Nuklearni otpad u Vinči

Filip Vukajlović: Dobar dan dame i gospodo. Moje ime je Filip Vukajlović. Ja sam u malo neprijatnoj situaciji pošto moram sam sebe da predstavljam. U ovom trenutku ja sam u dilemi da li da budem preskroman pa da vas lažem ili da budem veoma skroman pa da vam govorim neistine. O čemu se ovde radi? Zašto smo vas pozvali? Pozvali smo vas pošto je Institut „Vinča“ pre nekoliko dana dobio naredbu, faktički naredbu od Ministarstva za nauku na čelu sa ministrom Đelićem, da podigne kredit na 25 miliona dolara za završavanje nekog državnog projekta koji se zove Vind, ali pre toga ipak da kažem još nekoliko reči pošto mi je prvi put da sam na konferenciji za štampu, malo mi je neprijatno u početku, ali oslobodiću se.

Ja sam naučni savetnik u Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, imam 62 godine. Radio sam do maja, odnosno aprila prošle godine samo u nauci, nikad se nisam bavio politikom. Od aprila prošle godine sam se angažovao u Srpskoj radikalnoj stranci, čiji sam član od 1997. godine. Angažovao sam se da bih pomogao da na neki način uradimo nešto u Srbiji, da se uradi malo više, pošto na svakom delu terena se rade gluposti.

Jedna od gluposti o kojoj ću ja danas govoriti je ovaj projekat. Bavio sam se atomskom fizikom materijala i to tako što sam radio najveći deo vremena u ovoj zemlji. Proveo sam, u dva puta, oko četiri godine u Rusiji sedamdesetih godina, i još jednom godinu dana u Americi. Bio sam član poslednje Nuklearne komisije države Jugoslavije koja se raspala 2001. godine. Nuklearna komisija od onda više ne radi.

Ono na šta sam najviše ponosan su moji radovi kojih ima preko 50 u veoma dobrim, odnosno najboljim međunarodnim naučnim časopisima. Ja sam, između ostalog, nosilac rada iz fizike na kome je potpisan Institut „Vinča“, koji je najcitiraniji u istoriji srpske nauke za sada. Štampan je 1996. godine u najboljem svetskom časopisu zajedno sa mojim đakom. Ono na šta sam ponosan više od tih radova je to što imam đake koji su bolji od mene, bar dva đaka su bolja od mene. To su Zoran S. Popović i Željko Šljivančanin.

Jedan ima pedeset, drugi četrdeset godina, znači, ja sam ostavljao i neko potomstvo iza sebe, odlazim mirno. Mogu da kažem onu Pekićevu „Umirem simeonski sred poseda koji sam unapredio i potomstva kojeg se neću postideti“.

Sada prelazimo na ovo što je tema ove konferencije, znači, događaji u „Vinči“. O čemu se radi? Dakle, vi znate da je „Vinča“ imala nuklearni reaktor, da se „Vinča“ bavi nuklearnim naukama. To je danas najstariji, najveći i najbolji naučni institut sa tradicijom od šezdeset godina. Jedino danas u njemu postoji kompetentan tim ljudi.

Da ne upotrebim ofucanu reč, eksperata koji se razumeju u probleme nuklearnog materijala i sve opasnosti koje baratanje sa njim nosi. Institut predstavlja jedinu domaću kompetentnu zaštitu od eventualne zloupotrebe i nehata pri upotrebi ovih materijala. A oni se standarno koriste u medicini, industriji, i kao što znamo, koristili su se u NATO agresiji na Srbiju čiju desetogodišnjicu uskoro treba da „proslavimo“.

Primeri toga šta je Institut radio su, navodim vam samo nedavne, to je iznošenje radijacijskog otpada nedavno sa Onkološkog Instituta iz centra grada i desetogodišnje saniranje posledica NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom na jugu Srbije, te skladištenje samog tog otpada u Institutu „Vinča“, što je velika glupost koja je pravljena po nalogu države.

Ja sam, imeđu ostalog, i to sam zaboravio da vam kažem, odbornik Srpske radikalne stranke u Skupštitni grada, postavio sam u vezi sa otpadom dva pitanja na koja sam dobio neodgovarajuće odgovore, sa tim mogu da vas upoznam, koji se tiču takođe nuklearnog otpada.

O čemu se radi? Ovih dana, još jedna stvar koju bih voleo da shvatite, to je da rukovodeća struktura Institutu u Vinči uvek nalazi zajednički jezik sa Ministarstvom za nauku, koji je vrlo često nekako suprotan interesima nauke i suprotan interesima naučnika. I oni, ako postoje neke brljotine, uglavnom ih je uvek pravila rukovodeća struktura koja se, usput budi rečeno, bira ne među najpametnijim naučnicima i ne među najpametnijim ljudima, to je skoro pravilo ja pratim događanja u „Vinči“ od negde devedeste godine i mogu vam reći da nijedan direktor koji je izabran u poslednjih dvadeset godina nije bio ni prepametan ni dobar naučnik. Tako da mogu da vam kažem, to sam siguran, možda se poslednji približio tome ali je kao direktor užas.

Ovih dana Ministarstvo za nauku svim oružjem i oruđem kao poslednje skoro atomsko, bio je uključen u sredu uveče i ministar Božidar Đelić, prisiljava Institut „Vinču“ da se kod komercijalnih banaka zaduži na sumu od 25.000.000 dolara radi započinjanja, odnosno nastavljanja poslova uklanjanja istrošenog reaktorskog goriva i dekomisije što je reč za rasturanje reaktora RA snage šest i po megabajta. Navodno se držva na ove poslove vezala međunarodnim ugovorima. Niko nije video te ugovore jer su navodno poverljivi. Ako i postoje, ja mislim da su ih pravili nekompetentni ljudi, i da su to radili početkom 2000. godine.

Vi znate da je početak tog procesa, takozvanog saniranja nuklearnog problema u „Vinči“, započeo veoma neobični postupkom i veoma suludim postupkom, ja bih rekao odnošenja neistrošenog reaktorskog goriva sa kojim je reaktor, npr. u „Vinči“, mogao da radi sledećih dvadeset godina. Vrednost tog goriva, mislim, to reaktorsko gorivo obogaćeno je, unikatno u svetu. Ono je bilo naše, u vlasništvu „Vinče“, VREDNOST JE NEPROCENjIVA. Ja je procenjujem na 100.000.000 dolara.

2002 godine, ako se sećate one panike koja je bila, milicije koja je pratila, apsolutno bezopasno gorivo je vraćeno u Rusiju, praktično za lepo obećanje. Najviše što je bilo obećano je da će država dobiti kao pomoć za tzv. dekomisiju i iznošenje drugog problema koji postoji, koji je stalan i dugotrajan, odnošenje istrošenog reaktorskog visokoradioaktivnog goriva. Za taj problem je obećana pomoć od 6 000 000 000 dolara nevladine organizacije MTA, koja je u stvari u vlasništvu Donalda Trampa. Znači, posle toga, u to vreme, ja ću samo da vas podsetim, da je pre odnošenja tog goriva Naučno veće fizike napisalo jedno pismo, čiji sam i ja bio potpisnik, drugi potpisnik je bio doktor Dragomir Davidović.

Citiraću deo tog pisma pošto je ono aktuelno i sada: „Ako svi na visokim dužnostima, koje moraju visoko i da obavezuju, hitno ne upotrebe svoja ovlašćenja koja je na njih preneo narod, do kraja avgusta iz naše države bespovratno će biti iznesno u inostranstvo po bagatelnoj ceni celokupno sveže nuklearno gorivo koje imamo. Taj nuklerni materijal predstavlja još jedinu vrednu stvar u domenu visokih nuklearnih tehnoligija koja nam je preostala i njegovim otuđenjem put ka tim tehnologijama u budućnosti bio bi nam trajno zatvoren, a celokupni dosadašnji trud i požrtvovani rad bio bi upropašćen.

Ostalo bi nam samo da se bakćemo oko nuklearnog otpada, pa i to samo na krajnje primitivnom nivou jer odnošenje svežeg goriva ne uključuje odnošenje nuklearnog otpada. Ako međunarodne obaveze nalažu našoj zemlji otuđenje određene vrste svežeg goriva, to otuđenje mora se usloviti jednovremenim iznošenjem iz zemlje isluženog goraiva“. To smo mi tada rekli i napisali. Prodaja ovog materijala u bescenje, bez neke adekvatne nadoknade, i to u smislu potencijalne naučne i tehnološke vrednosti, bila bi jedan od najvećih udaraca nanesenih nauci od jedne neobjavljene naučne politike koji, ako se nastave, prete da uskoro nepovratno razore osetljivo tkivo misaonog života koje u ovom momentu predstavlja najveći domet naše naučne i tehnološke pismenosti, a koje je stvarano brigom više generacija i decenija unazad. Znači, mi smo tada skrenuli pažnju, na to da će odneseno sveže gorivo ostaviti kao problem ovo neistrošeno gorivo.

Predstavnoci Ministarstva su negde pre nekoliko godina, započeli ovaj projekat dekomisije reaktora, dekomisija je efumizam za rasturanje reaktora. Ja vam kažem, ako se taj projekat rasturanja i sečenja reaktora nastavi, onda će problemi koje u ovom trenutku možemo da kontrolišemo enormno eskalirati i dovesti, ugroziti čitav grad Beograd, a možda i dalje. Nijedna normalna država u svetu ne gradi nuklearni otpad, mi sada proširujemo nuklearni otpad. Pokazaću vam sad slike, molim vas, slike su za vas. Ja sam jednom bio otpušten iz Instituta u „Vinči“ na godinu i po dana, kao tada najbolji i najuspešniji naučnik, od 1998. do kraja 1999. godine, zbog članka objavljenog u novinama.

Ove slike su za vas, da vidite da pričam, pokazaću vam, ali jednu mogu da dam za objavljivanje. To je slika tog otpada iz daljine, van Instituta, ovo što je iz Instituta ne bi smeo da vam pokazujem. Ali se nadam da ovog puta neće biti toliko ludi da me otpuštaju. Mada je ministar Đelić jako besan na mene lično što sam pokrenuo ovu akciju. Da budemo jasni, ja ministra Đelića ne mogu da shvatim, jer ja sam ipak naučni savetnik Instituta „Vinče“ od 1985. godine, znači redovni profesor. On je samo čovek koji je magistar, i mi imamo problema od 2000. godine naovamo što nam za ministre za nauku dolaze nekompetentni ljudi.

Pre ministra Đelića je bio Domazet, a on je sada njegov glavni savetnik kao glavni organizator odnošenja svežeg obogaćenog goriva i pravljenja gluposti oko ovoga, i ono na što želim da vam skrenem pažnju je njegova biserna rečenica za vas. Lakše i više ću vam reći ako se ponašamo opušteno. Jedna od njegovih bisernih rečenica kada je izneto to gorivo, saslušajte ovde, objavljena je u članku, mom članku u „Velikoj Srbiji“ iz tog vremena, iz 2002. godine, a ovo je citat iz NIN-a, on kaže, povodom toga da se reaktor zatvara: „Ništa se u suštini neće promeniti, naši nuklearni fizičari i dalje će imati posla. To što smo im rekli da demontiraju nuklearni reaktor isto je kao da smo im rekli da sagrade samo malo drukčiji.“ To su reči srpskog ministra za nauku koje on nikad nije demantovao, objavljene u NIN-u, mogu dati gde i kako.

Šta još hoću da vam kažem? Zašto se sve radi ovako i na ovaj način? Mislim, postavlja se logično pitanje. Zašto nas u Institutu u Vinči neko tera da uzimamo kredit da bi rešavali državni problem za koji se kaže da je državni? Pa, ja mislim da oni tim postupkom hoće da jednim udarcem ubiju dve muve. U ovom trenutku unutar Instituta, koji je opasan vrlo solidnom žičanom ogradom od bodljikave žice i koji čuva i milicija i svo obezbeđenje, sada se prave nove ograde. Nove ograde, naročito oko nuklearnog otpada. Znači, ovim postupkom bi oni naterali nas da uzmemo kredit koji, naravno, kroz godinu dana ne bi mogli da otplaćujemo, država bi, naravno, dala garancije.

Garancije koje su oni ponudili su smešne, ja ih imam ovde, potpisali su ih Božidar Đelić i Dijana Dragutinović. Tu piše i sledeće: „Imajući u vidu specifičnu namenu sredstava, obezbeđenje obaveze Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ da redovno servisira otplatu kredita za realizaciju projekta VIND.“ Simboličan projekat. To je projekat dekomisije reaktora i odošenja goriva koje je pored reaktora, isluženo gorivo koje usput budi rečeno, gospodo, nije bez određene prednosti koju treba da utvrde stručnjaci jer možda znate da je prva atomska centrala koja je napravljena u Rusiji, a i naredne atomske centrale koje su pravljene u Rusiji, one su pravljene ne zato da bi proizvodile električnu struju, nego da bi sagorevale gorivo, jer u nusproduktima tog goriva se nalazio plutonijum od koga su se pravile nuklearne bombe. U gorivu koje mi sada imamo u bazenima pored reaktora ima plutonijuma za otprilike dve bombe. Ali proces reprocesiranja tog goriva je nama apsolutno nedostupan, mi nemamo tehnologiju i to za nas predsatlja nuklearni otpad koji stvarno treba ukloniti. Treba ga ukloniti iz glavnog grada, iz ove zemlje.

Pored ovog novog nuklearnog otpada koji se gradi, novi navodno privremeni otpad koji se gradi u „Vinči“, postoje dva hangara, stara hangara koji su u dosta jadnom stanju. I jedan od razloga po nekim informacijama koje ja imam, ovo je više vama za priču, nije za objavljivanje. Slobodan Milošević je popustio kad mu je Ahtisari zapretio da će gađati ta dva nuklearna hangara, ja volim da kažem svinjoliki nobelovac Ahtisari, i zagaditi pola Srbije sa tim.

To stanje u kojem su ti hangari je nezadovoljavajuće, sa tim mora što pre da se radi. Po zakonu koji je bio aktuelan 2000. godine moralo je da se pravi stalno nuklearno odlagalište koje se radi daleko od ljudi i duboko pod zemljom. Zato postoje dobro utvrđene procedure i načini kako se to radi u ozbiljnim zemljama koje su se nuklearnom energijom bavile.

Da završim, znači taj projekat VIND, na engleskom je VIND vetar, a taj projekat, kako je sada koncipiran, služi samo da uzmu novac. Oni su prema ovom najnovijem planu, vidi se, to smo saznali mi u „Vinči“, potrošili deset miliona evra praktično na papirne projekte. Rukovodsvo tog projekta je razbucalo, nije ništa uradilo. Deset miliona evra, gospodo, je ogroman novac. Ništa nisu uradili, sad opet ekipa oko tog projekta pokušava, ta ekipa je da se podigne kredit, većina naučnika „Vinče“ je donela odluku, i na sednici Naučnog veća, da se ne podigne taj kredit, Upravni odbor je juče potpuno odbio ministra Đelića, da neće da podigne kredit, nema nikave garancije.

A vidite garancije, misllim, da sad završim ovo čitanje: „Imajući u vidu zakonom već datu državnu garanciju, naglašavamo da je nesporna spremnost Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, Ministarstva finansija, da svim potrebnim aktivnostima, uključujući i predloge Zakona o budžetu 2010, 2011, 2012, 2013, jer je kredit na pet godina ili četri, „u skladu sa ugovorom sa izabranom poslovnom bankom.“ Znači oni će da nas obezbede da odgovarajuća sredstva budu na raspolaganju „Vinči“ za otplatu kredita. Znači sve se radi i sprovodi da to izgleda kao samoubistvo. Da smo mi izvršili samoubistvo, uzeli su kredit. Oni mogu da kažu: „Evo ovi su uzeli kredit, ništa nisu uradili, jer najverovatnije da se ništa neće ni uraditi za godinu dana. Budale izvršile samoubistvo, zatvorićemo ih. Kad ih zatvorimo, onda ćemo moći u taj deo što smo ogradili da trpamo nuklearli otpad iz cele Srbije i bliže okoline.“ Jer prethodni nuklearni otpad je sadržao otpad iz bivših republika, iz cele bivše Jugoslavije.

Znači, to su neki elementi koje sam hteo da vam kažem u vezi sa ovim, da još jednu stvar koju bih želeo da vam kažem, da je u Srbiji postojao uvek relativno moćan nuklearni lobi. I način funkcionosanja tog nuklearnog lobija i besmislenost, da ne kažem neku težu reč, ali tupost svih ministarstava za nauku poslednjih možda dvadeset godina je da su oni jako bili pod uticajem nuklearnog lobija. Na koji način taj lobi funkcioniše najbolje je opisao saradnik Institutta za nuklearne nauke „Vinča“ Momčilo Tošić koji je sada penzioner, on je zajedno sa mnom i gospodinom Terzićem, doktorom, takođe bio izbačen 1998. godine kada smo se mi protivili građenju drugog velikog projekta nuklearnog lobija u Vinči, znači kako funkcioniše lobi još to i neću vam dalje uzimati vreme i možda još jednu rečenicu.

Način na koji radi taj srpski lobi je vrlo prost. Lansira se neka velika i značajna tema, u kojoj su svi oni koji treba da se izjašnjavaju na važnim mestima čisti laici. Onog trenutka kada se u realizaciju uđe, odlukom neke vlade, započinje proces presipanja iz šupljeg u prazno. Ni u jednom trenutku ne mogu se ni od koga dobiti definitivni odgovori ni na jedno pitanje iz skupa tzv normalnih pitanja, kao što su: Kad će to što se gradi biti gotovo, koliko je para uloženo, koliko para još treba uložiti, čemu će to da služi kad bude završeno? Vlade se menjaju, novodošli ljudi u svom neznanju veruju da su oni prethodni znali šta i zbog čega su započeli, pa ne smeju da odustanu iz straha od brukanja u javnosti, te ulažu i dalje.

Znači, ključna stvar koju srpski lobi mora da odradi jeste da vladi nametne neki veliki tajanstveni nuklearni projekat, a to zanči da se njihov posao odvija u vreme pripremanja budžeta. A budžet se priprema krajem godine, to znači da je sad ovo sezona lova nuklearnog lobija. Ovo je bilo 2003. kao i sada.

I hoću da kažem još jednu rečenicu, da je frapantna neodgovornost sadašnje vladajuće ekipe u „Vinči“ i Ministarstvu za nauku i tehnologiju, pri čemu tu govorim o ministru Đeliću i njegovom glavnom savetniku Domazetu, u Institutut pre svega, kako se zove, mislim na Jovana Nedeljkovića. Još jednog sam zaboravio, to je Miroslav Esković, to je pomoćnik ministra iz Novog Sada, interesantno je da se sad pojavljuju neki veliki stručnjaci iz Novog Sada koji baš nisu stručni. Isto tako da ne zaboravim da su se Naučno veće i Upravni odbor oštro suprotstavili podizanju kredita uprkos mnogim oštrim pretnjama iz Ministarstva nauke, uključujući i ministra Đelića lično. Dakle, ova garancija koju smo dobili vređa inteligenciju normalnog čoveka a ne naučnika. Sad bih vam pokazao neke fotografije izgradnje novog hangara. Primetićete jednu interesantnu stvar, svaki otpad koji se donese u Srbiju, donese se u „Vinču“ i rukovodeća struktura na to pristaje. Da ne zaboravim da vam kažem zašto. Mislim, između ljudi koji se bave naukom i rukovodsva uvek postoji antagonizam, rukovodeća struktura je kod nas korumpirana i preplaćena. Direktor ima platu preko 240 hiljada, ja sam ga opomenuo da ima 270.000, nije mi ništa rekao, mnogi ljudi voze službena kola, mnogi imaju veću platu od direktora Nedeljkovića, a to je plata koja je četiri puta veća od plate najboljeg naučnog savetnika u Institutu. To su nenormalne stvari.

Jedna od stvari koje smo zatražili je da se sve plate stave na sajt Instituta da bi počeli borbu sa tom korupcijom, ne samo plate, nego i autorski ugovori. Kad bi čovek počeo da češlja po tome, mogao bi čuda da nađe. U Srbiji ne postoji bolji ni solidniji naučni institut od Instituta u Vinči. Kad ga kritikujemo, dozvoljavamo sebi da ga kritikujemo, što drugi ne rade jer smo bolji i veći od drugih. Ali uvek sam spreman da branim taj institut od drugih manjih instituta. Vidite, ovo je početak gradnje najvećeg hangara, za nuklearni otpad u gradu Beogradu. Tu će da smeštaju, navodno iz onih propalih hangara otpad i novi nuklearni otpad koji treba da dođe od dekomisije reaktora. Ako dekomisija reaktora i prepakivanje ovog isluženog nuklearnog goriva započne, videćete šta će se desiti. Bolje je da to sprečimo ranije.

Ovo je zgrada Latranse. To je specijalna zgrada takozvane P1 sigurnosti koja ne dozvoljava da bilo šta izađe iz nje, bila je spremljena za specijalnu proizvodnju. Ovi sadašnji, slobodno mogu da kažem, idioti koji sada rukovode Institutom su ovu zgradu koja je plaćena oko 3 miliona dolara namenili za prečišćavanje, za pakovanje i kondicioniranje nuklearnog otpada. Zgrada koja je plaćena nekih pola miliona maraka krajem osamdesetih ili sredinom osamdesetih, postoji u Institutu i može tu da se radi, ali oni jednostavno uzimaju, šire se kao kuga i ovi koji su planirali da od Instituta naprave đubre, što sada imamo tu tempiranu bombu u bazenima pored reaktora, tako ćemo imati tempiranu bombu, kroz dvadeset godina od ovog otpada. Videćete u kakvom je stanju otpad.

Novinar: Da li je nepropisno skladištenje nuklearnog otpada?

Filip Vukajlović: Normalno da je nezadovoljavajuće skladištenje nuklearnog otpada. Navodno se gradi novi hangar da bi se popravilo stanje u kome je sada. Skladištenje nuklearnog otpada bilo gde u Beogradu, pod bilo kojim uslovima, je nepropisno, suludo i neodgovorno. Po zakonu bi moralo da se već pravi stalno mesto za skladištenje nuklearnog otpada. Reaktor koji se vidi, na njemu su Kinezi napravili svoju nuklearnu bombu. To je jedna od najboljih nuklearnih mašina koja je postojala u Evropi. Amerikanci u ovom trenutku, prema članku koji sam ja napisao u „Velikoj Srbiji“ 2002. Godine, mnogo gore reaktore revitalizuju. Za ovaj naš reaktor je kupljena sva oprema. On može da se revitalizuje i pusti u pogon. To nije realno, naravno, sada sa ekipom ljudi i bogatstvom države. Reaktor ne treba seći. Reaktor se može konzervirati. To su Holanđani uradili za sledećih 40-50 godina. Za kompletan posao dekomisije reaktora treba između 50 i 80 miliona dolara. Ja sam opet to napisao 2002. godine, rekli su da govorim gluposti. Sada oni operišu sa cifrom od 57 miliona dolara. Znači, već sada operišu sa toliko, a naravno da to ne može da se završi sa mnogo više. Isluženo gorivo je trebalo da ode u Rusiju i uslov je bio da do 2010. obavezno ode. Sad se navodno protivi Ukrajina da ide preko njene teritorije, Rusi traže navodno previše para, niko ne zna. Glavni posao je da ovde ne sme da bude nikakve tajne. Tu nikakve tajne i nema. Ovo mora da bude javni posao, jer pod tajnom nuklearni lobi voli da funkcioniše. Ja sam bio u toj nuklearnoj komisiji kada je predsednik komisije bio Nikola Šainović i borio sam se da neke stvari mi otvorimo za javnost i da ne krijemo. Izdvajao sam često mišljenje. U to vreme, što je, mislim, interesantna stvar, bio mi je zabranjen ulazak u „Vinču“, a bio sam član Nuklearne komisije i sedeo sam sa Nikolom Šainovićem, Bekom i ko zna kojim sve nekim generalima na tim sednicama Nuklearne komisije, a ovi su mi u to vreme zabranili ulazak u „Vinču“. Godinu i po dana mi je bio zabranjen ulazak u „Vinču“. U to vreme mislim da sam bio među prva tri naučnika po rezultatima u Institutu „Vinča“. Da budem skroman. Sada sam na raspolaganju da odgovaram vama na pitanja.

Novinar: Vi kažete da je Đelić u nuklearnom lobiju i da oni hoće da rasture „Vinču“ kako bi uskladištili otpad?

Filip Vukajlović: Ja mislim da je to njihov osnovni cilj. Znači Đelić se priključio i pomaže nuklearnom lobiju. Mogu da stojim iza toga. Čovek je koji o tome ništa ne zna. Đelić ima interesantne ambicije da usmerava srpsku nauku, što takođe ne može. Interesantno je još nešto, kad god je gusto, ovi ljudi iz vlade zovu „Vinču“ u pomoć. Kada se deli oprema, onda smo mi pastorčad. U suštini, poslednja podela opreme iz Nacionalnog investicionog programa, „Vinča“ je dobila otprilike deset puta manje para od Instituta za fiziku. Oni daju svojim omiljenim naučnicima koji su njihovi politički istomišljenici. Znači, Institut za fiziku, koji je jedno pet puta manji od nas, je dobio deset puta više para od nas. To je prosto nedozvoljeno i ono što je tragično da svaka budala koju pošalju da bude pomoćnik ministra, usmerava skroman novac koji ova država ima prema svojim prijateljima ko zna gde.

Novinar: Odakle bi se skladištio taj otpad? Samo iz Srbije ili iz drugih zemalja?

Filip Vukajlović: Ja im ne verujem ništa odakle i šta dovoze. Ja vidim prvo iz Srbije, a onda iz okolnih zemalja. Za pare rade sve.

Novinar: Ko je još kriv sem Božidara Đelića?

Filip Vukajlović: Ne, ne, ne. Božidar Đelić je odskoro ministar. Nije on najkrivlji. Postoji kontinuitet delovanja. Za mene za ovo stanje je najkrivlji bivši ministar Domazet. Dalje je došao Popović koji se time nije bavio. Došla je ova Pešikan, ali Domazet je napravio glavnu, osnovnu grešku što je gorivo dao nizašta. To je gorivo pripadalo „Vinči“.

Novinar: Koje je vrednosti gorivo?

Filip Vukajlović: Preko 100 miliona dolara. Mislim, to je okvirna cifra. Obogaćeno, sveže nuklearno gorivo bezopasno, a đubre je ostalo. Ja, gospodo, imam članke iz tog vremena, naslovi iz NIN-a, Život na veresiju, Bombe odletele, ostalo đubre itd. Sve to i kad god treba da se nove pare uzmu onda se digne prašina, uzmu se pare, te pare se troše, ekipa koja je iz tog nuklearnog lobija te pare troši i „Vinča“ ostaje u sve većoj i većoj dubiozi.

Novinar: I ode „Vinča“?

Filip Vukajlović: Ode „Vinča“. Odlete, vetar je odnese. Hvala.