Последице повећања ПДВ-а

Владан Јеремић: Даме и господо, ја сам Владан Јеремић, а данашњој конференцији за новинаре присуствују колеге народни посланици у Скупштини Србије, Лидија Димитријевић и Радиша Илић. У Влади Републике Србије све је више дисонантних тонова. Оно што је започело на тзв. Бизнис форуму који је недавно одржан на Копаонику, настављено је ових дана, а у контексту најаве повећања ПДВ-а.

Српска радикална странка већ дуже време указује на то да је влада у потпуности дезоријентисана у вођењу економске политике. Евентуално повећање ПДВ-а би се веома негативно одразило и на привреду и на грађане, и то из неколико разлога:

Прва последица била би повећање цена на мало и велико у моменту када је социо-економски положај изузетно сложен. Ово би, дефинитивно, утицало и на додатни пад куповне моћи, јер су примања у Србији, услед померања курса на 100 динара за један евро, већ реално умањена. Примања у привреди су смањена за 8%, а цене на мало су порасле за преко 6%, тако да би евентуалним повећањем стопе ПДВ-а цене на мало биле подигнуте за неких 4 до 5%, што ће значити још већи пад промета који је од почетка ове године, према неким показатељима, у просеку 13,5% за производе и 12,9% за услуге на нивоу Републике Србије.

Друго, увећање ПДВ-а изазвало би инфлаторни притисак и проузроковало да само у једном месецу постигнута инфлација буде већа него за шест месеци прошле календарске године.

Када је о привреди реч, лакше последице евентуалног повећања ПДВ-а биле проузроковане да је Министарство финансија прихватило раније апеле и изменило чланове 16, 48 и 50 у Закону о ПДВ-у, који приморава предузећа да авансно уплаћују држави порез за послове које нису наплатили, и тиме их поштедело западања у неликвиднсот. Рокови плаћања у привреди Србије продужили су се на 150 дана, а највећи дужник је држава, која компанијама путне привреде и грађевинским компанијама дугује још за послове из 2007. године. Преко 3200 малих, средњих и великих предузећа подигло је кредите код комерцијалних банака у периоду од почетка 2007. до краја 2008. године, да би пореским управама унапред исплатило ПДВ, за послове које још није наплатило. Због тог задуживања, 2350 таквих предузећа је тренутно неликвидно, а преко 150 је затворено, јер није могло да надокнади губитке. Повећање ПДВ-а у таквим условима пословања које је прописала држава, и без регулаторних тела за наплату потраживања, представља отворено терање привреде у даље пропадање.

Повећање ПДВ-а одвратило би потенцијалне стране инвеститоре од улагања у Србију јер овдашњи послодавци имају највеће порезе и доприносе на зараде у Европи, а при том не постоје довољно чврсте гаранције државе за заштиту капитала и имовине јер просечан трговински спор траје 5,5 година. У односу на Хрватску и Мађарску, нижа стопа ПДВ-а у Србији била је предност за инвестирање, што значи да би повећањем изгубили један од адута у привлачењу страних инвеститора.

Дакле, јасно је да Влада Републике Србије нема никакву дугорочну стратегију на основу које би повлачила потезе у привреди у време трајања економске кризе. Идеја о повећању пореза иде у погрешном смеру, јер је прави правац реформа државе и кресање буџетских издатака. Државна потрошња у Србији је једна од највиших у свету, а што се више троши у државном сектору, а мање у приватном, утолико је потрошња неефикаснија, па је утолико већа штета у економском погледу.

Српска радикална странка сматра да је, уместо повећања постојећих или увођења нових, требало размислити о ефикасности наплате постојећих пореза. Ако око 30 процената привреде чини сиви сектор, простора за бољу наплату ПДВ-а очигледо има. Али је кључни проблем што неке политички моћне структуре имају интерес да штите овакво стање, које проузрокује корупцију при наплати пореза, и неефикасност пореске администрације. Да се разумемо, пореза у Србији је мноштво и стопе су по правилу високе. Оптерећеној привреди, а поготово сиромашним грађанима, треба помоћи прецизном социјалном политиком, а не апсурдним порезима.

Најбољи пример повећања пореза, које је само додатно урушило привреду, је у Мађарској, која се такође превише задуживала код ММФ-а и других европских и међународних финансијских институција, тако да је само одлагала, али не и решавала важне економске проблеме земље. Српске власти су, нажалост, очигледно на путу да направе исту грешку. Неопходно је да о оваквим стварима буду донете заједничке одлуке послодаваца, синдиката и владе, како би се избегле последице у пракси.

Али, не попут фарсе од јучерашњег састанка такозваног Радног тела за излазак из кризе, где су очигледно привредници, предвођени тајкунима Мирославом Мишковићем и Миланом Беком, покушали да са министрима договоре своје даље ширење пословних империја, док изгледа да су представници сидиката били само неми посматрачи. Недопустиво је да се о овако важној теми разгoварало иза затворених врата. Српска радикална странка тражи да се обелодани шта је договорено иза кулиса, односно колико има истине у информацијама да су Мишковић, Беко, Костић и остали затражили да уђу у управне одборе пропалих државних предузећа. И све се то дешава у тренутку када у Србији више од 600 000 људи живи испод границе сиромаштва, око 155 000 деце живи у сиромаштву, а исто толико њих на граници сиромаштва, а 125 000 грађана који живе испод границе сиромаштва старије од 65 година.

Очигледно је да влада не жели, не уме и нема капацитета да се ухвати у коштац са решавањем ових проблема.

Захваљујем се на пажњи. Уколико имате питања, изволите. Уколико не, хвала.