Др Војислав Шешељ: Даме и господо, руководство Српске радикалне странке спрема сакупљање потписа, да би се поднела иницијатива за разрешење дужности Томислава Николића, председника Републике. Члан 118. Устава Републике Србије предвиђа да се председник Републике разрешава због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика. Ми, нажалост, не располажемо посланицима у Народној скупштини и морамо да кренемо заобилазним путем. Чланом 107 Устава прописује се право предлагања закона, других прописа и општих аката, да то право имају: сваки народни посланик, влада, скупштина аутономне покрајине, или најмање 30.000 бирача. Ми смо одлучили да сакупимо потписе 30.000 бирача, можда и више, да то упутимо свим посланичким групама у Народној скупштини и да затражимо подршку да се покрене та иницијатива. Ту нашу иницијативу за смену образлажемо са три кључна агрумента, из којих се види да је Томислав Николић заиста прекршио Устав Републике Србије.
Прво, нелегално је стекао факултетску диплому а да ниједан испит није положио. То је криминални акт, то је корупција, а сваки криминални акт је противуставан, сваки криминални акт. Дакле, већ овај доказ за кршење Устава је довољан. Друго, своју функцију Томислав Николић је претворио у функцију портпарола Фондације Драгице Николић. Он то никако није смео да уради. Ми смо га видели у уторак у телевизијској емисији, како се инати са другим државним органима који имају надлежност, између осталог, да помажу грађанима у случају елементарних непогода, итд. Ти државни органи су заказали и они заслужују оштру критику, то је сигурно. Међутим, не може он као председник Републике да каже да је Фондација Драгице Николић боља или успешнија у спровођењу тих послова од државних органа. Он, дакле, једну приватну фондацију ставља испред државних органа. Уместо да, као председник републике, апелује да сви они који имају новца, све фирме, сва јавна предузећа, донатори из иностранства, сву помоћ упућују надлежним државним органима и фондовима, он као портпарол ове фондације користи своју функцију да би прибавио што више донатора за Фондацију Драгице Николић, а нико жив још не зна ко је давао та огромна финансијска средства, ни како су средства коришћена.
Ако ви саберете вредност тих неколико кућа које су подигнуте, и чије је подизање бесомучно рекламирано преко телевизије, са укупним износом новца, кажу око осам милиона евра да је стигло на рачун те фондације, онда ћете видети да је веома мали део тога искоришћен заиста да се помогне грађанима Републике Србије који су најугроженији. Јавност има право да сазна комплетно пословање фондације, све изворе финансирања и сваку намену за коју је новац трошен.
Томислав Николић је Устав прекршио и тиме што је омогућио да се просторије фондације сместе у Председништво Србије. Ниједна приватна фондација не може бити смештена у Председништву Републике Србије. По неком закону о председнику Републике, који је донесен кад ја овде нисам био, његова супруга, као супруга председника Републике, има право на једну канцеларију, али нема право своју приватну фондацију да тамо смешта. Јер, да се бави приватним хотелијерством, онда би део Председништва Србије претворила у хотел, или у ресторан, или у било шта друго. Дакле, ништа што је приватно не може бити смештено у згради Председништва Републике.
Ми ћемо ове потписе сакупити. Свесни смо тога да не можемо сами ништа, али се надамо да ћемо бар да анимирамо довољно народних посланика да се поведе расправа у Народној скупштини. Јавност има право на то, ако и не будемо имали довољно снаге да он заиста буде смењен са функције, бар ћемо имати могућности да се о томе јавно говори и да се његови поступци жигошу.
Друго, даме и господо, некадашњи председник Републике Српске Крајине, сада хашки заточеник савести, Горан Хаџић, је веома тешко болестан. Његово стање је критично. Горан Хаџић је оболео од астроцитома, а то је тежак облик тумора мозга. И епилептичне нападе које је имао, за које смо се ми уздржавали да изађемо у јавност са таквом дијагнозом, проузрокује управо овај тумор мозга. Дакле, врло је тешко болестан. Прогнозе ту никако нису добре. Ми сматрамо да би државни органи требало у овом случају да покажу своју хуманост и своју солидарност да се учини све да се помогне Горану Хаџићу. Он заиста није способан више за наставак суђења. Још увек се креће, још увек је активан, али све је у његовом случају неизвесно. Ми ћемо вас и убудуће обавештавати какво је стање Хаyићевог здравља, како дођемо до које информације. Чекали смо да сазнамо праву дијагнозу. Та је дијагноза сада потврђена, нема више никакве сумње у њу, и јавност и треба да зна за тако нешто.
Ми настављамо нашу борбу против организованог криминала. Обећали смо вам да ћемо вам на свакој конференцији за штампу донети приличан број свежих информација о разним појединачним аферама. Данас бисмо највише пажње посветили информацији о приватизацији Железаре Смедерево. Ви се добро сећате да је прва приватизација те железаре извршена 2003. године и била је крајње штетна по Србију. Сећате се вероватно да је бивши премијер Ђинђић правио споразум са Немцима, да Немци као главни повериоци буду купци Железаре. Железара је тада дуговала око милијарду и седамсто милиона долара. Највећи део тог дуга се односио на потраживања Немаца. Немци су били спремни да се то уради, међутим Американци су вршили притисак на Владу Републике Србије и Железара је након тога продата Американцима за 23 милиона долара, а цели дуг је на своја плећа навалила Република Србија неозбиљношћу републичке владе у којој су главнину чиниле демократе.
Ти амерички купци су имали троструки задатак. Прво су контролисали на тај начин провођење досовске издајничке политике уништавања војне технике, опреме и наоружања, под плаштом успостављања регионалне равнотеже. Највећу зараду Железара је под америчким власништвом остваривала претапањем оружја у челик. То је и највиши проценат остваривања профита: претопите само и одмах продајете. Без мука са прибављањем сировина, без топљења сировина и тако даље. Дакле, старо гвожђе, односно стари челик је у овом случају био најефектнији.
Даље, они су на тај начин контролисали и регионално тржиште црне и обојене металургије, а на рачун грађана Републике Србије су остварили огроман екстрапрофит, максималан. Затим, они су били највећи српски извозник, извозећи заправо оно што су уништавали, извозећи челик који је раније био уграђен у оружје. То је био алиби за веома добар посао, а тадашњи амерички купац имао је јаку логистичку подршку тадашњег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, који је надзирао све поступке и наметао решења. Американци су на тај начин сузбили немачки утицај, потиснули Немачку са српског тржишта, иако је Немачка била веома заинтересована за откуп Железаре, како би пребијала своја потраживања, а у том случају би Србија имала велику корист. Довољно је половину тих потраживања да пребије кроз враћање немачког дуга, па би то већ значило много. Овако, 23 милиона долара је заиста багателна цена, а многи су у своје џепове, тадашњи челници досманлијског режима, узели велики новац. Кад је пре неких две године амерички власник US Steel исцрпео све ресурсе рециклаже гвожђа и челика, имам информације да су и друге метале откупљивали, не само у Србији, него у целом региону – када су војни ресурси били исцрпљени, када је уништено све оно што је планирано да се уништи, девастирана су српска фабричка постројења која су ишла у криминалне приватизације и све је тако продавано у старо гвожђе. Многе фабрике су демонтиране и железницом упућиване у Смедерево на претапање њихових машина. Све је претворено у секундарне сировине, а секундарне сировине су најјефтиније на тржишту и неупоредиво јефтиније је сакупљати секундарне сировине него увозити сировину за производњу гвожђа и челика. Тада су Американци одлучили да поклоне, наводно поклоне Железару Србији, продајући је за један долар, али је држава Србија преузела 260 милиона долара дуга који су Американци у међувремену направили.
Купили су Железару за 23 милиона, остварили дугове од 260 милиона. Новац су изнели ван земље и оставили Србију да враћа те дугове. Пословали су са профитом, са екстрапрофитом, а оставили нам дугове. То је, дакле, та криминална афера која се уопште у Србији не разрешава. Сада је влада кренула новом странпутицом. Тако је преузела и субвенционисање целог система функционисања Железаре, производње, исплаћивања плата радника на терет пореских обвезника. Сад највиши државни званичници потврђују да је износ месечних субвенција осам и по милиона евра, али непрекидно народу обећавају, трагају за новим партнером како би се Железара ставила у промет па бар сама себе издржавала. Појавили су се заинтересовани италијански партнери у сарадњи са кинеским. Ми имамо комплетну документацију која се на то односи, па ћемо бити у прилици да ускоро јавности понудимо и цели елаборат о ономе што се дешавало. Италијани су и почетком ове године упутили писмо о намерама. То је предато тадашњем министру Радуловићу. Недељу дана после тога он је смењен и избачен из владе. Италијански понуђач и његов кинески партнер су иначе веома присутни на светском тржишту црне и обојене металургије, а били су вољни да финансирају производњу на месечном нивоу око преко 60.000 тона, што би на годишњем нивоу било 700.000 тона финалних производа. То би, дакле, у потпуности омогућило елиминисање сваке државне субвенције раду Железаре.
Међутим, шта се даље дешава. Та могућност је неким закулисним радњама одбачена, јер су Италијани и Кинези тражили да им се фабрика, односно Железара да у закуп на одређени број година, са могућношћу да се тај закуп у случају успешног пословања и даље продужава. Челници владе су образложили своје одбијање тврдњом да њима није интерес да се рентира, дакле да добијају закупнину, да држава добије закупнину на одређени број година, него да желе у потпуности да је продају. И онда су се опет у све умешали Американци. Ону прљаву улогу коју је некада играо Вилијам Монтгомери, сада игра актуелни амбасадор Кирби. Опет је пронађена фирма која жели да на брзину опљачка Србију. Она настоји да уђе у власништво и наилази на прихватање од стране премијера, који тврди да би чак за Владу Србије било добро да се дотира тај купац, само да настави производњу.
Та се теорија промета капитала, роба и услуга у свету у научним круговима уопште не познаје. То је нешто зашто би Александар Вучић комотно могао да добије Нобелову награду за економију.
Есмарк група је већ провела кампању у којој говори да има веома озбиљне намере, да планира да у Железару уложи 28 милиона евра, што није уопште нека озбиљна сума у односу на оно што Влада Републике Србије издвоји за годишње субвенције.
Дакле, спрема се једна нова подвала. Ту ће Американци да уђу, они ће направити нове дугове, одржаваће привид производње, даваће врло слабе плате радницима, а кад преузму комплетну државну дотацију, од неких 50 милиона долара (дакле, они улажу 28, а извлаче 50 милиона), они планирају да прогласе банкрот, да га образложе кризом у Украјини, недостатком сировина, немогућношћу набавке сировина из окружења, скупим транспортом. Постојећу опрему у Железари планирају да продају као старо гвожђе, као секундарну сировину и тиме се заправо планира уништење комплетне српске производње челика. Ми смо одлучили да о овоме алармирамо јавност, сматрајући да је то веома важно за целу Србију. Директна и индиректна штета неће изности мање од 240 милиона евра ако се крене у ову трансакцију са Есмарком. Ако се још том наводном купцу од Владе Србије преда поклон од 208 милиона евра, грађани Србије ће претрпети укупну штету од 450 милиона евра поред све оне штете коју су раније претрпели тим огромним дуговима.
Ово је ствар о којој се не сме ћутати. Ми ћемо сад видети колико је јавност спремна да на то обрати пажњу, колико су спремни српски медији, али колико год буде притисака од стране режима да се сузбије расправа о овом питању, ми нећемо попуштати. Светска економска пракса тешко да је овако нешто до сада доживела. Јавни позив је расписан 15. августа за достављање понуда о заинтересованости, са роком од тридесет дана, па потом, по истеку тог рока, нови јавни позив са роком од нових тридесет дана и у току овог јавног позива изађе амерички амбасадор и каже за дневник државне телевизије да су Американци дали најбољу понуду. На тендеру који није био ни расписан и који треба да траје до краја прве недеље јануара месеца наредне године. То је невероватно, дилетантско понашање и америчког дипломате и његових сарадника у Београду, потпуно гажење државног угледа Србије, прописане законске процедуре, што је показатељ да је реч о голој уцени.
Улог је ту огроман и то представља тренутно најслабију тачку режима, коју ћемо ми доследно нападати, разваљивати, нећемо им дати мира. Ми ћемо настојати за сваку конференцију за штампу да вам припремимо сличне ствари, надајући се да су наши медији довољно способни да се изборе са овом наметнутом цензуром и самоцензуром каква није у Србији постојала у протеклих 25 година.
Затим, ми настојимо да јавно жигошемо беспомоћност и незаинтересованост режима, на пример, за садашње муке становника Мајданпека, Бора и још неких места који данима немају струје, немају воде, немају грејања. И знате шта се још десило? Дошла је инспекција из Бора и кажњава приватнике у Мајданпеку што не издају фискалне рачуне а нема струје, па не могу да откуцају те рачуне. Чак се и такве ствари дешавају. Није то толико смешно, колико је трагикомично. Невероватно! Не зна човек да ли би се пре смејао или плакао због такве ситуације. Али ми ћемо се овог пута појединачно бавити највише Ивицом Дачићем.
Ивица Дачић је, ви знате добро, умешан у многе криминалне афере и једна од тих афера је везана за његову сарадњу са познатим бизнисменом Милетом Брезанчићем. Један од полицијских службеника који је одређен за послове физичког обезбеђења Брезанчића дао је и службену изјаву у полицијској станици Борча, у којој је описао неке криминалне радње. Брезанчић је власник фирме „МБ Гас оил“, седиште је у Београду, у Немањиној улици. Та фирма има око педесет бензинских пумпи на којима се продају нафта, бензин и гас. Почетком 2009. године, крајем јануара или почетком фебруара, најближем сараднику Ивице Дачића, иначе у то време саветнику у Влади Републике Србије Ивици Тончеву, у присуству полицијских службеника из управе за обезбеђивање паркинг простора у улици Хиландарској у Београду, на руке је тај Брезанчић предао 130.000 евра. На конто овог мита Брезанчић је захтевао да се на радно место начелника полицијске станице Палилула постави извесни Горан Мијаиловић, кога је Тончев са Ивицом Дачићем, тада министром унутрашњих послова, и поставио. За наведени износ евра по тражењу Брезанчића, а по одлуци Ивице Дачића, постављена су још и два директора, један у неком сектору у НИС-у а други на Железници. Та лица постављена на одговорне дужности су били заштитници Брезанчића и они су му омогућили да на криминалан начин стиче капитал преко своје фирме, повезујући је са НИС-ом при трговини нафте и нафтних деривата и гаса. Да би несметано обављао превоз и транспорт гаса и нафте и нафтних деривата широм Србије, омогућавао му је постављени директор у сектору Железнице за транспорт да то чини. Брезанчић је уз помоћ постављеног директора у НИС-у на криминалан начин преузео више од 20 бензинских пумпи, које су иначе власништво НИС-а. Све се то може проверити у НИС-У. Поред тог износа мита датог у еврима, Брезанчић је дао и путничко возило марке ауди 8 Ивици Тончеву. Возило је регистровано под бројем БГ-969, а задње цифре још нисмо утврдили. Дакле, почетне три цифре су 969. Поменуто возило Тончев је редовно користио и долазио је на паркинг Владе Републике Србије.
Крајем јануара, сад једна посластица, пошто сам вас растужио са овим заиста тешким и озбиљним информацијама, ево и једна посластица, да се мало насмејете. Крајем јануара и почетком фебруара 2010. године, приликом службеног пута Ивице Дачића, као министра унутрашњих послова и првог потпредседника Владе у Украјину, у оквиру званичне делегације налазили су се, погодите... Ивица Тончев, саветник Дачића у влади, ’ајде, Миле Брезанчић и његова супруга, хајде и то некако да поднесемо, али и четири девојке из плесне школе „Флај“, која је власништво супруге Милета Брезанчића. Званична делегација у Украјини. Те девојке су заиста биле чланови званичне делегације. и тамо су ваљда вођене као забављачице. Како је та делегација одсела у хотелу, тамо је организовала и забаве. Том приликом Ивица Тончев је захтевао да му једна од тих девојака, по имену Мина, игра у хотелској соби и да буде у току ноћи сама у соби, што се и догодило. После проведеног времена од око два сата, девојка Мина је истрчала уплакана и сва поцепана у горњем делу одеће из његове собе. И тада је рекла, плачући, да је силована од манијака Тончева. То је рекла у присуству полицијског службеника Бојчића, који је такође био у званичној делегацији на захтев Ивице Дачића, као и у присуству Брезанчића и његове супруге и осталих девојака из делегације. Овај случај нити је негде пријављен у Украјини, нити у Србији. То је заташкано. Због наведеног инцидента, Ана, супруга Милета Брезанчића, изнервирана инцидентом и у шоку, направила је вербални инцидент и рекла да они нису дошли у Украјину да се тиме баве. Брезанчић је тада купио, као члан делегације, брод у Украјини, у вредности од два и по милиона евра. Тај брод је допловио у Србију и сада се налази на реци Дунав у Београду. Брод Брезанчић користи за шверцовање гаса, али по неким подацима и дроге, која једним делом завршава у Падинској Скели, а већи део код криминалца Шакала, криминалца под називом Шакал, на Дорћолу, где он има штек. Тако се каже скровиште у криминалним круговима – штек. Докази о овим догађајима постоје у Влади Републике Србије, а увидом у пасоше наведених особа може се и утврдити да су заиста у то време били у делегацији која је ишла за Украјину.
Иначе, када је Ивица Дачић 2008. године постао министар унутрашњих послова, као кадар Социјалистичке партије (ми на овај начин подржавамо кандидатуру Ивице Дачића за поновног председника Социјалистичке партије на скупштини коју ускоро држе), довео је специјалног саветника, извесног Премовића, у Министарство унутрашњих послова. Поменути Премовић је узео мито од 60.000 евра од Милета Брезанчића да би се на место командира Полицијске станице Младеновац поставио извесни Шћекић, што је Дачић са Премовићем и завршио у циљу да се Брезанчић заштити и да му се омогући несметано бављење шверцом и криминалном трговином на бензинској пумпи „МБ Гас“ на територији општине Младеновац и другим местима. По казивању полицијског службеника по презимену Бојичић из Полицијске станице Борча (одмах можете проверити да ли тај службеник ради у Борчи или је можда већ суспендован), он је бацио три мобилна телефона у Дунав са Панчевачког моста, које су користили Ивица Дачић, Ивица Тончев и Премовић, саветник Дачића. Наведене телефоне позивних бројева 061 користили су за комуникацију са Дарком Шарићем. И тај Миле Брезанчић је у честој комуникацији са Мирјаном Станишић, чији је мобилни телефон, који још увек користи или је донедавно користила 069 132-563, а та Марија је сестра од тетке Дарка Шарића. Она је пријављена у Улици Игора Васиљева број 2 у Винчи.
Фирма „Џип-комерц“, која се налази на Панчевачком мосту недалеко од Крњаче и чији је власник извесни Дејан, с којим такође послује Миле Брезанчић. У више наврата припадник полицијске службе, Бојчић, као поверљиви човек Ивице Дачића и Брезанчић Милета, преносио је новац од Милета Брезанчића у „Џип-комерц“ и давао власнику Дејану. Постоје коментари у полицијским круговима да је Ивица Дачић сувласник наведене фирме, што све ове чињенице у извесној мери и потврђују. Иначе, у односу на ону познату аферу „Коферче“, које се сећате, у коју је умешан Ивица Дачић, актуелни директор полиције Вељовић поседује документ – транскрипт пресретнутих разговора Дејана Михајлова и Дачића и из њега се види да је избачен део који се односи на Ивицу Дачића да би он био заштићен. То су, дакле, најсвежији подаци које смо добили преко радикалске информативне службе, популарно познате у јавности као Лауфер, а ја сам вам већ објаснио да Лауфер никада није био само један човек, него читава мрежа људи који са нама сарађују из чисто патриотских разлога. Ми никакве могућности немамо да било шта коме платимо. Они то раде из патриотских разлога, уверени да ћемо ми с тим наступити у јавности и да нас ништа у томе не може спречити. Биће тога још, даме и господо. Та мрежа се тек обнавља. Ја не могу са свима њима да одмах успоставим контакте. Неки контакти се успостављају преко посредника. Ми ћемо све учинити да та мрежа не буде проваљена у полицији.
Изволите, жао ми је што сам вас овако дуго задржао. Мислим да су вам ове информације ипак биле интересантне. Изволите сада ви, ако имате неко питање. Изволите.
Новинар: Ја морам да вас питам у вези са Хашким трибуналом. Јасан је Ваш став, неколико пута сте га поновили. Нисмо Вас чули, бар не у камеру, од када је Тужилаштво тражило да се поново вратите у Хаг, ако то буде нешто званично, Ваш став је и даље исти или се нешто променило?
Др Војислав Шешељ: Па знате шта, нажалост, РТС је за мене блокиран. Не могу ни у једној емисији да учествујем, да гостујем, зато нисте могли тамо ни да ме видите ни да ме чујете. Али ја непрекидно јавно изазивам Александра Вучића на директни телевизијски дуел на некој од телевизија са националном фреквенцијом по његовом избору, па да тамо расправимо најспорније политичке теме и дилеме. Он упорно то избегава. Позив је отворен. Скоро свакодневно га понављам преко ових друштвених мрежа. Што се тиче одласка у Хаг ништа се није променило. Ја добровољно не идем. Ако ме ухапсе и проведу судску процедуру, онда ће ме носити на рукама на аеродром и утоварити у авион. Могу у том случају да узму и теретни авион.
Новинар: Хвала.
Др Војислав Шешељ: Изволите. Ви сте, госпођице, чини ми се, хтели али сте одустали. Нисте ваљда одустали? Е сад сте ме разочарали.
Новинар: Исто питање.
Др Војислав Шешељ: А, исто питање. Добро. Имате ли још питања? Хвала што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР