Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, ми смо вам протеклих месеци указивали који су основни проблеми српске привреде, са којима напредњачка влада није у стању да изађе на крај. Она се батрга, она глуми да нешто ради, а ефекти су никакви. Јавна предузећа и даље нагомилавају огромне губитке, а влада преузима на себе одговорност за санирање последица лошег пословања тих предузећа.
Ми видимо да заправо влада избегава смене директора и управљачких гарнитура у тим главним губиташима. „Србијагас“ је очигледан пример за то. Влада избегава смене и у „Електропривреди Србије“, иако је тамо на власти једна клика која краде и шаком и капом, која се разбацује народним и државним новцем, а резултати су им све гори.
Који је интерес напредњачке владе да у те све губиташе непрекидно упумпава огромне количине новца? То не може бити интерес ни народа ни државе. Како се може десити у једном од највећих губиташа у Србији, као што је „Србијагас“, да генерални директор једноставно одлучи да свим радницима исплати неке огромне новчане износе, за наше услове огромне, због јубилеја предузећа, због овога или због онога? То у нормалној земљи, у нормално организованој држави, није могуће.
Ми смо вам говорили и о афери са „Ер Србијом“. То је била једна превара за народ. Та компанија је и даље на државном буџету. Арапски део компаније „Етихад“ је преузео огроман део власништва, а да заправо заузврат скоро ништа није уложио, он израбљује фирму, а држава и даље плаћа. Уместо да „Ер Србија“, ако успешно послује, из свог профита значајан део уноси у буџет Србије, буџет Србије заправо и даље на својој грбачи држи „Ер Србију“ и она је ове године добила државну субвенцију у износу од 8,3 милијарде динара. И који је успех око „Ер Србија“? Никакав, само нови губици, а и све раније ЈАТ-ове губитке држава је преузела. Држава непрекидно нагомилава те преузете губитке и све више нас задужује.
Често смо говорили, дакле, и о „Србијагасу“ и о „Петрохемији“ и о „Железари Смедерево“, а заправо нашом активношћу и нашим конференцијама за штампу ми смо зауставили да влада преда Железару Смедерево „Есмарку“ и тако Србији произведе још веће несагледиве губитке. „Железница“ и ЕПС су традиционални губиташи, а за њихово санирање, за свих шест ових јавних предузећа губиташа, влада је на име субвенција већ потрошила 241 милион евра.
Ова јавна предузећа су очигледно рупа без дна. Нека од њих су вероватно и неким објективним околностима с времена на време натеривана на губитке, али не могу они латентно бити у губицима, а да непрекидно имају исте управљачке гарнитуре и кад неко неког од њих пита – шта си ти по занимању? – Ја сам генерални директор највећег српског губиташа. Како то може да опстане? Треба их смењивати на свака три месеца, ако нове губитке производе. Хајде да кажемо, нови кад дође, не може за тако кратко време да надокнади старе губитке, али дође нови и одмах наставља да прави нове губитке.
Премијер Вучић нас засипа, са друге стране, хвалоспевима како је његова влада успешна, како је похваљују са Запада, како има остварене солидне резултате и тако даље. Где су ти резултати? Како се они исказују? Он нама пласира једну цифру произвољно, да му верујемо на реч. Ми не можемо да верујемо на реч, ми смо озбиљна политичка партија која захвата ствари у корену. Ми, за разлику од онога што влада даје јавности, редовно имамо прецизне податке и у то смо вас уверили. Ми смо успели да стопирамо ону унапред уговорену продају смедеревске „Железаре“ „Есмарку“, иако је целе прошле године цела влада то рекламирала као најбољи пословни подухват у Србији, иако се амерички амбасадор Кирби лично на томе ангажовао.
Што се тиче садашњег стања у „Железари“, проблеми се настављају, а ми смо сазнали само да су они сад неки атомски менаџмент ангажовали, да су невероватне неке стручњаке довели из Словачке и да се сад стање тамо поправља. Кад мало, мало па чујемо да је влада морала нових 13 милијарди динара да уплати Железари Смедерево, е где су онда ти њихови успеси? Кад они не могу, а имају тамо залихе сировина 170 милиона евра, кад они не могу ни за плате својих запослених да обезбеде новац. Укупно је, дакле, смедеревска „Железара“ од Владе Србије, од напредњачке владе до сад добила више од 100 милиона евра. Тешко је на крају објаснити чињеницу да „Ер Србија“ оствари увећан приход од продаје карата, а да им на крају године губитак буде око 3,5 милијарде динара, а нама само кажу – е, они имају добитак, имају повећан приход од продаје карата. А откуд вам онда губитак? Где се створио тај губитак? Ко га производи? Три и по милијарде динара губитак. Који су то трошкови, једноставно нико од нас појма нема. Који њихови трошкови производе губитак, ако је добра продаја карата? Где се добитак остварује? На продаји карата. Добра вам је продаја карата, значи мора бити остварен профит. Откуд губитак?
Сви економски показатељи рада државних јавних предузећа и обавезе које преузима држава у њихово име јасно показују да је ова Вучићева напредњачка влада целокупан терет наводних реформи и стабилизације јавних финансија пребацила на грађане Србије, целокупан терет. Чак и кад се влада задужи, изда државне обвезнице и потроши паре за ове сврхе, и то је све на рачун грађана Србије. Ко ће враћати те кредите? Ко ће исплаћивати ове обвезнице, на чијим емисијама влада непрекидно ради?
С друге стране влада наступа демагошки и обећава сад повећање плата и пензија у минималним износима, рекоше јутрос ваљда у новинама – пензионерима 1,25 посто, 1,25 је мање од 1,5 проценат. Какво је то повећање? Хоће ли сад полицији дати два посто, војсци један или неком три посто, у здравству, у просвети и тако даље, све су то бесмислице, све је то толико мало да се паметни и нормални људи не би усуђивали ни да кажу негде у јавности да то представља повећање. И могле би те плате и пензије да буду далеко боље, да је влада спремна да са свог буџета скине финансирање свих невладиних организација, да је спремна да укине 90 посто разноразних агенција, које немилосрдно троше државне паре, да је спремна да дисциплинује своје министре, да не могу да наручују луксузну храну да једу, да не могу разноразне друге трошкове да имају, док земља не изађе из ове кризе. Уместо да то ради, влада средства која би требало исплатити пензионерима и запосленима преусмерава на ове губиташе. А што им више влада да пара, то су њихови следећи губици све већи, посебно ове четири највеће губиташке фирме, „Железара“, „Ер Србија“, „Застава“ и „Србијагас“.
И како ће сад ова наводна повећања плата и пензија влада да обезбеди? Она се досетила да повећа цену струје. Цена струје је већ повећана. И најављује сад повећање акциза на гориво, на нафту и на бензин, пре свега. Те акцизе ће поскупети цену горива, зато што је Србија једина земља у којој цене горива нису смањиване иако је цена нафте на светском нивоу неколико пута падала. Свуда у свету пада цена нафте, код нас расте цена нафте и бензина. Реалног повећања плата и пензија нема, јер су средства за ту намену заправо отета од самих грађана. Отима се овамо на цени струје, отима се на цени горива и онда се то обрачунава као неко минимално повећање плата и пензија. То сведочи да напредњачка влада заправо нема никакву економску политику. Они свакодневно крпе рупе на врећи без дна и они би само гасили пожар на једном месту, а само што га мало утуле појављује се пожар на другом месту и тако непрекидно. Ниједну системску меру нису предузели. А да би се кренуло у системске мере, па ваљда је прва обавеза да се одмах смене руководеће гарнитуре у највећим губиташима, па да се доведу нови људи, па ако нису способни, и њих смењивати. Мања је штета стално смењивати гарнитуре, него пустити једну гарнитуру да се тамо уседи, да тамо преузме све конце у своје руке и непрекидно све веће губитке производи. Ако те гарнитуре мењамо свака три месеца, ниједна онда не стиже да направи губитке попут оне претходне, јер још и не савлада све начине отимања, пљачкања и трошења новца. То је, дакле, суштина. А ови који су се уседели по пет, десет, двадесет година, њима је то смисао живота. Једном Бајатовићу или једном директору „Електропривреде“, како му оно беше име, Обрадовићу и тако даље. И ми зато желимо што пре изборе. Желимо нашом економском политиком, радикалском, да конкуришемо недостатку напредњачке економске политике и да покажемо нашем народу да решења ипак постоје, да су решења пред нама, само их треба енергичније и храбрије тражити и примењивати у пракси.
Није Србија никада била без паметних људи. Није Србија никад била без способних људи. Није никад Србија била без поштених људи, али ови који су заузели све полуге моћи и утицаја као да су непокретни. Е, ми ћемо их покренути.
Изволите, имате ли ви неко питање? Ако немате, хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР