Vjerica Radeta: Dame i gospodo, u Narodnoj skupštini Republike Srbije juče je usvojeno sedam ugovora na osnovu kojih je Srbija dobila nova zaduženja i, naravno, na taj način se povećao javni dug.
Podsećamo da je u aprilu ove godine vršen i usvojen rebalans republičkog budžeta. To je rađeno zbog pandemije, zbog toga što su iz državnog budžeta izdvajana određena sredstva za pomoć stanovništvu i privredi i na taj način se ustanovilo da je manjak u budžetu bio oko tri i po milijarde evra. Inače, javni dug Srbije je već premašio 27 milijardi evra, računajući i više od 400 miliona evra takozvanih negarantovanih kredita, negarantovanog duga lokalnih samouprava. Ovo je javni dug koji je izračunat na osnovu povučenih sredstava, samo ovaj od 27 milijardi. Osim ovoga, mi imamo i više, skoro u istom iznosu, zaključenih ugovora kredita koji su na čekanju, ali ono što je važno, zapravo što nije dobro, jeste i to da se za te nepovučene kredite plaćaju kamate. Zbog toga Vučić često javno opominje ministre, kaže da ne troše dovoljno, treba da potroše sva sredstava, ne objašnjava zbog čega. Razlog je taj što i za te nepovučene kredite mi plaćamo kamatu. Javni dug na kraju 2020. godine bio je 56,8 posto bruto domaćeg proizvoda. To je 4,8 posto više nego u 2019. godini, a to svakako nije dobro. Povećanje javnog duga nije dobro, a samo na ovoj sednici juče usvojen je novi javni dug od 829,9 miliona evra. Ovo svakako već povećava i procenat javnog duga u odnosu na bruto društveni proizvod. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci mislimo da država mora, kada su u pitanju zaduženja, da radi pažnjom dobrog domaćina. Najlakše je uzeti kredite, ali krediti moraju da se vraćaju. Mora se voditi računa zbog čega se uzimaju krediti, pod kojim uslovima se uzimaju i da svakako ne dostižu neki visoki stepen u odnosu na ukupan bruto društveni proizvod.
Za ovih devet godina, koliko su naprednjaci na vlasti, javni dug Srbije povećan je za 12 milijardi evra, a to svakako nije malo. Ako se bude išlo ovim tempom, neki ekonomisti to već predviđaju, a i na osnovu onoga što se juče usvojilo u skupštini i što se još priprema do kraja godine, prilično je izvesno da će naš javni dug dostići nivo od 70 posto vrednosti BDP-a, jer će otprilike dostići nivo od 30 milijardi evra. Ovi krediti kojima je juče Narodna skupština zadužila Republiku Srbiju, zapravo Narodna skupština verifikuje već zaključene ugovore. Mnogi od ovih ugovora su već u realizaciji. To radi vlada, a skupština samo formalno na kraju potvrdi. Ova jučerašnja zaduženja su ugovori uzeti od Međunarodne banke za obnovu i razvoj i od francuske banke. Ti dugovi su za takozvanu zelenu agendu, koja je sada postala veoma aktuelna u Srbiji, zato što to od nas traži Evropska unija. Naravno da mi nemamo ništa protiv toga da država vodi računa o životnoj sredini, o ekologiji. Uostalom, Srpska radikalna stranka je prva politička partija u Srbiji koja u svom programu, od pre 30 godina, ima celo jedno poglavlje posvećeno zaštiti životne sredine.
Ostali krediti su za modernizaciju železnice, za izgradnju gasnog interkonekta od Niša do bugarske granice, za saniranje nasipa pored Save i Dunava. Od ovih skoro 830 miliona kredita, dame i gospodo, za moravski koridor je samo 431,6 miliona evra. Zašto ovo naglašavamo? Zato što želimo da podsetimo da je Srpska radikalna stranka već više od tri godine vodila i vodi borbu sa kriminalnim ugovorom sa „Behtelom” koji je zaključila Zorana Mihajlović, tada resorni ministar. Tvrdili smo tada, i ispostavilo se kasnije da smo bili u upravu, da je taj ugovor Srbiju koštao 300 miliona evra više nego što je realna cena. Mi moramo da se zadužimo sa još ovih 431,6 miliona evra, a u okviru toga je i tih 300 miliona evra koje je Zorana Mihajlović, zajedno sa Kajlom Skotom, tadašnjim američkim ambasadorom u Beogradu, na volšeban način izvukla preko „Behtela” iz budžeta Republike Srbije.
Srpska radikalna stranka svakako nema ništa protiv investicija u infrastrukturu, nemamo ništa protiv kapitalnih investicija, ali smo uvereni i tvrdimo da postoji mnogo prostora u budžetu, i ovom i u svim budžetima Republike Srbije koji su usvajani prethodnih godina, u kojima bi mogla da se uštedi ozbiljna količina novca, što bi svakako smanjilo potrebu za uzimanjem kredita. Tvrdimo da treba gasiti ove kojekakve potpuno nepotrebne javne agencije, za koje se troše velike količine novca, a koje zapravo nemaju nikakvu ulogu, osim zapošljavanja stranačkih kadrova i uzimanja novca iz budžeta, jer sve to što rade te agencije, zapravo rade ministarstva. S tim što, recimo, u ministarstvu nameštenik isti posao radi za minimalac koji je sad 33.000,00 dinara, a najniža potrošačka korpa 39.000,00. Dakle, već se napravila velika razlika između minimalca i najniže potrošačke korpe. Isti takav posao u nekoj agenciji neko radi, odnosno piše da radi, a zapravo ne radi, za platu od možda 50.000,00–60.000,00 dinara. Kada ovo govorimo, ne govorimo zato što mislimo da treba nešto zameriti vlasti, nego zato što smo uvereni da se upravo u finansiranju javnih agencija krije velika količina novca koja bi mogla da bude potrošena u ove investicione projekte.
Dalje, po ministarstvima postoje stavke u svakom budžetu od 2000. godine nekih skrivenih troškova ministarstava. To su neke neidentifikovane usluge, neki neidentifikovani ugovori o delu i nikada ni u jednom budžetu i ni u jednom izveštaju o trošenju tog novca iz budžeta nije označeno koje ministarstvo je koliko novca, za koje konkretno usluge i ugovore, potrošilo, a radi se o velikim količinama novca.
Srpska radikalna stranka se takođe zalaže iz više razloga i za prestanak finansiranja nevladinih organizacija antisrpskog karaktera. S jedne strane, pošto danas govorimo o zaduženjima, rastu zaduženja u odnosu na bruto društveni proizvod i novim zaduženjima od juče, usvojen je juče u Narodnoj skupštini, to je dakle jedan razlog. Drugi razlog, kada su u pitanju te antisrpske nevladine organizacije, još važniji, jeste činjenica da oni dobijaju novac iz budžeta, a da zapravo rade protiv interesa države Srbije i protiv srpskih nacionalnih interesa.
Najopasnije od tih nevladinih organizacija u budžetu se zapravo kriju kroz kojekakve evropske projekte, gde se iz evropskih fondova dobija neka manja količina novca, a veća količina novca ide iz budžeta, pa onda oni, kroz te projekte, zapravo finansiraju te nevladine organizacije.
Mi smo protiv postojanja uopšte nevladinih organizacija koje rade protiv interesa države Srbije. Zapravo, one treba da se registruju kao agenture, da se zna koja je njihova uloga u državi Srbiji. Jedna od takvih organizacija je Inicijativa mladih za ljudska prava koja je organizovala sramotnu izložbu u sred Beograda, izložba se zove „Duša Srebrenice”, gde oni promovišu nepostojeći genocid u Srebrenici. Ta ista organizacija organizuje i šiptarski festival „Mirdita” svake godine u Srbiji. Gore od toga je to što nadležni organi i vlast u Srbiji na to ne reaguju.
Srpska radikalna stranke je pre nekoliko dana tražila od nadležnih da zabrane izložbu „Duša Srebrenice” toj inicijativi. Na dan otvaranja te izložbe naši mladi aktivisti su bili ispred tih prostorija, razvili su veliki transparent „U Srebrenici nije bilo genocida”. Najtužnije od svega je to što su svi mediji ostali potpuno slepi i gluvi na tako nešto. Mi ćemo se, naravno, i dalje zalagati protiv svih takvih manifestacija, i dalje ćemo insistirati da se te manifestacije, koje su izrazito antisrpske, zabrane u Srbiji. Očekujemo, pre svega, saradnju medija, pa bi valjda onda to bilo malo ozbiljnije i u odnosu na vlast koja ne organizuje, ali dozvoljava, a to mu, zapravo, dođe na isto.
Mi smo danas imali toliko. Ako imate pitanja, izvolite.
Novinar „Srbin info” Gradimir Potić: Što se tiče zaduživanja, da li mislite da se bližimo toj cifri od 70 posto bruto nacionalnog dohotka? Da li bi Srbija mogla da se nađe u problemu kada dođe do vraćanja tih dugova?
Vjerica Radeta: Stanje naših javnih finansija, bar kako nas obaveštavaju iz vlasti, je, kažu, stabilno, ali je pitanje kada će doći taj momenat kada će se pojaviti problem sa vraćanjem tih velikih dugova i velikih kredita.
Saradnja sa Međunarodnim monetarnim fondom se, zapravo, sastoji u tome da taj Međunarodni monetarni fond dođe u Srbiju ili u bilo koju drugu zemlju koja im dozvoljava da vršljaju po njihovim javnim finansijama i oni, najpre, insistiraju da se zadovolje sve potrebe vraćanja kredita prema MMF-u, Svetskoj banci, Evropskoj banci za razvoj, a dalje šta će ostati državi Srbiji i šta će ostati za ostale potrebe, njih to ne interesuje. Svakako da uvek postoji bojazan. Što više raste javni dug, treba da bude veći strah da ćemo doći i u takvu situaciju. Mi srpski radikali insistiramo da se prestane sa tim velikim zaduživanjima. Pogotovo mora da se vodi računa za šta se zadužuje. Opet ću se vratiti na „Behtel”. Umesto da je zaustavljena Zorana Mihajlović u tom poslu, ona ne samo da nije zaustavljena, nego je narodna skupština donela zakon, leks specijalis bukvalno, kojim je legalizovan taj kriminalni posao sa „Behtelom”. Sad, tri godine posle toga, mi moramo da uzimamo ovoliki kredit da bismo izmirili te obaveze. To je veoma neozbiljno i neodgovorno.
Gradimir Potić: Čini se da se ovaj model masovnih javnih radova, neka vrsta nju dila koji Vučić radi, polako iscrpljuje i dolazi do svog kraja. Gde bi Srpska radikalna stranka ulagala najviše novca? Kako bi ona obrazovala privredu?
Vjerica Radeta: Javni radovi su jedna od ideja Srpske radikalne stranke koju je Aleksandar Vučić očigledno poneo iz naše stranke. Mi smo uvek tako nešto podržavali, jer javni radovi podrazumevaju i angažovanje radne snage. Dakle, mnogo više ljudi prima platu, pa onda te plate idu u potrošnju, pa se onda pravi taj ciklični krug. Na taj način se podiže pre svega standard građana Srbije i mi ne bismo ništa menjali u tom smislu, osim što bismo birali s kim bismo te poslove radili.
Podržavamo sve ove poslove koji se rade sa kineskim investitorima i kineskim kompanijama, jer se ispostavilo da rade brzo posao, da angažuju naše ljude na poslu. Ne bismo dozvolili to što rade neke zapadne kompanije koje dolaze u Srbiju, da rade neke kapitalne investicije. Oni dođu i kažu – Da. Napravi se ugovor, oni će da rade tu i tu investiciju, ali njihov je uslov da će oni birati izvođače. Mi mislimo da se mora insistirati na tome da izvođači budu iz Srbije. Imamo u Srbiji renomirane izvođače koji su, nažalost, od 2000. godine u kriminalnim privatizacijama DOS-a maltene sravnjeni sa zemljom. To su velike kompanije koje imaju i stručnjake, koje su imale i mehanizaciju, koje su radile svuda po belom svetu. Sve je to moglo da se vrati kroz ove javne radove, da se oživi, da se vrati u život.
Suština je da sve ono što se potroši, zapravo ostaje u Srbiji. To je nastavak naše kampanje za koju se mi zalažemo, „kupujmo domaće”. Kad kažemo „kupujmo domaće”, to ne podrazumeva samo da odemo u samoposlugu i da kupimo domaći sir, već podrazumeva i domaće firme i domaća radna snaga i velika sredstva koja se daju strancima za njihova navodna ulaganja. Samo ne znam šta oni ulažu, kad dobijaju po radniku desetine hiljada evra iz republičkog budžeta. Dakle, prioritet u svim poslovima treba da budu građani Srbije, firme iz Srbije. Kada su u pitanju godišnji odmori, da se godišnji odmori koriste u Srbiji, da se to propagira. Da bi se to propagiralo, to moraju, pre svega, da pokažu na delu državni funkcioneri, ministri, poslanici vlasti, direktori velikih javnih preduzeća. Da oni pokažu da treba da se letuje u Srbiji. Sve što se troši, treba da se troši u Srbiji, jer se to sve nama vraća. Svako povećanje potrošnje podrazumeva da to mora proizvesti i povećanje proizvodnje, jer potrošnja znači da se nešto potrošilo i mora novi proizvod da se proizvede.
Gradimir Potić: Zašto vlast tako burno reaguje na rezoluciju Crne Gore o Srebrenici, a ne reaguje, po istom pitanju, na ta dešavanja ovde u centru Beograda?
Vjerica Radeta: To zaista nije dobro.
Kada je u pitanju Srebrenica, ta kampanja koja se vodi u zemljama koje se graniče sa Srbijom, pa čak i u Srbiji, na Kosovu i Metohiji, ta propaganda da se u Srebrenici desio genocid, to mora da se razbija u Srbiji. Na svakom koraku svako od nas koji se pojavljujemo u javnosti moramo da pričamo da u Srebrenici nije bilo genocida. Mi srpski radikali se ponosimo trotomnim delom našeg predsednika na više od 3.300 strana, gde je on zaista dokazao da u Srebrenici nije bilo genocida. To moramo da pokažemo na još jedan državnički način. Dakle, država je morala da spreči izložbu „Duša Srebrenice”. To jeste nadležnost države.
Crna Gora je donela tu rezoluciju gde oni kažu da se u Srebrenici desio genocid što, naravno, nema veze sa mozgom i sa istinom. Verovatno će to raditi i drugi. Uradili su to i ovi koji nisu država, zato oni nisu bitni. Niti je Kosovo država, niti je njihova skupština skupština, niti to što oni donose može imati bilo kakve reperkusije na nekom širem planu. Ali, da bismo se mi suprotstavili pravno onome što oni rade, treba da menjamo krivični zakonik. Mi smo tražili već pre tri godine u narodnoj skupštini da se u krivičnom zakoniku inkriminiše kao krivično delo, da svako ko javno propagira da se u Srebrenici desio genocid mora krivično da odgovara i mora da ide u zatvor od 20 godina, ni manje ni više. Možda nekome može da se čini da je to prestroga kazna, ali ovo što pokušavaju da nametnu tezu da se u Srebrenici desio genocid, to znači da je srpski narod genocidan, to znači da je Republika Srpska stvorena na genocidu, evo im adut da traže da se ukine Republika Srpska, to znači da kroz istoriju ostajemo kao genocidan narod. Mi moramo da se izborimo pravnim sredstvima, javnošću i državom. Država u svom svakom bilateralnom razgovoru, na svakom mestu, mora da insistira na tome da u Srebrenici nije bilo genocida.
Gradimir Potić: Hvala.
Vjerica Radeta: Hvala vama.
Novinar „Bete” Uroš Matović: Imam ja jedno pitanje.
Vjerica Radeta: Izvolite.
Uroš Matović: Pominjali ste nevladine organizacije, pominjali ste da treba da prestanu da se finansiraju, da prestanu da postoje sve koje su antisrpske i slično. Pošto nisam previše upućen, zbog toga pitam, da li postoje neki trenutni zakoni po čijim osnovama bi to moglo da se reši, ili bi morali da se donesu neki novi? Na koji način bi se to rešilo?
Vjerica Radeta: Morao bi da se donese nov zakon, jer po našem aktuelnom zakonodavstvu troje ljudi može da formira kakvu god hoće organizaciju, kako god hoće da se zovu. Ne mogu da napišu u tom svom programu da će raditi protiv države, ali mogu da rade šta god hoće. Mi insistiramo na tome da svako ko je finansiran iz inostranstva – a oni, bez obzira što se i ovde finansiraju, prevashodno se finansiraju iz inostranstva – tražimo da se donese zakon koji bi rekao da oni moraju jasno da budu evidentirani kao organizacije koje se finansiraju iz inostranstva i koje rade za nečije strane interese. To im, opet, ne bi dalo za pravo da mogu da organizuju ovakvu izložbu kakva je izložba „Duša Srebrenice”, kako su je milosrdno nazvali, maltene kao „Milosrdni anđeo”. To je taj model. Sve što je antisrpsko, sve što je na štetu srpskog naroda, treba da dobije tako neke umilne nazive.
Uroš Matović: Hvala vam mnogo.
Vjerica Radeta: Hvala vama.
Ako nemate više pitanja, hvala što ste došli.
https://www.youtube.com/watch?v=iyEc3i68ATk
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR