Борис Алексић: Даме и господо, добро дошли на редовну конференцију Српске радикалне странке. Ја сам Борис Алексић, народни посланик. Поред мене са десне стране је Слађан Мијаљевић, а са леве стране Зоран Поповић, такође народни посланици. Као што знате, јуче је на седници Народне скупштине Републике Србије био Предлог закона о тајности података. Видели сте да је било пуно полемике, а ми сматрамо да једноставни није довољно у јавности представљена погубност овог новог решења и могли смо, заиста, да видимо да Влада Републике Србије не зна шта ради, да је тотално дезоријентисана.
С једне стране, овим законом о тајности података они уводе нову службу, службу безбедности, трећу ако рачунамо по постојећим службама безбедности, Војнобебедносна агенција, Безбедносно-информативна агенција, а ако ту уврстимо и Војнообавештајну агенцију, онда четврту. То је, наиме, Канцеларија Савета за националну безбедност која је предвиђена овим законом, где се директору те канцеларије, његовом заменику али и самој Канцеларији дају одређена права која, за сада, има само Безбедносно-информативна агенција. Штавише, по овом предлогу закона, директор те канцеларије ће имати увид у документацију и у податке који су заштићени, које готово да нема ни директор Безбедносно-информативне агенције или Војнобезбедносно агенције.
Дакле, просто је невероватно шта су они предвидели овим законом. Са једне стране, улога парламента је минимална у контроли поверљивих података, у контроли тајних података, што је невероватно. Они се ту позивају на праксу, дакле, представници владе, која постоји у западним земљама. Међутим, управо у западним земљама, они често наводе изворе из Европске уније и Сједињених Америчких Држава, врло је прецизно дефинисана улога представничког тела. Представничко тело је ту најважније. Дакле, посланици су ти који могу да дођу до одговарајућих поверљивих података или директно као појединци или кроз одговарајуће одборе. Као што постоји, рецимо, у Конгресу Сједињених Америчких Држава, постоје специјални одбори и у Конгресу и у Сенату који имају право увида у најповерљивији материјал. По овом закону далеко веће овлашћење ће имати извршна власт, а законодавно тело, представничко тело, дакле, тамо где седе људи који су непосредно бирани од стране грађана Републике Србије неће имати никаква овлашћења или ће имати минимална овлашћења. Већа овлашћења од њих ће имати човек кога поставља Влада Републике Србије, дакле, тај фамозни директор те канцеларије. Дакле, то је просто невероватно.
Са друге стране, они дају човеку кога именује Влада Србије као обичног службеника, а који није ни директор безбедносне агенције, нити било који други значајнији функционер, овлашћења која нема ни шеф Обавештајне службе или Безбедносне службе, које нема шеф безбедносне службе ни у једној држави. Дакле, тај човек ће имати право увида у идентитет најповерљивијих сарадника било које службе на територији Србије. Дакле, онај ко је читао романа Џона ле Кареа, ко је читао, рецимо, књигу Кима Филбија, који је био задужен за контрашпијунажу над совјетском Службом безбедности у британској Обавештајној служби, касније пребегао у Совјетски Савез, зна да чак и директори служби могу да приступе шифрованим именима, дакле, псеудонимима људи који су прибавили одређене информације, а не могу у потпуности да сазнају њихов идентитет. Ево, у овом закону постоји та могућност.
Које су још нелогичности? Погледајте, они су предвидели неколико категорија означавања поверљивих података. Између осталог, “државна тајна”, “строго поверљиво”, “поверљиво”, “интерно”. По овом предлогу закона, особа која је служила страну војску и била припадник страних паравојних формација моћи ће да има увид у документа која су означена као «поверљива» или као «интерна», дакле као поверљива или имају ознаку “интерно”, а неће моћи да приступи документацији са ознаком “строго поверљиво”. Сада замислите, неко ко је био припаднике неке стране паравојне формације може да приступи државним документима који су означени са «поверљиво». Дакле, то је све према овом предлогу закона. Погледајте даље. Особа о којој постоје подаци, лице дакле, да је спроводило активности супротно интересима Републике Србије, неће моћи да приступи документацији означеној као “државна тајна”, али ће моћи да приступи информацијама које су означене као “строго поверљиво”, “поверљиво” или “интерно”. То се закључује на основу видова безбедносних провера које су навели овде по овом закону. Они су предвидели, између осталог, и додатну безбедносну проверу, то јест допунску безбедносну проверу која само треба да да одговор на једно питање, а то је – да ли је лице учествовало у активностима упереним против Републике Србије. Уколико је учествовало, оно нема право приступа документацији која је означена са “државна тајна”. Али се ништа не говори о претходно класификованим документацијама са “поверљиво”, “интерно” или “строго поверљиво”. Дакле, просто невероватне ствари.
Ја ћу вам само навести податак фамозног члана 40, где су они предвидели да директор те нове канцеларије Савета, који формира влада, кога именује влада, нема право да приступи одређеним информацијама, али нигде не наводе његовог заменика. Тако да заменик директора, по том члану, има право да прегледа комплетну документацију, а директор нема то право. По оном првом предлогу који су они дали, рекли су да је влада рекла да ће уложити неке амандмане, и после наше расправе у Народној скупштини покушаће да исправе ове, заиста, нелогичности. Овај закон је фактички један велики оксиморон, морамо то да кажемо. Даље, што се тиче трајности ознаке “државна тајна”, они су овде предвидели да ће се, рецимо, подаци са ознаком “државна тајна” чувати 30 година. Дакле, ограничили су рок у коме ће они бити проглашеним државном тајном, за “строго поверљиво” петнаест година, “поверљиво” пет година и за “интерно” две године.
Светска пракса је таква да се подаци који су најзаштићенији, дакле, имају ознаку “државна тајна”, чувају много дуже од 30 година. Ја сам навео пример проф. др Смиље Аврамов, која је својевремено посетила и Римски архив, Државни архив и Архив Велике Британије у Лондону, такође државни архив. Тражила је податке о једној историјској личности. Тада јој је речено да су ти подаци под забраном објављивања у наредних скоро 100 година. Реч је била о Јосипу Брозу Титу. Она је врло прецизно тражила те податке, нису јој дали. Чак јој је шеф Архива у Риму рекао да те податке не могу да дају из простог разлога, то је било пре распада Југославије, јер он сматра да ће доћи, уколико се ти подаци објаве, до распада Југославије. Она је дошла и по распаду Југославије, међутим и тада нису дали те податке. Дакле, тако поступају људи на Западу, тако се једноставно води рачуна о важним стварима на Западу.
Када су у питању мере заштите, дакле, опет те мере које се примењују за заштиту одређених података, наведене су као у некој сликовници, као у неком стрипу практично. Веома неозбиљно, у тачки 10 наводе се мере криптозаштите без икаквог описа, без икаквих детаља. Ја бих само подсетио да и у западним земљама и у Руској Федерацији постоје читави институти који се баве криптозаштитом.
Шта сам даље хтео да вам кажем? Дакле, по овом предлогу закона грађанима Републике Србије ће бити веома тешко или немогуће да сазнају одговарајуће податке. Али ће зато неке стране институције и организације имати пун приступ државним архивима Републике Србије. Међу њима и Трибунал у Хагу, и не само Трибунал у Хагу, него Тужилаштво Трибунала у Хагу, које је страна у поступку. Дакле, Влада Републике Србије је послала званичан документ, информацију о реализацији националног програма интеграција, НПИ, и Србије у Европску унију народним посланицима. Послала је ту информацију у октобру, 10. октобра 2008. године, а најновију смо добили пре месец дана, такође. Шта се у тој информацији каже, ја ћу да вам цитирам. Кажу овако: “Тужилаштву Трибунала у Хагу је до сада обезбеђено на стотине хиљада докумената, укључујући и поверљиве документе са седница Врховног савета одбране, Министарства одбране, државних безбедносних агенција, МУП-а и других органа. Од средине 2006. године Тужилаштво Трибунала у Хагу има општи и директан увид у све архиве држаних органа Републике Србије”.
Само да вас подсетим, по закону, чак ни Безбедносно-информативна агенција и Војнобезбедносна агенција нема општи и директан увид у све архиве државних органа Републике Србије. Дакле, негде им требају и специјалне дозволе, негде не могу директно и тако даље. Дакле, дали су овлашћења Трибуналу у Хагу, Тужилаштву Трибунала у Хагу, које овде нема ни БИА, ни ВБА, па чак ни Влада Републике Србије, а поготово нема парламент. Дакле, с једне стране, грађани Републике Србије неће моћи да сазнају неке чињенице које су важне за њих, али са друге стране, Тужилаштво Трибунала у Хагу има право да по Србији ради шта год жели. Е, то је та удворичка политика коју спроводи влада Републике Србије на челу са Мирком Цветковићем и на челу са Борисом Тадићем. И шта се онда дешава? Погледајте те поступке пред Трибуналом у Хагу. Дакле, Тужилаштво има она права о којима одбрана може само да сања. Тужилаштво Трибунала у Хагу може да добије све ове податке, а одбрана, наравно, не може. Одбрана, значи, не може да оствари директни и непосредни увид или општи увид у државне архиве Републике Србије. Тиме се крши једно од основних принципа кривичног поступка, равноправност страна у поступку и принцип једнакости оружја. Дакле, наша држава, отворено помажући Трибунал у Хагу, још и Тужилаштво Трибунала у Хагу, на овај начин крши међународне конвенције којима се гарантују људска права, којима се гарантује право на правично суђење, а најбоље сте могли да видите да се то управо ради у поступку против проф. др Војислава Шешеља. Влада, очигледно, чини све што може да би одложила његов повратак у Републику Србију. Ето, то су неки примери заиста везани за овај закон о тајности података који су нелогични, који су, заиста, штетни по безбедност Републике Србије, по грађане Републике Србије и који су супротни Уставу Републике Србије. Ја сам толико хтео да вам кажем везано за ову тему. Ако ви имате нека питања, изволите. Уколико нема питања, хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР