Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, vi znate da ja veći broj godina uporno objavljujem haška dokumenta iz mog predmeta, smatrajući da to jednog dana može biti važno, da se sačuva za istoriju, da će biti jedno od važnih svedočanstava našeg vremena. I spremajući sad novu zbirku tih dokumenata, ja sam našao jedan poverljivi dokument koji sam dobio još dok sam bio u Hagu. Neću vam reći od koga sam dobio. Na tom dokumentu je oznaka Haškog tribunala, tako da se može proveriti. Ova brojka je iz registra Haškog tribunala. Ona svedoči o izdajničkom delovanju Zorana Đinđića. Zoran Đinđić je 19. jula 2002. godine, u 12 časova i 56 minuta, kako stoji u tom zapisniku koji je rukom pisan, predao u najlon kesama najpoverljivija dokumenta o Vojsci Jugoslavije. Ovde stoji da su ta dokumenta predata od premijera, od strane premijera Srbije Zorana Đinđića glavnom tužiocu Karli del Ponte, a koja ga je odmah direktno predala Žan Žak Jongu, valjda se tako zove lice koje je bilo u njenoj pratnji, a koje pripada haškom tužilaštvu u to vreme, i koje je potpisalo prijem tih dokumenata. Kaže se ovde, to je nespretno formulisano, da je to u ime Nebojše Pavkovića. Zapravo, Đinđić je prethodno tražio od Nebojše Pavkovića da mu donese ta dokumenta, a kada je on ta dokumenta doneo, onda ih je Đinđić posle nekoliko dana predao Karli del Ponte.
To sadrži jednu plavu svesku sa nekim crvenim spiralama koja je naslovljena kao „Sastanci zajedničke komande za Kosovo i Metohiju“, ćirilicom, a to je jedan neformalni organ koji je tamo delovao 1998. godine u cilju koordinacije napora vojske, policije i civilnog sektora na planu suzbijanja terorističkih aktivnosti i normalizacije života na Kosovu i Metohiji. I na tome se, videćete, ako neko bude čitao presude Nikoli Šajnoviću, Nebojši Pavkoviću, Vladimiru Lazareviću, Sretenu Lukiću, dakle, videćete da se presude oslanjaju na 1999. godinu, a izrečene kazne i utvrđena je odgovornost za 1999. godinu. Oni nisu uspeli da pribave sva dokumenta za 1999. godinu, ali im je Đinđić pribavio važna dokumenta iz 1998. godine. Pribavio je Đinđić i nešto iz 1999. godine.
Pod dva: U crnoj plastičnoj kesi „Dolče Vita“, butika iz Beograda (Šta ćete, snabdevaju se tamo garderobom. Može im se, od malih premijerskih plata!) dve sive sveske sa belim orlovima: Pregled arhivske građe Vojske Jugoslavije iz 1999. godine, jedna povezana sa 1998. godinom. Taj materijal nije bio tajnog karaktera, to je objavljeno bilo 2001. godine.
Pod tri: U sivosrebrnoj plastičnoj kesi, iz Beograda, jedna plava sveska sa plavom spiralom naslovljena „Operativni dnevnik, ratni dnevnik, istureno komandno mesto Treće armije“. Istureno komandno mesto Treće armije 1999. godine je bilo na prostoru Kosova i Metohije. Zatim, bela fascikla iz 1999. godine sa fotokopijama i pod rednim brojevima. Ovde se navode koji su to redni brojevi koji pokrivaju datume od 25. februara 1999. do 28. juna. 1999. godine. U crnoj plastičnoj kesi „Stefani“ iz Beograda. Ja se ne razumem u to, jesu li su to najskuplji butici? Nije. To ovo za sirotinju, ovi najjeftiniji, je li? Dobro. Bela fascikla iz 1998. godine koja sadrži fotokopije od 25. aprila 1998. do 19. oktobra 1998. godine, i numerisane su na sledeći način, pa se navode brojevi.
I onda su pribavili, još tog dana, po naredbi Đinđićevoj i Nebojše Pavkovića, sivu kesu sa plavim prugama sa dve sveske istog formata pod naslovima „Dokumenta štaba vrhovne komande iz 1999. godine“. To je sve Zoran Đinđić 1992. godine (verovatno je mislio na 2002. godinu) predao Karli del Ponte i na osnovu toga je bila pisana optužnica protiv grupe srpskih generala, zatim Nikole Šajnovića, a bio je tu prvobitno i Milan Milutinović, na toj optužnici. Šta je ovo ako nije veleizdajnički čin? Nema, dakle, ni akta vlade, nikakvog službenog dokumenta, samo ovaj rukom pisani zapisnik na engleskom jeziku, koji je posle bio dostupan nekim advokatima koji su branili neke od ljudi iz ove grupe, a, naravno, ja sam na poseban način došao do toga. Moram vam priznati da mi je to bilo malo zagubljeno u toj mojoj silnoj dokumentaciji. Spremajući najnoviju knjigu dokumenata ja sam opet ovo pronašao i smatram da je veoma važno da o ovome obavestim srpsku javnost. Izvolite, imate li vi neko pitanje. Izvolite.
Novinar: „Šta mislite... poslednjim pokušajem... Ramuša Haradinaja... Prištine ... I ako može samo još jedno pitanje, ... Savez za Srbiju, šta mislite o tim... ?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa, prvo mislim da je sad veliki politički sukob među Albancima na Kosovu i Metohiji, da je Hašim Tači u dogovoru sa nekim stranim faktorima, i da je prostalo da se traži neko kompromisno rešenje u teritorijalnom pogledu za Kosovo i Metohiju, a da su se protiv toga pobunili ovi koji su praktično izvisili kod stranog faktora. Vi znate da je Hašim Tači isporučio i neke turske teroriste Turcima, koje je Ramuš Haradinaj pokušao da sačuva, pa je onda smenio šefa, valjda obaveštajne službe, zbog te isporuke. Tada je već počeo sukob među njima. Hašim Tači trenutno ima dobre relacije sa Amerikancima, ali i sa Turcima. A to su dva veoma značajna faktora koji presudno utiču na albansku politiku. To što su poslali Limaja, pitanje je da li će uopšte moći Limaj da učestvuje u tim razgovorima, da li će stići do odredišta. A s druge strane, Limaj je, interesantno, iz Tačijeve stranke – što znači da je i unutar stranke došlo do podvajanja i cepanja. To je tako – koliko ja razumem njihove političke prilike tamo. Naravno, najviše informacija imam iz naše štampe, iz medija i onoga što nađem na internetu.
Što se tiče Saveza za Srbiju, ja sam i očekivao da će se Demokratska stranka bezuslovno tome priključiti, jer ona nema sada drugog izgleda za opstanak. Pobunilo se tih nekoliko starih kadrova, veterana, ali oni su nemoćni. Dakle, nisu mogli da zaustave taj proces. I mislim da će to na sledećim izborima biti neki prozapadni faktor iza koga će stati strane sile, ali ostaje još da vidimo kako će se sve to razvijati i ko će se tamo priključiti. Što se tiče Srpske radikalne stranke, vi znate: mi ostajemo verni svojoj politici, svojoj ideologiji, kod nas se bukvalno od devedesete godine ništa nije promenilo, osim što smo se usavršavali. Poprilično smo se usavršili. Još samo da ubedimo narod u to. Izvolite.
Novinar: Gospodine Šešelj, da li imate informaciju ko stoji iza paljenja automobila Olivera Ivanovića i njegovih saradnika ... poslednjih izbora na Kosovu, i u vezi sa likvidacijom... i ubistvom Olivera Ivanovića... da li imate bilo kakve podatke?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Ja zaista ne znam to, oko paljenja automobila. Kad se to desilo, da vam iskreno kažem, ja sam bio na službenom putu, čini mi se.
A što se tiče ubistva, čim se ono desilo, ja sam sumnju usmerio prema srpskim neprijateljima. Jer, kome je u tom trenutku smetao Oliver Ivanović? Na srpskoj strani, nikome. On je smetao dok je bio protivnik Srpske liste, dok je pokušavao da preotme glasove, a pošto je na izborima bio poražen, kome je bio smetnja? Ali, mislim da je ubijen da bi se onda sumnja plasirala protiv režima u Beogradu. To je moje mišljenje bilo od prvog trenutka. Istog dana sam to izrekao u emisiji na Pink televiziji. I ništa se, po mom mišljenju, do danas nije promenilo.
Znate, ja nisam nikad imao dobro mišljenje o Oliveru Ivanoviću, moram i to da vam priznam. Zaprepašćuju me sve te inicijative, da se njegovim imenom imenuju ulice i razne druge stvari, ali u svakom slučaju – on je žrtva antisrpskih nasrtaja, nasrtaja na Srbiju. On je nevoljna žrtva u pokušaju, još jednom pokušaju da se zagorča život Srbima.
Imate li još pitanja? Hvala vam što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR