Prof. dr Milovan Bojić: Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka današnju konferenciju za štampu posvećuje stanju u srpskom zdravstvu.
Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke čine istaknuti specijalisti svih grana medicine, ali i klinički lekari, lekari opšte prakse iz svih krajeva Republike Srbije. U obnovljenom sastavu odbor radi punom parom i punim kapacitetom, tako da deo ovog današnjeg izlaganja je sublimacija onoga što smo na Odboru za zdravlje i kroz njegove sekcije praktično prošli. Smatramo da je neophodno da naše članstvo, ali i javnost Republike Srbije zna šta i kako planiramo da utičemo na zdravstvenu politiku Republike Srbije.
Dame i gospodo, polaz u razmatranju situacije u srpskom zdravstvenom sistemu leži na osnovu parametara iz istraživanja evropskog, zdravstvenog, potrošačkog indeksa, koji je na osnovu 48 indikatora iz 35 zemalja Evrope 2012. i 2013. godine Srbiju smestio na poslednje mesto u Evropi, a 2014. i 2015. godine među tri pretposlednja mesta u Evropi. Situacija je zaista alarmantna i zahteva da se kaže kako se ovde nešto hitno mora menjati, da ne govorimo samo da treba odmah pribeći reformama. Znate i sami da onaj ko je za svaku reformu avanturista je, ali i onaj ko je protiv svake reforme, kukavica je. Ovde se sa ovakvim podacima može slobodno govoriti da se pojedine oblasti zdravstvenog sektora Republike Srbije prvo trebaju reanimirati da bismo uopšte imali parametre i vitalne znakove da iznesu ikakav stepen ili putanju reforme koja je zaista neophodna.
Ako sa ovakvim podacima znamo da je zdravstveni sistem Republike Srbije kao vodeće članice ondašnje Jugoslavije bio jedan od najboljih na svetu, održao svoju vitalnost i univerzalnost, a njegovo nasleđe potvrdilo to kroz sankcije i ratove od 1990. do 2000. godine u uslovima neviđenih ekonomskih sankcija, nezabeleženih u istoriji ljudskog društva i kulture (na zemlji, vazduhu i rekama), onda ova paralela apsolutno treba da pokaže da nam je zdravstvo u uslovima od 1990. do 2000. godine u nekim segmentima i bolje funkcionisalo nego sada. Da se zna – bilo je haosa zbog situacije u kojoj jesmo, ali je postojao red. Samo da podsetimo, tada je ondašnja Savezna Republika Jugoslavija imala devizne rezerve od 252 miliona nemačkih maraka. Današnja Srbija ima oko 11 milijardi dolara. Tada je samo prodat deo „Telekoma“, a sada je prodata Srbija.
Dame i gospodo, hteo sam, takođe, da vas podsetim da u situaciji kakva jeste moramo da detektujemo kada i kako se to desilo te je došlo do dramatičnog urušavanja zdravstvenog sistema Republike Srbije. Njegov sunovrat počinje 2001. godine, ali tačka koja je kulminirala je 2004. godina donošenjem zakona koji regulišu zdravstvenu politiku Republike Srbije, to su Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakon o komorama zdravstvenih radnika.
Tada je na zahtev vlade Vojislava Koštunice i tada glavnog mešetara i igrača Mlađana Dinkića, koji je srpsko zdravstvo ugurao u samrtnički ropac te organizacije, koju nazivam sekta G17, te je došlo do urušavanja zdravstvenog sistema Republike Srbije.
Srpska radikalna stranka sa pravom i ponosom može da kaže da je upravo tada učinila sve da spreči donošenje takvih zakona koji su Republiku Srbiju gurnuli na poslednje mesto kada je zdravstvo u pitanju, čak iza Albanije.
Ja ću podsetiti da je u tadašnjem Odboru za zdravlje Republike Srbije predsedavao dr Paja Momčilov i zajedno sa ostalim lekarima, članovima odbora za zdravlje, ali i odbora za zdravlje Srpske radikalne stranke činio sve, ama baš sve, da se ovakvi zakoni ne usvoje, međutim, Mlađan Dinkić je ucenama i pritiskanjem na vladu Vojislava Koštunice prigrabio srpsko zdravstvo i danas mirno odmara na egzotičnim destinacijama, piše i komponuje pesme, bez da odgovori građanima Srbije kuda je ogromni novac koji se slio u zdravstvo Srbije i kuda se odlio.
Ja ću vas podsetiti da je od 2001. do 2011. godine u srpsko zdravstvo ušlo oko 11 milijardi evra, a do dana današnjeg 17 milijardi, a to su ogromne svote. Reći ću samo da je Evropska unija kroz različite fondove i aktivnosti isfinansirala nekoliko desetina milijardi evra za projekte, odnosno za pokretanje reforme zdravstvenog sistema Republike Srbije koja je ovakva kakva i sami znate.
Dame i gospodo, ja hoću samo da kažem da je činjenica da se u Srbiji ne poštuju prava pacijenta. Zašto to govorim? Pa to govorim što pacijentu nije dozvoljeno da za svoje pare bira osiguranje i doktora. Četrdeset odsto građana Srbije koristi usluge privatnog doktora unapred plaćajući takve usluge, iako je već odbijeno za obavezno zdravstveno osiguranje od njegovih primanja. Znači on plaća duplo. A podsetiću vas da u Ustavu Republike Srbije piše da su privatno i državno zdravstvo apsolutno izjednačeni. Ako ulazimo i usvajamo poglavlja, onda moramo i o tome da svedočimo sa stanovišta da to nije izjednačenost nego diskriminacija. Ali, reći ću i o tome nešto kasnije.
Dakle u ovoj zakonskoj regulativi sve što je urađeno, urađeno je u naopakom smislu, tonu i aktivnosti s toga što je zdravstvo preuzeo G17 sa svojom čuvenom parolom – stručnost ispred politike.
Kakvih je snobova i neznalica bilo na čelu zdravstvenog sistema i kako su oni vodili ovaj zdravstveni sistem, možemo da govorimo kroz parametre i kriterijume kuda su i kako otišle pare, a to će Srpska radikalna stranka sa svih svojih 22 poslanika sigurno veoma dobro potražiti kod nadležnih državnih institucija, jer smo u ovu temu rešili da uđemo do kraja i do detalja.
Dame i gospodo, kada govorimo o reformi zdravstvenog sistema Republike Srbije, a ja imam pravo da to kažem, zdravstvo Republike Srbije treba da zna da stvara novac, treba da kreira radna mesta, treba da povećava plate. To je suština šta treba da se dešava sa zdravstvom. Ja znam da je ovo jako teško, ali je moguće. I jedini put kojim treba ići, kako privatno tako i državno zdravstvo.
S punim pravom o tome da govorim, jer sam u dva mandata stvorio i vodio Institut za kardiovaskularne bolesti na Dedinju u uslovima najtežih sankcija. Bila je to jedna od najuspešnijih zdravstvenih ustanova u svetu, tačnije po svim parametrima ona je bila ustanova među prve četiri u Evropi, a među prvih deset u svetu.
U to vreme nismo slali pacijente u Tursku, nego su nam dolazili pacijenti iz Turske da se operišu na Dedinju. Tačno je da su tada lekari na Dedinju imali platu u vrednosti pet hiljada nemačkih maraka, ali je tačno i to da mi nismo koristili sredstva fonda zdravstvenog osiguranja, osim u meri i po kriterijumima kako se to ujednačeno i dodeljivalo po platama i platnim razredima ostalih zdravstvenih ustanova, ali te su plate bile zarađene. Od tih plata državi su plaćani porezi, odvajalo se u izgradnju... Nismo mi mogli ceo institut na Dedinju da napravimo, razume se, ali smo napravili jedan prototip ili model zdravstvene ustanove koja je stvarala dohodak, koja je kreirala radna mesta, povećavala zaposlenost, sprovodila kontinuiranu edukaciju i bila mesto u kojem su se ostvarivali najsavremeniji medicinski poduhvati, kakvih tada nije bilo u svetu. Prvi put u Srbiji u njemu je izvršena transplatacija jetre, srca i pankreasa. Moram da primetim da se u današnjim modelima zamagljuju stvari iz istorije medicine koje se nikada ne bi smele ponavljati.
Ja sam doživeo da se u Srbiji objavljuje da su se neke stvari prvi put uradile sada, a one su se uradile, recimo, 1994. godine. I da bude još veći paradoks, to objave iste one novine koje su 1994. godine objavile da je to tada bilo prvi put. Ne počinje sve od nas i ne završava se sve sa nama.
Dakle, ako ne možemo da stvaramo u jednakoj meri novac, kreiramo radna mesta i povećavamo zaposlenost, možemo makar u nekoj od njih. Kako to treba da ostvarujemo, dame i gospodo? Pa treba da ostvarujemo preko rukovodioca sistema upravljanja zdravstvenim sistemom, odnosno zdravstvenim ustanovama. Da li mi to radimo? Pa mi to ne radimo. Mi moramo da imamo ofanzivne, sposobne menadžere, upravitelje zdravstvenih ustanova koji umeju da uče, koji umeju da slušaju, koji imaju liderske ambicije, koji imaju liderske sposobnosti. Lidersku sposobnost možeš imati pa je razvijati, a ako je nemaš, onda je nemaš.
A šta mi imamo? Pa mi imamo direktore koji su po 15, 20 godina direktori zdravstvenog sistema i sada se nalaze na čelu organa ili zdravstvenih ustanova koje treba da sprovode reformu zdravstvenog sistema. Znate li ko su ti ljudi? To su oni koji nisu bolja vremena stvarali. Oni bolja vremena čekaju i tako dočekaju penziju. Oni mrtvo more ubijaju namrtvo, bez ikakve mogućnosti da se u ovom zaista teškom segmentu može bilo šta promeniti. Nije dobar direktor zdravstvene ustanove onaj kod koga svi trče. On treba da bude rasterećen u direktorovanju i upravljanju zdravstvenim ustanovama, treba da ima korporativnih elemenata i segmentnost odlučivanja.
Mi se dovodimo u poziciju da imamo inverziju vrednosti. Danas se kod direktora zdravstvene ustanove dođe i izruče zahtevi – treba veš, treba pegla, treba hrana, treba mleko, trebaju lekovi, pa umesto da od njega po segmentima teku naredbe, on se pretvara u izvršitelja i praktično se sistem koči ili šlajfuje.
Mi danas kukamo za elektronskom upravom, ali mi nemamo načina da na jedan moderan, elektronski način pratimo naš učinak. Ako ja imam licencu onda mora elektronski da me ta licenca prati i po kvalitetu moga rada. Mene ta licenca elektronskim čitanjem i učitavanjem treba da prati i po mojoj kontinuiranoj medicinskoj edukaciji, ali ona mora da me prati i po lekarskoj grešci. Tu dileme nema. I to je sastavni deo. Ali, moramo takođe da pratimo i kvalitet i učinak svakoga od nas: i lekara, i medicinskih sestara, i vozača i nemedicinskog osoblja. Da sve bude apsolutno transparentno. Ako nema goriva da se pacijent preveze iz Male Krsne do Požarevca, onda hoću da znam šta je bilo sa tim gorivom, gde je nestalo i ko je za to odgovoran. Treba da pratimo kvalitet i učinak našeg rada i u primarnoj, i u sekundarnoj, i u tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, pa ćemo da kažemo onom lekaru iz primarne zdravstvene zaštite – druže, gospodine, dobar dan. Prošli mesec si od 500 pacijenata 450 uputio na viši nivo zdravstvene zaštite. Šta si uradio, gospodine? Začepio si sistem. Stvorio domino efekat. U lancu si poremetio sve. Ne možeš tako. Za to moraš da odgovaraš, za to moraš da snosiš odgovarajuće konsekvence.
Ne može u Kliničkom centru, dame i gospodo, specijalista da primi više od dva pacijenta za jedan sat. Pacijent mora da ima svoje vreme. I to košta, kao što košta i specijalista.
Hajde ja vas da pitam. Šta mislite, koliko košta urolog u Americi i kako se do njega dolazi. Doduše, hoću da kažem nešto drugo. Tamo od 10 krupnih stvari, medicinska sestra rešava šest, ali menjajući zakonsku regulativu i našu svest, možemo da idemo u susret da reanimiramo i reformišemo srpski zdravstveni sistem, ali kako? Ne preko ovih uspavanih, izgubljenih direktora, koji bolja vremena ne stvaraju, nego ih samo čekaju, nego da armiji ofanzivnih i sposobnih menadžera poverimo da ovaj deo posla radi. Takvu armiju ljudi treba da ima i ministar zdravlja i svi rukovodioci u zdravstvenim ustanovama, u zdravstvenom osiguranju, javnom zdravlju. Pametne ljude treba da stavimo u poziciju da oni upravljaju i da se late ovoga posla.
Moramo da se čuvamo onih hibrida koji sve kapiraju i hoće. Naravno, da im damo ono što zaslužuju, ali zdravstveni sistem treba da ide u sigurne ruke, u ruke onoga ko zna. Naravno, najbolje zna onaj ko ima rezultat. Samo rezultat rada je brzo merilo i siguran, opipljiv dokaz da je to put kojim treba ići.
Zato Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke smatra da ove nakaradne zakone donete iz 2004. godine, treba menjati. Treba ih menjati sa stanovišta da isključimo diskriminaciju privatnog i državnog zdravstva. Znate li kako se osećam kada u privatnoj zdravstvenoj ustanovi napišem jedan lekarski nalaz kao profesor univerziteta, a onda vam dođe lekarska komisija iz Doma zdravlja i kaže – to ne važi. Pa, ne možete – ne važi. Ako smo dobili akreditacije, ako funkcionišemo, onda nas treba uvažiti.
Znam da nije država ostala potpuno gluva u izjednačenosti privatnog i državnog zdravstva. Jester Jang studija ispitivala je i sagledavala finansijske aspekte i paralelu državnog i privatnog zdravstva. Tada je viđeno da, po toj studiji, prihodi u zdravstvu 50 posto idu iz džepa pacijenata, a 50 posto od strane države. Ali je država rekla da uvođenje privatnog zdravstva odjednom u taj javni sektor, sistem ne bi mogao da izdrži, nego da državno zdravstvo poveća svoju efikasnost, a da državni fond zdravstva posle 30 dana čekanja, ako ne uspe, počne da šalje pacijente u privatne zdravstvene ustanove.
Jeste Jester Jang studija to dotakla, ali nije adaptirano pitanje. Srpska radikalna stranka smatra da oba oblika svojine treba u potpunosti izjednačiti, a onda precrtati iz Ustava, ukoliko to nije moguće da piše, da oni imaju ista prava i istu svojinu.
Mi smatramo da kroz oblik Zakona u zdravstvenoj zaštiti treba da proširimo i utemeljimo da direktori zdravstvenih ustanova ne moraju da budu samo lekari, mogu da budu i druge profesije i da pokazuju odgovarajuće rezultate, da budu menadžeri. Mi smatramo da izjednačenje oblika svojine u zdravstvu treba da izgube i oni povlašćeni monopolisti o kojima smo ranije govorili, pa ih zaštitili, bilo da su to transfuzija, sudska medicina ili pak instituti. Sve to treba apsolutno izjednačiti i staviti na tržište.
Takođe smatramo da velike mamutske organizacije poput kliničkih centara treba rapidno koncepcijski izmeniti ili ukinuti. Treba ih vratiti u manje funkcionalne, besprekorne organizacione jedinice, kojima će se pacijent vratiti u centar zbivanja i u kojima će se bolje praviti kontrola utroška zdravstvenog dinara.
Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke smatra da treba preispitati snabdevanje zdravstvenih ustanova. Ja znam da se obično tu uvek nađu tri firme, ali da vidimo čija je i na čije je ime, ili u prenesenom obliku i smislu. Mislimo da stepen transparentnosti mora da bude apsolutno potpun.
Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke smatra da domove zdravlja treba ukinuti ili ih korenito izmeniti. Makedonija jeste manja od Srbije, ali možemo koristiti i njihovo pozitivno iskustvo. Oni su domove zdravlja rentirali privatnicima. Privatnik sa osiguranjem dogovara prostor. Njemu je uvek važnije da može u manjoj celini to da organizuje, ali ga osiguranje prati. I onda tu dolazimo do direktne paralele skupoće privatnog i državnog zdravstva. Privatno zdravstvo je jeftinije, znate, zato što na jednog lekara ide jedna sestra, jedan zdravstveni radnik, a na državnog deset. Predimenzioniran je prostor kod državnog. Privatni radi u 10 kvadrata, državni u 200. To treba neko da greje i održava, da plaća. Ali što je naročito važno, u takvom Domu zdravlja, koji je privatnik rentirao, on ulaže u opremu, a u državnom ulaže država. I onda se stalno vraćamo u circulus vitiosus, povećanih ulaganja sa nerešenim startnim pozicijama, koje se nikako ne mogu umanjivati, nego se one uvećavaju, poput kamenčića u mirnoj jezerskoj vodi, u koncentričnim krugovima ti troškovi rastu tu, umesto da se rapidno saseku i da ih nema.
Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke, takođe smatra da treba doneti novi zakon o zdravstvenom osiguranju. Postojeći monopolistički treba zameniti sa makar dva paketa koji građani mogu da biraju. Takvih u Nemačkoj ima 270, ali mi nismo Nemačka da možemo da biramo. Treba stvoriti politički ambijent da ulazi privatno zdravstveno osiguranje.
Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke smatra da treba uvesti ponovo zdravstveni fond privatnika. To je neopravdano ukinuto, govoreći da nema para 2004. godine. A, evo, sad ima para pa ga vratite. To je fond koji je bio pun para. Sećate se iz komunističkog i socijalističkog vremena na Novom Beogradu, imao je svoje veće davalaca korisnika usluga i fantastično je funkcionisao. Po mišljenju Odbora za zdravlje Srpske radikalne stranke, takav fond treba vratiti.
Zatim, Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke smatra da treba ili temeljno izmeniti ili ukinuti Zakon o lekarskoj komori.
Dame i gospodo, mi srpski radikali smo mišljenja da je Lekarska komora monopolna i odrođena od struke, u zavadi je sa krovnom organizacijom, Srpskim lekarskim društvom. Članarine od stotinu evra po jednom lekaru enormno su velike. Ako uzmete u obzir da ima 34.000 članova u Lekarskoj komori Srbije, onda je to tri miliona i četiristo hiljada evra na godišnjem nivou, ili za ovih deset godina trideset i četiri miliona evra. Tamo gde su velike pare, tu su veliki interesi, tu su velike svađe.
Manje bi toga bilo kada bismo razumeli činjenicu kako se biraju organi Lekarske komore. Ja ću vam reći da na izborima za Lekarsku komoru, što se tiče privatnog zdravstvenog sektora, izašlo je manje od jednog promila. Znači, birali su se oni koji su preuzeli funkcije. A nešto oko dva posto iz državnog zdravstvenog sektora, iz jedne armije ljudi, koja ima 140 i ne znam koliko hiljada. Govorim iz vremena kad sam bio ministar. Sigurno se nije ni smanjilo. Ako uzmemo u obzir takvu činjenicu, da je tako birana, a da su tu velike pare, onda se postavlja pitanje i legaliteta i legitimiteta svih njenih organa, skupštine, direktora i tako dalje, naročito trošenja para.
Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke, bukvalno je zapljusnut pritužbama na rad Lekarske komore, na nepravilnosti u upravljanju zdravstvenog dinara. Čak su nam rekli da su pokušali da trguju određenim nekretninama u Beogradu, te da su oročili pet miliona evra za neke potrebe, da ima nekih egzotičnih putovanja ili ne znam šta već, ali sad ću vam reći jednodušan stav Odbora za zdravlje Srpske radikalne stranke, da tih pet miliona, ukoliko postoje, treba proveriti da li ih uopšte ima, ako ih ima treba ih odmah prebaciti u fond za rešavanje retkih bolesti i bolesti koje su nažalost takve da se u Srbiji u ovom momentu ne mogu rešiti, kao ni zahtevi za upućivanje pacijenata u inostranstvo.
Odbor za zdravlje Srpske radikalne stranke smatra da Srbija ima i kapacitete i resurse, i naučne, i stručne, i organizacione da hitno priđe k tome, da se ona oboljenja koja se ovde ne mogu rešavati, mogu rešavati ili da se ta lista smanji u znatno velikom procentu nego što je sada, jer Srbija to jednostavno može. Za to treba samo imati energije i volje. Želja je stvar slabih, volja je stvar jakih. Onaj ko ima volju, on će naći način da ovo pitanje reši. Ali ga ne možemo rešiti time da se hvalimo da smo ovde najbolji doktori, a kad se nama nešto se desi, onda idemo u inostranstvo da to rešimo i da se operišemo. Ako si propagator koji veruje u snagu svoje poruke, onda ti treba da veruješ onima kojima si kapiten, trener, direktor, i da sutra prepustiš svoje zdravlje ili svoju sudbinu njima u ruke. To je samo pravi način da zdravstveni sistem vode pravi ljudi i da veruju u ono što rade.
Evo kratko, nekoliko napomena. Ja sam spreman da odgovorim na sva vaša pitanja. Hvala.
Ako nemate pitanja, hvala vam što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR