Dragomir Antonić: Nalazimo se na mestu gde je do 6. aprila 1941. godine postojala Narodna biblioteka, glavna Narodna biblioteka, Narodna biblioteka Srbije, a koja je, kao što znate, uništena u tom zlikovačkom napadu, bombardovanjem 1941. godine. Šesti april je datum koji moramo pamtiti.
Postavlja se pitanje: šta sad raditi na ovom mestu, jer ono je zaštićeno, ostalo je ovako kako stoji, kao što vidite. Ali, šta sad napraviti tu? Bogu hvala, izgradili smo novu Narodnu biblioteku. Naš narod kaže: „Knjiga je iz glave izašla“, a i apostol Pavle kaže: „Znanje nadima, a ljubav izgrađuje“.
Hajde da mi sve te tri stvari spojimo u jednu! Ovde, na Kosančićevom vencu, bi bilo prava stvar napraviti jedan centar za reparaciju, restauraciju, centar za očuvanje starih rukopisa, da na taj način sačuvamo stare knjige. Faktičk, trebalo bi napraviti jedan centar, srpski rečeno, centar za knjigovesce, da mladi uče od početka zanat od majstora tog zanata, pa sve do onih koji hoće da se specijalizuju posle za umetničku obradu knjige, za umetničku izradu umetničkog poveza, za obradu kože u kojoj će se te knjige čuvati.
Tako bismo mi spojili i ljubav, i znanje, i knjigu koja je izašla. Zašto je ovo važno reći? Zato što u Srbiji, i ne samo u Srbiji, nego i širom sveta ima na hiljade biblioteka, ali hajde da se držimo Srbije – u njoj ima na stotine javnih biblioteka. Tu imamo preko 50 miliona knjiga, a knjige treba sačuvati jer, knjiga isto kao i svaka druga stvar traži da se njoj posveti posebna pažnja. Posle 20, 30 godina napašće je moljac, napašće je bube, papir će se uništiti, i ono znanje koje su nam preci ostavili, biće bespovratno izgubljeno ako ga mi ne zaštitimo. Znači, ne moramo da pišemo ponovo knjige, hajde da sačuvamo stare. Imamo biblioteku u okviru Narodne biblioteke u kojoj postoje posebna konzervatorska odeljenja, ali ona su vezana za jednu ustanovu.
Hajde da napravimo to ovde, centar jedan školski, te da sačuvamo taj dragoceni stari veoma cenjeni zanat, i da omogućimo mladima da ovladaju njime, a i onima koji su posebno daroviti za te stvari, jer ne može svako da bude knjigovezac. Ma koliko se nama činilo da je to lako, nije lako. Zato to predlažem, odnosno Srpska radikalna stranka, čiji sam ja član, predlaže da na ovom mestu napravimo takav centar za konzervaciju knjige, odnosno da napravimo školu za knjigovesce, a to je ono što je danas neophodno. Verujte, kad pogledate izveštaj Ministarstva privrede za 2017. godinu, od svih tih umetničkih zanata, tih starih zanata – knjigovezaca je najmanje, a ne zaboravimo – mi smo imali knjigovesce još 1789. godine u Novom Sadu! Manojlo Janković je otvorio prvu knjigovezačku školu i radionicu koja traje do današnjeg dana. Sad je u vlasništvu porodice Ivković. Dragomir Ivkovića je završio škole u Rimu, za zaštitu knjige, i u Filadelfiji, gde i postoji udruženje retke knjige koje treba sačuvati. Mi sve to imamo. Šteta bi bilo da propadne.
Zato ja mislim da je ovaj predlog odličan, predlog koji je Srpska radikalna stranka dala, da ovde napravimo taj centar za knjigovesce, konzervatore, i za sve ljude koji se bave zaštitom knjige – ovde bi potpuno odgovaralo onom što smo rekli na početku, a što naš narod kaže: „Knjiga je iz glave izašla“ , „Znanje nadima, a ljubav izgrađuje“ . Hvala vam veliko.
Novinar: Kratko pitanje – da li ste imali priliku da vidite najave gradskih vlasti koje planiraju da grade ovde memorijalni centar?
Dragomir Antonić: Iskren da budem, ne znam šta se ovde planira da gradi. Mi smo u više navrata ranije pokretali ovu inicijativu, jer ovo nije prvi put da je mi pokrećemo. Još za vreme Dragana Đilasa smo je pokrenuli, i posle toga u više navrata smo objašnjavali da nije samo suština sagraditi memorijalni centar, nego da u sklopu toga postoji svrha gradnje. Znači, u sklopu toga može se napraviti, ako prođe ova ideja, da to zaživi.
Nije suština samo praviti memorijalni centar ili praviti bilo kakve zgrade, ili sređivati da to lepo izgleda, bitno je da ima i svoju svrhu. Zato je još jedan od mnogih naših predloga i jedan ovakav predlog već bio, stigao u Skupštinu grada. Mi smo ga slali i na ovaj način, pa pokušavamo da ih podsetimo da, kada već kreću u taj projekat, da onda taj projekat ima i kompletnu svrhu. To, kako će izgledati nije ništa sporno, i dobro je raditi nešto, izašao je i ceo projekat kako izgleda, ali u sklopu toga može upravo da se uradi ovo što mi predlažemo. Ovo je samo dodatni predlog onome kako će izgledati.
Novinar: Kako se najbolje čuva od zaborava?
Dragomir Antonić: Znate šta, najbolje se nešto čuva tako što se pamti. Mi imamo izraz za istoriju – to je „pametarnica“, od reči pamjat, znači pamtiti.
Može da se stavi ploča da je to memorijalni centar, sve može da se napiše, ali ako on ne živi, ako niko ne radi, niko ne stvara u njemu i niko ne ulazi, ako prođe pored spomenika, to je bukvalno onako kao što bi se reklo, „prošao mimo turskog groblja“.
Ovo treba da pokaže, da onima koji su uništavali bombardovanjem naše knjige, nije im to pošlo za rukom – jer mi organizujemo centar, školu gde će se ta knjiga čuvati, sačuvati, i ponovo čitaocu dati.
Zato je važan baš taj knjigovezački zanat, verujte. Za njim vapi i Kongresna biblioteka u Vašingtonu. Ne postoji javna biblioteka, bilo gde u zemlji i u svetu, a kojoj ne treba knjigovezac. Jer, šta da radite sa tim knjigama? I ne zaboravite: sad idemo u eru digitalizacije, što je dobro – sad će knjiga biti dostupna preko interneta. A šta će se dešavati sa ovim knjigama koje imamo u biblioteci? Mladi će to čitati ako hoće da čitaju, čitaće preko interneta. Znači, knjiga će i dalje čamiti, ostajati sve duže i duže u polici, skupljaće se prašina, neće se otvarati, a knjiga mora da se provetrava. Ne bi država izdvajala iz budžeta milijardu dinara za zaštitu knjige i obradu, i povezivanje, za knjigoveznicu da to nije od prevashodnog značaja za naš narod.
0 KOMENTARA
TVOJ KOMENTAR