Уништавање Института „Винча“

Филип Вукајловић: Даме и господо, моје име је Филип Вукајловић, члан сам Одборничког клуба Српске радикалне странке у Скупштини града, иначе научни саветник Института за нуклеарне науке у Винчи. Данашња конференција за штампу је, пре свега, еколошко-научна акција, не политичка, ја мислим да имам да вам кажем доста тога интересантног. О чему се ради? Ових дана се убрзано ради на растурању Института за нуклеарне науке у Винчи, најстаријег, највећег, најуспешнијег српског научног института. Има ли система у овом лудилу уништавања свега постојећег и свега што ваља, ко то ради, зашто, предмет је ове наше данашње конференције за штампу, и какве то везе има са екологијом, видећете. Ја ћу нешто изложити, очекујем и ваша питања.

Овде на конференцији за штампу, 21. марта ове године, обавестили смо јавност о томе да је Институт Винча био принуђиван да узима кредит од 25 милиона долара за наводно обављање декомисије, изношење истрошеног нуклеарног горива. После протека два и по месеца времена, сада се прешло на много бруталнију и гору варијанту, где се Институт Винча цепа силом, одузимају се и отимају најбољи делови, материјално највреднији, узима се земља, узимају се објекти, узима се опрема. Ко то ради? То ради Ђелић, кога добро знате по претходним успесима у разграђивању којечега, и раде неки провинцијски научници, бивши министар за науку, чије је име Драган Домазет, и неки Весковић, који је такође један од провинцијских научника, без научног имена и без ауторитета, који, ако успе ову Винчу да растури, вероватно ће постати ректор Универзитета у Новом Саду, кандидат је за ректора.

Њима помаже, у Институту у Винчи, одређена екипа људи која је позната по томе што је учествовала у претходној двадесетгодишњој изградњи циклотрона који никада није изграђен и који је потрошио око 40 милиона долара.

Значи, ја господо немам илузије, народни представници, народ своје државне дужноснике бира да управљају државом и државном имовином у коју спада, у овом тренутку, Институт Винча, мада не потпуно. Институт Винча је део Универзитета у Београду, па ово што раде, видећете, не могу да раде ни по Уставу, али не обазиру се много незналице и силеџије на закон. Не би они да се држе закона као пијан плота, они раде. Врло велики проблем у свему томе представља и руководство Института својом поданичком политиком и сервилном политиком. Чак им је нудило и давало одређене делове Института без консултовања научних и стручних тела у Институту, али ови који почињу да отимају нису задовољни малим, па се сада, изгледа, и директор ускопистио па неће да им да ништа, хоће и он да ступи у борбу са министарством које је веома, мислим ово министарство какво је сада, стварно је веома јадно и никакво.

Не спорим ја да државном имовином држава може да управља, ја само хоћу да вас обавестим да они овим наносе огромну штету држави, раде против интереса српске науке, упуштају се у авантуру која ће имати несагледиво лоше еколошке последице. Господо, они планирају да непотребно разграђују стари нуклеарни реактор који је по многим својим параметрима уникатан у свету. Постоји још у Кини, у Кореји, то је тешководни реактор, који може да се конзервира, може да стоји још 40-50 година, да се не дају толике паре. Значи, да се проблеми који постоје са радиоактивним отпадом који се у овом тренутку налази у два хангара у Винчи, а који је додатно проширен трећим хангаром, уместо да се гради стално одлагалиште нуклеарног отпада, како је било по закону још из 2000. године, они планирају да растурањем Института склоне независну и непристрасну контролу у виду научника и нормалних људи који су у Институту радили. Да склоне њих од тога, да просто поставе службену тајну на све што се ради и да то све под водом ураде тако да нико, уз мук јавности они то ураде и направе, пазите, то се ради још километар ваздушне линије од највеће школе у Србији.

Винча је у Београду, значи, Винча није више негде неко село, то је део града који је на три километра од Миријева, на километар и по ваздушне линије од Калуђерице, које је највеће дивље насеље у Београду, која има осамдесетак хиљада људи. Све се то ради, по мом мишљењу, из различитих разлога. Постоје ту одређени материјални интереси, неспорно, али материјални интереси, за шта су везани? У ово ново предузеће треба да уђе, поред великог дела Института за нуклеарне науке Винча, још једном, највећег, најстаријег, у овом тренутку најуспешнијег у науци, треба да уђе Институт за нуклеарне и минералне сировине који има простор у улици Франша Депереа, значи веома атрактиван простор чија се вредност цени на преко десетак милиона евра. Врло је лако замислити следећи корак, где ће они људе из Института за нуклеарне сировине пребацити, а тај простор узети и разбуцати. Тиме тај део узимају од града, на пример, Република узима од града, али то су ситни детаљи са којима вас не бих оптерећивао, очекујем просто и ваша питања. Још једном само укратко, новоформирано јавно предузеће се зове “НОС”, или нос, мене то асоцира на непријатан мирис, “Нуклеарни објекти Србије”. Наводно се формира за безбедно складиштење нуклеарног отпада у кругу Института Винча, наводно је други циљ да се изврши ова сулуда декомисија и плати 80 милиона америчких долара, можда и више, које овај народ нема.

Још једну ствар да вам кажем, пошто прошли пут многи од вас и нису били, већина чак, можда и сви, нису били на конференцији за штампу. Значи, како је почело решавање проблема истрошеног нуклеарног горива у Винчи? Реактор је трошио неко гориво док је радио, то гориво у себи, што је најинтересантније, оно није безвредно, има чак велику вредност, оно у себи има плутонијума из којег могу да се извуку две атомске бомбе, из тог које сада лежи у базену поред реактора. Поред тога, Србија је имала отприлике свеже нуклеарно гориво обогаћено уникатно, купљено још крајем седамдесетих година. То нуклеарно гориво је дато у Русију без икакве надокнаде, за обећање од пет милиона долара. А то гориво вреди, мада оно апсолутно нема никакву процењиву вредност, али по мојим проценама и проценама неких стручних људи који су стручнији и од мене, минимум 100 милиона долара. Значи, да сте задржали то гориво, то гориво су Американци хтели да се избаци што пре из Србије, од њега се лако могла, уз мало напора и мало знања, направите нека бомба, прљава бомба. То је било под контролом, стално су долазили инспектори агенције из Беча, контролисали све то. Никаква потреба није била да то богатство које је Србија имала даје. Ако се већ давала, онда је могло да се услови да решимо све нуклеарне и научне проблеме које имамо у Србији тако што ћемо прво њих да решимо а онда да дамо то гориво. То је урадио мудри Домазет. Овај човек из Ниша, који отприлике мало о чему зна, ја сам са њим био и тада, и тада је било проблема и тада је било свађе, и тада су растурали Винчу, али смо се ми изборили.

Још нешто хоћу да вам кажем. Ја у Институту радим 40 година, закључио сам, ви сте млади људи, обично људи мисле да је бављење науком пријатан посао, да не захтева много. Као и сваки посао, ако хоћете да се бавите добро, онда је то јако озбиљан и тежак посао, захтева целог човека, и тако даље. Хоћу да вам кажем нешто, неко своје четрдесетогодишње искуство, у Србији је опасно бавити се науком. Ја се често враћам касно са посла, пошто касно и долазим, већ сам професор, и некако када силазим низ степенице своје лабораторије, ја се сећам људи који су ту били. То су били некада све најбољи ђаци, најбољи студенти, људи који су ушли у науку пуна срца, нико се није наживео. Мало је оних које памтим да су живели до 70 и преко 70 година. Стављају вас на светско тржиште да се борите, да тамо продукујете радове, да штампате на светском тржишту, радите овде. Моја група, три човека, што можете проверити, једна од најбољих група у Србији за атомску физику материјала и физику електронске и магнетне структуре. Радимо у најмодернијим областима у овом тренутку у свету, нас тројица смо за првих четири и по месеца добили 48.000 материјалних трошкова.

С друге стране, има људи који су у управљачкој структури, који су у добрим односима са Министарством, који имају преко 200.000, мој директор има преко 200.000 плату, он се не меша у свој посао. Винча је већ више од 60 година један од стубова науке и високошколског образовања у Србији. Овај институт је поставио темеље и давао кадрове и Београдском универзитету и поставио темеље Универзитету у Новом Саду, у Нишу, у Приштини. Многи институти, укључујући Михајла Пупина, Центар за генетско инжењерство, су такође добијали кадрове од нас. Развиле су се нове дисциплине, као што су нуклеарна физика, физика чврстог стања, теоријска физика, молекуларна биологија, радијациона хемија, нуклеарна дозиметрија. Данас Винча представља једну научну установу која публикује највећи број публикација у међународним часописима. Нисмо ми економисти да овде нешто публикујемо у овим нашим часописима, ми публикујемо на светском тржишту. Ако се све ово има у виду, онда насилно растурање оваквог института је субверзивни акт против Републике Србије, против њених интереса, чиме се потире рад генерација истраживања који је уложен у овај институт.

Замислите, поред тога мене нико не пита, нас научнике нико не пита, поготово стручне људе, да ли могу, зашто, како да то најбоље ураде. Није консултован нико из нуклеарне физике, нико из нуклеарних технологија ко је квалификован за то. Они то раде упркос томе што је Винча је, по Одлуци Сената Универзитета од 23. маја 2007. године, члан Универзитета у Београду. А по Уставу, и то члан 72, принуђен сам и чланове да вам вадим и набрајам, каже: “Јемчи се аутономија Универзитета и високошколских установа”; став 2, посебно вам скрећем пажњу: “Универзитети и високошколске научне установе самостално одлучују о свом уређењу и раду у складу са законом”. Нама долазе два провинцијска научника, Драган Домазет и Мирослав Весковић, и декретом кажу шта ће да буде Винча у следећих 30 или 50 година. Овај ће да оде у Нови Сад, да буде ректор, а други ко зна где и на ко зна коју следећу службу растурања. Толико, очекујем ваша питања. Је ли било јасно?

Новинар: Јесте ли се ви обраћали министру Ђелићу?

Филип Вукајловић: Како да не, све време се то ради под веома будном паском и контролом министра Ђелића, директор је у сталном контакту. Међутим, јуче је наш директор Јован Недељковић пошао да разговара у Министарство и њему су дали да са њим разговара бивша секретарица пројекта циклотрона, која сада нешто у вези са нуклеарном сигурношћу ради у Институт, апсолутно неквалификована. Човек је рекао да док је она у соби, на крају се и он опасуљио и рекао, док је она у соби, он неће да разговара, и на крају су ту жени истерали, тако да је разговарао. То је просто неодговорно, министар Ђелић се углавном не бави својим послом, он за то није ни квалификован, он је магистар са Харварда, он избегава да се бави научним проблемима. Помало се и плаши, с разлогом се плаши то да ради, јер стварно мало зна, тако вам је данас у Србији.

Оно што мене још поражава, ја јесам од новембра у Скупштини града, први пут у животу, ја нисам политичар нити ћу бити. Ако се промене прилике, ја се надам да ћу отићи мирно у пензију за коју годину. Оно што мене поражава, то је апсолутно одсуство или забрана да се медијима било шта пренесе, да медији било шта што је интересантно или што износи опозиција изнесу у јавност. Мени су рекли да ово што ја данас наступам овде може да направи штету, то слободно напишите. Што данас наступам, видели сте, мање-више, ништа о политици нисам хтео да говорим. Ово што говорим о министру Ђелићу, говорим као о неспособном човеку на челу Министарства за науку. Он је, знате, Министарство финансија, па Министарство за науку, не говорим ја да министар мора да зна то што ради, али мора бар да се покаже на претходним пословима, да зна да слуша савете оних који су стручни. Али то са министром Ђелићем на челу Министарства за науку мене вређа, верујте то мене вређа. Да ми тај човек одређује и кроји судбину, то да ми се поново појављује Домазет са тиме што је дао тих 100 милиона долара као главни саветник Министарства за науку. Још нешто, поставили су га, неславно су сменили два члана Управног одбора у Винчи после њиховог одбијања да гласају, два члана које делегира држава, да гласају за то узимање кредита. Сменили су професора Зековића и још једног човека, не могу да му се сетим сада имена, професора са Технолошког факултета. Уместо њих је дошли су Домазет и Радојица Пешић, бивши политичар ДХСС-а, магистар на Технолошком факултету, у Управни одбор Винча. Прва њихова одлука била је да повећају плате чланова Управног одбора, надокнаде за чланове Управног одбора. Уместо ранијих 10.000, које су људи добијали по седници, сада су одредили себи плату по 30.000 месечно. Што је апсолутно сулудо јер се састају једном у три месеца, не више. При чему, чини ми се да је плата Домазетова 50.000, одређена, сада ово нисам потпуно сигуран, али остали чланови имају најмање по 30.000.

Почео сам да причам око градске скупштине. Ја сам, на пример, поставио питање у градској скупштини, за мене фантастично интересантно, пошто у граду сва постављења иду по скраћеном поступку. Значи, не смете да дискутујете о онима који су предложени, само се једном диже рука, већина подигне руку, они се изгласају. Поставили су у Управни одбор “Београдпута” студента Марка Теодосића. Ја постављам одборничко питање три месеца да ми одговоре ко је тај човек, шта студира, колико студира, да ли је члан неке невладине организације, да ли је нечији љубавник, да ли је нечија љубавница. Не одговарају. Нико из медија није нашао за сходно да каже, да напише да сам ја поставио питање о човеку који је студент у Управном одбору и за то добија осамдесетак хиљада, “Београдпут” је рентабилно предузеће, сигурно, надокнаду. Нико није нашао за сходно да то напише. То је просто такав мук, али су одмах рекли, када сам ја одговорио човеку који је рекао, ко је ова будала, када сам га питао, тог из Градског већа, шта хоћеш соме, то су написали. То да се као вређају, пљују, држ' не дај, то је интересантна вест. Да би народу представили да тамо људи не раде.

Ми се трудимо да радимо, да скренемо пажњу стварно на оно што су проблеми у граду, у најбољој намери, колико је то опозицији дозвољено. Али овакво ћутање, на крају сви срљамо у велику, велику пропаст. Ја идем са овог света за десетак година, акобогда, не рачунам, моји хоризонти још 10 година, али шта ћете ви да радите, у каквој ћете ви држави да живите, с ким ћете ви да живите? Који је то социјални лепак који вас веже? Сетите се, ја знам колико сам имао пријатеља у своје време, а сада гледам моје ћерке, колико оне имају пријатеља за које би дале све, на које могу да се ослоне. Шта ми градимо? Неинтересантно је живети у држави где ви немате пријатеље. У Русији кажу, паре су ништа, пријатељство, братство, осећај да градите нешто важно. Осећај, оно што је Борислав Пекић рекао: “Одлазим са овога света, умирем симеонски тако сред поседа који сам унапредио и међу потомством кога се нећу постидети”. То је из његове књиге “Златно руно”.

Пошто видим да немате питања, да вам кажем још нешто на крају. Знате како су Срби ушли у Европу први пут, сви заједно? Из књиге Борислава Пекића, не измишљам ја, ово није моје. Борислав Пекић је оснивач Демократске странке. Па он у другој књизи “Златно руно” пише да су Срби у Европу ушли на свињама, због свиња. Српска монокултура су биле свиње, српски печат и Карађорђев грб је био дивљи вепар прободен стрелом, ако знате. Шта се сада дешава? Мени је сада пало на памет, садашња инверзија, и свиње су, многе свиње су погинуле да би Срби отишли у Европу и прикључили се Европи. То је била српска монокултура и читава политика је била подређена томе. А чему је сада подређена српска политика овде? Па, подређена је да читав народ може да изумре да би неколико свиња ушло у Европу. И шта ће нама уопште та Европа? Ко размишља шта ми тачно и како добијамо? Све то може да се прорачуна, господо, ја сам физичар, навикао сам да рачунам. Све има своје редове величина, најважније је да људи поставе редове величина. Када се сударе хладњача и мачка, не гледате шта се десило хладњачи, него гледате шта је остало од мачке. А овде вам врло често представљају да је много важно како је прошла хладњача, како је хладњача повређена а мачку нико не гледа. У мору сувишних информација којима вас затрпавају и којима залуђују овај народ. Толико. Нема питања. Ако нема питања, да се растајемо.

Коментари

0 КОМЕНТАРА

ТВОЈ КОМЕНТАР

ВИДЕО СНИМЦИ

ТВИТЕР

ИНСТАГРАМ