Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka namerava da nastavi borbu protiv kriminala, da raskrinkava kriminalne afere i da vrši pritisak na režim da se te afere procesuiraju.
Mi imamo ovaj naprednjački režim koji je sam sklon da iznese u javnost različite afere i onda je to kratkog daha. Iznese se afera, ućutka se glavni akter afere i svi onda ćute. Evo vam slučaj Čedomira Jovanovića. Najnovija njegova afera je šest hiljada tona pšenice koju je ukrao iz ovih robnih rezervi. I novine su o tome pisale nakon što smo mi to pominjali u javnosti, i posle izvesnog vremena je sve stalo, ali je Čeda Jovanović zaćutao. Ćute svi oni koji imaju teška kriminalna dela iza sebe. A mi smatramo da borba protiv kriminala nije način da se ljudi ućutkaju, nego da se krivci uhapse i procesuiraju i da se spreče da u javnom životu igraju ključnu ulogu.
Vi ste videli kakva se afera desila oko zlata koje je Srbija dobila nakon raspodele sa navodnim državama sledbenicima bivše Jugoslavije. Ja sam lično u Saveznoj skupštini upozoravao da se ne sme žuriti u tom procesu odlučivanja i arbitriranja. Ako žurimo, izgubićemo mnogo. Sve je bilo pod našom kontrolom i nije trebalo deliti ni zlato iz deviznih rezervi, nije trebalo deliti ni zgrade ambasada i konzulata i drugih predstavništava u inostranstvu. Međutim, kada su došle dosmanlije na vlast došli su i najgori kriminalci, najgori ološ, šljam. Oni su gledali samo što više šansi za njihovo lično bogaćenje. Čim su se dočepali tog zlata, oni su ga rasprodali, podelili i gotovo, zlata više nema.
Mi imamo podatke da se nešto slično desilo sa zlatom iz deviznih rezervi koje su držane ovde, u Beogradu, i imamo podatak da je 4. novembra nakon oružanog zauzimanja Narodne banke, Mlađan Dinkić uputio zahtev da se 1.200 kilograma zlata, koje su zatečene u našim zlatnim rezervama u Beogradu, proda na svetskom tržištu. Nikakvog razloga nije bilo da se to proda. Zašto prodavati? I Jugoslavija u Miloševićevo vreme, a i ona komunistička Jugoslavija, retko su prodavale zlato. Milošević nije nikad prodavao zlato, a i komunisti posle Drugog svetskog rata, u jednoj fazi i jesu, pa su prestali. Svo zlato koje je proizvođeno u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji ostajalo je u zemlji. Proizvođači zlata su namirivani, od njih je zlato otkupljivano i zlato je skupljano u tim zlatnim rezervama. Objekti gde se to zlato čuva još uvek su u tajnosti i ne treba da vam govorimo gde su tačne lokacije, ali nadam se da ne sumnjate da smo do detalja sa svim upoznati.
Taj zahtev je upućen Ministarstvu za spoljnu trgovinu Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Mlađan Dinkić je tada upozoren da se oružje i zlato nalaze na posebnom režimu i proceduri za izvoz i prodaju, i da je u višedecenijskoj praksi Narodna banka Jugoslavije odbijala mogućnost izvoza većih količina, količina većih od par kilograma godišnje, koje su dobijane pretapanjem zlata u borskoj topionici, jer je vođena politika da sve količine zlata otkupljuje Narodna banka Jugoslavije, čime je ono automatski ulazilo u devizne i zlatne rezerve zemlje.
Ipak, po nalogu potpredsednika Vlade Savezne Republike Jugoslavije Miroljuba Labusa, zlato je prodato na londonskoj berzi. Dva glavna kriminalca koja su opljačkala Saveznu Republiku Jugoslaviju 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006. godine su Miroljub Labus i Mlađan Dinkić. Tu su dalje Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović. Ima ih još, ali dvojica glavnih su Miroljub Labus i Mlađan Dinkić.
Zahvaljujući podzakonskim aktima o načinu trgovine zlatnim polugama „Bor trejding“ i „Borska banka“ izbegnuti su u ovom lancu narušavanja zlatne podloge deviznih rezervi države, a to je bio do tada uobičajeni model trgovine zlatom. Jednostavno izbegnete onoga što je do tada to radio, „Borska banka“, „Bor trejding“ i sami preuzmete sve u svoje ruke i niko vas ne kontroliše. Niti vas ko pita koliko ste zlata izvezli, koliko ste prodali, gde ste pare ostavili, niko živ.
Po podacima koje je prethodno rukovodstvo Narodne banke Jugoslavije iznelo u javnost, država Jugoslavija je raspolagala sa oko 50 tona zlata, kako u Trezoru Narodne banke Jugoslavije, tako i u Bazelu, u Švajcarskoj.
Pre 5. oktobra se pojavilo i povećanje deviznih rezervi Savezne Republike Jugoslavije za oko 100 miliona dolara, što je doprinosilo stvaranju tendencije ozdravljenja finansijskog sistema države.
Kako smo došli do tih 100 miliona dolara? Ja sam tada bio potpredsednik republičke vlade zadužen za privredu i finansije. Slobodan Milošević je bio u poseti Kini i kineska vlada mu je, mimo svih ugovora kreditnih aranžmana, stavila na raspolaganje 100 miliona dolara sa klauzulom da se vrati kada budemo mogli, bez kamata i to je dosmanlijski režim zatekao. Šta je dosmanlijski režim s tim uradio, to tek istraga treba da utvrdi.
Dinkić je upozoren da je to krivično delo po postojećem zakonodavstvu, a preko Miroljuba Labusa i Tatjane Dinkić, tadašnjeg šefa kabineta potpredsednika Vlade Savezne Republike Jugoslavije i žene Mlađana Dinkića, vršen je pritisak na zaposlene u Saveznom Ministarstvu za spoljnu trgovinu.
Dana 8. novembra 2000. godine, dakle mesec dana posle 5. oktobra pod brojem SP 224/2000 odobren je izvoz pomenutih 1.200 kilograma zlata na londonskoj berzi sa potpisom Ljiljane Antonović, tada načelnice za spoljnotrgovinski sistem, jedine osobe koja je tada imala pravo da potpiše i koja je prihvatila da to učini. Ostale osobe koje su imale pravo, odbile su da potpišu. Vrlo brzo je usledilo njeno imenovanje za pomoćnika ministra, što je bila nagrada za ovaj pristanak na protivzakonitu radnju.
Svi koji su odbili da postupe po nalogu Miroljuba Labusa bili su smenjeni.
Vrednost ovog zlata na londonskoj berzi bila je 12 miliona engleskih funti, te je na ovaj način i bez ikakvog osnova, zlato izvezeno i prodato što je predstavljalo model za sledeće prodaje u manjim ili većim količinama. Otprilike, jedna funta u to vreme vredela je oko 2,5 nemačke marke.
Vrlo interesantno je da je ovih 12 miliona funti, dakle oko 30 miliona nemačkih maraka, transferisano u „Evroaksis banku“ u Moskvi, koja je vrlo brzo potom preimenovana u već poznatu „Eksim banku“.
Uz pomoć guvernera Narodne banke Jugoslavije i potpredsednika Vlade Savezne Republike Jugoslavije Miroljuba Labusa, ova banka će predstavljati jednu od čvorišnih tačaka pranja novca, koje je vršeno pod dosmanlijskim režimom i stručnjacima za destrukciju nacionalne ekonomije.
„Eksim banka“ je uz pomoć energetskih tajkuna, Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića, a uz patronat Mlađana Dinkića, postala mesto gde su se odrađivali prljavi poslovi Savezne Republike Jugoslavije.
Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić je veliki deo deviznih rezervi, koje su se nalazile u Beogradu, prebacio kao depozit u „Eksim banku“ i tim sredstvima u potpunosti nekontrolisano raspolagao.
Srpska radikalna stranka je uspela da dođe i do dokumenata iz drugih izvora, jer su nestali svi dokumenti o ovakvom poslovanju iz Narodne banke Srbije i Vlade Savezne Republike Jugoslavije, iako se pored uobičajene evidencije za ovako specifična poslovanja, vodila i posebna evidencija kod trgovine zlatom i oružjem.
Inače, za Miroljuba Labusa imamo još neke podatke. Ekspertski tim Srpske radikalne stranke je došao i do podataka o veoma štetnom delovanju u privredi nakon petooktobarske buldožer revolucije.
Kao predsednik Upravnog odbora „Dunav osiguranja“ Miroljub Labus je izdao nalog, što nije bilo u njegovoj nadležnosti, za pokrivanje štete zatvora u Zabeli i Nišu, nastale u novembru 2000. godine u iznosu od 75 miliona dinara, čime je načinjena apsolutna šteta kompaniji „Dunav osiguranje“.
Ova sredstva nisu iskorišćena za svoju namenu – sanaciju zatvora, već su ovim sredstvima kupljeni stanovi za zaslužne revolucionare iz petooktobarske revolucije, a pre svega članove G17 plus i Demohrišćanske stranke Srbije Vladana Batića.
Došli smo u posed internog dokumenta kompanije „Dunav osiguranje“ u kome su svi nadležni iskazali neslaganje sa ovim naređenjem predsednika Upravnog odbora Miroljuba Labusa i u potpunosti osporili ovu odluku.
Direktori Direkcije za reosiguranje i velike biznis korisnike dali su negativno mišljenje, potpuno osporili ovu transakciju, ali su generalni direktor Dimitrije Stamenović i predsednik Upravnog odbora Miroljub Labus imali podršku onih rukovodilaca koji su na silu i uz pretnju oružjem zauzeli kompaniju „Dunav osiguranje“.
Zna se i da je posle 5. oktobra kompanija „Dunav osiguranje“ imala zadatak da transferiše velike iznose iz inostranstva, kojim su se nagrađivali dosmanlijski jurišnici i prevaranti.
Sve se ovo kasnije odvija u kontinuitetu i u onom periodu kada su postavljeni za savetnike generalnog direktora, Goran Vesić, poznat po Hercegovačkoj ulici i siva eminencija „žutih“ revolucija, i Srđa Popović. Bez njihove saglasnosti nije smela da se realizuje nijedna od finansijsko-poslovnih transakcija višeg nivoa.
Vrlo interesantno je da su audio i pisani zapisnici sa ove sednice održane 5. septembra 2001. godine volšebno nestali.
Javnost je već upoznata o velikoj aferi sa nabavkom informatičke opreme kod firme „Fa-data“ iz Bugarske, kojom je ova kompanija oštećena za iznos od oko 10 miliona evra. Sasvim prirodno za dosmanlijski režim, oprema nikada nije ušla u zemlju, što nadležni organi znaju, ali je veoma interesantno da na osnovu već potpuno završene istrage, prikupljenih dokaza i činjenica ništa nije preduzeto.
Da vam još jednu stvar naglasim. Kada je kompanija „Dunav osiguranje“ isplatila 75 miliona dinara za zatvore u Zabeli i Nišu, oni uopšte nisu bili osigurani za tu vrstu štete. Kod njih je šteta nastala pobunom robijaša i te stavke nigde nije bilo u ugovoru o osiguranju. Znači, nisu im smeli dinara isplatiti. Isplatili su 75 miliona. Nešto malo je dato za popravku zatvora, ali je najveći deo otišao za kupovinu stanova ovim dosmanlijskim razbojnicima, pre svega iz G17 plus i Demonskohrišćanske stranke Vladana Batića.
Izvolite, imate li vi neko pitanje?
Izvolite.
Novinar Jovana Štetin, N1 televizija: U vezi sa ovim vašim najavama odlaska u Zagreb, a između ostalog u vezi i sa optužnicom protiv Branimira Glavaša u Srbiji za koju smo juče saznali, da li verujete da postoji i neka protiv vas, s obzirom da vlasti u tom nekom smislu ne sarađuju da se zna ko je na čijim optužnicama, ko je osumnjičen za bilo šta. Da li mislite da bi to moglo da postoji i da li u tom kontekstu posmatrate i svoj boravak u Zagrebu?
Prof. dr Vojislav Šešelj: Ono što je postojalo za mene to je kolektivna optužnica na kojoj su se nalazili generali Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Aleksandar Vasiljević i mnogi drugi, pa i moja malenkost se nekako ugnezdila tamo, ali to je, koliko ja znam, optužnica za sve ono za šta sam, u stvari, suđen u Hagu. Na području Avnojevske Hrvatske imale su dve lokacije za šta sam suđen pred Haškim tribunalom. To su Istočna Slavonija, Vukovar i Ovčara i drugo je bila Zapadna Slavonija. Zapadna Slavonija je otpala. Tužilaštvo je još u toku procesa od nje odustalo. Ostao je, dakle, samo Vukovar, Velepromet i još nešto tamo i Ovčara kao glavna. Dakle, ne postoji mogućnost da me sude za to, a u Hagu se dokazalo da nemam nikakve krivice. Dvanaest godina su tražili bilo kakav dokaz. Uz veliku hrvatsku pomoć, hrvatske vlade, sve njihove službe su bile angažovane da nađu nešto protiv mene i nisu našle ništa. E sad, da me uhapse, da me drže beskrajno i da spremaju suđenje koje nikad neće početi, sve je to moguće, ali šta je to mene briga. Ko gubi na tome? Gubi ova hrvatska nazovi država, a ne ja.
A što se tiče Glavaša, tu ima dosta dokaza o njegovim krivičnim delima i o mnogim drugim. Za mene nema, ma koliko bi oni voleli da ima, ma koliko bi mnogi ovde u Beogradu voleli da ima. Nema.
Imate li još pitanja? Ako nema, hvala vam što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR