Konferencija za novinare, 27. jul 2017. godine

Vjerica Radeta: Dame i gospodo novinari, Srpska radikalna stranka neće učestvovati u farsi koju je predsednik Republike Aleksandar Vučić nazvao unutrašnji dijalog o Kosovu. Očigledno je da tzv. evropski put uzima svoj danak i da su sve veći pritisci da režim prizna samoproklamovanu državu Kosovo. Interesantno je da je ova tema aktuelizovana nakon Vučićeve posete Vašingtonu i nakon intervjua koji je Ana Brnabić dala američkoj agenciji, kada je rekla da će se o statusu Kosova razgovarati na kraju pregovora. Što se tiče Srpske radikalne stranke, status Kosova i Metohije je nešto o čemu ne može da se razgovara. On je regulisan Ustavom Republike Srbije.Kosovo i Metohija je sastavni deo Republike Srbije i nikako drugačije ne može biti i o tome nema šta da se razgovara. Nema šta da se raspravlja i definiše.Samo da se zna da niko ne sme da prizna lažnu državu Kosovo, kao i ulazak Kosova i Metohije u Ujedinjene nacije i u druge međunarodne organizacije i institucije. Najavljeni dijalog, uvereni smo, neće doneti ništa novo, osim što će Vučić možda u tome tražiti alibi za eventualno priznanje Kosova,i to sve pod plaštom brige o budućim generacijama, jer on tobože ne želi da budućim generacijama ostavlja nerešena pitanja, kao da bi priznanje lažne „države Kosovo“ doprinelo rešavanju nekih pitanja. Naravno, suprotno od toga.

Dijalog, što se tiče Srpske radikalne stranke, o Kosovu i Metohiji, mi to govorimo godinama,treba da se zamrzne. Rešavanje problema Kosova i Metohije mora da se vrati u Ujedinjene nacije, gde je tome i mesto. Vuk Jeremić i Boris Tadić prebacili su ga iz Ujedinjenih nacija na Euleks, odnosno Evropsku uniju, i tadaje počeo sunovrat politike prema Kosovu i Metohiji. Mi takođe insistiramo da se u sve razgovore pozove i uključi i Rusija, kao naša sila zaštitnica, jer već godinama, odnosno decenijama, Albanci imaju svoju silu zaštitnicu u vidu briselske administracije i u vidu predstavnika najvećih evropskih sila, i naravno, Sjedinjenih Država. I ono na šta se nekako već godinama zaboravlja, je da se konačno mora aktuelizovati Rezolucija 1244. Naše vlasti se već godinama ponašaju kao da te rezolucije nema i kao da ne postoje određene obaveze prema toj rezoluciji, već oni izmišljaju neke nove obaveze i svaki put je to, naravno, na štetu države Srbije i na štetu Srba. Tako je, nažalost, od 2000. godine,svi režimi su prihvatali određene ustupke Albancima, od potpisivanja Cefta sporazuma do fusnote koja je dozvolila prisustvo predstavnika lažne „države Kosovo“ na raznim međunarodnim sastancima, pregovorima, razgovorima,pa svedo potpisivanja Briselskih sporazuma, koji su faktički priznanje te lažne države zajedno sa svim onim sporazumima koje su pre Briselskih sporazuma pojedinačno potpisivali Tadićevi čauši, pre svega Borko Stefanović, koji je tada predstavljao Srbiju u Briselu. Podsetimo se da je pre Briselskih sporazuma ustanovljen i Vrhovni sud te samoproklamovane države Kosovo, da je ustanovljen i Ustavni sud, i donet Ustav i ustanovljenprelaz koji se zove administrativni prelaz, a po svemu je granični prelaz i da mi tamo više nemamo ni našu policiju, ni školstvo.

Mi srpski radikali smo uvek zastupali srpske nacionalne interese na Kosovu i Metohiji, kao i u celoj Srbiji i u svim srpskim zemljama. Mi smo se još 1999. godine jedini pobunili protiv sporazuma Černomirdin-Ahtisari, jedini nismo glasali za taj sporazum u Skupštini i jedini smo bili protiv Kumanovskog sporazuma. Kada je u pitanju pristupanje EU i rešavanje problema Kosova i Metohije koje je pratilo godinama taj pogubni put, Srpska radikalna stranka je bila i protiv Đinđićeve i Koštuničine i protiv Tadićeve vlasti, kao što smo i protiv Nikolićeve vlasti, i protiv Vučićeve vlasti i protiv Dačićeve vlasti. Svi oni su korak po korak vodili politiku koja je dovela sada do faktičkog priznanja te lažne države. I svi su se oniogrešili o Kosovo i Metohiju.Mi srpski radikali ne želimo da učestvujemo u tom nekakvom dijalogu, šta god on značio, zato što ne želimo da prljamo svoju jasnu, doslednu i nepromenjenu politiku prema našoj južnoj pokrajini. Koliko je Vučićev poziv na taj nekakav dijalog besmislen i koliko bi eventualni razgovori bili štetni po naše nacionalne interese, najbolje govori činjenica ko je sve podržao Vučića u tom pozivu na dijalog. Oglasio se Čeda Jovanović, koji je spreman da učestvuje u dijalogu, oglasio se Filip David, koji je spreman da učestvuje u dijalogu, oglasio se Milan Antonijević u ime JUKOM-a, i oni su spremni da učestvuju u tom dijalogu. I naravno, tu je podrška svih evropskih funkcionera koji godinama otvoreno zagovaraju i traže da Srbija prizna Kosovo, a videli smo,bogami, da je Vučićeva inicijativa dobila podršku i od šiptarskih funkcionera.

Mi pozivamo Aleksandra Vučića da umesto tog poziva na dijalog učini jedini pametan i jedini državotvoran potez – da povuče potpise sa Briselskih sporazuma i to, naravno, podrazumeva da se prekinu svi pregovori oko ulaska Srbije u Evropsku uniju. To je jedini način da se očuva teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije. To je jedini način da se potomstvu koje dolazi ne ostavljaju problemi, već da se ostavi celovita država, što bi valjda trebalo da bude interes svakog državnog funkcionera.

Druga tema o kojoj želimo danas nešto da kažemo jeste velika prevara koja je učinjena radnicima Fijata. Potpisivanjem tog nekakvog sporazuma kojim se vlast ponosi, zapravo su poniženi radnici Fijata, ponižena je država Srbija, a ništa se u suštini nije postiglo, problem nije rešen. Svi problemi koji su postojali pre štrajka,postoje i sada. Obaveza, odnosno to što se neko obavezao potpisom u ime radnika da neće više štrajkovati, potpuno je besmislena i suprotna Ustavu Republike Srbije. Niko ne može da potpiše nešto što je suprotno Ustavu, koji apsolutno dozvoljava pravo štrajka.

Premijer Ana Brnabić je veoma drsko u javnosti radnike Fijata predstavila kao odgovorne zato što će Fijat otići iz Srbije ukoliko se štrajk radnika nastavi, a zapravo nije objasnila koliko je taj ugovor sa Fijatom štetan.Ili, možda ona misli da nije štetan, kao što misli i Vučić. Znate mi, ne vodimo politiku danas za danas i mi volimo javnost da podsetimo na to šta se dešavalo u ne tako davnoj prošlosti. Podsećamo, recimo, da je Vučić 2014. godine, kada je predstavljao javnosti ugovor sa El Ravafedom,o čemu ćemo takođe reći nekoliko rečenica, rekao da je ugovor sa Fijatom dobar, ali veoma skup za Srbiju, smatrajući da je veoma važno da građani to znaju. Citiraću tadašnje reči Vučića. „Mislim da je Boris Tadić uradio dobru stvar za dovođenje Fijata u Srbiju“, naveo je tada Vučić i dodao da mu ne pada na pamet da ruši taj ugovor. E, mi mislimo da se upravo u ovome krije to da se navodno ugovor ne sme predstaviti javnosti, a sećate se da ga je Vojislav Šešelj predstavio još u oktobru 2015. godine i otkrio sve šta u tom ugovoru piše. I sad se povremeno pojavljuju u medijima ti zacrnjeni delovi tog ugovora. Dakle, ko želi da čuje, i sad može da se pročita ta konferencija našeg predsednika sa svim detaljima ugovora o Fijatu kojeg valjda niko normalan ne bi zaključio, jer toliko je štetan ugovor za državu i za radnike koji rade u Fijatu. Eto,toliko o iskrenosti prema radnicima Fijata.

Rekoh da ćemo pomenuti ugovor sa El Ravafedom, koji je takođe Vučić hvalio te iste 2014. godine, kada je taj ugovor i zaključen sa ovom arapskom kompanijom i on je tada predstavljen kao epohalan za razvoj poljoprivrede. Otprilike – dolaskom Al Ravafeda u Srbiji će poljoprivreda da procveta, cela Vojvodina će da se navodnjava. Ma, čudo jedno će se desiti! E, od tog čuda se desilo sledeće. Ovim ugovorom osnovano je zajedničko preduzeće Al Rafaved Srbija, u kom arapski partner ima 80% vlasništva, a država Srbija 20%. Kompanija je pod povlašćenim uslovima i bez javne licitacije(a uvek kad je bez javne licitacije postavlja se pitanje šta bi se postiglo da je javne licitacije bilo i koliko bi se bolji uslovi postigli da je javne licitacije bilo) dobilana korišćenje na hiljade hektara državnog poljoprivrednog zemljišta, najpre u Bačkoj, a kasnije i u Banatu. Al ravafed koristi oko 3 i po hiljade hektara vojnog poljoprivrednog zemljišta, a državi Srbiji na ime korišćenja tog zemljišta, evo već tri godine, nije uplaćen ni jedan jedini dinar. Pre zaključivanja ugovora sa ovom kompanijom država je ubirala prihod od 223 evra po hektaru godišnje, što znači da je za prethodne dve godine, nismo ulazili u ovaj deo treće godine, država, odnosno Vojna Ustanova Morović koja je zemljišno-knjižni korisnik tog zemljišta, ostala bez preko 1,600