Конференција за новинаре, 10. децембар 2015. године
Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан.
Даме и господо, за данашњу конференцију за штампу наши експерти економске струке припремили су нам анализу још две криминалне афере у привредној сфери, још два промашаја и досманлијског и напредњачког режима, још две критичне тачке у српској економији. Први проблем је „Српска фабрика стакла“ у Параћину, а други Фабрика вагона у Краљеву. „Српску фабрику стакла“ у Параћину смо већ помињали на нашим конференцијама за штампу, а данас ћу изнети конкретне податке и разлоге због којих је ова фабрика пред гашењем, о чему се у јавности мало говори. Нико није изнео комплетне податке и режим покушава то да потисне што дубље и жели да спречи неку конкретнију расправу на данашњој политичкој сцени.
Бугарска фирма „Рубин“ је у новембру 2006. године купила ту параћинску фабрику стакла и тај је уговор раскинут. Након раскида уговора, потпуно нелогично, „Србијагас“, као републичко јавно предузеће, је преузео стаклару, а „Србијагас“ је и сам у огромним губицима.
„Србијагас“ је своја потраживања за испоручени гас у износу од 34 милиона евра претворио у капитал, односно у акције, па су на тај начин постали већински акционари „Српске фабрике стакла“, са 63,62 одсто акција.
У марту 2012. године јавност је обавештена да је бугарски држављанин Цветан Василев поново купио стаклару. Овај пут као конзорцијум његове две фирме: „Рубин“ и „Глас индустри“, уз гаранцију његове „Корпоративно-трговинске банке“, која је ових дана отишла у стечај.
Конзорцијум Цветана Василева преузео је 63,62 одсто власништва у стаклари од „Србијагаса“, по цени од 35 милиона евра и обавезао се да ће инвестирати 22 милиона евра у изградњу нове фабрике стакла у Параћину и модернизацију постојеће фабрике.
Бугарски власник треба да обезбеди и 10 милиона евра за исплату дугова према банкама и Фонду за развој, као и половину од 4,5 милиона евра, колико је потребно за социјални програм, с обзиром да се до тада од 1.700 запослених радника скоро половина пријавила за социјални програм и накнаду од по 300 евра за годину дана радног стажа.
Већ сам говорио у неколико наврата да је бугарски тајкун Цветан Василев лични пријатељ Томислава Николића, који је 10. фебруара 2014. године свечано отворио нову технолошку линију за производњу амбалажног стакла у Параћину.
Николића је иначе са Цветаном Василевом повезао Предраг Микић – Пеђа Тргомен. И о њему смо говорили у неколико наврата. Саветник за привреду председника Републике, Пеђа Тргомен је познати краљевачки криминалац против којег је подигнуто више кривичних пријава и о његовим криминалним радњама сам говорио на једној од наших редовних конференција за штампу, а и више пута у разним телевизијским емисијама, па чак и на краљевачкој телевизији.
Тргоменов и Николићев пријатељ Василев је одмах по преузимању „Српске фабрике стакла“ у Параћину направио 10.000 флаша за „томовачу“, ракију коју за Томислава Николића пуне и преко оф шор компанија продају Пеђа Тргомен и његова фирма у селу Ратина код Краљева.
Флаша за „томовачу“ је посебне рељефне израде, а за такву производњу потребни су посебни алати, који се набављају у иностранству и коштају око 30.000 евра. Интересантно је да је производња ових флаша чувана као највећа службена или државна тајна. Радницима је, под претњом отказом, било забрањено да о томе причају, а ни у производне погоне нису смели да уносе мобилне телефоне, да случајно не би фотографисали флаше за „томовачу“. Иако је уобичајено да се у фабрици зна ко је наручилац одређеног посла, за флаше са шајкачом и словом „Т“ дуго се није знало ко је наручилац, чак ни међу руководећим радницима.
Када су Томислав Николић и Цветан Василев свечано отварали „Фабрику стакла“, најављено је да ће, када буде завршена нова фабрика, укупна производња годишње бити 120 хиљада тона амбалажног стакла и да ће се од продаје остваривати профит од 60 милиона евра годишње.
Душан Бајатовић, генерални директор Јавног предузећа „Србијагас“, приликом потписивања уговора са конзорцијумом бугарских фирми, покривеним банкарском гаранцијом, тврдио је да ће од примљеног износа од 35 милиона евра у целости бити наплаћена улагања и сва потраживања која је Јавно предузеће „Србијагас“ имало према „Српској фабрици стакла“.
Ево како је пословала „Српска фабрика стакла“ у 2014. години. Са 863 запослена остварено је нешто више од десет милиона евра прихода, уз исказани губитак у тој години од чак 27 милиона евра.
Укупна вредност имовине на крају 2014. године била је 58 милиона евра. Стаклара је остала без динара сопственог капитала, па су обавезе на крају те године достигле 96 милиона евра, или 38 милиона евра више од вредности укупне имовине.
Акционари Фабрике стакла на данашњи дан су: бугарске фирме које чине конзорцијум, „Рубин“ и „Глас индустри“, са 43,97 одсто.
Закон о приватизацији у члану 41 предвиђа да за износ обавезног инвестирања акције припадају акционарском друштву, а не иностраном или домаћем власнику и по том основу је фабрика сама власник тог друштва са 55,91 одсто. Због признатог великог износа инвестирања, од скоро две милијарде динара, процентуално је опало власништво конзорцијума, а мали акционари, њих 3.941, су власници само 0,12 одсто акција, дакле, један промил. А њих је, понављам, 3.941.
Раније сам говорио да је директор „Српске фабрике стакла“ Верица Матковић, жена Душана Матковића, некадашњег директора „Железаре у Смедереву“ и високог функционера Социјалистичке партије Србије. Очигледно је, дакле, да Фабриком стакла управљају Дачићеви кадрови, али је интересантан и утицај Томислава Николића, преко његовог саветника Предрага Микића и пријатеља, контраверзног бизнисмена Цветана Василева, који је и поред огромних дугова добио сагласност Владе Републике Србије да управља овом фабриком.
Ових дана 56 одсто Фабрике стакла продато је фирми „ЦПР Импекс“, која се бави прометом наоружања и војне опреме. Власник ове фирме је Петар Црногорац, који је познат по томе што је хапшен због сумње да је намештао тендер за продају оружја.
Колико је неодговоран однос државе према Фабрици стакла и запосленима најбоље говори податак да је Василев још 2013. године број запослених са 1650 свео на 900, а Црногорац најављује отказе за још 400 запослених. Интересантно је да је рачун стакларе са новим власником био одблокиран свега два дана и да је рачун ове фабрике и даље у блокади.
Што се тиче Концерна „Фабрика вагона Краљево“, овај некадашњи гигант у свом саставу има седам зависних друштава: „Вагоноградњу“,„Друмска возила“,„Ливницу“,„Термопластику“,„Процесну опрему“,„Одржавање“ и „ФВК Турс“.
У Централном регистру хартија од вредности Агенција за приватизацију је власник 74,70 одсто акција Концерна, јер је до њих дошла поништавањем продаје друштвеног капитала првом купцу. Акцијски фонд Републике Србије власник је 14,49 одсто, а 3.375 малих акционара 10,91 одсто акција.
Купац Концерна „Фабрика вагона Краљево“ био је „Донбас“ из Украјине, који је 6. априла 2006. године купио 67,80 одсто укупног капитала, колико је тада износио друштвени капитал, и 3,15 одсто капитала Фонда за развој, све за 200 хиљада евра, уз обавезу да украјинска фирма инвестира 6.454.000 евра.
После раскида уговора, 25. јануара 2010. године, Влада је увела реструктурирање, по Динкићевом лажном моделу. Тај назовимодел подразумева обмањивање јавности тако што се у медијима објављује да се нешто суштински ради, а у ствари се само гомилају проблеми и одлажу решења. Ти проблеми су сачекали и Вучићеву владу, која за три и по године није нашла решење за „Фабрику вагона Краљево“, а с обзиром да су Млађан Динкић и Александар Влаховић за Александра Вучића угледни економисти, он очигледно не намерава ништа да предузима против њих иако је њихова одговорност за пропаст ове фабрике неспорна. А ми смо више пута саопштили јавности да је немогућа борба против криминала док се не похапсе и не процесуирају кључни криминалци досманлијског режима, изричито говорећи да су, од њих, међу главнима Млађан Динкић и Александар Влаховић.
Данас су текући рачуни Концерна и његових зависних друштава блокирани, и то: Концерн 1096 дана непрекидно за 42 милиона динара, „Вагоноградња“ 1096 дана за 268 милиона динара, „Ливница“ исти број дана за 185 милиона динара, „Друмска возила“ 170 дана непрекидно за 101 милион динара, „Процесна опрема“ 1096 дана за 20 милиона динара, „Термопластика“ 975 дана за 56 милиона динара, „Одржавање“ 864 дана за четири милиона динара и „Турс“ 170 дана за 12 милиона динара, што значи да је укупна блокада „Фабрике вагона Краљево“ 688 милиона динара, односно 5,7 милиона евра.
Претходни стечајни поступак за Концерн, Ливницу и Процесну опрему покренут је 28. октобра ове године, а ускоро ће бити и за сва друга зависна друштва у стечају.
Презадужена „Фабрика вагона“, која је одавно остала без динара сопственог капитала, није једина из области вагоноградње. До сада су настрадале, иако су имале лажну Динкићеву заштиту, и МИН „Вагонка“, МИН „Локомотива“, Фабрика вагона „Братство“ из Суботице, Фабрика вагона „Гоша“ из Смедеревске Паланке и „Желвоз“ Смедерево, највећи ремонтни завод вагоноградње у Србији.
Српска радикална странка пита Александра Вучића и његову владу ко ће и када одговарати за уништавање вагоноградње, тракторске и аутомобилске индустрије, „Прве петолетке“, прехрамбене индустрије, у ствари – целокупне српске привреде.
Још увек немамо ни одговоре на питања о одговорности за доделу ненормалних подстицаја из републичког буџета страним инвеститорима, као ни за уништавање четири највеће српске банке и за губитак више од милијарду евра у пет недавно затворених банака („Агробанка“, „Нова Агробанка“, „Развојна банка Војводине“, „Привредна банка“, „Универзал банка“). Није утврђена ни одговорност због тога што су губици „Српске банке“ без икаквог правног основа пребачени на буџет Републике Србије.
Свима је ваљда јасно да актуелни режим не жели да се упусти у решавање свих ових и многих других проблема који су због разних малверзација, криминала и корупције довели до економског колапса и пропасти српске привреде и да је једини излаз из ове ситуације, зна се – расписивање ванредних парламентарних избора.
Имате ли ви неко питање? Ако немате, хвала што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР