Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан.
Даме и господо, добили сте решење о проглашењу изборне листе Српске радикалне странке после компликација, које су трајале више од једног дана, а за које ми не сносимо никакву кривицу и без икаквог разлога је одлагано проглашење наше листе. Десило се да је нашем кандидату са 209. места у општини у Косјерићу издато уверење о бирачком праву и пошто је он први који је то тражио, остала им је уписана у компјутеру година 2014. Није он донео документ из 2014. године, него му је општина то издала. Када се увидела грешка, будући да је реч о грешци државног органа, онда је требало на лицу места исправити грешку, утврдити то и прогласити листу. Ми претпостављамо да су они чекали да се неко други појави са листом и потписима и да нам једноставно одреде ниже место на листи. Ви знате да је такмичење међу странкама ко ће да има које место на листи. Због тога су напредњаци и социјалисти, који су на власти у Србији, потписе скупили пре него што смо ми и добили формуларе, а тако су урадили и ови из Демократске странке, јер су на власти у Војводини и огроман број својих потписа су скупили тамо где су на власти, а не широм остатка Србије.
Да смо имали једнаке услове, ја вас уверавам да би Српска радикална странка прва обавила тај посао, јер наша организација је много боља него њихова.
Можда не бисмо о овоме данас говорили да се нешто ужасно не дешава, у фази прикупљања потписа, посебно на општинском нивоу, на локалном нивоу. Нека документа могу да овере само нотари и општинске изборне комисије не прихватају друга документа. А нотари за један потпис наплаћују између 2.000 и 2.500 динара. Ја сам јуче оверавао свој потпис овде код земунског нотара и био запрепашћен. То је био потпис да овластим некога да преда листу. Две и по хиљаде рече. Дошло ми је било да му полупам све тамо у нотарској канцеларији због тога. То је заиста неподношљиво. А све раније овере и овере судских писара ове године су 50 динара по једном потпису. Педесет динара, а нотарима треба дати 2.500 динара! И тачно се дешава оно на шта смо упозоравали још кад је донет Закон о нотарима. Мислим да јавност треба са тим да буде упозната, да се то обустави, да валидни буду сви потписи судских писара и сви потписи општинских чиновника, матичара, који се баве тим послом.
Видели сте, претпостављам, шта се данас десило у Специјалном суду за ратне злочине. Ја сам јуче послеподне добио обавештење да се ово саслушање одлаже до даљњега, јер Хашки трибунал није доставио одговор на захтев Републике Србије о одређеним процесним питањима. Шта њих брига за одговоре Хашког трибунала. У мом случају се примењују Закон о сарадњи и Европска повеља о људским правима; тако исто и у случају троје мојих блиских сарадника из Тима за помагање моје одбране. У случају Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, који је донела још Државна заједница Србије и Црне Горе, суд води поступак о испуњености услова за испоруку. Оно на чему базирам своје противљење је Европска конвенција о људским правима. По нашем Уставу, по нашем закону и по Европској конвенцији о људским правима правно је немогуће да ме испоруче некоме ко је већ брутално газио моја основна права: право на правично суђење, право да се браним сам и право на суђење у разумном року. Надам се да нема потребе да вам детаљно објашњавам шта значи свако од ових права.
То је оно што сам имао за данашњу конференцију за штампу.
Изволите, имате ли ви неко питање?
Новинар Никола Радишић, Телевизија Н1: Имате ли ви идеју који би то процесни разлози могли да буду?
Проф. др Војислав Шешељ: Не. Ми смо чули да је ова преписка Владе Србије и Трибунала, која је била строго поверљива, дата на увид јавности, али нисмо могли да нађемо на интернету где је то дато, а видели сте министре Владе Србије како се жале што је то обелодањено; јер ја сам био упознат са комплетном процедуром до јуна месеца и ја сам обавештавао јавност о свакој фази тог поступка, а онда је Влада Србије поднела захтев да све то убудуће буде поверљиво и да ја будем искључен из тога. То се зове поступак екс парте. Ови моји правници се у све то разумеју.
Кад је нешто екс парте, значи да само једна страна у поступку може бити обавештена, а то се држи у тајности од друге стране. У овом случају је држано у тајности од две стране у поступку: и од мене, као сопственог браниоца и од тужилаштва. На крају, суд је одлучио да то обелодани. Представници владе су видели да је то обелодањено, ми још нисмо успели да пронађемо. Вероватно ни ви нисте успели, ако ми нисмо.
Новинар Радославка Жигић, Радио-телевизија Војводине: Знамо да морају да постоје неки безбедносни или процедурални разлози, какви су здравствени или опасност од бекства и тако даље, да било које суђење, па и саслушање, буде затворено за јавност. Шта је, по вашем мишљењу, утицало на ову одлуку Вишег суда?
Проф. др Војислав Шешељ: У понедељак, Зоран Красић је у моје име, са мојим потписом предао захтев да тај поступак буде јаван, значи да заинтересовани грађани присуствују и да буде доступан свим новинарима. Захтевали смо и да се комплетан поступак снима камером. Уопште нисам добио одговоре на то и основни разлог мог уласка у зграду је био да ми неко одговори зашто нису реаговали. Тај шеф обезбеђења тамо, шта ли је, рекао је да нема никога у згради са ким бих могао да разговарам, а онда после, када је видео да палимо заставе Европске уније и НАТО, дотрчао је до мене и рекао – ево, на располагању вам је судија Дилпарић ако желите да разговарате. Одбио сам, наравно.
Нема никаквог разлога да ово буде тајни поступак, јер ја никада нисам био у бекству. Непрекидно изјављујем да нећу бежати, да се нећу крити и да се нећу тући са полицијом ако дође до изручења.
Имате ли још питања?
Новинар Гордана Узелац, Телевизија Пинк: Хоћете ли се појавити на том следећем саслушању, када буде заказано?
Проф. др Војислав Шешељ: Хоћу, како да не. Па, ја једва чекам да идем у судницу.
Даме и господо, да ли се икада десило да мене суд позове, а да ја не идем тамо са великим задовољством и одмах обавештавам новинаре о свему томе. Па ви не бисте знали ни да ми је ово заказано да вас ја нисам обавестио, они би и то држали у тајности. И ја верујем да је разлог одлагања то што нису успели да то одрже у тајности, што им нисам био кооперативан.
Новинар из Новинске агенције АПР: Ја бих нешто што није везано за овај процес овде. Да ли подржавате кандидатуру Дондалда Трампа за председника Америке и зашто мислите да би то било добро и да ли би то било добро за Србију?
Проф. др Војислав Шешељ: Да, и сваки пут се одушевљавам сваком његовом новом победом и до касно пратим преносе преко Си-Ен-Ена, који о томе на нашем подручју једини детаљно извештава. Ја мислим да је за Америку важно да Доналд Трамп буде изабран за председника, зато што ће он рашчистити многе ствари у Вашингтону и битно смањити, ако не и уништити утицај закулисних тајних центара моћи и те тајне светске владе коју чине припадници Трилатерале, Савета за спољну политику и Комитета сто, да ће он заправо обновити демократију у Америци, да ће заштитити интересе америчких грађана на адекватан начин, а и да ће променити глобалну међународну политику Америке.
Било би то веома важно за Србију, јер се он у неколико наврата изразио да је била велика грешка бомбардовање Србије и српског народа 1999. године, а најавио је споразумевање са Путином, изразио поштовање Путину. Путин је и одговорио на исти начин и ми сматрамо да би то била готово идеална прилика да Руси и Американци приступе у доброј вери и са добрим намерама решавању светских проблема и ти би се проблеми много ефикасније решавали и на Блиском истоку и на свим другим жариштима, а поготово проблеми са терористима, који представљају све већу опасност за човечанство. Ми смо убеђени да би се Америка под Доналдом Трампом вратила старој политици председника Вилсона, који је 1918. године у Конгресу гарантовао да ће Србија добити сигуран излазак на море. То је председник Вилсон гарантовао у Конгресу и ми подсећамо јавност на ту гаранцију, јер је председник Вилсон био заиста велики председник, није био нешто попут Клинтона, кога су пратиле сексуалне афере, а кад су хтели да га смене због перверзних, болесних сексуалних афера, он је бомбардовао Србију. То би исто урадила и ова његова, Хилари. А видите јој по очима каква је, зло велико концентрисано у једној жени, из очију јој избија. Не дај Боже целом човечанству да она победи. Да ли се слажете са мном? Видим по вашој реакцији да се слажете.
Новинар: Да ли сте добијали било какву понуду о коалиционој сарадњи са Демократском странком Србије и Сандом Рашковић-Ивић?
Проф. др Војислав Шешељ: Извините, нећу да вас увредим, али заиста више не могу да поднесем таква питања.
Људи, немогућа је сарадња. Сад ћу вам приказати један инсерт да видите какве она изјаве даје и нека неко од вас каже, без обзира на то, можете да сарађујете. То је врло кратак инсерт. Припремили смо то да имамо, да више не морам да одговарам на таква питања.
„Санда Рашковић-Ивић: Ја нећу тврдити да је Сребреница била попут „Олује“ хуманитарна акција, што се може закључити из онога што ви говорите, господине Летица.
Славен Летица: То ја нисам рекао. Са предрасудама слушате то што ја говорим.
Санда Рашковић-Ивић: Из целог контекста да се извући. Сребреница је била злочин због ког не треба да будемо поносни. Она је била геноцидни злочин. Ми смо у парламенту Србије изгласали декларацију о Сребреници посебно.“
Проф. др Војислав Шешељ: То је врло кратко. Јесте ли чули да је рекла да је у Сребреници био геноцидни злочин? У какву коалицију онда са њом? Апсолутно коалиција не долази у обзир.
Али да се подсетимо још по разним догађајима каква је личност Санда Рашковић-Ивић. Она је политичку каријеру почела као члан најужег руководства Демократског центра Драгољуба Мићуновића. Она није изворно из Демократске странке Србије. Када је Ђинђић сменио Драгољуба Мићуновића, то је урадио уз помоћ Удбе. Ја сам тада унапред обавестио јавност да се Удба спрема да смени Мићуновића и да доведе Зорана Ђинђића на чело Демократске странке. То је исто Удба радила и Српском покрету обнове, да би довела Слободана Ракитића уместо Вука Драшковића. Е, тамо нису успели. Кад је Мићуновић смењен, он је формирао нову странку, која се звала Демократски центар. Тамо је Санда Рашковић-Ивић започела своју политичку каријеру и она је изјавила да је то урадила по наговору свога оца, Јована Рашковића, који је тврдио да се у Србији једино Мићуновићу може веровати. Она мени сад у неколико наврата у медијима замера и то што сам некада нападао њеног оца. Ја сам њеног оца нападао када је он био жив а откад је умро никад га нисам нападао, ви сте ми сведоци.
А зашто сам нападао њеног оца, морам и на то да вас подсетим. Њен отац је био први председник Српске демократске странке. Без знања руководства те странке он је ишао на тајне састанке са Фрањом Туђманом. Једно је говорио у јавности, друго на састанку са Туђманом. И знате шта је урадио Фрањо Туђман? Снимио је све те разговоре и у погодном моменту их објавио у „Вијестима“. То је била тешка компромитација Јована Рашковића; чак је у једном моменту Туђману рекао – ми Срби смо луд народ. Сећате се и те његове изјаве, претпостављам. После тога је пропао његов углед у Српској демократској странци, ускоро је морао да напусти функцију. Када сам нападао њеног оца, имао сам веома, веома јаке разлоге.
У влади Зорана Ђинђића Санда Рашковић је била комесар Комесаријата за избеглице. Она је смењена непосредно пре Ђинђићеве смрти, 24. фебруара 2003. године. Разлог за смену била је чињеница да је Комесаријат спроводио акцију дорегистрације интерно расељених лица за локалне изборе на Косову и Метохији, а Санда Рашковић-Ивић је сама себи доделила хонорар од пола милиона динара. Правдала се да није оштетила буџет Србије, зато што је тај новац добијен од ОЕБС-а, као да тај новац није био у буџету Србије. Дакле, ОЕБС је уплатио буџету Србије. Тај новац је коришћен за дорегистрацију и она је себи исплатила хонорар за учешће у дорегистрацији, иако је била комесар, иако је то била њена основна дужност, за коју је примала плату. Због тога је она смењена. Сада је наводно против НАТО. Ми српски радикали смо увек били против НАТО пакта и то ви сви знате. Она је сада изјавила да није поносна што је СОФТА споразум са Американцима закључен у време када је Демократска странка Србије била на власти, а не помиње да је као народни посланик Демократске странке Србије лично гласала за тај споразум и у медијима га лично оправдавала (можете наћи новинске исечке из тог времена) и тврдила да је то у интересу Србије, а сада тврди другачије. Људи имају право да се мењају, али не за 180 степени, а да све моралне критерије поштују. То не значи сад – хајде, ја сам се променио, сад ме прихватите таквог као што сте ви. Чекај бре, памтимо и оно што је јуче било. Не може то тако. И сад ћемо ми у коалицију као равноправни партнери. Ми смо пре годину и четири месеца рекли да то не долази у обзир.
Имам овде још неке белешке што се тога тиче, што сам припремио за прошлу конференцију за штампу, али нисам имао стрпљења да вам све то наводим.
У периоду између 2004. и 2006. године Санда Рашковић-Ивић је била члан парламентарног Одбора за евроинтеграције и члан Савета за европске интеграције Владе Републике Србије и тада се здушно залагала за улазак у Европску унију, а сад каже да није за Европску унију. Била је амбасадор Србије у Риму од 2008. до 2011. године. Изабрана је за амбасадора као функционер Демократске странке Србије, у време када је та странка била на власти, али је остала до краја мандата иако је Коштуница напустио власт и тражио да сви његови кадрови напусте амбасадорске положаје. Неки су напустили. На пример, Владета Јанковић је био амбасадор у Лондону па је поднео оставку. Она није хтела и на тај начин је показала своју неморалност, да је интересује само њен сопствени џеп, та велика амбасадорска плата од 5.000 евра, а не интерес и захтев странке којој припада.
Ово што је изјавила о Сребреници је неопростив грех. Сличну је изјаву дала за Републику Српску Крајину. Можете је наћи на интернету, има је и на нашим порталима, има и на мом твитер налогу и Фејсбук профилу и тако даље. Она је на другој једној телевизији, на директно питање да је Хрватска по међународном праву могла да реинтегрише Републику Српску Крајину, да је то било на основу извештаја Бадинтерове комисије, изјавила – имали сте право да окупирате Српску, то је суштина њене мисли, али није требало да чините злочин. То је било на дан изрицања пресуде Готовини и Маркачу у Хагу. А то је изјавила и за хрватски лист „21. стољеће“, имате комплетан тај текст на интернету. Још је рекла да она то тешког срца мора да каже, да је Хрватска то могла по међународном праву.
У емисији од 24. новембра 2014. године, то је након што сам се ја вратио са дугог службеног пута, на коме сам се лепо провео, и са огромним задовољством се сећам успомена са тог пута, изјавила је да је „Олуја“ хуманитарна акција, како је рекао један њен саговорник, а да је „Сребреница“ геноцидни злочин, дакле исто ово што сте видели.
Постоји још једна ствар. Она се непрекидно истиче као српски патриота. Кад је она тај свој српски патриотизам исказивала? Никада. Мајка јој је била Хрватица, Тања, из породице Стипишић, удата је била за Хрвата Ивана Бујаса и њен син живи у Загребу. Ако је Хрватска нама и даље непријатељска држава, а јесте, и ако нам Хрватска и даље ради о глави (и ради, наоружава се, добија бесплатно америчке ракете земља-земља, домета 300 километара, односно лансирне рампе за те ракете, добија по багателној цени америчке борбене хеликоптере, спрема се за неки рат, против кога? Нема против кога другог осим против Србије. Неће против Мађарске или Словеније), како онда може Санда Рашковић-Ивић да се нађе на некој високој државној функцији у Србији? Ја немам податке да је неко од њених шпијун, али она, ако се нађе на високој државној функцији, може врло лако да буде уцењивана и о томе свака кадровска комисија у нашим партијама ваљда мора да води рачуна. Не дај Боже сутра да буде председник владе, а да је онда уцене судбином њеног сина. Хајде да је син са њом овде у Београду, не би био страшан проблем. Не смета нам што је он 3/4 Хрват, таман посла, уопште нам не смета. Али он је у рукама српских непријатеља. Он је заточеник и шта ће мајка да уради ако синз запрети нека опасност, па јој каже – ако не поступиш тако и тако, оде ти сину глава. Она мора да среди то своје стање. Ако син живи са њом, није нам важно што је њена мајка била Хрватица, што је њен муж био Хрват, али не смеју наши непријатељи имати подлогу за уцењивање.
Новинар: Како коментаришете ту њену изјаву да је Сребреница геноцидни злочин?
Проф. др Војислав Шешељ: То говори о потпуном одсуству разума, јер неко ко је озбиљан политичар не користи реч геноцид ако се за одређену ситуацију не може озбиљно применити тај термин. Не може озбиљан политичар да користи израз „геноцид“ као поштапалицу, мора прво да прочита Конвенцију о геноциду. Конвенција о геноциду јасно прецизира шта је геноцид и да вам је целу не излажем, да би били испуњени услови да се неко кривично дело окарактерише за геноцид мора бити речи о потпуном уништењу неке верске, националне или расне групе као такве или о покушају потпуног уништења, ако је реч о покушају геноцида. Заштићена група по Конвенцији о геноциду могу да буду само муслимани целе Босне и Херцеговине као такви. Њих је било 2.181.000, мислим, по попису из 1991. године. Дакле, самоуништење свих њих или покушај уништења или уништење знатног дела би се могло оквалификовати као геноцид и у случају кривичног дела геноцида мора да постоји долус специјалис, мора да постоји директно изражена геноцидна намера.
Новинар: Добро то, да сад не улазимо у детаље, него ако она као српски политичар изјави тако нешто, шта то говори?
Проф. др Војислав Шешељ: Па, то говори да је она на позицијама Чедомира Јовановића, или свог политичког оца Драгољуба Мићуновића, или Бориса Тадића, или Ненада Чанка или оне Наташе Мићић. Она никако не може бити по свом идеолошком ставу припадник неке патриотске политичке партије, а камоли председник те партије. Она је сад један од челника такозваног патриотског блока. Није ли то смешно? Није ли то ужасно?
Има нешто што нам и код Двери смета. Тамо је на листи врло високо извесна Јасмина Вујић, професор са Берклија, атомски физичар. Било је у нашим медијима какве је она све безбедносне провере морала проћи и с којим је све службама по природи свог посла морала да сарађује. И она је сад напустила то своје место, ту своју катедру и дошла овде да се укључи у Двери, да иде на изборе. А је ли то мало дегутантно? Дакле, она је човек задатка. Каквог задатка, још не знам у потпуности, али ви знате, ја брзо све ствари сазнам.
Имате ли још неко питање? Ако немате, хвала што сте дошли на нашу конференцију.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР