponašati pristrasno. Onda se gubi smisao postojanja i privatnog medija. Ako neće privatni medij objektivno izveštavati javnost, onda je on čisto propagandno sredstvo, onda ga treba oporezovati i zbog informativnih emisija, jer on tamo vodi jednostranu propagandu.
Na državnoj televiziji smo donedavno imali svaki dan reklamu gde se oni zalažu da se promeni izborni sistem. Oni da menjaju izborni sistem! Dragan Bujošević, Nenad Lj. Stefanović i ostali, jer njima se ne sviđa što partije imaju značajnu ulogu u političkom životu i oni bi sad čisto većinski izborni sistem, gde je najlakše manipulisati, gde su onda svi poslanici na izvol’te i gde onaj ko ima najviše novca na svakoj sednici Narodne skupštine obezbeđuje većinu.
Postojanje političkih partija ima smisao i zbog toga što opozicione političke partije ne dozvoljavaju samovolju vlasti, bar joj se suprotstavljaju na određeni način. Šta je još potrebno pored jednog korektnog ponašanja medija, jednog objektivnog pristupa svih medija? Vi novinari najbolje znate kako ko stoji u javnosti, koliko je ko prisutan realno u političkom životu. Mislim da pre svega vi novinari ne verujete ovim lažnim istraživanjima javnog mnjenja, koja pojedine stranke nipodaštavaju, a nekima daju mnogo više procenata nego što realno imaju u narodu.
Oseća se puls naroda, oseća se. Evo, priznao je i sam premijer Vučić juče da Srpska radikalna stranka već ima 23 procenta uporišta u biračkom telu. On je to kao jednu šalu izneo, ali je to realna činjenica.
Šta je još potrebno da se uradi pred ove izbore? Potrebno je da se unese minimum poštenja u ponašanje političkih partija, minimum objektivnosti i poštovanja principa parlamentarizma, parlamentarne demokratije.
Pre više decenija pametni ljudi, koji su se bavili političkom teorijom i teorijom parlamentarizma, primetili su da veliki broj malih političkih partija u Narodnoj skupštini ometa normalno funkcionisanje parlamentarne demokratije i došli su do ideje da se uvede cenzus. U nekim državama je cenzus pet posto, u nekim tri posto, u nekima, mislim u Turskoj oko 10 posto i tako dalje. Cenzus postoji da bi se sprečio ulazak minijaturnih stranaka u parlament, jer one su kočnica demokratije, one su smetnja demokratiji, one su smetnja normalnom funkcionisanju parlamentarnog sistema. A kod nas svako za sobom vuče neku bulumentu. Evo naprednjaci, kojima objektivno ne trebaju takve partije, za sobom šlepaju jednog Aleksandra Vulina i njegovu stranku, mislim da ni majka rođena ne bi za njega glasala, ili ovu stranku Vuka Draškovića, Srpski pokret obnove i još neke stranke veštački šlepaju. Čemu to služi? To služi samo u svrhu zagađivanja atmosfere u parlamentu.
Sličan je slučaj i na opozicionoj sceni, i tamo postoji sklonost okupljanju minijaturnih stranaka, pravljenju blokova kako bi se zaobišao ovaj princip koji je uspostavio cenzus. Cenzus kaže – niko ispod pet posto ne može. A oni bi hteli sada da to zaobiđu. Pa zašto onda postoji cenzus u zakonu? Mi zato apelujemo na sve političke faktore i smatramo da bi trebalo uspostaviti konsenzus da svaka politička partija ide sama na izbore. To je stvar poštenja svake političke partije. Ako nas narod hoće – hoće, daće nam više od pet procenata, ako nas narod neće, što da se onda petljamo tamo i na nečijoj tuđoj grbači da ulazimo u parlament.
Kada je reč o opozicionim strankama, njih čine Demokratska stranka i njeni derivati. Da su mogli zajedno, ostali bi u istoj političkoj stranci. Nisu mogli zajedno. Ali sad je počelo veliko komešanje, treba im zajednička lista da bi mnogi minijaturni među njima zaobišli cenzus. Nek se opet ujedine u jednu stranku, da vidimo sa kim imamo posla, a ne ovako.
Srpska radikalna stranka principijelno izlazi samostalno na izbore. Mi verujemo u volju našeg naroda. Mi verujemo u svoju snagu, u svoje uporište u javnom mnjenju i nadamo se vrlo dobrim rezultatima.
Izvolite, ako vi imate neko pitanje? Izvolite.
Žana Bulajić, Televizija B92: Zanima me šta ćete savetovati svojim saradnicima, konkretno tu je gospođa Radeta, Hag je zatražio od zvaničnog Beograda da im dostavlja mesečne izveštaje zašto vaši saradnici nisu uhapšeni.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Moji saradnici neće dobrovoljno da idu u Hag i stav je Srpske radikalne stranke da ne treba da idu, a režim nema pravnog osnova da ih isporuči.
U onim zakonima, zapravo reč je o jednom zakonu o saradnji sa Haškim tribunalom, koji je donesen još u vreme postojanja Državne zajednice Srbije i Crne Gore, tretira se samo slučaj lica optuženih za najteže ratne zločine, genocid ili zločine protiv čovečnosti. Nikada se Srbija nije obavezala da isporučuje Srbe optužene za takozvano nepoštovanje suda. Kategorija nepoštovanja suda ne postoji ni u Statutu Haškog tribunala. A u slučaju Florans Artman, kada je Haški tribunal od francuskih vlasti zatražio njeno isporučenje, odgovoreno im je, i ja to citiram, vrlo opširno to citiram u mojoj knjizi „Srpski narod mora da oslobodi Republiku Srpsku Krajnu“, gde sam obradio i taj haški slučaj – Francuska je prihvatila saradnju sa Haškim tribunalom, ja sad parafraziram, u tom smislu što je spremna da isporučuje sve one koji su optuženi za teška krivična dela, ratne zločine, genocid ili zločine protiv čovečnosti. Nikad se nije obavezala da isporučuje optužene za nepoštovanje suda. Takav vam je slučaj i sa Srbijom. Ko god bi u Srbiji pokušao da isporuči moje saradnike po osnovu optužnice za nepoštovanje suda, prekršio bi i Ustav i zakon. Nastranu to što su moji saradnici lažno optuženi, što nikada nisu pokušavali da vrbuju bilo kog svedoka, da ga potkupe, da ga ucene, a verovatno je reč o svedocima, mi još ne znamo njihova imena, koji su se nudili sami svojevremeno Haškom tribunalu, pa ih je Haški tribunal prevario, nije im dao obećani novac, odlazak u inostranstvo, stan, zaposlenje. Nekima su to dali, a nekima nisu. Oni koji nisu dobili, toliko su se naljutili da su se onda ponudili nama da budu svedoci odbrane. A mi nikoga nismo ni nagovarali, ni prisiljavali, ni ucenjivali. Uostalom, čim saznamo njihova imena ja ću vam dati njihove izjave, pa ćete videti da ni u njihovim izjavama nema ništa ozbiljno protiv mene.
Imate li još pitanja? Izvolite.
Žana Bulajić: Ako se to ipak desi, ako dođe do pokušaja hapšenja, hoćete li vi organizovati neke proteste?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Da, sigurno ćemo organizovati masovne ulične proteste i zagorčaćemo život režimu.
Žana Bulajić: Mislite da imate tu snagu?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa, ja mislim da smo vas ubedili više puta do sada, kad god smo organizovali mitinge na otvorenom prostoru, bilo je nekoliko desetina hiljada ljudi, na Trgu republike redovno oko 30.000. Držali smo u Velikoj dvorani SPENS-a, koja je bila prepuna, javnu tribinu. Držali smo u Velikoj dvorani Sava centra. Imali smo miting u Nišu, koji je bio toliko masovan da nijedna druga politička partija nije u stanju ni približno toliko ljudi da okupi, iako ni sa tog velikog mitinga niste ništa pokazali javnosti.
Žana Bulajić: Dobro, vi ste vanparlamentarna stranka, i sami ste rekli.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Jeste, mi smo vanparlamentarna stranka i mediji ne treba da nas prate na isti način kao parlamentarne stranke. Međutim, kad stvorimo veoma značajan događaj, onda ste dužni. Ne možete ignorisati da je u Nišu bilo četiri ili pet hiljada ljudi na centralnom gradskom trgu. Ne možete ignorisati da smo imali 30.000 ljudi na Trgu republike i posle krenuli u šetnju kroz Beograd, gde nam se još velika masa priključila, ili da smo u Velikoj dvorani SPENS-a imali nekoliko hiljada ljudi. Ne možete ignorisati, a ignorisali ste, da smo pre nekoliko dana imali prepunu Veliku dvoranu Sava centra, kada je promovisana moja najnovija knjiga. To je veliki događaj, značajan događaj, nezavisno od toga je li neka stranka parlamentarna ili ne, kao što, na primer, kad spalim hrvatsku zastavu onda to ipak emitujete, jer smatrate da ćete meni naneti štetu, pa kad shvatite da ste se prevarili onda prestanete i to da radite.
Žana Bulajić: Pa dobro, zato što je to međunarodni incident, a promocija obične knjige nije.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Nije to obična knjiga, to je vrlo neobična knjiga, jer kad se obične knjige promovišu, dođe po 15, 20, uvrh glave 100 ljudi. A kada dođe 4.000 ili 5.000 ljudi, onda to nije ni obična knjiga, ni obična promocija, je li tako?
Žana Bulajić: Pa, to je vaše mišljenje.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa čekajte, logika nalaže da se izvuče ovakav zaključak. Ako je to obična promocija, zašto bi došlo hiljade i hiljade ljudi.
Žana Bulajić: Zato što su članovi stranke.
Prof. dr Vojislav Šešelj: Nisu svi članovi stranke. To nije tačno. Bio je javni poziv. Imali smo i jedan spot. Imali smo više hiljada letaka i nije tačno da su došli samo članovi stranke i nismo autobusom dovozili ljude koji će prisustvovati, jer nemamo para za autobuse.
Imate li još pitanja? Ako nemate, hvala što ste se odazvali.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR