Nemanja Šarović: Dame i gospodo novinari, Srpska radikalna stranka je već na jednoj od prethodnih konferencija analizirala jedan od ova četiri sporazuma koji je postignut u Briselu i mi smo ukazali na to koliko su ti sporazumi suprotni Ustavu i zakonima Republike Srbije. Tada nam nisu bili dostupni drugi sporazumi koji su potpisani. Oni su u međuvremenu postali dostupni javnosti. Mi smatramo da, bez obzira na to što je proteklo nekoliko nedelja od samog potpisivanja tih sporazuma ta tema svakako zaslužuje da bude obrađena i danas i da građani Srbije moraju biti upoznati sa detaljima tih sporazuma. Ono što sve te sporazume karakteriše od prvih briselskih sporazuma je to da se sve nadležnosti prenose na „Repubiku Kosovo“ i na institucije „Republike Kosovo“.
Državni organi Srbije zvanično Kosovo ne priznaju, ali ćete videti da se ovim sporazumima Srbija ne priznaje nigde i da je svuda definisano da će sve biti rađeno u skladu sa ustavno-pravnim okvirom Kosova, zakonima Kosova i da je vrhovna instanca, koja sve ove sporazume procenjuje, upravo „Ustavni sud Kosova“.
Što se priče sporazuma u vezi sa energetikom, tu se jasno kaže da će KOST, odnosno taj kosovski operater električnom energijom biti priznat kao operater prenosnog sistema za teritoriju Kosova u cilju učestvovanja u svim relevantnim mehanizmima.
Dalje, kaže se da će „Elektromreža Srbije“ pružiti podršku da KOST, dakle zvanični operator, kako stoji na sajtu, električnom energijom „Republike Kosovo“ postane član evropske mreže operatera prenosnih sistema električne energije.
Onda dalje kaže da će biti osnovano novo preduzeće od strane Republike Srbije i, kaže – obe strane su takođe saglasne da će preduzeće biti osnovano u skladu sa kosovskim pravnim i regulatornim okvirom. Ima li koga kome nije jasno šta ovo znači. Kada se pročitaju sporazumi, tek se onda vide sav bezobrazluk i svo licemerje i sva hipokrizija predstavnika režima, od Aleksandra Vučića do Marka Đurića, koji su tvrdili da je na nedavnim pregovorima u Briselu Srbija pobedila sa 5:0. Jedan od tih golova koje smo dali je ovaj u oblasti telekomunikacije, gde se kao što vidite, se otvoreno kaže da će sve biti regulisano u skladu sa pravnim i regulatornim sistemom „Republike Kosovo“. U čemu se sastoji pobeda Srbije to bi bilo dobro da nam kažu i da osim krajnjeg rezultata koji su saopštili vidimo kakvi su to golovi bili.
U zaključcima o sprovođenju sporazuma o energetici kaže se da će Kosovo EPS-u dozvoliti da osnuje kompaniju za trgovinu električnom energijom na Kosovu, opet u skladu sa pravnim i regulatornim okvirom Kosova, pa se dalje kaže da će EPS kosovskoj agenciji predati dokumenta za registraciju, pa da će to biti u skladu sa pravilima i rokovima koji važe na Kosovu i tako dalje.
Sve u svemu, u osam tačaka devet puta je pomenuto Kosovo i pravni sistem Kosova, a ni jedan jedini put nije pomenuta Srbija.
Ono što je još posebno zanimljivo, kaže da će ova srpska kompanija, koja će raditi na Kosovu, u skladu sa regulatornim sistemom Kosova, podneti zahtev regulatornom uredu za energetiku za potrebnu licencu za snabdevanje potrošača (misli se na sever Kosova i Metohije), ova licenca će, naravno, biti izdata u skladu sa pravnim i regulatornim okvirom, koji važi na Kosovu, a sledeća tačka kaže da će licenca za snabdevanje važiti tek od trenutka kada KOST, odnosno taj zvanični distributer „Republike Kosovo“ postane član evropske mreže operatera prenosnih sistema električne energije. Dakle, tek kada budu u potpunosti međunarodno priznati, onda će oni izdati i licencu ovom novoformiranom preduzeću Republike Srbije.
Što se tiče telekomunikacija i pobede koje smo tu navodno postigli, kaže – obe strane su se dogovorile da će međunarodna unija za telekomunikacije dodeliti Kosovu trocifreni pozivni broj. Operateri obeju strana će umanjiti cene usluga za građane na nivo lokalnih cena.
Pa dalje kaže – regulatorna tela obeju strana će se dogovoriti o tehničkim sporazumima, o usklađivanju upotrebe GSM spektra i televizijskog signala. Dakle, ne samo da će oni dobiti poseban pozivni broj, već će se usklađivati frekvencije u oblasti mobilne telefonije i usklađivaće se frekvencije digitalnog televizijskog signala. Sve ovo znači, i mislim da je to potpuno očigledno, da će Kosovo biti makar u onom položaju u odnosu na Srbiju, u kakvom su druge susedne zemlje, druge telekomunikacione kompanije, kao na primer u Bugarskoj, u Crnoj Gori ili u bilo kojoj drugoj međunarodno priznatoj državi.
Što se tiče Zajednice srpskih opština, tu je čak 14 puta pomenut zakon Kosova ili „Ustavni sud Kosova“ i kaže se da će se ta asocijacija opština preformirati u skladu sa zakonom Kosova, a formiraće se tako što će Vlada Kosova usvojiti ukaz koji će se direktno primenjivati i koji će razmatrati Ustavni sud Kosova. Ovo je, kako nam kažu Aleksandar Vučić i Marko Đurić, još jedna od tih velikih pobeda Srbije.
Podsetiću vas još na sporazum o slobodi kretanja, odnosno tačku koja se zvala „most na Ibru“, gde Srbi već dugi niz godina drže blokade kako bi na taj način onemogućili upade šiptarskih terorista iz južne Mitrovice. Sporazumom je predviđeno da će najkasnije do juna 2016. godine ovaj most biti otvoren za saobraćaj, čime će, dakle, biti poništeni svi napori i sve ono što je srpski narod na teritoriji severnog Kosova i Metohije tokom prethodnih godina učinio kako bi zaštitio svoju bezbednost.
U skladu sa sporazumom o pravosuđu kaže se da će pravosudne institucije primenjivati kosovske zakone, da će u najvećem broju predmeta u osnovnom sudu suditi sudija pojedinac u skladu sa kosovskim zakonom. Ovo je jedna od ranijih pobeda, ali mislim da se treba podsetiti.
Pa dalje kaže – odeljenje apelacionog suda u Mitrovici, koje će činiti pet kosovskih srpskih, znači ne srpskih sudija, nego kosovskih srpskih i dvoje kosovskih albanskih (odeljenje za teška krivična dela za ceo region Mitrovice, govori se i o južnoj) – činiće četvoro kosovskih srpskih i četvoro kosovskih albanskih sudija. Dakle, svuda je jasno napomenuto da se radi o Kosovarima koji će suditi u skladu sa zakonima Kosova i kojima će nadređeni odnosno viša instanca biti „Ustavni sud Kosova“, a glavni tužilac u kancelariji osnovnog tužilaštva u Mitrovici će biti kosovski Albanac. Kakva će ta pravda biti kada se u potpunosti izgube i utope sve srpske institucije, mislim da je potpuno jasno i mislim da svako ozbiljan može predvideti.
Srpska radikalna stranka nikada neće odustati od oslobađanja Kosova i Metohije. Potpuno je očigledno ono što mi tvrdimo već godinama, da se Kosovo i Metohija nalaze pod okupacijom i da državni organi Republike Srbije od prethodnog režima Demokratske stranke, a posebno ovaj naprednjački režim, iz dana u dan krše Ustav Republike Srbije potpisujući briselske sporazume za koje je Ustavni sud Republike Srbije ocenio da su politički, pa da se samim tim ne može osporavati njihova ustavnost.
I Ustavnom sudu i režimu Aleksandra Vučića mi poručujemo da politički sporazumi ove vlasti ne mogu obavezivati bilo koju drugu vlast i da vlast Srpske radikalne stranke, koju želimo da formiramo nakon izbora, svakako neće priznavati nijedan briselski sporazum, već ćemo mi ulaziti u novi politički dijalog onda kada to bude odgovaralo Republici Srbiji i rešavati pitanje Kosova i Metohije, siguran sam, na znatno bolji način.
Druga tema je, podsetiću vas, da Srpska radikalna stranka zahteva od državnih organa Republike Srbije, da se rasvetli ubistvo Velibora Velje Dunjića, jednog od vođa „Zvezdinih“ navijača i mi zahtevamo hitno hapšenje izvršilaca tog ubistva.
Velibor Dunjić je ubijen još 15. maja prošle godine ispred jednog od beogradskih splavova. Čitav zločin su snimile bezbednosne kamere sa okolnih splavova. Međutim, od samog početka bilo je jasno da se dešava nešto čudno i čak se i čovek koji je bio nadležan za rasvetljavanje ovog ubistva, Vlastimir Vulikić, nekadašnji zamenik načelnika uprave kriminalističke policije u Beogradu, nakon što je smenjen sa te pozicije, nakon što je iskoristio mogućnost da se obrati i direktoru policije i ministru policije, koji nisu reagovali na te nepravilnosti koje je izneo, obratio medijima, iznevši tvrdnju da je sam vrh beogradske policije od samog početka ometao istragu ubistva Velimira Velje Dunjića i da su oni čak i povukli deo policijske ekipe koja je bila zadužena za praćenje, onemogućavajući na taj način blagovremeno nalaženje hard-diska na kome su bili pohranjeni snimci ubistva Velibora Dunjića.
Nekoliko dana nakon samog ubistva, tri dana nakon ubistva, načelnik beogradske policije Veselin Milić je, gostujući na Televiziji Pink, rekao kako je ubistvo rasvetljeno, kako znaju ko su ubice i da očekuju da će u narednih nekoliko dana ubice biti uhapšene.
Od tada je prošlo bezmalo godinu i po dana više niko ne govori o tom ubistvu. Porodica Velibora Dunjića nema nikakve informacije o toku istrage, što je uobičajeno u nekim drugim istragama i u vezi sa nekim drugim ubistvima i mislim da je potpuno očigledno da se u ovom slučaju dešava nešto čudno i da postoje brojne nepravilnosti.
Srpska radikalna stranka insistira na tome da svaki zločin u Srbiji bude rasvetljen i mi zahtevamo od svih nadležnih državnih organa da pod hitno uhapse ubice Velibora Velje Dunjića.
Sada će vam se obratiti gospodin Filip Vukajlović, inače naučni savetnik Instituta Vinča u penziji, dugogodišnji član Srpske radikalne stranke. Izvolite.
Filip Vukajlović: Želim danas da vas obavestim o rezultatima istrage o tome kako se trošio novac kredita za nauku, čija je vrednost bila oko 420 miliona evra i koji je podignut u toku 2010. godine.
Istraga je započeta negde u maju mesecu ove godine u dogovoru sa predsednikom Šešeljem, kada sam ga obavestio da postoje indicije da se, u okviru ovog posla, kradu veliki novci. Ispostavilo se da je to istina i sada ću vam pokazati neke detalje u vezi sa tim.
Sreća u nesreći je bila što su se naučna vlast i druga vlast svađale oko tog kredita jedno dve godine i nisu uspeli da potroše sve, potrošili su oko pola. Od te polovine je, izgleda, pola ukradeno. A što se tiče ove polovine, koja je pokrivena nekim računima i nekim zgradama i muzejima, koje su pravili navodno za nauku (niko nije proveravao na koji način, kako su dobijani tenderi, šta je sve rađeno u okviru toga), tu tek čuda mogu da se otkriju jednim detaljnijim pregledom.
Ono što je opasno u ovom trenutku je to što se konsolidovala ekipa lopova u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i oko njega i spremila se da pojuri u trošenje novih, oni kažu sto i nešto miliona evra. Međutim, stvari stoje ovako.
Pre nego što vam pokažem u detalje kako je sve išlo i šta se događalo i skoru hronologiju, hoću da vam kažem samo da shvatite koliko je novca 420 miliona evra za srpsku nauku.
Budžet srpske nauke je otprilike oko 100 miliona evra, nešto malo više, ustvari je bio 100 miliona evra 2010. godine, kada je to podignuto, za osam hiljada istraživača, koliko je u srpskoj nauci radilo. To je, moja gospodo, 52.600 evra po svakom od osam hiljada istraživača koji je tada bio na spisku. Da su se te pare uložile u neku banku, da se organizovao posao koji bi imao deset posto profita, nijedan od osam hiljada istraživača ne bi morao da radi više nikad u životu, imao bi prosečnu platu koju sada imaju istraživači.
Da bi ova pljačka nesmetano išla, trebalo je uvesti u haos celu nauku, da se o svom jadu zabave. To je uspešno urađeno i ovih dana, verovatno kao nagrada za totalni haos u kome je danas srpska nauka, doskorašnji predsednik Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj, Vera Dondur je postavljena pre neki za državnog sekretara. Ta žena ništa nije radila pet godina.
Još jedna interesantna stvar, u ministarstvu trenutno vlada ekipa koju ja volim da zovem „petničarska sekta“, na čelu sa Verbićem i Šuvakovim. Ta „petničarska sekta“ u stvari su deca koja su direktno sa noše došla na ministarske fotelje, kako ja opet volim da kažem. A gospođa Vera Dondur je trebalo da negde 2. oktobra pođe u obaveznu penziju u 67. godini svoga života.
Elem, skora hronologija, 14. jula ove godine, Jedinica za upravljanje projektima, to je društvo sa ograničenom odgovornošću, koje je napravljeno da bi se kredit trošio i koje kontroliše svo trošenje kredita, je raspisala tender za nabavku opreme za preko 20 miliona evra, koji sadrži 1.020 uređaja.
Malo zatim, 18. avgusta, Verbić i Ministarstvo prosvete su oglasili javni poziv svim zainteresovanim visokoškolskim ustanovama, naučnoistraživačkim organizacijama i drugim organizacijama i udruženjima registrovanim za obavljanje delatnosti obrazovanja ili nauke, da predlože projekte za revitalizaciju i razvoj istraživanja i obrazovanja u javnom sektoru. Navodni cilj ovog poziva je da se „napravi lista prioritetnih projekata kojom bi se u saradnji sa zajmodavcem (to je Evropska investiciona banka) odredili novi projekti za finansiranje neiskorišćenih sredstava kredita ugovorenog 2010. godine, prethodno namenjenih za grupu projekata koji u prethodnom momentu nisu realizovani i projekata koji zbog promenjenih tržišnih uslova zahtevaju reviziju. Rok za podnošenje prijave je 28 dana, a minimalni projekat sa kojim možete konkurisati mora da bude milion evra“.
Gospodo moja, ovde se možemo samo zapitati – znaju li deca šta je milion evra.
Ovo pitanje je utoliko aktuelnije što je poznato da u principu u srpsku nauku u proseku, u poslednjih petnaestak godina nije ulagano više od dva miliona evra godišnje. Manje novca je ulagano u opremu sve vreme. I to poslednjih desetak godina je u nekom smislu izuzetno pošto su, zahvaljujući rasprodaji svih resursa i svih vrednih preduzeća Srbije, neki deo, neku crkavicu ubacili u srpsku nauku i onda je trošeno, otprilike, po mojoj proceni, oko dva miliona evra godišnje za to, ne računajući ovaj najnoviji kredit.
Pokušajmo da se zapitamo u ovom trenutku. Znači, rešili su naglo. Pazite, još jedna važna stvar, projektni period za koji i strategija zbog koje je dignut kredit, završavaju se kroz četiri meseca. Znači, sve ovo se radi, predlaže da se kupuje ogromna količina opreme, koja je u stvari haos od toga šta se kupuje, koliko je to nepotrebno. Kada pogledate detalje, predlaže se da se to kupi za projekte koji su prošli i za strategiju koja je prošla. Šta bi uradio svako pametan, koji stupa u nabavku nečeg novog za državne pare, za ogromne državne pare, za nauku neuobičajene. Nikad nauka, do kraja ovog stoleća neće imati toliko novca da potroši, toliko deviznog novca da potroši. Prosto je neverovatno singularan događaj.
Kada je Đelić pre pet godina došao sa predlogom da se podigne taj kredit, većina nije mogla da veruje da će se taj kredit ikada podići. To je prosto bila toliko neverovatna ludost da niko nije verovao. Onda se odjednom kredit iznenada pojavio i sada vidimo i zašto se pojavio.
Da vidimo prvo koliko je novca ostalo. Odakle to možemo da vidimo? Nedavno su se pojavile izjave glavnog čoveka za trošenje novca, to je neki Goran Kvrgić, koji je direktor Jedinice za upravljanje projektima, treći od osnivanja 2010. godine. On je negde u martu izjavio da je za trošenje ostalo nešto preko 200 miliona evra i iako se u međuvremenu ništa značajno nije trošilo, po osnovu tog nerazumno podignutog kredita, 17. avgusta iznenada Agencija Beta prenosi izjavu Verbića koji kaže – želimo da podstaknemo našu naučnu zajednicu da bude inovativna, radi se o 130 miliona evra. Mi smo uzeli kredit 2010. godine i 130 miliona evra je ostalo neutrošeno. Promenila se globalna situacija, ono što je možda bilo izvodljivo 2010, 2015. nije i mi moramo da uradimo reviziju projekta. Znači, radi reviziju projekta na kraju, tri meseca pošto projekat treba da se završi, i sprema se da potroši otprilike 130 miliona evra.
U suštini, ja pratim od početka sve u vezi sa ovim kreditom i jedan sam od retkih ljudi, možda i jedini koji je javno, nekoliko puta, pisao, opominjao Ministarstvo da taj kredit ne treba da diže i govorio o tome kako se taj kredit troši.
Sve to se radi, što je interesantno, u okviru određenog projekta koji je nazvan „Istraživanje i razvoj u javnom sektoru“. Svi moji pokušaji da nađem bilo gde taj projekat, ukoričen, napisan, konkretan... pazite, troši se 420 miliona evra, što je pola sume koju ove godine Srbija treba da uštedi na osnovu toga što će ojaditi penzionere sa otprilike 10 do 15 posto onima kojima uzima pare. Znači, troše se pare, ne postoji nikakav projekat. Sve što oni smisle, to je projekat, jednostavno.
Međutim, na sreću, postoji izveštaj o realizaciji tog projekta, od 2010. do 2015. godine na sajtu ovoga JUP-a, Jedinice za upravljanje projekta. Iz tog materijala, koji ima otprilike sedamdesetak strana i koji je napisan nadugačko i nerazumljivo i iz još nekoliko dokumenata, možete da zaključite šta je sve potrošeno na osnovu tog kredita i koliko je novca verovatno ostalo.
Ja sam pažljivo nekoliko dana na tome radio i zaključio sam da je do sada potrošeno ukupno 91,6 miliona evra na nešto za šta postoje računi, postoje zgrade, postoji neki hardver koji odgovara tim parama koje su utrošene. Na opremu je potrošeno 28,3 miliona, na materijalne troškove istraživanja 15,6, na građevinske poduhvate oko 47 miliona evra.
Znači, kada od onoga što tih 420,8 miliona evra oduzmemo ono što je trebalo da bude učešće, dobićemo 330 miliona, na koliko je podignut kredit. Kada oduzmemo od tih 330 miliona 91,6, dobićemo sumu od 139 miliona. To je skoro četrdeset miliona više od onoga što kaže Kvrgić u svojoj izjavi u martu i preko sto miliona više od onoga što pre nekoliko dana reče Verbić da je ostalo da se potroši.
U svetlu ovih neumoljivih cifara bizarno zvuči izjava Verbićevog pomoćnika koju je u martu dao, koji reče – nikada ranije se nije na ovako transparentan način odlučivalo o velikim investicijama u nauci. Planirano je finansiranje započetih ili potpuno novih infrastrukturnih projekata na kraju projektnog perioda, za strategiju koja je prošla, a na akademskoj zajednici je da izađe sa predlozima opravdanih, održivih projekata, od kojih ćemo kao društvo imati višedecenijsku korist.
Veliki deo, od oko 50 miliona evra, sada može da se uloži u nove projekte zahvaljujući tome što je ministar Verbić odustao od gradnje skupocenog centra za promociju nauke. Od tog projekta se odustalo i zbog toga što je cena gradnje i opreme od početnih 10, na krajnje netransparentan način povećana do neverovatnih 64 miliona evra.
Ne reče ovaj dečak šta je sa četiri miliona evra koje su uložene u projektovanje tog centra za promociju nauke. Za tih četiri miliona evra, na primer, za vašu informaciju, moglo je da se izgradi 100 stanova od po 50 kvadrata u Beogradu. Toliko je otprilike koštala gradnja stanova za naučnike u Beogradu.
Ukratko da rezimiramo šta se desilo. Država se delom zadužuje za 330,6 miliona evra. Obavezuje se da će izdvojiti 90,2 miliona iz budžeta da bi sakupila 420 miliona evra za nauku. Navodno je to rađeno da bi se ispunila strategija i ostvarili, u skladu sa strategijom, odabrani naučnoistraživački projekti za period 2011. do 2014. godine. Projektni period je produžen do kraja 2015. godine potpuno neopravdano, nejasno zašto. Nešto se kupovalo, nešto gradilo. Primljeno je četiri hiljade novih ljudi 2010. godine na naučne projekte. Gospodo, Srbija je siromašna zemlja. Ne više od stotinak do dvesta, u ovom projektnom periodu, ljudi je trebalo da bude primljeno na naučne projekte. Primljeni su uglavnom neadekvatni ljudi, koji su predugo studirali, koji su trećerazredni po kvalitetu, koji nigde, ni u kojoj zemlji ne bi mogli da budu primljeni, da budu na budžetu i da rade nauku. Sada se u ministarstvu konsolidovala ekipa koja hrli da potroši preostali novac. Sve to rade, a ne znaju koliko novca uopšte ima. Sve to rade za ovu strategiju koja je završena.
I još par reči, ne bih vas još dugo zadržavao. Normalni ljudi bi proverili šta su rezultati onoga što su prethodno uradili. A šta su uradili? Po uzimanju tog kredita napravljene su sledeće organizacije: Jedinica za upravljanje projektima, društvo sa ograničenom odgovornošću, koje je organizovano sa petsto evra uloga kapitala, društvo koje treba da potroši 420 miliona evra državnih srpskih para. U to društvo su primljeni isključivo žuti, Đelićevi kadrovi. Ono što čudi i što je neverovatno, ova nova Vučićeva vlast, koju niko ne pita ništa, kao bulu sa gaćama, kada su u pitanju obrazovanje i nauka i kultura i sve ostalo, uopšte nema nikakav pristup u trošenje ovog kredita, uglavnom su to ljudi koji su iz prethodnog režima.
Na primer, na čelu skupštine društva sede ljudi kao što je Jordan Aleksić, politički radnik, neki profesor na fakultetu „Futura“, koji je zadužen za neku ekologiju, neki Jovan Nikšević, pravni savetnik „Energoprojekta“. Radomir Saičić je iz hemijske mafije, koja „vrlo uspešno upravlja“ naukom poslednjih desetak godina u Srbiji. Onda je tu dr Aleksandar Belić, iz zemunskog klana, bivši direktor i doskorašnji ministar, državni sekretar. Onda je tu neki magistar Ljubiša Antonijević, koji je stručnjak za korupciju i privredni kriminal, a bavio se čak i unapređenjem zdravlja u osnovnim školama. Možete proveriti i njegovu biografiju na internetu, veoma je interesantna. Tu je i čovek iz gerijatrije, Petar Škundrić, član mašinske univerzitetske mafije, tako da je sve raspoređeno onako kako treba i ono što je kao kruna svega toga, njima komanduju i upravljaju ova deca iz Petnice, na čelu sa Verbićem i trenutno Šuvakovom, kojima se pridružila gospođa Dondur.
Koji su rezultati. Gradili su i završili naučnotehnološki park na Zvezdari. Sećate se, to je počeo da radi Draško Milićević, pa je dugo godina stajalo i onda su u Naučnotehnološki park na Zvezdari uložili 14,5 miliona evra, završili ga i sada taj park zvrji prazan već dve godine. U njemu ima oko 14.5 hiljada bruto kvadrata za izdavanje. U njega su se smestile neke jedinice za upravljanje projektima i državne agencije. Za troškove održavanja tog parka treba preko milion evra godišnje. A kada bi izdali sve to što postoji, ne bi mogli da zarade 300.000 evra po ceni od 4,5 evra po kvadratu, koliko izdaju u ovom trenutku.
Drugo, šta su izgradili? Izgradili su u Svilajncu muzej sa dinosaurusima.
Samo da vam iscitiram još šta je napravljeno u okviru ovoga, to sam počeo, da završim, znači koje su napravljene jedinice za upravljanje projektima. Organizovan je Centar za promociju nauke, organizovano je Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije, organizovani su ovi muzeji, organizovana je agencija za inovacije i tako dalje i tako dalje. Samo ove tri stvari, Centar za promociju nauke, Jedinice za upravljanje projektima i Nuklearni objekti Srbije državu koštaju kao što košta Vinča godišnje, tako da je užas onoga što su uradili u poslednjih pet godina ogroman. Naš predlog je da se što pre zaustavi ovo uludo bacanje para, da se razumni ljudi, koji još znaju šta Srbiji treba, dogovore i prosto pokrenu akciju da se dalje trošenje para po ovom kreditu što hitnije zaustavi i uštede bar te pare, da se sve to ne digne.
Postoji u ovom trenutku isto tako organizacija, sa jedne strane ljudi iz Ministarstva prosvete i nauke, sa druge strane medija, gde su „Blic“, „Politika“ i tako dalje, pišu veoma pozitivno, kao – podignite taj kredit, propašće nam pare, uzeće ovi iz regiona ako mi ne uzmemo. Enormne, monstruozne laži prenose. Još postoji neka nevladina organizacija koja se zove „Spasimo nauku“, koju su organizovali sami ovi iz Ministarstva da im dolazi sa predlozima šta oni u Ministarstvu treba da rade, što, naravno, oni prihvataju. Toliko za sada.
Nemanja Šarović: Izvolite, ukoliko imate nekih pitanja.
Ako nemate, hvala vam što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR