Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан.
Даме и господо, експертски тимови Српске радикалне странке настављају са проучавањем узрока и последица тешке економске кризе у којој се налази Србија, а посебно неодговорног односа власти према тој кризи и моделима изласка из ње.
Данас ћемо вам говорити, пре свега, о јавном дугу Србије и махинацијама са кредитом намењеним за развој науке.
Наши експерти су утврдили стање јавног дуга Србије на дан 30. септембра 2015. године и он је тада био 23 милијарде и 197 милиона евра, односно 28 милијарди и 210 милиона долара, при чему је јавни дуг централног нивоа власти 22 милијарде и 762 милиона евра.
Јавни дуг централног нивоа власти од 22,76 милијарди евра, који је забележен 30. септембра ове године, на крају децембра 2009. године, на пример, био је 9,85 милијарди евра, док је на крају 2012. године, дакле то је она прва, непуна година напредњачко-социјалистичке власти, износио 17,72 милијарде евра, што је за 2,93 милијарде евра више него на крају 2011. године. Дакле, у току 2012. године задужили су нас за нове три милијарде евра.
Јавни дуг централног нивоа власти вртоглаво расте из године у годину, па је на крају 2013. године био 20,14 милијарди евра, или 2,42 милијарде евра више од претходне године, а на крају 2014. године износио је 22,76 милијарди евра, што је за 2,62 милијарде евра више него претходне године. Дакле, сваке године нових две и по милијарде евра дугова.
Од доласка на власт напредњаци и њихови коалициони партнери јавни дуг централног нивоа власти, без јавних предузећа, АП Војводине и локалних самоуправа, увећали су за више од осам милијарди евра.
Стање дуга на дан 30. септембра ове године у износу од 24,06 милијарди евра више је него пре девет месеци за 1,3 милијарде и реално је очекивати да до краја године достигне износ од чак две милијарде евра.
Српски буџет централног нивоа власти не може бити испод 2,5 милијарде евра новог годишњег задужења, али ће се ове године задржати на пола милијарде евра мањем задужењу, јер је на смањењу плата и пензија остварена уштеда од око 420 милиона евра. Дакле, том уштедом ове године је постигнуто да годишње ново задужење буде за пола милијарде евра мање него што је било за прошлу годину.
Ако се исплате судска решења и дневнице војним пензионерима и дуг за гас руском партнеру, који је одавно доспео, у буџету ће за те сврхе бити потребно више од 400 милиона евра, па ће Влада морати додатно да нас задужује.
Интересантно је како се кретало задуживање Републике Србије код такозваних домаћих банака, које су уствари филијале иностраних банака, јер је инострани капитал у тим банкама достигао 90 одсто укупне вредности тог капитала.
Задуживање по годинама изгледа овако: у 2009. години 4,18 милијарди евра у динарској противвредности; у 2010. години 4,91 милијарда евра; 2011. године 5,98 милијарди; 2012. године 7,22 милијарде евра; у 2013. години задужење је било 7,95 милијарди евра; у 2014. години 8,91 милијарда евра, а за првих девет месеци ове године достигло је износ од 9,34 милијарди евра. Дакле, овај режим је само задужење од банака које послују у Србији повећао за више од две милијарде евра. На овај начин држава је постала водећи партнер тих банака, док привреда и грађани због катастрофалне економске ситуације све мање користе те, иначе веома неповољне, кредите.
Премијер Вучић се хвали да први пут у новијој историји неће бити ребаланса буџета, а не помиње да је у буџет за 2015. годину унета посебна позиција на којој је обавеза Републике Србије да иностраним и домаћим повериоцима, само држава, не привреда и грађани, у 2015. години по основу камате на узете иностране и домаће кредите исплати милијарду и 74 милиона евра.
О коликом издатку се ради, најбоље илуструје податак да је у том истом буџету планирано да се за нето зараде за 240.280 запослених у министарствима и другим републичким органима исплати износ од једне милијарде и 170 милиона евра.
Дакле, те обавезе иностраним и домаћим повериоцима које има сама држава у 2015. години износе тачно онолико колико износе и плате запослених у министарствима и државним органима.
Поред овог државног задужења, „камен о врату државе“ је и спољнотрговински робни дефицит. Србија од извоза услуга већ више година не остварује никакав суфицит, већ се текући расходи по основу плаћених услуга покривају од прихода.
Увоз, извоз и робни дефицит у периоду од 2009. године до данас изгледају овако:
- 2008. године извоз 10,974 милијарде, увоз 24,042 милијарде, што значи дефицит више од 13 милијарди долара;
- 2009. године извоз 8,344, увоз 15,8, дефицит 7,46;
- 2010. године извоз 9,8, увоз 16,5, дефицит 6,7 милијарди долара;
- 2011. године извоз 11,780 милиона, увоз скоро 20 милијарди, а дефицит око 8 милијарди долара;
- 2012. године извоз 11,227 милиона, увоз 19 милијарди, а дефицит 7,7 милијарди долара;
- 2013. године извоз 14,611 милиона долара, увоз 20,551 милијарда, дефицит скоро 6 милијарди долара и
- 2014. године извоз 14,845 милиона, увоз 20 милијарди и 609 милиона, што значи да је дефицит 5,764 милијарде.
Шта се из овога може видети? У протекле три године пада износ дефицита, али то не побољшава укупну ситуацију у којој се налази држава, јер дефицит за дефицитом се нагомилавају.
Док су жути били на власти, направили су у 2008. години робни спољнотрговински дефицит за више од 13 милијарди долара, јер су имали само 45,65 одсто степени покривености увоза извозом. Истина, спољнотрговински дефицит је у прошлој години достигао 72,03 одсто, па је дефицит у трговини са иностранством пао на 5,7 милијарди долара.
Овакво стање је последица уништења домаће индустрије, посебно прехрамбене, рударства и прерађивачке индустрије.
Поред задужења привреде у иностранству, трошења дела домаће девизне штедње која је достигла износ од осам милијарди евра, извор средстава за покривање дефицита према иностранству су и инострана задуживања, али један од највећих прихода су дознаке наших грађана који живе и раде у иностранству. Према подацима Светске банке, те дознаке су у 2014. години износиле 3,66 милијарди долара.
И претходни и актуелни режим се крајње недомаћински односе према јавним финансијама – непрекидно се троши незарађено, увози се све и свашта и неконтролисано задужује држава и народ. Ово стање мора да се промени да не бисмо и буквално дошли у стање дужничког ропства и због тога су Србији неопходни ванредни парламентарни избори.
Која странка једино може да регулише ово питање, да систематски смањује јавни дуг Србије, а да подстиче производњу и промет роба и услуга? То је Српска радикална странка.
Доктор Вукајловић ће вас данас обавестити о истраживањима којима је он руководио по питању махинација са кредитом намењеним за развој науке. Ја ћу вам о томе само неколико речи саопштити.
Још пре пола године ми, српски радикали смо упозоравали на лоше стање у науци и просвети и тражили смену ресорног министра Срђана Вербића. На конференцији смо и пре два месеца говорили о проблемима у овој области, и на основу јавних докумената Министарства просвете, науке и технологије, показали да је од кредита добијеног за развој науке нестало 100 милиона евра и да се припрема ново ненаменско трошење ових средстава. Нажалост, медији у Србији нису показали интересовање за чињеницу да је неко у Србији за пар година украо једногодишњи буџет предвиђен за развој и финансирање науке. Упознали смо јавност да је тај кредит, наводно за науку, подигнут 2010. године, али да се екипа Министарства консолидовала и да су се припремили да што пре потроше и преостали део новца. Расписани су тендери за ревитализацију и развој истраживања и образовања у јавном сектору и за то је предвиђен износ од 100 милиона евра и тендер за опрему у износу од 30 милиона евра.
Чињеница је да Министарство, иако је надлежно за реализацију тог кредита, не располаже ни приближним подацима о досадашњим трошковима.
Срђан Вербић тврди да је остало још 130 милиона евра, а Горан Квргић, директор Јединице за управљање пројектима, говори о 200 милиона евра. Разлика је невероватних 70 милиона евра.
Експерти Српске радикалне странке утврдили су да је стварно преостало још 239 милиона евра.
Интересантно је да су рокови за пријаву на расписане тендере одавно прошли и окончани и да нико жив не зна ко и како по њима поступа.
Државни секретар за науку и високо образовање, Вера Дондур, која је иначе 2. октобра 2015. године напунила 67 година живота, симулира изузетно велике активности на доношењу нове Стратегије научног и технолошког развоја. Помињем вам то колико година има Вера Дондур, подсећајући вас да је 67 година крајњи рок у коме сви професори универзитета морају по сили закона отићи у пензију. Законски рок је 65 година. За њих је направљен изузетак. Дакле, ниједан професор универзитета не може да остане у државној служби на факултету за професорском катедром кад наврши 67 година. Може бити хонорарно ангажован у различитим облицима наставних активности на постдипломским студијама, на научним пројектима и тако даље, али у настави не може. Дакле, неко ко је државни секретар за науку и високо образовање може прећи те године старости, па ви сада закључите о чему је ту реч.
Интересантно је и да је Вера Дондур само преписала претходну Ђелићеву стратегију и да се у тој стратегији уопште не помиње национални идентитет.
И актуелном министру Срђану Вербићу једина преокупација је како да реши проблеме настале Ђелићевом стратегијом, обележеном низом паразитских агенција.
Др Филип Вукајловић, члан Српске радикалне странке, научни саветник Института у Винчи, који ће вас данас упознати са детаљима о криминалном трошењу средстава намењених за науку, после састанка са Владимиром Костићем, председником Српске академије наука и уметности утврдио је да је и Српска академија упозната са многим марифетлуцима везаним за трошење кредита, пријем неадекватних људи и расипање пара на бесмислене иновационе пројекте и да годинама ништа нису предузимали да се то заустави.
Доктор Вукајловић се озбиљно бави овим проблемом и дошао је до интересантних података. Дајем му реч да вас детаљно упозна са крађом новца намењеног развоју српске науке.
Изволите, др Вукајловићу.
Филип Вукајловић: Ја сам научни саветник Института Винча у пензији, стари члан Српске радикалне странке. После наше друге конференције за штампу, која је била 10. септембра ове године, знајући да је априла месеца дошла нова екипа на чело Српске академије наука, коју ћу скраћено називати САНУ од сад, договорио сам се са председником Шешељем да покушам да одем код председника Академије наука, што ми је у суштини успело. Када је дошао на чело Академије наука, Костић је истакао једну ствар, која је важна овде да је приметимо. Рекао је да је “Србија уморна од нестрпљивости и жеље да коначно почнемо да се бавимо малим стварима, хемијском чистоћом воде коју пијемо, тиме шта нас очекује у будућности када је у питању загађење, јавним здрављем, уметношћу која је умрежена и тако даље. Први циљ ми је, за почетак, да се преспава до ујутру. Немојте ме терати да правим хијерархију, али моја екипа ће је направити и јавно ћемо је рећи“.
Пун наде, имајући у виду ову изјаву, договоривши се са председником, заказао сам састанак и почетком октобра отишао на састанак са председником Костићем и са његовим замеником, а мојим колегом физичарем Зораном В. Поповићем, раније омиљеним Динкићевим академиком, који је доста квалификован човек.
Пре састанка сам имао осећај да се одазивам на његов отворени апел и позив за помоћ, јер он је тада рекао – страх ме је. Говорио је о страху – Једини осећај који у овом тренутку имам то је страх, страх од значаја величине институције, зловоље која је окружује и оптужби за нерад ове институције. Чини ми се да је данас на беспућима, у којима се као колективитет и држава налазимо, али да је потребна готово једнако као у годинама када је оснивана. Страх ме је од цивилизације у којој живимо, која код сваке пристојне личности изазива гађење и страх, о којем све време говорим. Да бих то превазишао, слободан сам да вас бестидно молим за помоћ у сваком тренутку и молим вас да ми у томе изађете у сусрет. –
Ја изађох у сусрет председнику Костићу, ишао сам код њега као код млађег колеге да му помогнем, да га посаветујем и у том разговору сам сазнао да је многе од ствари, на које смо ми указивали и на које указујемо, Академија већ пре тога препознала, имала у неким својим извештајима, које је написала и саставила, не толико да би неког упознала, него више да би имала алиби да је нешто радила.
У току тог разговора, председника САНУ сам обавестио да је украдено ових 100 милиона евра од кредита, од 320 милиона да је за три године украдено 100 милиона евра, да је то нестало. Он је примио то к знању, међутим, када сам напуштао ту седницу, имао сам осећај да ништа неће урадити по том питању. И добивши од Поповића један дан касније извештај Академије наука, забезекнут, нашао сам неке од података који су још трагичнији од онога што сам ја знао и неке ћу вам сада прочитати.
На пример, у извештају за 2011. годину, на страни девет, пише – овде се нећемо бавити само ЈУП, већ пројектима који су препуштени за реализацију пре свих набавком капиталне опреме. Стално говоре како је интересантно нешто поменути и после само наброје које су то лудости до којих су дошли. „Министарство просвете и науке финансира рад ове јединице са 80 милиона динара у 2011. години а да остале оперативне трошкове покрива универзитет у Новом Саду. Поред трошкова за личне дохотке запослених 78,5 милиона динара, то је око 650 хиљада евра, за 35 запослених и остале трошкове ЈУП-а. У 2011. години ЈУП планира да купи четири аутомобила укупне вредности од 80 хиљада евра, за сваког директора по један“. Имају четири директора на 35 запослених! „Пет милиона динара за накнаду члановима скупштине деоничарског друштва, 18 милиона за ауторске хонораре и уговоре о делу. Од марта 2011. године шпанска фирма ’Ептиза’ за милион осамсто петнаест хиљада евра помаже ЈУП као технички саветник у имплементацији пројеката“. Поред тога, они у истом извештају говоре о старосној пирамиди научне заједнице. У време од 2011. године почиње чопоративни пријем неадекватних људи на научне пројекте. Србија је сиромашна земља. Осам хиљада истраживача, колико је имала 2010. године, сасвим је довољно за Србију, а почиње да прима и прима у року од годину, годину и по дана 4.000 нових истраживача. Значи, то примају људи, примају руководиоци пројеката, по новим правилима која су дошла од екипе која руководи у министарству и која је углавном дошла са факултета, и то са факултета хемијског и физичко-хемијског, где је била ова госпођа Вера Дондур, која се прославила деведесетих година тиме што је задужила ову жуту власт, поготово тиме што је изводила студенте на улице. Кажу да је од укупно 4.273 новопримљена истраживача на пројектима Министарства просвете и науке 68,5 посто млађих од 40 година, а имају 1.344 истраживача који су старији од 40 година. Свако ко се прихвати да се бави науком, а има преко 27 година, а није генијалан, а таквих је један у десет хиљада, апсолутно никад у животу од њега неће бити научник, у то будите сигурни. Ко год се бавио науком, он то зна.
У извештају за 2013. годину, у тачки 4.11 пише о партнерству са привредом кроз фонд за иновациону делатност. Ту је највећа лудост коју сам ја могао до сада да нађем и то је пројекат који се зове „Brides to bride“ „Младе младама“, где се човеку даје 76.440 евра за годину дана. Садржај пројекта је нова платформа којом бивше младе саветују нове младе како да организују венчање. С обзиром на то да су корисници средстава научноистраживачке организације, требало би да се иновациони фонд, кажу ови из Академије, измести из Министарства просвете и науке у Министарство економије и наравно, на томе ништа даље не раде. Иначе, компанија „Brides to bride“ је чак регистрована. Ја сам покушао после годину дана, кад је завршено, да нађем резултат тога, да се посаветујем како, ако будем удавао ћерку, да добијем помоћ, ко да јој организује венчање – нема ништа. Тај човек је регистрован на делу црногорског интернета и не можете га наћи ни пушком да га тражите.
Међуодељенски одбор за праћење имплементације је нашао још неколико стварно суштинских примедби. Једна од њих је о оном злослутном и злогласном Центру за промоцију науке, који чак има и морнарицу, на пример. О томе сам ја одавно писао, они имају брод „Аргус“, а купили су и научни камион. О томе можете видети на сајту Министарства, јуче је био састанак са људима из Центра за промоцију науке, који је одржала ова Вера Дондур, млада Вера Дондур. Посебно се разговарало о панелима експерата за изабране тематске, истраживачке приоритете и о децентрализацији центра помоћу научних клубова и научног камиона. Децентрализација помоћу научног камиона, то пише на сајту српског Министарства просвете!
Још једна интересантна ствар је да су академици приметили да је од кредита требало да се купи за 892.986 евра уређаја за приватне фирме и још 326.000 за приватне факултете. Међу њима је и чувени Универзитет „Метрополитан“, кога води бивши Ђелићев министар наука, Драган Домазет. Њему је за око 40.000 евра купљена опрема. Значи, купујете опрему од државног кредита, сиротињској науци не купујете ништа. Овоме Универзитету „Метрополитан“ купите за 40.000 опрему, а у Винчи стоји око 500 до 700.000 опреме непокренуте, зато што нису покренули тендере да набаве неку ситну опрему за педесетак хиљада евра.
Уместо да академици и председник Академије наука ураде нешто по том питању и испуне оно своје обећање да ће се бавити овим малим - великим стварима, он је, као што видите, скочио са десетометарске скакаонице у празан базен српске политике на главу дајући изјаву поводом Косова, коју нико нормалан у овој земљи не може прихватити.
Морам да признам да сам састанак у САНУ напустио опхрван и у недоумици, јер нисам могао да нађем никакво ваљано оправдање за Академију ни за председника Костића због вишегодишњег игнорисања многих питања која су ми се чинила очигледним и природним и вапећим за одговорима. И сад су то питања на која би стварно требало Академија да одговори.
Прво питање, зашто ништа ни Костић, ни Академија нису предузели да упозоре јавност са циљем да се очевидна пљачка у вези са иностраним кредитом, наводно подигнутим за науку 2010. године зауставе, а њени главни актери казне?
Да ли се академици на делање одлучују само кад су заинтересовани да нешто сами себи избоксују, што је очигледно, по мом мишљењу, њихов циљ?
Зашто академици ћуте о НАТО научним пројектима, који се данас раде у Србији? Да их случајно и неки од академика не упражњавају? У извештају Националног савета за науку стоји око 22 НАТО пројекта, који су полутајна, и они се раде у овом тренутку у Србији. Србија се припрема за НАТО.
Зашто се на списку приватних фирми и факултета, за чије опремање је било планирано да се потрошили 1,2 милиона евра од најновијег кредита, не налази истраживачко сорошевска станица „Петница“, која годинама одрођује српску децу и којој је до сада од тог кредита дато близу 10 милиона евра?
Зашто још увек не предузимају никакве кораке да се одустане од овог, за државу и народ погубног кредита, од кога до праве науке и научника за пет година коришћења практично да ништа није уопште стигло? Стигло је мање од 20 милиона, од 420, колико је било планирано, 20, 30 милиона за опрему. За толико колико је стигло, кредит није требало ни дизати, као што сам им препоручивао и писмено предлагао Ђелићу 2010. године.
Зашто ћуте о штетности такозваних европских пројеката, који су додатно упропастили и аутизовали српску науку? Сви причају о неким огромним парама од европских пројеката који долазе у српску науку. Прво, нити знају коме ти пројекти долазе, нити колико је тачно дошло, нити зашта они служе, нити проверава неко, једино сам ја у оквиру овог нашег истраживања проверио и написао какви су то пројекти, који се све идиотлуци финансирају овде и ко то све добија. Какве користи имамо од тога, какве користи има српска наука од тога што ће „Ериксон“ у Србији добити европски пројекат или Владица Цижељ и његов приватни институт добити неки пројекат под фирмом помагања српске науке.
Зашто ћуте о чопоративном стампедо пријему на научне пројекте неадекватних, оцвалих, трећеразредних и дугогодишњих студената? И то примају само људе који су у вези са политичким структурама и, што је интересантно, примају се људи који су укорењени у жутој екипи. Напредњаци мало тога добијају. Ови који су наши, претрчали код њих, ништа практично не добијају. Углавном жута екипа држи, јер је она проверено антисрпска. Ови још увек тапшу руском амбасадору, никада им неће веровати.
Зашто ништа не предузимају да се укине уведено правило да руководиоци пројеката суверено одлучују кога ће примати на посао? Тако се деси, на пример, да један руководилац пројекта и лабораторије у Винчи поведе са собом три сараднице на конференцију у Сан Франциско 2013. године.
Зашто ћуте на сулуда правила оцењивања која се примењују од 2011. године и која су потпуно упропастила српску науку? Та правила оцењивања омогућавају и доводе до тога да се људи масовно потписују на оно што нису радили и један човек који уради један рад и сам буде потписан на њему и објави га у добром часопису, а других десет се договоре и континуирано се потписују и објаве, на пример, десет радова, свих десет потписани, и они су десет пута бољи од овог једнога.
Зашто затварају очи на свеприсутно дописивање на радове?
Зашто председник САНУ није ништа предузео да се затворе многобројне паразитске, паранаучне институције, које су основане током последњих година и које од смањених буџетских средстава отимају?
И још пар питања, да не говорим.
И коначно, зашто председник Костић не одржа своју часну реч, дату одмах пошто су га изабрали за председника САНУ, када изрече да је Србија уморна од нестрпљивости и жеље да коначно почнемо да се бавимо и малим стварима и обећа да ће он и његова екипа направити и јавно објавити листу својих приоритета?
Ја имам и неке одговоре зашто је то тако.
Знате шта, почело је средином деведесетих година, али искључива квалификација за пријем у Академију наука је било то да сте проверено сумњичави, да нисте претерано родољубиви, да сте оријентисани на Запад и да сте ћутљиви, да не дижете галаму, да не таласате. У Академију је сада примљено људи и преовлађују они који су антисрпски оријентисани. То је моје лично мишљење и спреман сам да га браним аргументима.
Без жеље да се бавим овим најновијим наступом академика Костића, када је он, који се политиком још мање бавио од бившег председника Југославије, покојног академика Ћосића, саветовао да напустимо Косово, значи без жеље да се бавим психоанализом, за коју сам мање стручан него што је председник Костић вичан високој политици, још мање вољан да на председника САНУ и ја бацим неки свој камен и додатно допринесем ореолу мученика, којим ће га његови истомишљеници убудуће украшавати, даље ћу понудити само једно лично виђење овог, осмишљеног у кухињи српског непријатеља, и пажљиво спроведеног потеза. Као прво, председник Костић је у 47. години постао дописни члан САНУ, у 49. декан Медицинског факултета, у 53. редовни члан САНУ, да би у 62. години дошао на чело САНУ. Човек када разговарате са њим делује пристојно, делује културно. Ја сам се мало распитао о њему, чак сам и погледао његову биографију. Можда није лепо говорити шта људи кажу, али људи из Академије кажу да је то човек који у животу (пошто му је и отац био професор Београдског универзитета, и то на медицини), да у животу није покисао уопште.
Овај редовни професор Медицинског факултета је био директор Института за неурологију Клиничког центра Србије и начелник Одељења за дегенеративне болести овог института. Очевидно је да је свака наивност и брзоплетост у поступцима овог неуролога и психијатра потпуно искључена. Зашто је баш он онда изабран да Србима у оваквом деликатном тренутку поручи да је за њих најбоље да се сами добровољно одрекну Косова и Метохије? Па зато што са позиције са које пуца може најтачније и најбоље да погоди у најосетљивији циљ у који наши непријатељи желе да гађају. Уједно је нишанџија веома заштићен, јер се од њега очекује да понекад понешто и каже и да се, кад затреба, позове на Уставом загарантовану слободу јавне речи, а исту ће сигурно са њим бранити и многи либеро-Срби, западњаци, преовлађујући данас у САНУ, а и у већини институција културе.
Они ће ово, очигледно смишљено пласирање информационог ножа у српска незаштићена леђа бранити као право на слободно јавно иступање појединца, као што видимо. Кад су они у питању, на делу то значи потпуну слободу изношења сваке лажи и клевете на историју, хероје и симболе државе. Кад им то треба, изборили су се да могу писати, штампати и снимати сваку неистину. Лагаће колико им се хоће и све то покрити смоквиним листом слободно израженог мишљења, а све је у ствари јако просто: на делу је директна издаја, притом са покушајима да се добро замаскира.
Српски народ је већ четврт века објекат и жртва суровог информационог рата. Тај рат против нас се води свесно и многим средствима. Иначе, у информационом рату користе се специјалне јединице и поступци за појединачне ударе и фронтовску борбу: невладине организације, агенти утицаја, специјални интернет сајтови са својом флором и фауном, НАТО и европски пројекти за месну науку и друге осмишљење акције за растурање хемије, физике и метафизике власти нападнуте земље.
На Костићев наступ на Радио Београду, који је очигледно добро синхронизован са најважнијим носиоцима извршне власти гледам као на до сада највећи напад са циљем уништавања и последњих нематеријалних ресурса, нематеријалних актива власти. Када тих актива нестане, главама и срцима грађана наше земље ће се лако управљати из иностранства, а Србију ће бити могуће поцепати на толико делова да их нико никад више неће саставити.
Зашто се тако добро препознају отисци прстију власти и шта се у ствари десило са Костићем?
Он је 17. октобра изјавио на Радио Београду да „Србија са елементима достојанства треба да напусти Косово и Метохију“. Да је то Костић урадио својевољно, господо, и без знања или противно вољи актуелне власти, за изјаву би чуло неколико доконих слушалаца Радио Београда и ништа се не би десило. А десило се да су већ сутрадан многи штампани и многи други медији пренели детаљно и додатно ојачали ову вест. Костић је своје излагање лепо припремио и пажљиво и лепо срочио, имајући у виду много пута проверену способност садашње власти да потпуно угуши сваку слободну и јавну реч, која јој не иде у прилог или јој се не свиђа. До сада скоро незабележен резонантни одговор читаве јавности на Костићев антисрпски испад, који још увек траје, скоро без икаквог пригушења. Свима и само мало соли у глави указује на то да је све то припремљено и одиграно уз пуно учешће одређених структура власти и уз добронамерну помоћ њених иностраних саветника.
И само још нешто да кажемо, ипак сви ми мислимо да ови наши непријатељи мисле да смо ми готови. Уствари, чињеница да у време кад се многим Србима чини да смо неповратно пропали, а српски непријатељи налазе за сходно да још џебане одвоје да би нас тако посрнуле овом тешком артиљеријом гађали и натерали на срамну и добровољну предају, говори да није пропало све кад пропало је све. Не верују ове иностране вође нашој садашњој власти, лажовима на власти и око ње да смо покорени и ту су у праву. Знају да сваки од непокорних Срба вреди бар 1.000 подбулих, млохавих, лажљивих и кукавних Срба европејаца и да ћемо се кад-тад подићи.
САНУ је први пут, изгледа, скоро потпуно јединствена – у речитој ћутњи на наизглед непромишљену и самоубилачку, а у бити кукавичку, најновију изјаву свог председника о Косову и Метохији.
А ја имам сан, господо, да ће се САНУ ускоро састати, упркос претњама мог бившег млађег страначког колеге Ацике Вучића да то не чини и великом већином донети декларацију о неодвојивости Косова и Метохије од Србије и Костића послати у Косовску Митровицу да клекне и моли за опроштај српски народ који тамо живи. Толико за данас.
Проф. др Војислав Шешељ: Изволите, имате ли неко питање? Ако немате, хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР