Zoran Krasić: Dame i gospodo, na kraju svake godine u Srbiji postaje interesantna tema budžet za sledeću godinu. Verovatno vlada i nadležno Ministarstvo finansija u ovom periodu pripremaju završnu verziju tog dokumenta koji se zove Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2018. godinu. Mi koristimo priliku da obavestimo i vladu, a i najširu javnost u Republici Srbiji da postoji ustavna i zakonska obaveza da Republika Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije razmatra i usvaja završni račun budžeta Republike Srbije za prethodnu godinu. Samo da obavestim javnost da u Republici Srbiji, u Narodnoj skupštini, nije donet nijedan zakon o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2002. godinu, za 2003. godinu, za 2004. godinu, za 2005. godinu, za 2006. godinu, za 2007. godinu, za 2008. godinu, za 2009. godinu, za 2010. godinu, za 2011. godinu, za 2012. godinu, za 2013. godinu, za 2014. godinu, za 2015. godinu, a nije donet ni zakon o završnom računu za 2016. godinu. Verovatno za 2017. godinu još nisu ni sklopljeni ti zakonski uslovi da se razmatra.
Šta se u međuvremenu desilo? Desilo se da, otkad je Srbija na tom putu ka Evropskoj uniji, građani Republike Srbije ne mogu da saznaju kakva je bila budžetska potrošnja. Ako je budžet spisak lepih želja za sledeću godinu, nemoguće je praviti taj spisak a da ne znamo kakvi su rezultati rada u prethodnim godinama. Zašto je to važno? Važno je, zato što Srbija na današnji dan ima javni dug, koji je verifikovan, od 2876 milijardi dinara. To u prevodu znači mnogo više od 24 milijarde evra. Mi moramo da dobijemo neki izveštaj šta je urađeno sa tim parama: kako su ta sredstva potrošena, da li je to potrošeno u skladu sa Ustavom i zakonima Republike Srbije. Ukoliko nije, ko snosi odgovornost i koji su krajnji efekti svega toga; da li se nešto vidi u objektima, u zgradama, u putevima, u nivou socijalne zaštite, stanju u vojsci, stanju u policiji, u opremljenosti vojske i policije. Negde to mora da se vidi. Mi smo praktično lišeni bilo kakve mogućnosti da o tome razmatramo, da se osvrnemo, da vidimo šta je urađeno. Prosto je nemoguće da prihvatanje standarda Evropske unije podrazumeva da vlast ne podnosi izveštaj kako je trošila sredstva, koliko je potrošila sredstava, a građanima Republike Srbije kao poreskim obveznicima nametnute su obaveze od 24 milijarde evra.
Mi koristimo ovu priliku, s obzirom da je verovatno u toku završna faza pripreme Predloga zakona o budžetu za 2018 godinu, pre nego što se pređe na tu tačku dnevnog reda, da se uvrsti tačka dnevnog reda – usvajanje zakona o završnim računima budžeta Republike Srbije od 2002. do 2016. godine. Radi istine, ja moram da kažem da je nekoliko zakona, odnosno predloga zakona o završnom računu budžeta za pojedine godine i došlo u Skupštinu, ali nikada nije uvršteno u dnevni red. Neki predlozi zakona su bili sa izveštajem revizora, a neki su bili bez izveštaja nadležnog revizora. Jednostavno, Republika Srbija mora da izađe iz ove situacije da 13-14 godina niko nije polagao račune o tome kako su trošena sredstva. Ako neko smatra da rezultatima izbora može da se amnestira za kako su trošena sredstva tokom ranijih godina grdno se vara. Zašto – 24 milijarde obaveza po osnovu javnog duga, pre svega prema inostranstvu, je prevaljeno na poreske obveznike Republike Srbije. Taj javni dug ima neku svoju dinamiku, o kojoj može da se priča.
Druga vrlo važna stvar, gde takođe pozivamo vladu Republike Srbije i Ministarstvo finansija, je da, u skladu sa Zakonom o javnom dugu Narodna skupština napokon dobije makar jedan izveštaj o potrošnji sredstava i realizaciji makar jednog međunarodnog ugovora kojim se Republika Srbija zadužila. Na stotine takvih ugovora postoji. Postoji i obaveza da se svake godine izveštava Narodna skupština kako se realizuju ti međunarodni ugovori. Mi još nikada nismo dobili izveštaj koliko je sredstava podignuto, koliko je sredstava utrošeno, zašta su ta sredstva utrošena, kakve su obaveze, kakve su kamate, kad, koje godine dospeva koja obaveza i koliko ona iznosi. To su dve vrlo važne stvari koje je vlada Republike Srbije u obavezi da na neki način realizuje pre bilo kakve rasprave o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2018. godinu.
Da li neko ima pitanja, izvolite.
Novinar: Evo ja sam vas pitala u hodniku pa da mi objasnite, niste mi rekli, evo sad ću da vas pitam, pošto je danas dan tolerancije, ima li, gospodine Krasiću, tolerancije u parlamentu?
Zoran Krasić: Kako da nema. Nivo tolerancije se tumači i definiše prema onome ko treba da bude tolerantan. Onaj ko ima vlast, ko ima silu, ko ima sve, prema njemu treba da se ceni tolerancija, jer on treba da popusti. Onaj ko nema silu, nema vlast, šta on, jadnik, da popušta. A ovde se kod nas dešava zamena teza, pa se traži tolerancija od onog ko nema ništa. Toleranciju treba da tražite od onoga koji ima sve. Ima neke doze tolerancije, e sad, ta doza tolerancije zavisi od ugla posmatranja. To vam je slična priča kao sa hedonizmom. Svaki čovek kad se rodi je hedonista, samo se razlikuje u nivoima. Neko je hedonista za ručak od 1000 evra, a neko za paštetu.
Novinar: Jel možete na današnji dan da date jednu izjavu o predstavnicima vlasti, a da je ona u skladu sa današnjim danom? Hajde, pokušajte da budete iskreni.
Zoran Krasić: Evo, nalazite se u ovom holu, ovde se nalazi 71 slika kao dokaz parlamentarizma u Republici Srbiji. Na 59 slika nalazi se naša Maja ATP
Vojvodina republika. To je dokaz da je parlamentarizam u Srbiji počeo onog trenutka kada je Maja izabrana za predsednika Narodne Skupštine. Jesam li bio dovoljno tolerantan?
Novinar: Jeste li bili?
Zoran Krasić: Pa jesam. Samo sam vam objasnio: 71 velika slika, na 59 je predsednik Narodne skupštine Maja Gojković. Znači, pre nje nije postojala Narodna skupština, pre nje nije postojao parlamentarizam i nijedan novinar o ovome nije hteo da napiše ni jedno slovo.
Novinar: A da sad stvarno morate nešto zaista lepo da kažete o predstavnicima vlasti, šta bi to bilo?
Zoran Krasić: Pa ja sam vam vrlo iskreno rekao: toleranciju tražite od onoga ko ima sve, koji raspolaže silom. Kakvu toleranciju tražite od onoga koji nema ništa. On je dovoljno slab da od njega ne možete da tražite toleranciju. Vi ste žrtva zamene teza, potpuno ste žrtva zamene teza. Za vas je tolerancija ako neko kaže nešto, pa ne počne rečenicu sa „Poštovana gospodo“. I on nije tolerantan. Ne menjajte teze. Toleranciju tražite od onog ko ima silu, ko ima vlast, koji može sve da uradi, koji nema nikakva ograničenja, pogotovo od onoga ko ne priznaje ograničenja koja postoje u ustavu i zakonu. Što tražite od opozicije toleranciju? Pa jedva se izborimo za ona dva minuta po amandmanu. I šta – da budemo tolerantni, da pričamo jedan i po minut? Ne ide. Hvala vam.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR