Др Војислав Шешељ: Даме и господо, влада премијера Александра Вучића само фингира борбу против криминала. Она је дала огромна обећања, а резултати су веома слаби. Борба против криминала се свела на одабирање једног врло уског круга људи, појединаца, који су линчовани преко медија изјавама политичара из врха режима, а онда хапшени, али осуђен је до сада мало ко. Међутим, кључни проблем представљају људи који су огрезли у криминалу, а који се налазе на челу садашњег режима, и они су заштићени као бели медведи. Ви знате за Ивицу Дачића у колико је криминалних афера умешан: и “Кофер” афера, и “Галеника” и “Миша Банана”, то са Шарићем, и многе друге. Како он може да остане потпредседник владе и министар иностраних послова, ако та влада заиста води борбу против криминала?
Ево, појавиле су се и афере у које је директно умешана Вучићева десна рука, Александар Вулин. Дакле, човек од највећег поверења и главни протагониста Вучићеве политике. Министарство на чијем се челу налази је предмет његове пљачке. Одлучио је да потроши, беше око милион и по евра, да наложи подручним филијалама свога министарства, односно центрима за социјалну помоћ, да купују намештај и још неке потрепштине према унапред припремљеној спецификацији, и које се могу набавити само код одређених произвођача или набављача. А сазнали смо данас и за другу аферу, да је нешто преко, нешто око два милиона евра поделио друштвеним организацијама, односно удружењима грађана, која се код нас по западњачком моделу зову невладиним организацијама, које наводно унапређују вођење социјалне политике у Србији. Па смо добили информацију да су неке од тих невладиних организација формиране месец дана пре расписивања конкурса, а неке чак након расписивања конкурса, па су добиле паре.
Е сад, не треба се томе чудити. Ви знате ко је Александар Вулин. Он је био високи функционер Савеза комуниста – покрета за Југославију, па потом генерални секретар ЈУЛ-а. И породични педигре Александра Вулина је лоповски. Ми смо дошли до података – ви знате како ми имамо разгранату службу информисања. Ја сам ту службу поново ставио у погон, она је мало паузирала у свом раду да не бисмо провалили све наше канале. Дошли смо до информација да је отац Александра Вулина, Ранко Вулин, иначе рођен педесете године у Ситници, био окривљен за три кривична дела као директор “Циглане” у Каћу код Новог Сада 1993. године. Два кривична дела су била злоупотреба службеног положаја, а једно је кривично дело кршење закона о девизном пословању кроз примање мита у девизама, па су му потурене обележене новчанице, немачке марке. То је обележила новосадска полиција. И кад су га ухватили ин флагранти, захваљујући функцији свога сина, против њега се никада није водио кривични поступак. А наш народ каже: “Не пада ивер далеко од кладе”. Врло је мала вероватноћа, ако је отац лопов, да син не буде лопов. Је ли он имао шта научити у свом породичном дому. И то што је тамо научио, на ситном, релативно ситном нивоу пљачки и проневера, он сада као министар за социјалну политику навелико спроводи.
Вама је познато такође, да је та организација за борбу против корупције на чијем се челу налазила Верица Бараћ, направила списак од 24 спорне приватизације у којима су откривене криминалне афере, којима је опљачкана Србија. И шта је од тога раскринкала влада премијера Вучића? Скоро ништа. Нешто мало јесте. Али Томислав Николић је пожурио постхумно да додели одликовање Верици Бараћ. Верица Бараћ је била наш идеолошки политички противник, али ми дубоко поштујемо и ценимо резултате њеног рада на плану борбе против корупције. Она никада не би пристала да од једног лопова, који је украо факултетску диплому, прими било какво одличје. А није ни радила за то одличје, него се борила да се те криминалне афере раскринкају.
Од тих 24 приватизације поменућу само неколико. То је афера “Сартид”, која уопште није разјашњена. Тамо је дошло до криминалних поступака, тако што је “Сартид” продат Американцима по веома ниској цени, а дугови су пребијани на два начина. Велики део дуга је узела на себе држава, а други део је пљачкањем поверилаца саниран. Проглашена је ваљда ликвидација те компаније, колико ме сећање служи, и онда су повериоци остали углавном ускраћени за онај износ који су потраживали. Онда “Југоремедија” Зрењанин, уопште није расветљена, а посебно афера у коју су умешани челници садашњег напредњачког режима. То је афера АТП Војводина, у коју су директно умешани Маја Гојковић и Игор Мировић. Како може Александар Вучић било кога да хапси, а да не ухапси те своје најближе сараднике, Мају Гојковић, Игора Мировића и Александра Вулина? Како је могућа борба против криминала, док ти криминалци слободно шетају Србијом и глуме да се баве политиком? Како се они баве политиком, то је друга прича, то ви сви знате боље од мене, како Маја Гојковић мења странке, чиме се служи Игор Мировић и каква је функција, каква је улога Александра Вулина, као гласноговорника Вучићевог у овом режиму.
Онда имамо аферу Азотаре Панчево. Тамо је главни осумњичени био Душан Ступар. Он је мало држан у затвору, па је пуштен. Зашто је пуштен? Зато што је био један од финансијера Српске напредне странке. И ја немам сазнања да се уопште тај поступак даље води. Све је замрло. Имамо онда аферу Националне штедионице, због које би најмање Динкић и Лабус морали да заврше иза решетака. То је веома крупна афера. Па кад су се они упустили у формирање те такозване Националне штедионице, ако се сећате, ми савезни посланици Српске радикалне странке смо се оштро томе супротставили и аргументовано оспорили потребу формирања те штедионице, говорећи да све што би радила та штедионица, може да уради пошта. Дакле, да преузме стару девизну штедњу на себе и како пристиже новац из буџета, тако да се исплаћује у оним законским ратама девизним штедишама. А они су формирали штедионицу, преко које су крали паре, пословни простор и слично.
Рекао сам вам већ за “Галенику”, да је ту до гуше умешан Ивица Дачић. Афера око издавачког предузећа “Просвета” уопште није до краја расветљена. То је била једна од највећих српских издавачких кућа, која има огромне заслуге за развој културе српског народа, за развој науке и књижевности, а видите како је окончала. То смо хтели данас да вам саопштимо као основни став Српске радикалне странке, а ја користим ову конференцију за штампу, да још једном изазовем Александра Вучића на директан телевизијски дуел на једној од телевизија са националном фреквенцијом и нека он сам одабере која ће то бити телевизија. Па да видимо колико је он паметан и способан. Да видимо колико јаким аргументима располаже. Он је до сада избегавао да одговори на тај изазов. Он користи стандардну поштапалицу, да ми жели оздрављење, а видите да сам ја много здравији од њега. Јел примећујете и ви? Изволите, ако ви имате неко питање. Изволите.
Новинар: Kако видите нацрт декларације који је ушао у Европски парламент, а пре свега у којој се захтева да се преиспита да ли у новим околностима постоје услови за Ваше привремено пуштање на слободу из Хашког трибунала – шта би било уколико би заиста ти услови били преиспитивани и Ви би можда морали да се вратите поново у Хаг, шта би био Ваш одговор?
Др Војислав Шешељ: Ви знате да јеАлександар Вучићучинио све што је у његовој моћи да блокира моје наступе у кључним српским медијима, поготово у српским телевизијама са националном фреквенцијом, где се програм емитује уживо. Пошто сам блокиран у Србији, одмах се то осетило првих неколико дана после мог доласка, ја сам се досетио да кренем у риболов на сомове. А сомови су хрватски политичари. Забацио сам удицу, на њу натакао дурдубак, и они су се одмах упецали. И пошто немам публицитета у Србији, ја сам отишао заобилазним путем, добио огроман публицитет у Хрватској и сви српски медији су сад просто присиљени да о томе извештавају. А сад се Хрватска дигла на ноге као опарена. Заратило је се међусобно, тамо похваташе, умало се не подавише на седници Сабора. Дакле, то је био пун погодак, бар што се мене тиче. И веома сам поносан на ту саборску декларацију. А бићу још поноснији када парламент Европске уније усвоји резолуцију која ће бити усмерена против мене и мог политичког деловања. А што се тиче Хашког трибунала, никада ниједан услов мени није био постављен. Нити сам било шта потписивао, нити је било ко из Трибунала са мном о томе разговарао. Једноставно је мени саопштено да треба да се пакујем и да идем. Да сам ја одбио да се пакујем, они би ми све те ствари побацали. Морао сам да спакујем бар оно што је било највредније. А сад сам чуо од једног свог пријатеља из Хашког трибунала који ми се јавио да су дошли затворски стражари и све оно што је остало у мојој ћелији стрпали у кутије и негде однели.
Што се тиче евентуалне одлуке Хашког трибунала да ме позову назад, ја сам вам већ саопштио на првој конференцији за штампу, да се ја сигурно добровољно нећу вратити. И шта је онда могуће? Могуће је да Томислав Николић и Александар Вучић одлуче да ме на силу испоруче. У том случају они морају да ме ухапсе и морају да воде судски поступак који минимално траје 14 дана. Ту постоје законом прописани рокови. Ја се томе радујем као могућности да ме моји главни саучесници у свим евентуалним ратним злочинима и злочинима против човечности хапсе и испоручују Хашком трибуналу. Шта би човек више од тога могао да пожели. Изволите, имате ли још питања? Има ли још неко?
Новинар: Да ли сте због блокаде у српским медијима одлучили да отворите твитер налог?
Др Војислав Шешељ: Па твитер налог ми је отворио, да вам искрено признам, мој син Александар. А ја за ових 12 година заправо нисам сасвим ни знао шта значе те друштвене мреже, шта је Јутјуб, шта је Твитер, шта је Гугл, шта је Фејсбук, је ли тако? Ничега од тога није било кад сам ја кренуо за Хаг. Имали смо страначки сајт на интернету, имали смо мој лични сајт на интернету и то је било све. Често сам играо шах на компјутеру.
Новинар: Имате јако велики број пратилаца, у сваком случају имали сте преко твита преко 2500 људи који су вас пратили.
Др Војислав Шешељ: Близу смо 3000, ја мислим, али добро, ја сам активан на том сајту. Сваког дана смислим по једну лепу реченицу да привучем људе који прате мој сајт и нове, који тек постају пратиоци, а највише пажње је привукла моја изјава у којој сам цитирао Јована Дучића. Како рече Јован Дучић: „Хрвати су најхрабрији народ на свету, али не по томе што се никога не боје, него по томе што се ничега не стиде”. Имала је одјека та реченица и у Хрватској. Једна њихова телевизија синоћ ме је звала и директно сам се укључио у програм, негде око 25 минута је било, где сам се из петних жила залагао да се Иво Јосиповић поново изабере за председника републике и где сам хвалио до изнемоглости Весну Пусић, министра иностраних послова Хрватске. Имате ли још питања? Па пазите, то је све трагикомично. Колико је глупих људи у међувремену испливало на политичку површину, то је невероватно. Ја имам утисак да су раније политичари били много интелигентнији. Имате ли још питања? Хвала вам што сте се одазвали.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР