Саша Сантовац:У овим турбулентним транзиционим временима Зрењанин се нашао у незавидној ситуацији, и захваљујући експертизи угледних демократских првобораца, од некадашњег привредног гиганта постао је место где царују беда и незапосленост. Наравно, такво стање ствари одразило се и на саму културу у граду тако да је уз изостанак финансијске основе постало веома тешко издигнути културу на један виши ниво, и у свест људи усадити заборављене вредности.
2010. године покренута је иницијатива да се град Зрењанин кандидује за Европску престоницу културе 2020. Године. То је, свакако, нешто што би у нормалним условима допринело афирмисању Зрењанина као града са дугом културном традицијом, али да би се један такав пројекат реализовао неопходно је обезбедити одређене предуслове који неће бити утемељени на илузорном приказу стања у оквиру Зрењанинске културе.
Питање које мора да се постави је да ли ми, као град, уопште имамо морално право да се кандидујемо у тренуцима када су од културе остале углавном сабласно празне установе које грађани ни не посећују из разлога што „ културна господа“из Демократске странке и Лиге социјалдемократа Војводине нису у стању да им обезбеде ни основне егзистенцијалне услове, а камоли нешто више од тога. Целокупна идеја потекла је 2005. године од Зрењанинског покрета Нови оптимизам на чијем се челу налази Бранислав Гута Грубачки, иначе власник Позоришног клуба Зелено звоно. У томе је добио свесрдну подршку свијих ментора, а након што је скупштина грдада Зрењанина усвојила одлуку о кандидатури формирана је радна група за њену припрему. Али, чим се наишло на препреке условљене неадекватном анализом оправданости пројекта, чак је и сам идејни творац изгубио заинтересованост. Након почетног ентузијазма стало се са радом, јер су поједини чланови радне групе уочили да не постоје адекватни услови за реализацију пројекта, схвативши да идеја, нажалост, нема будућност. Тако да у 2011. години није предузет практично ни један смислен корак ка промовисању кандидатуре.
Званичне оставке у радној групи за припрему кандидатуре дала су само два њена члана (програмски директор Културног центра Зрењанина Владимир Ђурић, и историчар уметности Бојан Којчић). Али, мора се имати у виду чињеница да званичне састанке у оквиру радне групе одавно не долази већина чланова. Већ након првих пар састанака престали су да долазе директор Градске библиотеке Владимир Васиљев и директорка Културног центра Анкица Достанић, а већ дуго времена на састанцима нису присутни ни председник покрета Нови оптимизам Бранислав Гута Грубачки, ни оперативна директорка Народног позоришта Ивана Кукољ Соларов, ни архитекта Весна Ђорђевић. Књига је тиме практично спала на двоје људи, а то су директор Народног музеја Божидар Воргић и председница комисије, одборница Скупштине града Зрењанина Биљана Стајић. Радна група у ствари најбоље рефлектује безидејност која се одсликава кроз непостојање дугорочног развојног плана за културу.
Своју неспособност и недостатак визионарства чланови радне групе покушали су да оправдају кандидатуром Београда, али треба да будемо свесни чињенице да је за иоле озбиљни кандидатуру потребно најмање 6 милиона евра, што је веома тешко издвојити. Град Зрењанин је путем радне групе морао да обезбеди логистику у виду квалитетних људских ресурса, али чланови радне групе су услед сујете нпр.одбили помоћ од Линца који је био престоница Европске културе 2009. године, а чији је пројекат оцењен као јако успешан, имајући у виду промашаје који су касније уследили. Промашаје, попут Печуја који је сматран једном од највећих катастрофа у историји престоница културе.
Евидентно је да су Демократска странка и Лига социјалдемократа Војводине узели превише велики залогај у уста, а у целој ситуацији највише се обрукао председник скупштине града Зрењанина и перјаница Лиге Александар Мартон који је у свакој прилици истицао, првенствено зарад личне промоције, да је Зрењанин културна индустријска метропола средње Европе. И, како је кандидатура најбоља прилика да се привуку инвеститори из земаља Европске уније, а практично ништа није урадио како би се обезбедили адекватни услови за реализацију једног таквог озбиљног пројекта.
Истина је да се кренуло са неким акцијама, али само да би јавности замазале очи. Формиран је одбор за културу при Градској кући, чији је задатак био да начини нацрт културе политике града у наредном периоду, али је све остало мртво слово на папиру. Одржана је и манифестација Маркет културе која је према речима Александра Мартона требала да прерасте у традиционалну манифестацију, али и ту се пало на испиту.
Након свега што се издешавало, сасвим оправдано мора да се постави питање да ли су људи који се налазе на власти у Зрењанину спремни и способни да учине нешто за сопствени град, или и даље народу желе да замазују очи „филованим“ пројектима, скрећући им тиме пажњу од безнађа, у коме смо се затекли захваљујући неоспоривом умећу демократа и лигаша да из нечега створе ништа.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР