Prof. dr Vojislav Šešelj: Dame i gospodo, predsednik Haškog tribunala Karmel Agijus je i oproštajnu posetu Beogradu iskoristio da vrši pritisak na državne vlasti da isporuče dvoje funkcionera Srpske radikalne stranke, Vjericu Radetu i Petra Jojića Haškom tribunalu – na osnovu lažnih optužbi i zbog navodnog nepoštovanja suda, iako je srpski sud pravosnažno doneo odluku da ne postoje uslovi za njihovo isporučenje.
Ovo je samo završnica jedne politike ucenjivanja, potcenjivanja i ponižavanja Srbije koju je vodio Haški tribunal od svog osnivanja do danas.
Sa druge strane, mi smo u situaciji da napravimo saldo rada Haškog tribunala. Da kažemo na kraju da je to bio izrazito antisrpski i politički sud koji nikakve veze nije imao ni sa pravdom, ni sa pravosuđem, niti sa osnovnim pravnim principima; da je to bio sud u funkciji produžetka američke spoljne politike i američke oružane sile; američka šesta, sedma, osma ili deveta flota. Tako su se i ponašale njegove sudije – tamo je mnogo časnih Srba nevino osuđeno.
Srpska radikalna stranka – a tu imam u vidu i svoj sopstveni dugogodišnji rad na presudama Haškog tribunala – proučila je sve te presude i izvukla zaključak da ima ljudi koji su osuđeni, jer su zaista počinili zločine, a ima i ljudi koji su potpuno nevini osuđeni. Mi smatramo da Ministarstvo pravde treba da napravi selekciju tih ljudi, da jednostavno pročita presude – iz presuda je sve jasno. Svakom živom, bio pravnik ili ne bio, ako pročita i prvostepenu i drugostepenu presudu generala Vladimira Lazarevića biće jasno da je on potpuno nevin osuđen. Oni priznaju generalu Lazareviću da je svaki put kada je čuo da je počinjeno neko krivično delo, odmah obaveštavao nadležne vojno-istražne organe, ali kažu – trebalo je da obustavi vojna dejstva dok se ne završi istraga. Koja bi to vojska na svetu radila!?
Ako pročitate obe presude generalu Nebojši Pavkoviću, videćete da je potpuno nevin osuđen, da nikakve veze nema ni sa jednim ratnim zločinom.
Ako pročitate presudu Nikoli Šainoviću, videćete da je potpuno nevin osuđen.
Potpuno nevin osuđen je predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić, još uvek aktivni predsednik Republike Srpske Krajine – mandat mu nije istekao u uslovima ratnog stanja i okupacije te zapadne srpske države.
General Milošević je potpuno nevin osuđen.
Kada pogledate presude Mići Stanišiću, bivšem ministru unutrašnjih poslova, i Stojanu Župljaninu, šefu Centra službi javne bezbednosti Banjaluke, videćete da su potpuno nevini osuđeni.
Potpuno nevin je osuđen Radovan Karadžić, ako pogledate njegovu prvostepenu presudu. Nema nigde da je odobrio zločin, nema nigde da je sprečio da se povede sudski postupak, a ima mnogo njegovih zalaganja (i pismenih i usmenih) da se zločini ne čine i da se oni koji čine krivična dela privedu pravdi.
Nismo uopšte optimisti u slučaju generala Ratka Mladića, čija se presuda očekuje za nekih dvadesetak dana. Znajući Haški tribunal smatramo da će i ta presuda biti izrazito, izrazito antisrpska i da će zapečatiti Mladićevu sudbinu.
I treba otvoreno naše vlasti o tome da govore, da informišu svetsku javnost. Treba da se sad formira institut koji bi proučio te presude. Ne da se kaže – general Lazarević je odslužio kaznu, pa je sad slobodan čovek, nego da se kaže – general Lazarević je potpuno nevin osuđen, on je srpski Drajfus, kao što je Nebojša Pavković srpski Drajfus, kao što je srpski Drajfus i Nikola Šainović, i Milan Martić i mnogi drugi. To bi trebalo da bude suština naše politike u završnici Haškog tribunala.
Inače, iako je formalno ugašen Haški tribunal, vi znate da se haški procesi nastavljaju pred jednim čudovišnim mehanizmom, koji je nazvan Rezidualni mehanizam. Oni su spojili zaostale procese međunarodnog ad hok Tribunala za Ruandu i ad hok Tribunala za bivšu Jugoslaviju i sad vode u završnici nekoliko prvostepenih i nekoliko drugostepenih postupaka.
Prvostepeni obnovljeni postupak vode protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića, a drugostepeni postupak vode protiv ostalih Srba kod kojih on nije završen, uključujući i mene.
Vidite, u slučaju Jovice Stanišića i Franka Simatovića ništa nisu mogli da dokažu. Sada je obnovljen postupak, izvode iste svedoke, a ti svedoci mnogo manje optužbi iznose. Sad mnogo veći fijasko doživljavaju, ali tvrdoglavo idu napred, jer njima je osnovna motivacija – i sudijama, i tužiocima i osoblju Haškog tribunala – da što više novca zarade. Oni su tamo zbog novca, jer su sudijske plate do 50.000 evra mesečno. Ko zna koliko imaju tužioci i ostalo prateće osoblje. Njima je zbog toga stalo da Tribunal što duže traje i zbog toga su ti procesi bili tako dugački, sa izuzetkom mog procesa u kome nisu znali šta da rade ni kako da me se otarase.
Prvu grešku su napravili što su me pustili da skoro pet godina čekam početak procesa misleći da ću da „puknem“ i da pristanem na sve, da svedočim protiv drugih, da spašavam svoju glavu i tako dalje. Kad su videli da od toga nema ništa, zaglibili su se u procesu. Kad sam im lobanje „polupao“ u samom procesu, i tužiocima i sudijama, e onda su me brutalno izbacili iz Tribunala. Ja se i danas osećam i uvređen i povređen što sam tako brutalno izbačen.
Izvolite, ako imate neko pitanje.
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: Jesam li joj nešto dobacivao?
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: A, jednu samo stvar, da je „stolovača“. Znate li zašto? Nataša Mičić je poznata po tome što je kao sudija užičkog suda uhvaćena u kabinetu predsednika suda na stolu dignutih nogu prema plafonu, u seksualnim radnjama sa predsednikom suda. I ta sramota je izbila u celom sudu. Ona je morala da napusti sud i otišla je u advokaturu. To celo Užice zna i ja sam je samo priupitao – Što te zovu „stolovača“?
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: A je li primereno da ona te seksualne radnje izvodi u kabinetu predsednika suda? Je li to primereno jednoj dami? Je li to pristojno? Ako nije pristojno, onda treba javno da se žigoše. Nećemo valjda svi da čuvamo tu njenu tajnu!? Ako to nije tajna ni za jednog Užičanina, zašto bi bila za nas.
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: Danas nije bilo s moje strane nikakvog neprimernog govora – ja sam je samo pitao što je zovu „stolovača“? Ali, problem je do stranaka koje takve kandidate stave na listu.
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: To uopšte ne urušava ugled parlamenta. Na vlasti je da sprovodi svoju volju, na opoziciji je da se bori protiv vlasti. A ako se negde nešto prekorači – ja mislim da je velika greška što nije donesen novi poslovnik. Ovde se još radi po starom dosmanlijskom poslovniku. Vladajuća većina je u situaciji da kažnjava opoziciju. To nigde u svetu nema. Umesto da se opozicija neguje u parlamentu, što je dokaz demokratije, ovde se opozicija novčano kažnjava da bi joj se začepila usta. To je jedna stvar. To je osnovna primedba vlastima i vladajućoj stranci.
A druga stvar – naravno, mi osuđujemo fizički napad na Maju Gojković, do toga nije smelo da dođe. Znate, takvi su ljotićevci, oni su sledbenici Dimitrija Ljotića. U Kraljevini Jugoslaviji oni su bili vrlo aktivni i na Univerzitetu. Stalno su se tamo fizički tukli sa komunistima i uvek su komunisti dobijali batine, iako su bili brojniji. Ovi su bili koncentrisani u one fašističke falange i tako su odnosili pobede u tim uličnim sukobima, ili u sukobima po zgradama Univerziteta. Kod nas nisu ni moćni, ni dobro organizovani, ali su agresivni – po uzoru na svog ideološkog oca Dimitrija Ljotića.
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: A tu je kriv Drecun. Znate jednu stvar, da vam objasnim...
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: Znate, gospođice, naš je izgleda problem što dugo pamtimo. Znate li ko je bio Drecunov brat? Vukan Drecun. Vukan Drecun je u početku bio dobrovoljac u srpskoj Slavoniji. Onda je tamo krao oružje, krao uniforme i to prevozio u Srbiju i prodavao. Kad je otkriven, najuren je. On je formirao terorističku organizaciju Crna ruka, koja je zavodila teror po Knez Mihajlovoj ulici. Napadali su prodavce kokardi, prodavce naših novina, izazivali su incidente sa građanima. Mene su osudili na smrt – brat Milovana Drecuna, rođeni brat Vukan Drecun, mene je osudio na smrt. I ja sam jednom prilikom, da bih zaveo red tamo (tražili smo ih svuda po Beogradu, naravno, kad se mi pojavimo u Knez Mihajlovoj oni beže), poslao sam trojicu naših mladića u kafanu, negde kod studentskog doma na Novom Beogradu. Našli su Vukana Drecuna i još dvojicu i počeli su da ih mlate bejzbol palicama. Vukan Drecun je pobegao, a ova dvojica su dobila frakturu lobanje. I tako smo ukinuli Crnu ruku. Kakav brat, takav i Milovan Drecun.
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: E, ko ga je ubacio u parlament taj je kriv i njega pitajte. Kako bi Vukan Drecun postao narodni poslanik da ga nisu onako gurnuli na listu, bez ikakvih stranačkih zasluga, bez ikakvih referenci?
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa znate šta, ne stojimo dobro finansijski, ali nemamo ništa protiv. Treba postaviti pitanje kakav je to režim koji pet puta za pet godina organizuje parlamentarne izbore. Bili su 2012, pa 2014, pa 2016, pa sad 2017. ili 2018. Pa su imali još lokalne, pa dvoje beogradskih i predsedničke dva puta.
Novinar:
Prof. dr Vojislav Šešelj: Pa, evo, loš je režim. U stabilnim društvenim uslovima kad je režim dobar, kad je režim ozbiljan imamo redovne izbore.
Ali, nemamo ništa protiv vanrednih izbora, da se odmah razumemo, ako se raspišu mi odmah krećemo u kampanju. Nemamo ništa protiv, naravno, ali napadamo režim što mu je skoro isključiva politika zakazivanje izbora. Dajte radite nešto. Lako je ići stalno na izbore kada imate medije u svojim rukama. Režim ima svoje medije, prozapadne stranke svoje, mi srpski radikali nemamo ništa. Nas pomalo pripuste tako u neki rijaliti program, ili negde gde se uvek dobro pokažemo takođe.
Imate li još pitanja? Hvala vam.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR