Vjerica Radeta: Dame i gospodo novinari, Srpska radikalna stranka smatra da nema mesta nikakvoj euforiji zbog otvaranja Poglavlja 23 i 24 za pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, i to iz više razloga.
Prvo, Srbija nikada neće ući u Evropsku uniju. Evropska unija se raspada i to valjda jedino evrofanaticima u Srbiji nije jasno.
Otvaranje ovih poglavlja, kao i ostalih poglavlja, podrazumeva niz poniženja i niz uslova koje će Srbija morati da ispuni, a neće dobiti ono što aktuelni režim želi i ono što žele režimi od 2000. godine, a postoji nekakva sumanuta želja i potreba da se naglašava da Evropska unija nema alternativu.
Poznat je stav Srpske radikalne stranke o ulasku Srbije u Evropsku uniju i mi taj stav nismo menjali, a okolnosti pokazuju da smo mi bili apsolutno u pravu. Sada najveće i najmoćnije države izlaze iz Evropske unije. Počela je Velika Britanija i taj proces se, naravno, neće zaustaviti. Besmisleno je da se mi podvrgavamo nekakvim pravilima Evropske unije, a da narod, da građani Srbije nemaju nikakve koristi od toga.
Mi smo danas i hteli da ovu konferenciju posvetimo upravo toj temi da bismo skrenuli pažnju javnosti i da bismo skrenuli pažnju građanima Srbije šta zapravo nama znači otvaranje ovih poglavlja. Kada kažem nama, mislim na državu Srbiju i mislim na sve građane koji žive u Srbiji.
Otvaranje Poglavlja 23 i 24 podrazumeva da Srbija u nekom narednom periodu mora da ispuni 91 uslov koji ćemo dobiti iz Evropske unije.
Ono što nama predstavnici režima žele da predstave kao nešto čemu bi svi trebalo da se raduju jeste da će u Srbiji otvaranjem ovih poglavlja nastupiti vladavina prava, da će se skratiti i građanski i krivični procesi u našem pravosuđu, u našem sudskom sistemu. To, naravno, nema nikakve veze sa otvaranjem ovih poglavlja. To ima veze sa odnosom izvršne vlasti prema sudskoj grani vlasti i to je tako bilo uvek.
Pravosuđe u Srbiji, nažalost, nikada nije bilo nezavisno, ali ono što je sada na delu i ono što je bilo u prethodnim režimima je nešto što valjda nije viđeno nigde u svetu.
Naš Ustav, Ustav Republike Srbije jasno kaže da u Srbiji postoje tri nezavisne grane vlasti: zakonodavna vlast, izvršna vlast i sudska vlast. To bi značilo da primenom, odnosno poštujući Ustav Republike Srbije niko ne sme na bilo koji način da utiče na rad pravosudnih organa. Da li je to tako? Naravno, svakom je jasno da to u Srbiji nije tako.
E sad, ova poglavlja podrazumevaju da ćemo ponovo ići u reformu pravosudnog sistema, a ja vas podsećam na reformu od pre nekoliko godina koju je, u vreme režima Borisa Tadića, predvodila tada ministar pravde Snežana Malović. Mi smo se tada kao narodni poslanici najoštrije suprotstavljali takvoj reformi. Od te reforme došli smo do toga da je veliki broj malih mesta, malih opština u Srbiji ostalo bez sudova. To je, naravno, podrazumevalo mnogo veće troškove za eventualno ostvarivanje prava građana iz tih opština, jer su morali da idu u sedišta okruga, pa su onda morali da vode i plaćaju advokate, pa veštake, pa tumače i tako dalje. Dakle, ono što su tada propagirali u javnosti predstavnici tog Tadićevog režima, da žele ravnomeran razvoj Srbije, pokazali su upravo na mreži sudova da im to ne pada na pamet.
Ono što je ostalo, čini mi se malo se o tome govori, a vezano je za reizbor sudija u tom periodu. Podsećamo da je tada više od 600 njih ostalo bez sudijskih funkcija, a da nisu reizabrani u toj reformi, uslovno rečeno, Snežane Malović.
E, onda su došle reforme koje je sproveo u ime režima Aleksandra Vučića ministar Nikola Selaković. Kada su te nereizabrane sudije ostale bez posla, onda je Srpska napredna stranka održala konferenciju, predstavila te neke, tada bivše sudije i obavestila javnost da je 600 sudija, koji nisu ponovo izabrani, prešlo i da su postali članovi Srpske napredne stranke.
U međuvremenu je Ustavni sud Republike Srbije stavio van snage odluku Visokog saveta sudstva i sve te sudije su ponovo vraćene na sudijske funkcije. Pitanje na koje javnost u Srbiji nije dobila odgovor je da li su tih 600 sudija i dalje članovi Srpske napredne stranke. Šta je sa onima za koje se tvrdilo da su imenovani u kabinetu Dušana Petrovića, tada zamenika predsednika Demokratske stranke? E, to su ti suštinski problemi u kojima nama ne može pomoći otvaranje bilo kojeg poglavlja.
Mi imamo Ustav Republike Srbije koji to reguliše, mi imamo dobre zakone, mi imamo dosta dobrih i časnih sudija, ali nažalost, oni su negde u nekom ćošku, smirili se, sede, čekaju neka bolja vremena, čekaju vreme kada će sudijama izvršna vlast reći – radite svoj posao, niko neće uticati na vaše odluke, a oni koji rade u interesu režima postoje i sada, kao što su postojali i u onom prethodnom režimu. Mi srpski radikali tvrdimo da to neće promeniti otvaranje ovih poglavlja.
Ali šta se još krije iza tih poglavlja? Ovo što se najavljuje da bi sudije bile nezavisnije kada ih ne bi birala Narodna skupština, pa da bi se to realizovalo mora da se menja Ustav. Kud god krenemo kada je u pitanju Brisel, kada su u pitanju pregovori oko ulaska Srbije u Evropsku uniju, sve se vrti oko Ustava Republike Srbije. Krajnji cilj je da se iz Ustava Republike Srbije briše preambula i da Kosovo i Metohija i definitivno ne bude ni u ustavnom, ni u pravnom poretku Republike Srbije. Da bi se to nekako stavilo u drugi plan, da bi se to maskiralo ili zakamufliralo, onda se priča o tome da će se Ustav menjati da bi se popravilo stanje u sudstvu, a pošto narod zna da je stanje u sudstvu katastrofalno, onda će da kažu – bravo, neka se menja ili će da kažu – treba da se smanji i broj narodnih poslanika i tako dalje. Dakle, govori se ono što građani vole da čuju, ono što prija ušima građana, a suština je ono što se zapravo krije iza toga.
Želim da podsetim i na pregovaračku platformu vezano za Poglavlje 35, otvaranje tog poglavlja koje je iza nas. I tada se pričala potpuno druga priča od onog što se suštinski desilo. Ta pregovaračka platforma iznedrila je Briselske sporazume, a Briselski sporazumi su faktičko priznavanje samoproklamovane države Kosovo. I sada predstavnici režima izađu i kažu – nama niko nije tražio da priznamo Kosovo. Pa nije i neće, a i što bi, ali su tražili da potpišete Briselske sporazume. Po tim Briselskim sporazumima nema više srpskih institucija na Kosovu i Metohiji, nema izbora na lokalnom nivou na Kosovu i Metohiji. Umesto administrativnih prelaza faktički postoje, bukvalno, granice. Tamo važe zakoni koje donosi ta lažna skupština Kosova i to je posledica puta ka Evropskoj uniji i sreće režima zbog otvaranja nekih poglavlja.
Vrlo kratko o ova dva poglavlja nešto konkretnije.
Poglavlje 23, na primer, podrazumeva ono što prete Hrvati da će tražiti od Srbije, da se van snage stavi Zakon o univerzalnoj jurisdikciji. To je zakon koji je apsolutno u skladu sa međunarodnim pravom i to je zakon na osnovu kojeg u Srbiji može da se uhapsi svako onaj protiv koga postoji optužnica za ratni zločin.
Hrvati ne dozvoljavaju da se u Srbiji hapse ustaški koljači, oni koji su ubijali, klali Srbe na najsvirepiji mogući način. Takvih ima na spisku negde oko 300 i zahvaljujući tome što vlast u Srbiji (Srbija to ne želi, nego vlast u Srbiji) želi da ide u Evropsku uniju, tih 300 ustaških koljača moći će da se šetaju po Srbiji, da se rugaju onima koje su akcijama „Oluja“ i „Bljesak“ proterali sa njihovih vekovnih ognjišta. Protiv takvih stvari se Srpska radikalna stranka bori, borila se i borićemo se dokle god postojimo.
Kada je u pitanju Poglavlje 24 – govorim samo o onim najdrastičnijim slučajevima, ne govorim o svih onih 91 uslova koje ćemo morati da ispunimo – Poglavlje 24 između ostalog podrazumeva uređivanje spoljnih granica. Šta to znači? Opet će se pojaviti Hrvati i tražiće 10.000 hektara na levoj obali Dunava kod Apatina. O tome se već govori. Mi smo na konferenciji već upozorili Aleksandra Vučića da mu ne padne na pamet, da nikako ne sme da prihvati da se nekakva međunarodna arbitraža bavi rešavanjem ovog pitanja, nego da mora da se insistira na tome da se granica postavi sredinom toka reke Dunav, kao što je to svuda u međunarodnom pravu priznato i prihvaćeno. Govore o vladavini prava koja će nastupiti otvaranjem ovih sporazuma. Pa vladavina prava bi mogla i sada da postoji, samo da se režim, odnosno da se predstavnici izvršne vlasti ne mešaju u rad sudova. Mi imamo zakone, mi imamo stručne ljude i nama zaista ne trebaju nikakvi novi evropski propisi. Ništa oni tamo nisu izmislili što već ne postoji i što mi već nemamo.
Kažu – skratiće rokove u sudskim procesima. Pa evo, mi podsećamo, ako ne znaju predstavnici režima, da mi i danas imamo određene sporove u Srbiji, u našem zakonodavstvu, regulisane kao sporovi hitnog karaktera. Na primer radno-pravni sporovi, sporovi za mobing, starateljstvo nad maloletnom decom, ali nažalost, raznim uticajima na sudije i na sudove ti sporovi, recimo radni sporovi, traju po pet, šest godina, sporovi za mobing traju po pet, šest godina, za starateljstvo nad decom sporovi se vode dok deca ne postanu punoletna, postupci zastarevaju, ali da bismo to prevazišli, da bismo te probleme rešili ne trebaju nam poglavlja, ne treba nam Evropska unija. Treba samo mi da se ponašamo u skladu sa zakonom, svi nadležni organi da se ponašaju u skladu sa zakonom i da prekinemo sa tim nekakvim nezavisnim institucijama jer se takođe predviđa još jače i samostalnije delovanje tih institucija, koje samo dovodi do još većih problema i još većih nesporazuma i kada je u pitanju odnos vlasti i opozicije i kada su u pitanju neki konkretni slučajevi. Dakle, samo je potrebno da se institucijama sistema vrate ovlašćenja, odnosno da im se dozvoli da se ponašaju u okviru svojih ovlašćenja koja su regulisana zakonom.
Kako ćemo mi da budemo uspešniji u borbi protiv korupcije i kriminala zato što smo otvorili Poglavlje 24, koje o tome govori? Pa nećemo nikako ako se ta borba nastavi ovako kako se do sada vodila, ako se neselektivno borimo protiv korupcije. Korupcija je u Srbiji ušla u svaku poru društva. Takođe, ono što javnost manje zna, zato što se o tome manje govori, ako je u pitanju kriminal koji je proistekao iz nekog korupcionaškog posla, tu je onaj kriminalac najmanje kriv. Tu je najodgovorniji taj državni službenik, opštinski službenik, funkcioner, koji je zapravo izvor korupcije. Pa zar nam zato trebaju stručnjaci iz Evropske unije i otvaranje poglavlja da bi nam ovo objasnili? Ima nas, hvala Bogu, i učenih i pametnih i poštenih koji bismo odlično znali sve to da uradimo, a ima ih mnogo i koji su u institucijama sistema danas koji bi to mogli da urade samo kada bi im bilo dozvoljeno.
Postoji li veća afera u Evropi od toga da neko, već koliko godina je predsednik države, a da i ptice na grani znaju da ima lažnu diplomu. Govorim o Tomislavu Nikoliću i njegovoj lažnoj diplomi. Postoji li neko a da se ne ismeva, čak i naprednjaci, sa Tominom lažnom diplomom? I onda mi govorimo o borbi protiv korupcije, a nema ozbiljnije korupcije od kupovine diploma ili sticanja diploma bez polaganja ispita. Možda on nije ni kupio, možda su mu poklonili, nije sad stvar cene, nego načina kako je došao do diplome.
Šta je još ovde bitno? Prateći ova poglavlja i žureći da se otvore još neka nova, mi ćemo ispunjavati sve i svašta što se bude stavljalo pred nas. Kad kažem mi, mislim pre svega na režim, mi svakako nećemo. Važno je da se ta sva otvorena poglavlja zatvaraju tek kad eventualno dođe do pregovora o članstvu. I zašto bismo mi sad unapred radili ono što nije interes ni građana Srbije, ni države Srbije, ako je na dugačkom štapu, što bi narod rekao, taj dan kada će se eventualno razgovarati o tim pregovorima. Taj dan nikada neće doći. Pa zar nije bolje da mi svoju državu uredimo u skladu sa našim zakonodavstvom, u skladu sa našim Ustavom, da dozvolimo da institucije sistema rade svoj posao, pa da onda kad ta Evropska unija kaže – evo, hajde, dobro nam došli, mi kažemo – dobro, evo, sad ćemo mi začas da uskladimo to što još eventualno treba da se uskladi. Ali se ide naopako. Ide se zato što je postalo moderno od 2000. godine srljati negde gde ne znaju zapravo ni šta ih čeka, ni zbog čega žele da srljaju. Evo, to su neki od detalja o kojima smo danas ovde govorili, a ima ih još mnogo o kojima ćemo govoriti na raznim drugim skupovima, u Skupštini, na budućim konferencijama i tako dalje. Tvrdim da postoji i veliki broj državnih službenika, čak i onih koji idu da pregovaraju u Brisel, a da nisu ušli u suštinu i da ne znaju koliko zlo zapravo donose Srbiji i srpskom narodu srljajući u tu Evropsku uniju.
Uostalom, Aleksandar Vučić, kada se onako značajno javio iz Brisela, je rekao da će se tek za pet godina osetiti neki boljitak vezano za otvaranje ova dva poglavlja. Pa, koliko puta po pet godina mi treba da čekamo da se konačno vlast i režim usmere da rade u interesu naroda i u interesu države?
Srpska radikalna stranka podseća takođe da nas čeka još jedno poglavlje, a to je Poglavlje 31. Sve više se govori o otvaranju tog poglavlja i najavljuje se možda već za narednu godinu. Otvaranje toga poglavlja znači da će Srbija morati da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom zemalja Evropske unije, a to u prevodu znači da će Srbija konačno morati uvesti sankcije Ruskoj Federaciji.
Srpska radikalna stranka još jedanput poziva Aleksandra Vučića i predstavnike vlasti, da, pogotovo pošto još nisu napravili vladu, imaju vremena da se predomisle, da se okanu puta u Evropsku uniju, da se okrenu saradnji sa Ruskom Federacijom, da se okrenu pridruživanju ODKB-u, da se okrenu integracijama sa Rusijom i da konačno ovaj narod i ova država krenu pravim putem.
Mi smo imali toliko za ovu konferenciju.
Ako imate pitanja, izvolite.
Ako nemate pitanja, hvala što ste došli.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR