Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, ми смо вас пре више месеци обавестили да ће Српска радикална странка у својој политичкој активности примат да даје анализи економских и социјалних проблема у Србији, да јавност обавештава о свему ономе лошем што се ради у нашој привреди, у финансијским институцијама, а поготово да указује на разне криминалне и корупционашке афере.
Ми ћемо и у предстојећој предизборној кампањи највише тиме да се бавимо, јер сматрамо да на тај начин народу показујемо ко су прави и главни узрочници свих ових економских проблема које имамо и социјалне беде која је овладала Србијом.
Данас ћу вам говорити о страним банкама које делују у Србији, о пљачки привреде и грађана, које оне систематски проводе.
Задужење грађана кредитима са обрачуном у швајцарским францима је један од најозбиљнијих проблема који се данас у пракси појављују и у чије решавање се мора укључити држава.
Одговорне државе се баве овим проблемом. Мађарска је, на пример, преузела обавезу да регулише однос швајцарског франка и домаће валуте и тако су помогли у санирању штете, коју су њихови грађани претрпели. У неким другим државама о томе одлучују судови и штите интересе својих грађана. Једино се у Србији народна банка и њен гувернер Јоргованка Табаковић понашају као сервис страних банака, које већ 15 година пљачкају и грађане и привреду и због тога сматрамо да постоји ургентна потреба да се што пре Јоргованка Табаковић смени са функције гувернера Народне банке.
Српска радикална странка, као највећи противник бруталног гашења домаћих банака, које је својевремено извео Млађан Динкић, и свих других његових тековина, подсећа на своје ставове и упозорења благовремено дата јавности. Данас је то очигледно. Данас су грађани, али и Република Србија, таоци страних банака које послују у Србији. Послују по прописима Републике Србије, а скоро сви прописи су написани као да су их писале саме те банке.
Сви режими, од Ђинђићевог до Вучићевог, покушавају да убеде јавност да јаке и стабилне банке са страним капиталом значе јаку и стабилну Србију. Реалност је, међутим, презадужена Србија и непостојање прописа којима би се штитио интерес државе и грађана од пљачкашке политике иностраних банака.
Последица незаконитог пословања страних банака у Србији је велики јавни дуг, који је за око 10 милијарди евра увећан за протекле три године. Данас се процењује на износ од 24,5 милијарде евра, са тенденцијом даљег раста.
Подсећам да су банке практично само обвезници плаћања пореза на добит корпорација и да добровољно одлучују коју ће добит да прикажу, ако уопште неку прикажу. Ништа их не спутава да селе капитал у иностранство и то интензивно раде, као што их ништа не спутава да сами одређују камате. Те стране банке остварују велике зараде и износе огромна средства из Србије, а обавезе према нашој држави и јавним финансијама су им скромне, скоро симболичне. Грађани и привреда грцају од огромних пореза, доприноса и такси, а стране банке скоро да су лишене сваке финансијске обавезе.
Процењује се да су стране банке из Србије изнеле неколико десетина милијарди евра. Србија се непрекидно задужује, како краткорочно, за покривање рупа у текућем финансирању, тако и дугорочно, за капиталне пројекте.
Интересантно је да стање на текућим рачунима страних банака има апсолутну заштиту судског система у Србији, ефикаснију од заштите било које непокретности, статусних питања запослених, права и обавеза грађана, па све до производног програма. Банкарски пласмани страних банака вишеструко су заштићени и обезбеђени и зато им је важно ко руководи Народном банком Србије, Министарством финансија и Владом Србије.
И привреда и грађани су под оптерећењима и у сталном страху, јер су највредније што су имали дали под хипотеку страним банкама. Агресивне рекламе и недостатак средстава по основу текућег рада приморали су како грађане, тако и привреду, да се задужују код банака и да падају у дужничко ропство из кога је готово немогуће изаћи.
Примљени кредит у динарима, са обрачуном у швајцарским францима или еврима, са враћањем у динарима главнице и камата, показује бездушно зеленашење, али и помоћ државе зато што су сви режими већ 15 година интересе државе и народа подредили захтевима Европске уније, а стране банке су један од тих услова.
О свему овоме ће вас данас упознати Зоран Тасић, дипломирани економиста, стални судски вештак за економско-финансијску област, овлашћени рачуновођа и ревизор, иначе дугогодишњи члан Српске радикалне странке, који је успео стручно и професионално да помогне судовима да правилно одлуче у споровима о банкарским кредитима и обрачуну камата. О томе сте недавно могли да читате у штампи.
Његове налазе и мишљења прихватили су судови у првом и у другом степену. Те су судске одлуке постале део судске праксе, што је веома значајно, јер то помаже судовима да на јединствен начин реше судске спорове између банака и клијената, који имају кредите са валутном клаузулом. Када су донесене прве пресуде, видели сте како је јаукала Јоргованка Табаковић због тога, обећавајући пад тих пресуда у другом степену или доношење одређених мера како се судске пресуде не би извршавале.
Изволите, господине Тасићу.
Зоран Тасић: Захваљујем, председниче.
Ево, одмах да покажем, то су две правоснажне пресуде, које држим у руци. Те две правоснажне пресуде су се десиле на Привредном суду у Београду, где су правна лица била оштећена од стране банака и где смо успели да их ревитализујемо у смислу да спречимо банке у намери да изврше пљачку, ону коју, иначе, раде овој Србији. Пљачка је спречена, имовина је заштићена и победа је однешена, а ова судска решења су ушла у судску праксу, као коначна решења у Привредном суду.
Пошто је банкарство као тема, иначе, многима немила у смислу сагледавања на који начин и како се банкарски послови одвијају, ја ћу се потрудити да на врло једноставан начин предочим како и на који начин банке то раде, под плаштом да то раде у складу са законом, али ипак не раде у складу са законом.
Наиме, о чему се ради? Народна банка и институције монетарног кредитног система, као Министарство финансија и друге институције, ослањају се на Закон о банкама, који ову проблематику, када је у питању конкретно кредитирање банака, не регулишу довољно јасно и прецизно и не дају услове и начин на који банке могу то да раде.
Упориште за ове две правоснажне пресуде и победу над банкама је било у Закону о облигационим односима, који ми имамо још из старе наше Југославије, драге, која је била, и тај закон је и дан данас на снази и он се као добар показао и опстао не само код нас, него и у Босни и у Хрватској. Дакле, то је закон који регулише ову материју на коју сам се ја ослонио и доказао да се банке понашају супротно Закону о облигационим односима.
Наиме, у судској пракси је познато да, уколико неки закон ни не регулишу довољно или регулишу нејасно или не регулишу никако одређену материју, имају се примењивати одредбе других закона који регулишу ту материју. Наиме, банке су дужне у свом пословању да примењују Закон о облигационим односима као свако правно лице. Дакле, нема у Закону о банкама, али зато има у Закону о облигационим односима. Када смо код тога, да сада кренем у таксативно изношење шта је то што банке конкретно раде и шта је то што се толерише њима да могу тако да раде, а оне не примењују закон.
Прва ствар када се узме уговор банке о кредиту, који је, када причамо о врсти и карактеру тог уговора, уговор по приступу. Уговор по приступу је једна од врста уговора у којима једна страна дефинише услов, а друга страна може само да прихвати или не прихвати, не може да утиче на битне елементе уговора, што је јако важно, што банке знајући да је то то користе и не дозвољавају клијенту било коју врсту утицаја на уговор – или прихватате или не прихватате. Свакако, наш закон и позитивни законски прописи предвиђају и ништавност таквих уговора, уколико се утврди да је неки од уговорних елемената супротан закону, да се прогласи ништавним тај уговор. Е, управо је то тема коју ја сада вама предочавам, да се на бази таквих уговора, које су све банке у Србији правиле, доказује ништавост тих уговора. Сви су они ништавни, како? Прва ствар када се узме уговор и погледа, наслов тог уговора стоји да је то у питању дугорочни кредит за обртна средства или стамбени кредит, само тако је формулисано. А онда друга ставка говори да банка одобрава клијенту, узмимо пример десет хиљада евра, то је милион динара, истовремено одобрава и динарску и валутну калузулу и истовремено и један и други износ. Тим чином банка крши Закон о рачуноводству где она супротно члану 8 Закона о рачуноводству поступа, јер исказује двосмислено врсту посла. Наиме, не може се књижити две врсте посла, може или једна или друга, никако заједно. Е, банке то раде. И из ког разлога? Да би у наслову прикриле о чему се ради, да могу мало динарско, мало девизно пословање да примењују, односно прописе који важе за ту врсту посла. Када се даље узме у анализу тај уговор, ја као ризик менаџер и као ревизор, када анализирам, морам да дам одговор на питање која врста посла је ту, да ли је то динарски, да ли је то девизни посао, јер је то основна подела посла. Дакле, ако је девизни, девизна средства се пуштају у течај. Ако је динарски, динарска средства се пуштају у течај. Трагом тих средстава која се пуштају у течај утврђује се карактер посла и сви уговори које су банке правиле на овај начин су пуштани у динарима. Можда има један промил-два кредита у Србији који су пуштени у валути, али су сви они пуштани у динарима, са намером да они активирају, пуштајући динаре, такозвану валутну клаузулу која је супротна закону, а то ћу вам сад све показати како.
Дакле, пуштајући динаре, банка тог момента прави ануитетски план по кредиту који је по среди, који је сад у уговорном односу. Када идемо даље у анализу да видимо шта се дешава, која је то врста посла, дакле динари су пуштени, шта је кредит? Члан 1065 Закона о облигационим односима прецизно регулише и каже шта је кредит, да је то категорија на коју банка има право да зарачуна главницу и камату и то је све што банка има право да зарачуна, ништа изван тога. А камата као категорија, то је исто као што је и у трговини маржа, тако је камата код банака. Она садржи у себи цену коштања, профит, трошкове накнаде, провизије – све оно што банка у свом пословању ради и наплаћује она то наплаћује, кроз камату. То је јако важно да схватите. Дакле, камата је по Закону о облигационим односима једина категорија коју банка може да примени и наплаћује. Све остало, када је у питању кредит, је противзаконито, све остало, све, па и курсне разлике, накнаде, провизије, обрачун затезне камате пре крајњег рока доспећа кредита и самовољно мењање камата. То је пет основа које банке ладно раде и нико их не спречава у томе, а раде супротно члану 1065.
Када би се сада трагало даље шта банка ради – она утврђује ануитете у валути. Шта тиме постиже? Она у валути, ако је сто евра месечна рата, стално повлачећи и тражећи да се плати у динарима за ту валуту прати курс, који се увећава и они сваког месеца узимају више за ту курсну разлику, што је дупло узимање мимо камате, а члан 15, који говори о Закону о облигационим односима, који говори о принципу једнаког давања и узимања каже да банка не сме по два или више основа да наплаћује своје потраживање. Дакле, може по једном основу, а тај један основ је само камата. Не може изван тога и преко тога.
Даље, везан за све то је члан 394, који говори о монетарном номинализму. Шта то говори? Да се она врста новчаних средстава, које сте добили у течај, има вратити назад. То је прецизно законом регулисано. Дакле, не можете сада, ја сам добио динаре и ви мени да обрачунате у валути па да враћам динаре. Не може, мора једна валута, јер за сваку важе послебна правила, за девизно девизна правила, за динарско динарска. И ако се то меша па меша, се са намером да се узима више, неосновано, супротно закону, а то супротно закону је пљачка.
Дакле, члан 394 Закона о облигационим односима говори о монетарном номинализму. Зашто је сада у нашем друштву била повика и многи теоретичари, многи професори, многи критизери неких позитивних догађања траже да је валутна клаузула законска одредба. Да, она је законска одредба, али не за кредит.
Члан 395 Закона о облигационим односима говори управо о валутној клаузули која важи, али врло прецизно је закон рекао – важи за девизна потраживања и обавезе потраживања у девизама и то уједно и Закон о рачуноводству предвиђа: када имате девизну фактуру, ви њу исказујете у књиговодству по средњем курсу на дан вршења промене, па протеком неког времена, пошто сте исказали у динарима, морате поново курсирати, па онда у зависности да ли је обавеза или потраживање имате позитивне или негативне курсне разлике. То је у реду и то је у складу са законом, али за обавезе и потраживања у валути и у злату.
Пошто је кредит категорија која је јасно и прецизно дефинисана – шта је кредит, главница и камата, све остало не може да важи, јер закон то не дозвољава, а банке то примењују. Ту је сад та толеранција од стране државе, да се дозвољава банкама да оне врше валутну клаузулу, а 80 посто пљачке је преко валутне клаузуле, јер везују рату.
И шта се дешава? Да људи отплаћујући после осам, девет година имају већи износ кредита у обавези него што су узели кредит. То је аномалија и тако опасна аномалија се пушта, нико не реагује, нико. То је као нормално, а нико неће да разгрне да види да је то прекршен закон и то јасно, прецизно прекршен закон, чиста математика, нема шта изван математике да се размишља да ли јесте или није. Шта се онда дешава? Привредник узме, било ко узме кредит и он док не узме, то је категорија кредит, када дође кредит у фирму, то је његова имовина. То више није кредит. Он губи карактер кредита, он је имовина. Он је кредит до фирме, али када уђе у фирму, то је његова лична имовина. И сада привредник сматра – добио је кредит и сада ће он да уђе у посао да обавља своју пословну активност сматрајући да је то у реду, да ће враћати на 15, 20 година, још на већи број година узимају. Нажалост, многи не знају за већу количину камате, не износ, него количину која терети враћање. Најоптималнији рок који треба да се користи код дугорочних кредита је 13 година. Ту је однос главнице и камате најоптималнији и уколико сте у прилици, 13 година је увек неки рок који је најбољи за дугорочне кредите, ако се говори о стамбеном кредиту или неким дугорочним кредитима преко 10 година.
И шта се дешава? Привредник добије средства и наједном прође пола године, годину, види нема средстава, мањка, недостаје, али не види где су паре нестале, а паре нестају преко тог тихог узимања, преко курсних разлика. И онда он дође након годину, две дана у ситуацију да не може то да сервисира и обрати се банци – дај ми, молим те, репрограм, – не могу, – дај ми нови кредит да бих враћао сад овај, јер ушао сам у тешкоће. Не схватају да су тешкоће наметнуте од стране банке, не његове. Банке су наметнуле проблеме привреди. Није привреда та која је неликвидна јер не ради добро, не, него и оно мало привреде што имамо не ради због тога што су им банке наметнуле отимање, узимају им.
Има држава у свету које кажњавају уколико нека банка даје камату. То смртна казна буде, а знате зашто? Ако ви као банка, као ималац средстава дате некоме новац па га одмах на почетку моста ухватите и тражите му да почне да враћа, а није урадио посао, па нормално да он неће бити успешан привредник, он ће доживети крах већ на половини моста. А многе државе света, конкретно арапски свет, имају закон и кажу – да, али 20 до 30 посто од добити, од профита. Он сачека привредника да обави делатност без камате, не оптерећује га и тек када заврши посао, они кажу – добро, одлично, завршили сте посао, хајдемо 20, 30 посто. То је хумано, људски, у складу са бизнисом, у складу са нормама, у складу са људскошћу, моралом, са чим хоћете позитивним, оним што је у свим друштвима један коректан приступ привреди. А овде је привреда та у коју се у старту заграби и вуче и што је најгоре, без пардона узимају хипотеку и узимају имовину и доводе у стечај. И шта се даље дешава? Када привредник дође, толико се задужи, банка мора да га прати и он стане, не може више да отплаћује, толико је оптерећење да не може да отплаћује. Банка онда дође у ситуацију да мора да издваја посебне резерве, сто посто од тога што он не може да плати и онда се, то се дешавало већ, видели смо овде у две, три банке се дешавало да банка, зато што је оптеретила њега и не може да враћа, издвајајући у посебне резерве, нема довољно, иде на терет капитала и онда буде поткапитализована и банци се узима дозвола за рад. А онда држава интервенише да покрије то све да би банка могла даље да ради. Све су то аномалије које не могу да трају, нема економски резон, нема никакво економско оправдање.
Дакле, тим чином да се покрива банка, амнестира се пљачка. Дозвољава се банци да каже – да, ви сте у праву, ево, покривамо то што сте пљачкали, тако се ради.
И онда даље шта се дешава? Банка када то уради, сваког првог у месецу они дођу на кесу и кажу – а, моја рата, дај вамо, ако не платиш ја одмах протестујем, одмах наплаћујем, шаљем на принудну наплату и тако. И онда привредник обрачуна порез, али не може да плати држави, не дође на ред, јер банка му је толико узела да он не може да дође да плати порез. А онда држава, пошто је било удара задњих година, у два, три маха је било удара на буџет у великим сковима курсева, обично у јуну, јулу месецу настојали су да извуку што више профита из земље. Велики курсеви су били и онда је дошло до дисбаланса у буџету, тиме што држава није наплатила, а онда су банке узеле и онда је држава морала да се задужи и то задужење траје и ево га, сада је 23 милијарде.
Дакле, око 30 милијарди евра су банке изнеле вани, а држава се 23 милијарде задужила, јер није имала од кога да наплати, банке су отеле, изнеле напоље. То је што је званично. А оно што се незванично дешава, то иде и до 60 милијарди за свих ових 10, 15 година задњих да су банке изнеле, јер они током године извлаче тако што дају ћеркама – фирмама паре и 10, 15 дана отпишу на терет трошкова. Нормално, смањује се добит, нема добити. И сад наједном кажу банке – па ми се задужујемо вани.
Ко познаје банкарско пословање зна и не може ниједна таква реченица да прође у ушима банкара да се банке задужују и дају кредите овде. То је ноторна лаж и неистина, из разлога што банке раде по принципу кредитног мултипликатора. Када се та реч каже, она сама за себе говори да је кредитни мултипликатор чињеница да од једног динара на почетку године имате 30 динара. Геометријском прогресијом расте количина новца који банка добија дајући кредите и банке не да се не задужују, него оне извлаче паре и износе да не би показале толику огромну добит. То се, нажалост, дешава код нас.
Дакле, када сам код тог дела, само да се вратим кратко, да наставимо даље мој налаз. Банке, дакле, неосновно врше курсирање. Такође неосновно врше обрачун и наплаћују накнаде и провизије за једнократно пуштање, давање, јер су оне све садржане у камати, па је то опет дупло узимање. Банке зарачунавају затезну камату пре крајњег рока доспећа кредита из разлога што сваки ануитет који се утврди током периода коришћења отплате кредита у себи садржи део камате од почетка до краја коришћена кредита. Па онда затезна камата не може да се обрачунава, јер она у себи, тај ануитет садржи део камате скроз обрачунат, од почетка до краја, али један део, а пошто један део постоји, онда не може да се обрачуна никако, то је онда дупли обрачун па не може. Када дође крајњи рок доспећа, онда и главница и камата деле судбину главног дуга и онда банке имају законско право да врше обрачун затезне камате, и то искључиво законске затезне камате, а не њихове.
То што сада причам садржано је у мојим налазима. То што сам причао је Виктор Орбан у својим законима донео Мађарској. Ирска је ухапсила четири директора својих банака па је национализовала те банке, исекла је то све и почела је да ради нормално и они имају 15 посто привредни раст годишње. Дакле, прича да ћемо ми имати проблем ако се банке нападну да раде у складу са законом је прича без основа. Банке се морају довести у ред, да то раде како треба у складу са законом, јер ова пљачка нас је осиромашила и ми смо сад народ који само гледа у некога, тражимо спас, али немамо од кога, јер нас пијавице и даље пију и само узимају и нико не реагује. То и даље траје. Ево и сада, овог момента, сада нас пљачкају.
Дакле, нешто под хитно мора да се предузме да се то спречи. Имамо закон, имамо судове, шта чекамо више, не знам. Ето, то бих ја рекао. Ништа више.
Проф. др Војислав Шешељ: Захваљујем господину Зорану Тасићу.
Изволите, имате ли ви неко питање? Изволите.
Новинар: Теша Тешановић, Србин инфо. Како коментаришете новинске наводе да се наводно спрема напад десничара на азиланте у Београду?
Проф. др Војислав Шешељ: Ја нисам чуо да постоје неки десничари у Београду који би напали азиланте и мислим да би то било, прво, крајње нехумано, да не би било законито и да једноставно не би могло да прође у српској јавности са било каквим одобравањем таквог чина. Убеђен сам да до тога неће доћи. Не знам на које десничаре мислите, обично су левичари такве ствари радили, почевши од Хитлера и Мусолинија па надаље. И данас су левичари највећи екстремисти и данас левичари прибегавају тим методама.
Ви знате добро, надам се, да су и нацисти и фашисти поникли из социјалистичких редова.
Српска радикална странка сматра да емигрантима треба помоћи, али да их треба под хитно усмеравати да иду у Европску унију. Ако не може преко Мађарске, онда може преко Хрватске. Да их усмеримо, па нека тај проблем решавају они који су изазвали дубоку кризу на Блиском истоку, који су изазвали овај егзодус и који имају огромне паре, па могу да финансирају. Ми не осуђујемо мађарског премијера Орбана што је подизао ограду на граници, сматрамо да је паметно поступио. Да је наша власт била паметна, она би на време заштитила границу од нелегалних улазака, али ми смо против тога да се постављају тенкови или да се батинају ови невољници, било да их батина полиција, било да их батинају разне разуларене криминалне банде.
Новинар: Хвала вам.
Проф. др Војислав Шешељ: Имате ли још питања? Хвала што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР