Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан.
Даме и господо, ако уопште у Србији постоји политички консензус по било ком питању онда је то консензус свих озбиљних политичких фактора да је неопходно ове године уз локалне и покрајинске држати ванредне републичке изборе, односно изборе за Народну скупштину.
Ми видимо да се опозиционе политичке партије већ спремају за то, нека више, нека мање, а видимо да је и режим напустио ону своју позицију колебања, размишљања, предомишљања, да је и режиму јасно, његовим челницима, да су избори неопходни. Ти избори се иначе морају држати што чешће док се не изађе из економске кризе и социјалне беде, док се не среди стање у држави. Српска радикална странка је спремна за изборе и жели да се ти избори што пре закажу. Ми смо више од годину дана непрекидно радили на терену, обилазили општине и градове по Србији, обнављали наше општинске и месне одборе, вршили кадровске промене. Странку смо поново дигли на ноге и странка сада функционише као што је некада функционисала, а ви знате да смо традиционално имали најбољу страначку организацију.
Шта је важно да се уради за ове изборе? Медијска сцена у Србији је неподношљива. Постоје медији који су под контролом режима и постоје медији који су у страним рукама, а ни једни ни други нису довољно објективни у приступу политичким збивањима, у приступу политичким странкама. Ми разумемо своју позицију тренутно ванпарламентарне политичке партије и никада нисмо тражили да наше присуство у медијима буде као присуство великих парламентарних странака. Међутим, нас у неким медијима нема уопште. На државној телевизији као да Српска радикална странка не постоји, чак и када о нама говоре позову друге људе, који нити су компетентни, нити су упућени, нити знају шта говоре када се појаве у студију, било да је то код Оливере Ковачевић, било код Оливере Јовићевић.
На медијима који су блиски режиму ја углавном успевам да допрем до ових ријалити програма, па се трудим да их претворим у политичку трибину, да бих народу саопштио оно што имам. Али кад створимо неки догађај, кад окупимо велики број људи, кад препунимо Велику дворану Сава центра, онда је ваљда обавеза сваког медија у Србији да обавести јавност о томе, и када је реч о такозваном јавном сервису, који не значи ништа у нашој земљи, осим јавну кућу, јер је апсолутно ван сваког контакта са стварношћу и ван било какве друштвене контроле. Они раде шта им је воља, као да им је државна телевизија бабовина. Видели смо данас колике су им плате, скоро 400.000 динара има плату један Бујошевић, а министарска плата је око 120.000 динара. Па не може ваљда директор државне телевизије да има већу плату од министра. А непрекидно кукају да немају новца, желе што веће претплате да уведу, желе да оглобе народ. Не, морамо напокон уједначити те плате. Не могу шефови државних агенција, државних медија имати веће плате од плата највиших државних функционера, чак ни гувернер Народне банке не сме да има ту плату од 600.000 динара, колика му је сада, чини ми се. Дакле, ствари се морају довести у ред, а видимо да овај режим није спреман да се у то упусти и да те ствари сређује.
Имали смо недавно посету високог госта из Русије, вицепремијера Руске Федерације Дмитрија Олеговича Рогозина. Ниједна телевизија није емитовала вест оног дана када се сусрет десио, када је посета обављена, а ваљда је то веома, веома значајна вест и један велики изузетак у политичком животу. Међутим, када је требало то коментарисати и нападати српске радикале, па чак нападати и високог руског званичника, е онда су се многи медији укључили.
Постоје медији који су под западном контролом, који су у власништву странаца, који нам такође не дају никаквог приступа. То је Телевизија Б92, чији су се новинари данас појавили први пут од мог доласка из Хага. Тад су били и више никад, ево их данас поново. Није проблем хоће ли се појавити или неће, али треба та телевизија, бар онај догађај који ми створимо, који је од општедруштвеног значаја да региструје и да објави, да објави становиште једне странке која је формално ванпарламентарна, а која је све јача у српском политичком животу. Никад се на тој телевизији ове године нисмо појавили, као ни на Телевизији „Прва“, Н1 и на многим другим. У предизборну кампању нема смисла да идемо под тим околностима.
И медији под режимском контролом и прозападни медији, медији који су инструментализовани од стране западних сила, иначе имају тенденцију да представнике политичких странка одгурају од свог програма и да као политичке факторе у своје програме доводе представнике једне нове професије, која пре 12 година није ни постојала, политичких аналитичара и сад ми морамо да слушамо те људе који су недовољно образовани, некада потпуно необразовани, некад ни факултет нису завршили, који нам паметују, који се понашају као да нешто знају, а не знају заправо ништа, почевши од Милана Николића, преко Ђорђа Вукадиновића и осталих. Мало, мало, па Милан Николић. Шта зна Милан Николић? Не зна ништа.
Странке имају право да се појављују на свим медијима, и не може ниједан приватни медиј рећи – е, неће код нас, јер сфера информисања је друштвено значајна сфера у толикој мери да ту није дозвољено баш бахато се понашати или се понашати пристрасно. Онда се губи смисао постојања и приватног медија. Ако неће приватни медиј објективно извештавати јавност, онда је он чисто пропагандно средство, онда га треба опорезовати и због информативних емисија, јер он тамо води једнострану пропаганду.
На државној телевизији смо донедавно имали сваки дан рекламу где се они залажу да се промени изборни систем. Они да мењају изборни систем! Драган Бујошевић, Ненад Љ. Стефановић и остали, јер њима се не свиђа што партије имају значајну улогу у политичком животу и они би сад чисто већински изборни систем, где је најлакше манипулисати, где су онда сви посланици на извол’те и где онај ко има највише новца на свакој седници Народне скупштине обезбеђује већину.
Постојање политичких партија има смисао и због тога што опозиционе политичке партије не дозвољавају самовољу власти, бар јој се супротстављају на одређени начин. Шта је још потребно поред једног коректног понашања медија, једног објективног приступа свих медија? Ви новинари најбоље знате како ко стоји у јавности, колико је ко присутан реално у политичком животу. Мислим да пре свега ви новинари не верујете овим лажним истраживањима јавног мњења, која поједине странке ниподаштавају, а некима дају много више процената него што реално имају у народу.
Осећа се пулс народа, осећа се. Ево, признао је и сам премијер Вучић јуче да Српска радикална странка већ има 23 процента упоришта у бирачком телу. Он је то као једну шалу изнео, али је то реална чињеница.
Шта је још потребно да се уради пред ове изборе? Потребно је да се унесе минимум поштења у понашање политичких партија, минимум објективности и поштовања принципа парламентаризма, парламентарне демократије.
Пре више деценија паметни људи, који су се бавили политичком теоријом и теоријом парламентаризма, приметили су да велики број малих политичких партија у Народној скупштини омета нормално функционисање парламентарне демократије и дошли су до идеје да се уведе цензус. У неким државама је цензус пет посто, у неким три посто, у некима, мислим у Турској око 10 посто и тако даље. Цензус постоји да би се спречио улазак минијатурних странака у парламент, јер оне су кочница демократије, оне су сметња демократији, оне су сметња нормалном функционисању парламентарног система. А код нас свако за собом вуче неку булументу. Ево напредњаци, којима објективно не требају такве партије, за собом шлепају једног Александра Вулина и његову странку, мислим да ни мајка рођена не би за њега гласала, или ову странку Вука Драшковића, Српски покрет обнове и још неке странке вештачки шлепају. Чему то служи? То служи само у сврху загађивања атмосфере у парламенту.
Сличан је случај и на опозиционој сцени, и тамо постоји склоност окупљању минијатурних странака, прављењу блокова како би се заобишао овај принцип који је успоставио цензус. Цензус каже – нико испод пет посто не може. А они би хтели сада да то заобиђу. Па зашто онда постоји цензус у закону? Ми зато апелујемо на све политичке факторе и сматрамо да би требало успоставити консензус да свака политичка партија иде сама на изборе. То је ствар поштења сваке политичке партије. Ако нас народ хоће – хоће, даће нам више од пет процената, ако нас народ неће, што да се онда петљамо тамо и на нечијој туђој грбачи да улазимо у парламент.
Када је реч о опозиционим странкама, њих чине Демократска странка и њени деривати. Да су могли заједно, остали би у истој политичкој странци. Нису могли заједно. Али сад је почело велико комешање, треба им заједничка листа да би многи минијатурни међу њима заобишли цензус. Нек се опет уједине у једну странку, да видимо са ким имамо посла, а не овако.
Српска радикална странка принципијелно излази самостално на изборе. Ми верујемо у вољу нашег народа. Ми верујемо у своју снагу, у своје упориште у јавном мњењу и надамо се врло добрим резултатима.
Изволите, ако ви имате неко питање? Изволите.
Жана Булајић, Телевизија Б92: Занима ме шта ћете саветовати својим сарадницима, конкретно ту је госпођа Радета, Хаг је затражио од званичног Београда да им доставља месечне извештаје зашто ваши сарадници нису ухапшени.
Проф. др Војислав Шешељ: Моји сарадници неће добровољно да иду у Хаг и став је Српске радикалне странке да не треба да иду, а режим нема правног основа да их испоручи.
У оним законима, заправо реч је о једном закону о сарадњи са Хашким трибуналом, који је донесен још у време постојања Државне заједнице Србије и Црне Горе, третира се само случај лица оптужених за најтеже ратне злочине, геноцид или злочине против човечности. Никада се Србија није обавезала да испоручује Србе оптужене за такозвано непоштовање суда. Категорија непоштовања суда не постоји ни у Статуту Хашког трибунала. А у случају Флоранс Артман, када је Хашки трибунал од француских власти затражио њено испоручење, одговорено им је, и ја то цитирам, врло опширно то цитирам у мојој књизи „Српски народ мора да ослободи Републику Српску Крајну“, где сам обрадио и тај хашки случај – Француска је прихватила сарадњу са Хашким трибуналом, ја сад парафразирам, у том смислу што је спремна да испоручује све оне који су оптужени за тешка кривична дела, ратне злочине, геноцид или злочине против човечности. Никад се није обавезала да испоручује оптужене за непоштовање суда. Такав вам је случај и са Србијом. Ко год би у Србији покушао да испоручи моје сараднике по основу оптужнице за непоштовање суда, прекршио би и Устав и закон. Настрану то што су моји сарадници лажно оптужени, што никада нису покушавали да врбују било ког сведока, да га поткупе, да га уцене, а вероватно је реч о сведоцима, ми још не знамо њихова имена, који су се нудили сами својевремено Хашком трибуналу, па их је Хашки трибунал преварио, није им дао обећани новац, одлазак у иностранство, стан, запослење. Некима су то дали, а некима нису. Они који нису добили, толико су се наљутили да су се онда понудили нама да буду сведоци одбране. А ми никога нисмо ни наговарали, ни присиљавали, ни уцењивали. Уосталом, чим сазнамо њихова имена ја ћу вам дати њихове изјаве, па ћете видети да ни у њиховим изјавама нема ништа озбиљно против мене.
Имате ли још питања? Изволите.
Жана Булајић: Ако се то ипак деси, ако дође до покушаја хапшења, хоћете ли ви организовати неке протесте?
Проф. др Војислав Шешељ: Да, сигурно ћемо организовати масовне уличне протесте и загорчаћемо живот режиму.
Жана Булајић: Мислите да имате ту снагу?
Проф. др Војислав Шешељ: Па, ја мислим да смо вас убедили више пута до сада, кад год смо организовали митинге на отвореном простору, било је неколико десетина хиљада људи, на Тргу републике редовно око 30.000. Држали смо у Великој дворани СПЕНС-а, која је била препуна, јавну трибину. Држали смо у Великој дворани Сава центра. Имали смо митинг у Нишу, који је био толико масован да ниједна друга политичка партија није у стању ни приближно толико људи да окупи, иако ни са тог великог митинга нисте ништа показали јавности.
Жана Булајић: Добро, ви сте ванпарламентарна странка, и сами сте рекли.
Проф. др Војислав Шешељ: Јесте, ми смо ванпарламентарна странка и медији не треба да нас прате на исти начин као парламентарне странке. Међутим, кад створимо веома значајан догађај, онда сте дужни. Не можете игнорисати да је у Нишу било четири или пет хиљада људи на централном градском тргу. Не можете игнорисати да смо имали 30.000 људи на Тргу републике и после кренули у шетњу кроз Београд, где нам се још велика маса прикључила, или да смо у Великој дворани СПЕНС-а имали неколико хиљада људи. Не можете игнорисати, а игнорисали сте, да смо пре неколико дана имали препуну Велику дворану Сава центра, када је промовисана моја најновија књига. То је велики догађај, значајан догађај, независно од тога је ли нека странка парламентарна или не, као што, на пример, кад спалим хрватску заставу онда то ипак емитујете, јер сматрате да ћете мени нанети штету, па кад схватите да сте се преварили онда престанете и то да радите.
Жана Булајић: Па добро, зато што је то међународни инцидент, а промоција обичне књиге није.
Проф. др Војислав Шешељ: Није то обична књига, то је врло необична књига, јер кад се обичне књиге промовишу, дође по 15, 20, уврх главе 100 људи. А када дође 4.000 или 5.000 људи, онда то није ни обична књига, ни обична промоција, је ли тако?
Жана Булајић: Па, то је ваше мишљење.
Проф. др Војислав Шешељ: Па чекајте, логика налаже да се извуче овакав закључак. Ако је то обична промоција, зашто би дошло хиљаде и хиљаде људи.
Жана Булајић: Зато што су чланови странке.
Проф. др Војислав Шешељ: Нису сви чланови странке. То није тачно. Био је јавни позив. Имали смо и један спот. Имали смо више хиљада летака и није тачно да су дошли само чланови странке и нисмо аутобусом довозили људе који ће присуствовати, јер немамо пара за аутобусе.
Имате ли још питања? Ако немате, хвала што сте се одазвали.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР