Istina o Srebrenici

Nemanja Šarović: Dame i gospodo novinari, Srpska radikalna stranka zahteva od državnih organa Republike Srbije da pod hitno počnu sa pripremama za organizaciju međunarodne konferencije o istini, na kojoj će se utvrditi istina o dešavanju u Srebrenici i okolini.

Mi smo tokom prethodnih dana bili svedoci koliko je opasna ta propaganda zapadnih zemalja i mislim da je sada potpuno jasno svakome da se oni neće smiriti dok trajno u istoriji srpski narod ne bude upisan kao genocidan narod i dok sva buduća pokoljenja ne budu nosila taj žig na čelu.

Nažalost, tokom prethodnih dvadeset godina odnos državnih organa Republike Srbije je bio izuzetno indolentan. Oni su čak odbijali da negiraju da se tamo dogodio genocid. I zbog toga je ta medijska šteta, koja je naneta srpskom narodu, već izuzetno velika, ali nije nepopravljiva. Obaveza je državnih organa ne da ćute, a ne da idu da se izvinjavaju za zločine ili za, ne daj Bože, genocid koji niti se dogodio, a svakako nije bilo kakav zločin počinjen u ime srpskog naroda, već im je obaveza da se aktivno suprotstave falsifikovanju istorije i širenju laži o tome da je u Srebrenici došlo do genocida.

Mi smo potpuno sigurni da bi se na tu međunarodnu konferenciju na koju bi morali biti pozvani svi, dakle i predstavnici bošnjačkog naroda i predstavnici zapadnih sila, od Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Holandije, odazvale i brojne druge zemlje, da bi se svakako odazvale prijateljske zemlje poput Rusije i Kine i njima sličnih. Potpuno smo sigurni da bi se odazvali i predstavnici jevrejskog naroda, jer, kao što vidite, iako nisu direktno pogođeni i nisu direktni učesnici tih događaja u vezi sa Srebrenicom, oni su ti koji se možda i najjaktivnije i najotvorenije suprotstavljaju toj laži da je u Srebrenici izvršen genocid.

Naime, predstavnici jevrejskog naroda, predstavnici izraelske države ne dozvoljavaju da se zločin u Srebrenici na bilo koji način izjednači sa onim što se dešavalo jevrejskom narodu tokom Drugog svetskog rata, imajući u vidu da je srpski narod uz jevrejski svakako najviše stradao tokom Drugog svetskog rata, da smo mi, nažalost, jedan od retkih naroda koji nažalost, može slobodno reći da je nad njim izvršen genocid. Srpska država ima obavezu prema svim žrtvama i tokom Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata i prema svim žrtvama „Oluje“, da otvoreno kažemo da srpski narod nije taj koji je činio zločine, nije taj koji je vršio genocid, već da smo mi narod koji je tokom prethodnih vekova najviše stradao na ovim prostorima.

Do sada se niko od državnih organa time nije bavio na ozbiljan način, a to je upravo državni posao. Jedan od retkih koji se time bavio je gospodin Milivoje Ivanišević i njegov Institut za istraživanje stradanja Srba tokom 20. veka i on je delujući na jedan naučni način, temeljnim radom, upornim radom, došao do neoborivih dokaza o tome na koji se način falsifikuje istorija u Srebrenici i o tome na koji se način pokušava srpskom narodu nametnuti žig genocidnog i zločinačkog naroda.

Gospodin Ivanišević je danas sa nama na konferenciji. Ja ću mu sada dati reč da iznese konkretne podatke, koji u potpunosti demistifikuju šta se tamo dogodilo, koji u potpunosti demantuju taj navodni broj od preko 8.000 žrtava u Srebrenici. Mislim da je dobro da poslušamo njega, a onda ćete imati priliku da postavite pitanja, ukoliko ih budete imali.

Izvolite.

Milivoje Ivanišević: Hvala. Prvo, hvala vam na pozivu da dođem i prilici da se javnost upozna sa činjenicama koje sam ja često pokušavao da dam u javnost, ali vrlo je retko koga interesovalo, pravo rečeno. Ustvari i ovo što muslimani rade, počevši od memorijalnog centra koji su otvorili tek 2003. godine, skoro deceniju nakon tih događaja, pa i ove sada britanske rezolucije, sve je to sa namerom, sa ciljem da se fiksira nešto što u činjenicama ne postoji, znači da se utvrdi neki broj koji dokazuje genocid ili mega-zločin ili najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, masakr civila i meštana Srebrenice, ništa od toga, dabome, u činjenicama ne postoji.

Prvo se prenebregava činjenica da je srpska vojska prilikom ulaska u Srebrenicu prošla kroz 43 muslimanska sela i da ni u jednom selu nije bilo nijedne žrtve. Tu su živeli oni koji su učestvovali u ubistvima Srba tog kraja, ali srpski vojnici se nikome nisu svetili.

Međutim, da bi namakli taj broj koji im je potreban, bio je 5.000, sada je došlo na osam hiljada i nešto, oni su se koristili svim nedozvoljenim sredstvima. Tu je upleteno i sudstvo i organi uprave i verske zajednice i razna ministarstva i na razne načine su nastojali da taj broj uvećaju.

Ja ću izostaviti ovom prilikom jednu, po meni, veoma značajnu temu. To su vojnici, njihovi komandanti, odlikovani borci, ratnici džihada, koji čine, mislim, preko 80 odsto ukupnog tog broja u mezarje ukopanih vojnika.

Međutim, u vlastima u kojima, recimo, učestvuje OEBS, OEBS je učestvovao u izradi biračkog spiska za izbore u oktobru 1996. godine, godinu i nekoliko meseci posle događaja u Srebrenici i u tom spisku su se našle hiljade ljudi, 3.016. muslimana, za koje je stavljeno tamo da smo ih mi poubijali.

U biračkom spisku, ja sam doneo ovde njihova imena. Tu imate, ali mislim da se mogu i dobiti. Kako su ukopavali jedan ukop. Ja sam pratio do 2006. godine, od tada ne pratim. Godine 2003, kada su počeli, bila su tri ukopa. U svakom ukopu je bilo nekoliko stotina birača. Ako su birači, otkud su mrtvi i kako su mogli biti birači ako su ubijeni godinu i po dana ranije? To je doprinos OEBS-a, međunarodne organizacije.

Kada su neki ljudi, moji saradnici, čak iz Amerike, pokušali da razjasne to, OEBS je rekao da su ti dokumenti uništeni i da nema više tih biračkih spiskova. Postoje ti birački spiskovi i mi čuvamo i mi ćemo dati to OEBS-u kada zatreba.

Druga špekulacija: mnoge žene su za svoje muževe tražile pare i kažu da je nestao. Onda su rekli: kada je nestao i gde je nestao, tako da imamo sudske presude, i to možete videti ovde, u kojima piše da je XY neki Omer, poginuo 1992. godine, tri godine pre slučaja Srebrenice. Ta gospođa ponovo se obraća nakon nekoliko godina sudu i traži da se izmeni da je ne tada, 1992. godine, stradao, već da je stadao 12. jula 1995. godine u Srebrenici. A u protivnom, ako to ne dokaže, izgubiće stipendiju, izgubiće penziju od holandske vlade, neki kažu od švedske vlade, neko od švajcarske vlade. Tako se skupljaju muslimani koji su stradali u Srebrenici, a da nikada tamo nisu ni bili. O tome imate i dokaze, imam i matične knjige umrlih. I to imate.

Ja sam za sve ove slučajeve, izuzev o komandantima i vojnicima, napravio dokumentaciju i možete uzeti, to su sve fotokopije, ništa od toga ne može da bude sporno.

Oni su iskopali svoje sve moguće žrtve. Jedan slučaj je bio u Foči, iskopali su ga iz muslimanskog groblja i preneli ga u srebreničko. Pa su pitali čoveka što je to uradio, pa kaže – želeo je da bude sahranjen uz svog poginulog sestrića, pa su ga izvadili iz Foče, doneli u Srebrenicu, sahranili ga da bude blizu sestrića, ali se vodi kao žrtva srpskog masakra.

Ja mislim da je nužno tražiti prvo reviziju kompletne dokumentacije. Naša država, mislim na Srbiju i njene organe, krajnje nekritično je primala sve što su muslimani saopštavali i došlo se dotle da sada teško sa tim izlazimo na kraj. Sve je to potrebno revidirati, a mislim da bi srpska noga stupila u taj prostor, prvo treba sve ubice, sve vojnike, sve ratnike džihada razdvojiti od civilnih žrtava. Kada je reč o civilnim žrtvama Srebrenice, od ukupnog broja tamo ukopanih, nema između tri i pet procenata. Toliko bi se našlo.

Zatim, mislim da svi ti njihovi ratnici koji su ukopani u Srebrenici treba da budu razaslati, dislocirani u opštine iz kojih potiču. Šta će u Srebrenici, kada nisu tu ni stradali.

Sramota je neviđena, neviđena sramota koju su neki naši rukovodioci sebi dozvolili, da idu i da se tim srpskim ubicama klanjaju, da im donose cveće. To je na kraju bilo i sada slučaj, prilikom ovih zadnjih događaja u Srebrenici.

Hvala vam još jednom.

Ako vas interesuje materijale možete dobiti od kolege.

Nemanja Šarović: Mi ćemo kompletan ovaj materijal podeliti svim novinarima.

Dakle, tu se radi o ljudima koji su poimenično navedeni, o 3.016 imena ljudi koji su bili na biračkom spisku u oktobru 1996. godine, a koji su navodno žrtve, opet navodnog genocida u Srebrenici. Tu je veliki broj ljudi za koje postoje sudske odluke, odluke Suda Bosne i Hercegovine da nisu stradali u Srebrenici 1995. godine, već da su stradali na brojnim drugim lokacijama ili pre 1995. godine ili posle 1995. godine. To su dokumenta koja ne pripadaju nama, dokumenta koja ne potiču od srpskih nego od njihovih sudova i dokumenta koja niko ni na koji način ne može osporiti. Dakle, nekoliko vrsta dokaza o tome da je broj stradalih u Srebrenici daleko manji, da se falsifikat vrši na taj način što se sa brojnih drugih lokacija dovode ljudi koji su stradali u drugom vremenskom periodu i da se mnogi koji su i dan danas živi, nažalost, vode kao navodne žrtve tog velikog zločina.

Izvolite, ukoliko imate nekih pitanja.

Teša Tešanović, Srbin info: Želeo bih da vas pitam, ako je Vučić već išao u Srebrenicu, da li očekujete da će Vučić ići i u Knin na proslavu „Oluje“?

Nemanja Šarović: To bi, nažalost, bilo u skladu sa aktuelnom državnom politikom. Ukoliko je Vučić mogao da ide u Srebrenicu da se posipa pepelom i da u ime srpskog naroda, a to svakako ne može biti u ime srpskog naroda, prihvata odgovornost za nekakav ratni zločin, ne bi bilo iznenađujuće ni da ide u Knin i da se tamo izvinjava hrvatskoj ustaškoj državi za to što su proterali stotine hiljada Srba, za to što su ubili više hiljada civila i za to što su praktično u nekoliko dana za vreme „Bljeska“ i „Oluje“ izvršili etničko čišćenje Srba iz Hrvatske.

Mi poručujemo Vučiću da u Knin ne ide, kao što smo mu poručili da ne ide u Srebrenicu. I mi smo sigurni, iako neki mediji o tome pišu, da u Kninu neće biti prisutnih Srba na obeležavanju godišnjice genocida, jer svako ko bude tamo, ko se eventualno predstavi kao Srbin, radi se o ljudima koji su najgore moguće sluge ustaškog režima u Hrvatskoj i koji se ni na koji način ne mogu nazvati Srbima. Jasno je da će hrvatska ustaška država pokušati da prikaže kako tamo stoje neki Srbi i kako to podržavaju i neki Srbi, ali tamo, ponavljam, Srba neće biti.

Izvolite, ukoliko imate nekih pitanja. Ukoliko nemate, hvala vam što ste došli.