Vjerica Radeta: Dame i gospodo, mi smo polovinom aprila, na jednoj konferenciji, podsetili da svakodnevna poskupljenja sve više ugrožavaju standard građana. Tada smo rekli da su do tog momenta već poskupeli benzin, cigarete, televizijska pretplata, putarina, porez na imovinu, Pi-Si-Ar testovi, zelena energija, bankarske usluge, električna energija i skoro sve komunalne usluge.
Nažalost, trend poskupljenja nije stao, već se nastavlja. Što je najgore, nekako sve to prolazi u tišini, o tome se i ne piše i ne govori. Sve se zatrpava pričama o velikim investicijama, kapitalnim investicijama, koje nisu sporne, pričom o nekim pretpostavljenim povećanjima plata i penzija, o pretpostavljenom povećanju BDP-a i tako dalje. Bez obzira na to, svi smo svedoci da je, kada se uđe u prodavnicu, svaki dan nešto novo poskupelo. Sve češći su komentari i na ulici i u prodavnici, narod se žali, sve teže se živi, ekonomska situacija je sve gora. Koliko god vlast pokušava da prikaže da u Srbiji sve cveta, nažalost još uvek Vlada Republike Srbije ne brine dovoljno i ne vodi računa o standardu građana. To nije samo problem socijalne prirode, već je to problem i ekonomskog karaktera. Bez povećanja potrošnje nema ni povećanja industrijske proizvodnje. To je uvek bilo i biće i to bi trebalo zaista konačno da bude tema Vlade Republike Srbije.
Danas ćemo vas podsetiti šta je još u međuvremenu poskupelo. Poskupeo je tehnički pregled vozila. To je jedan od ozbiljnijih problema, s obzirom na činjenicu da se u Srbiji voze stara vozila. Promenjen je pravilnik o tehničkim pregledima, pa se sad tehnički pregled ne može proći ni ako vam je pocepano sedište u automobilu, što svakako nema veze sa tehničkim pregledom. Ne bih sada ulazila u te tehničke detalje, ali činjenica je da se u ovom delu država ponaša kao pijani bogataš, nesvestan realnog stanja. Svako bi, sasvim sigurno, najviše voleo da vozi novo ili skoro novo vozilo, da vozi dobro vozilo i da ne razmišlja kako će proći tehnički pregled. Nažalost, stanje je takvo da se još uvek voze vozila stara i decenijama. Nova cena tehničkih pregleda za neka vozila maltene prevazilazi ili dolazi skoro do vrednosti vozila koje se registruju. O tom odnosu se najviše pisalo, o tome šta više neće smeti da se vozi, kakva se vozila voze, kakva treba da se voze. To je u suštini ruganje siromašnom narodu. Zašto bi neko nekoga ko može da kupi nov automobil podsetio da je to najbezbednije, da je to ekološki najbolje, da je to najzdravije? Jeste, ali može se onoliko koliko se može.
Poskupela je hrana, i to skoro sve robe široke potrošnje. To je najozbiljniji problem, a to se zaista vidi kad god se uđe u prodavnicu. Statistika ovde ne pomaže. Mogu statistički da nas obaveštavaju o ne znam kakvom blagostanju, ali svako od nas vidi da to blagostanje nije ni blizu onoga što se sluša u medijima, počev od prosečne zarade, do tih statističkih poskupljenja, čija statistika upozorava na negativan trend životnog standarda.
Skoro sva poskupljenja imaju dvocifren procenat. Jestivo ulje, na primer, poskupelo je za 17 procenata, povrće za 11,5 procenata, nafta 14 procenata, voda i odvoz smeća kao deo komunalnih računa je jednocifreno, samo 8 posto. Šećer, džem, med, čokolada, poskupeli su za 3,2 posto, takođe jednocifreno. U odnosu na jun prošle godine, po zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, hrana je poskupela za 4,1 posto, a usluge za 3,3 posto. Zdravstvene usluge u odnosu na jun prošle godine povećane su za 4,1 posto. Transportni troškovi za 6,1 posto. Kad kažem transportni troškovi, tu se, pre svega, misli na prevoz putnika i robe. Ugostiteljske usluge su povećane za 2,4 posto. Građevinski materijal je bukvalno duplo poskupeo. Sve što se prodaje u okviru građevinskog materijala je duplo skuplje u odnosu na prošlu godinu.
Šta je interesantno sa ekonomske tačke gledišta? Najveći procenat poskupljenja je zapravo kod proizvoda koji se najviše kupuju i bez kojih se faktički ne može. Interesantno je i to da su najveća poskupljenja roba i usluga, uglavnom su to ovi sa dvocifrenim procentima poskupljenja, robe i usluge koje prema metodologiji imaju najveći uticaj na inflaciju. Interesantno je kako se po zvaničnim statističkim podacima i prema podacima Narodne banke tvrdi da je inflacija u Srbiji bila do polovine ove godine između dva i tri posto. Svaki dobar ekonomista, ako mu date podatke koje on traži, može da izračuna statistički određene informacije i podatke. Za javnost bi se to dramatično razlikovalo od onoga što mi zvanično dobijamo. Dakle, republički zavod ne laže, u smislu da nisu oni izračunali da je to toliko. Jesu, ali pogrešnom metodologijom. Zato se narod dovodi u zabludu, pa se običan čovek pita kako je moguće da je inflacija bila između dva i tri posto, kad je meni sve poskupilo između 10 i 15 posto. Projektovana inflacija za ovu godinu je tri procenta, uz mogućnost, kako je rekla Narodna banka, odstupanja od 1,5 posto plus ili minus. Dakle, ovo što do sada imamo je već uveliko premašilo tu projektovanu inflaciju.
Mi, gledano statistički, zaista ne živimo loše, ali ako gledamo realnost, onda nas realnost osvešćuje. Nadamo se da će to osvešćenje doći i do vlasti. Oni su verovatno svesni da zapravo obmanjuju javnost tim statističkim podacima. Znaju oni kako se realno živi ili bar kako najveći broj ljudi živi. Kad kažem „najveći broj”, onda se to računa u milionima ljudi koji žive ispod proseka. Plata im je daleko ispod proseka, životni standard daleko ispod proseka. Onda se normalan čovek pita – Kako to nama onaj jedan milion ili nekoliko stotina hiljada ljudi mogu ovako povećati i promeniti statističke podatke? Upravo zato što su svesni toga, mi imamo svaki čas paušalna obećanja o pretpostavljenom povećanju plata, o pretpostavljenom povećanju penzija, o pretpostavljenom povećanju BDP-a. To je ono po sistemu – Crkni magarče do zelene trave. Izvinjavam se, ali to jedino tako može da se protumači.
Opet ćemo ponoviti stav Srpske radikalne stranke da eventualno povećanje plata i penzija neće imati nikakvog realnog efekta, dok se najniža plata i najniža penzija ne izjednače sa minimalnom potrošačkom korpom. Sve bez toga nije rešenje. Dokle god se ne uhvati taj korak, mi nećemo doći do toga da nam narod bolje živi. Kaže se da može da se živi sa dva minimalca od 33.000,00. Može da se živi da se ne umre od gladi, ali nije suština da se život svede na to da se samo plate komunalne usluge, da se plate svi računi i da se nekako razvuče od prvog do prvog, da se ima šta da se pojede. Život podrazumeva i neke druge stvari.
Možda se moglo ovako govoriti i na taj način živeti u periodu kad nas je država ubeđivala da nema novca. Imali smo i sankcije i zaista realnih i objektivnih razloga je bilo za težak život. Ali, ako mi sada živimo u državi u kojoj sve cveta, kako kažu predstavnici vlasti, u kojoj smo mi ekonomski tigar, u kojoj, kažu predstavnici vlasti, nikad bolje stanje u državnim finansijama, u čemu je problem da se to konačno odrazi i na standard građana? To je apel Srpske radikalne stranke. Mi zaista apelujemo na to da država ima obavezu da pomogne narodu na način na koji može da pomogne, a to je za početak izjednačavanje najniže plate i najniže penzije sa minimalnom potrošačkom korpom. Dakle, bez hvatanja tog koraka mi nećemo doći do nekih boljih uslova. Nezadovoljstvo ljudi koji su lično nezadovoljni svojim životom, ne mislim zbog nekih svojih psihičkih problema, nego jednostavno zbog toga što teško preživljavaju, ne može više da se pokriva ni auto-putevima, ni brzim prugama, ni bolnicama, ni bilo kojim drugim kapitalnim investicijama, koje jesu potrebne, koje treba da se rade, koje treba da nastave da se rade, ali toliko toga je urađeno, da sad zaista, konačno, mora da se povede računa i o narodu.
Ne samo da se pred izbore možda za par procenata povećaju plate u javnom sektoru i penzije i da ti predizborni „pokloni”treba da se vrate kroz neke slikane glasačke listiće i tako dalje. Ne, nego problem mora suštinski da se rešava. Da se jednom za svagda reši odnos najniže plate i najniže penzije i odnos najniže i najviše plate i penzije. Da se jednom za svagda reši problem tih stranih, takozvanih, investitora. Kažem „takozvanih” zato što neko ko dođe iz inostranstva i ovde dobije između 9.000,00 i 99.000,00 evra po radnom mestu nije investitor. On je napravio pogodbu da za naše pare dođe da radi ovde nešto, da zaposli neke ljude, što bi možda mogao da radi i neki dobar preduzetnik iz Srbije. Tome mora da se stane na kraj.
Sad se pojavljuje sporadično problem sa „Geoksom”, kao „Geoks” hoće posle pet godina, skoro šest, da napusti Srbiju, da idu da li u Makedoniju, Bugarsku, nisam sigurna. „Geoks” je za svako radno mesto, pre skoro šest godina, dobio 9.000,00 evra. Ono što se pokušalo sakriti od javnosti, oni su pre dve godine hteli da odu, najavili su takođe odlazak i da bi ih zadržali, da bi se zadržala ta radna mesta, onda se vlast isprsila i opet im iz budžeta dotirala određenu količinu novca. Sad im se možda to osladilo, pa probaju to još jedanput.
Dakle, mora se više voditi računa o sopstvenom narodu, od ljudi koji očekuju od države veće plate, pogotovo veće penzije, preko radnih mesta kod naših preduzetnika, do više ulaganja u preduzetništvo Srbije. To što je dato „Geoksu”, da je dato bilo kojoj drugoj firmi iz Srbije, ne da bi razmišljali posle šest godina da će negde da odu, nego bi posle šest godina duplirali zaposlene, zato što bi hteli da iskoriste takvu pomoć države da prave svoje porodične firme, da razvijaju biznis i tako dalje. Dakle, to je potpuno pogrešno postavljen pristup i sve su to ekonomski momenti koji moraju da se menjaju.
Mi srpski radikali odlično znamo kako bismo to promenili i uvereni smo da ćemo već posle narednih izbora biti u prilici da to i radimo. Do tad je očigledno da vlast Republike Srbije, koliko god se hvale svojim uspesima – neke uspehe zaista imaju i mi im ih priznajemo – ali nedovoljno vode računa ili ne vode računa pre svega o standardu naroda. Od nezadovoljnog naroda ne može se očekivati ni da radi mnogo na poslu. Ako neko radi za minimalac i već unapred zna da će na kraju meseca dobiti manje za svoj rad – ne socijalnu pomoć, nego svoj rad – nego što mu košta minimalna potrošačka korpa za njegovu porodicu, ne može se baš očekivati da će dati neke posebne efekte rada. Dakle, na više koloseka se postiže pozitivan rezultat ako se uvaži radnik, ako se uvaži zaposleni, ako se uvaži seljak. Kad kažem „radnik”, podrazumevam sve zaposlene, bez obzira kojim poslom se bave.
Svake godine smo u situaciji da se zgražavamo kad gledamo na televiziji, jedne godine se prosipa mleko, druge godine se ne vadi iz zemlje krompir, treće godine se ne beru jabuke, četvrte godine se deli besplatno paradajz, zato što ljudi nemaju gde da prodaju te svoje proizvode. Mi pričamo godinama – Mora se izaći iz tog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, moraju naši seljaci da budu konkurencija, ali realna, lojalna, na našem tržištu. Ljudi idu pa kupuju u marketima i na pijacama paradajz iz Albanije koji je znatno jeftiniji od našeg paradajza. Jeftiniji je zato što ga onaj iz Albanije doveze i ne plaća nikakvu carinu, ne plaća nikakve doprinose. Šta onda da rade naši ljudi s paradajzom? Da ga dele besplatno? Svaki put kad se desi tako nešto, odu ministri, obećaju, nešto možda malo čačnu i pomognu, ugase trenutni požar i završili su. Ministri, Vlada Republike Srbije, predsednik vlade, predsednik države, ne postoje da bi gasili požar, već da bi predupredili da do takvih požara ne dođe.
Mi smo imali toliko. Ako imate pitanja, izvolite.
Novinar „Srbin info” Gradimir Potić: Pomenuli ste da naša privreda kašlje. Da li očekujete nova zaduženja, da ih skupština donese u smislu novih pozajmica, novca iz inostranstva?
Vjerica Radeta: Nažalost, cela poslednja sednica je bila posvećena ratifikovanju tih sporazuma gde su već uzeti krediti. Ima još dosta kredita koji su nam odobreni, za koje mi, iako ih ne trošimo, plaćamo kamatu. Plaćamo čak i penale zato što ih ne trošimo u roku koji su nam dali. Sasvim je izvesno da se neće s tim stati.
Gradimir Potić: Pojedini ekonomisti su raspravljali o tome kako je moguće da albanski turizam ili albanski poljoprivredni proizvodi budu toliko jeftiniji nego svuda u regionu, pa se spekuliše da njihova mafija pere novac kroz te stvari.
Dakle, da li je moguće ono što ste pričali ranije, izaći makar iz tog dela SSP-a, da se zaštiti naša poljoprivreda?
Vjerica Radeta: Moguće je izaći iz celog tog sporazuma. Ovi iz vlasti godinama unazad kad im se prigovori nešto, od briselskih sporazuma pa nadalje, kažu – Mi smo državotvorna stranka, moramo da poštujemo ono što su ranije vlasti donele i mi to samo nastavljamo. To nije tako. Ako nova vlast utvrdi da postoji neki štetan ugovor, mora da učini sve da se taj štetan ugovor poništi. Bilo ko privatno može da nasledi neku imovinu od nekog iz svoje familije, porodice i da se u okviru ostavinskog postupka utvrdi da postoji neki štetan ugovor koji značajno menja ono što ste se očekivalo, što je bilo realno za porodicu. Naravno da će se, najpre, tražiti da se taj štetan ugovor poništi, pa da se onda ide dalje u proceduru.
Dakle, nije tačno da se ne može izaći iz tog sporazuma. Boris Tadić je bio u to vreme aktuelan i tada je potpisan taj sporazum. Još od 2000. godine Čeda Jovanović je samo pričao – Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju – da bi narod ubedio da tim sporazumom mi postajemo najbogatiji na svetu, i to svako pojedinačno, a ne kao država. Mi smo od početka govorili koliko je to loše. Kad je taj sporazum zaključen, videlo se na delu kakvi su rezultati, odnosno koliko je to loše. Država gubi ogromnu količinu novca zbog izgubljenih carina, uvoznički lobi cveta, kroz uvoznički lobi ide i pranje para i kojekakve druge mahinacije, korupcija i tako dalje. To niko ne kontroliše. To je jednostavno pušteno tako kako je pušteno. Mi nemamo ništa protiv da se uvoze i poljoprivredni proizvodi i svi drugi proizvodi, ali lepo da se zna, carina je tolika i tolika, izvolite, uvezite, platite carinu, izađite na našu pijacu, pa budite konkurencija našem seljaku. Onda će čovek kupiti ono što mu se isplati, a neće mu se isplatiti u tom slučaju da kupi albanski paradajz, nego onaj što je deljen besplatno u Leskovcu.
Gradimir Potić: Slušamo preko državnih medija da je prosečna plata porasla, da svi živimo veoma dobro, dok ne dođe do toga da dele vaučere za one koji nemaju primanja do 70.000,00. Ja ne poznajem nikoga ko ima i više od 60.000,00, a kamoli 70.000,00. Ljudi to sanjaju. Zašto se o tome više ne priča?
Vjerica Radeta: Zašto se ne priča? Da li ima gde da se priča? To je suštinski i osnovni problem. O tome se govori, i naši predstavnici u narodnoj skupštini, Aleksandar Šešelj i Đurađ Jakšić, biju bitku oko otvaranja medija za sve političke stranke. Započet je kao dijalog u vezi sa predizbornom kampanjom, ali je to sad prošireno generalno na mogućnost otvaranja medija za sve na isti način, ne ovako kako traži prozapadna opozicija. Ne znam da li ste primetili, oni bi da imaju primedbe koliko su predstavnici vlasti prisutni na ovoj televiziji, na onoj i tako dalje. Oni bi samo da proteraju njih, da dođu oni.
Ne, to nije rešenje, nego mesta treba da imaju i vlast i prozapadna opozicija i Srpska radikalna stranka kao jedina patriotska opozicija i svi drugi relevantni učesnici na političkoj sceni u Srbiji. Onda bi se moglo razgovarati na svaku temu. Pretpostavljam da ste primetili, mi svakodnevno šaljemo javna saopštenja na sve aktuelne teme. Naše saopštenje se ne pojavi ni u jednom štampanom mediju. Danas se naše saopštenje pojavilo u „Politici”, prvi put posle izbora. Na RTS-u u emisiji „Šta radite, bre” otprilike biraju, a za pet radnih dana nekad nam objave dva, nekad tri. Valjda tamo neko procenjuje – Ne, ovo je mnogo opasno, ovo nećemo da im puštamo. Ovo je onako, hajde može, malo je uopštenije. Jednostavno, ne postoji način.
To je jedan od razloga zbog čega mi tvrdimo da je Narodna skupština Republike Srbije strašno oštećena, osiromašena činjenicom da srpskih radikala nema u narodnoj skupštini. Em je ova skupština jednostranačka, em niko drugi u opoziciji nije govorio i nije napadao predloge vlasti kao što je to radila Srpska radikalna stranka. Bar tada se iz toga moglo videti šta vlast radi, šta se krije iza neke odredbe nekog zakona. Danas je to sve pokriveno pričom narodnih poslanika o Đilasovim milionima, o „bravo, predsedniče”, o najboljoj vladi, a ono što jeste posao narodnog poslanika, to onaj ko ima želudac da pogleda i posluša skupštinu nema šanse da čuje.
Gradimir Potić: Hvala.
Vjerica Radeta: Hvala vama.
Ako nema više pitanja, hvala što ste došli.
https://www.youtube.com/watch?v=PZNTW1hIUic
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR