Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, ови преговори који су обављени у Вашингтону, у Белој кући, између председника Републике Србије Александра Вучића и премијера одметничког режима из Приштине Хотија, изазвали су две врсте реакција. Режимски медији, функционери режима, а и безброј ових политичких старлета који се називају политичким аналитичарима, окивају све то у звезде, проглашавају историјским, огромним успехом и тако даље. Са супротне стране имамо ниподаштавање и некритичко негирање. Не знам да ли је истина негде на средини, али свакако није на крајњим половима реаговања.
Ми смо настојали прво да проучимо добро овај споразум, а онда да становиште Српске радикалне странке изложимо сталожено и аргументовано. То је данас најважније.
По мишљењу Српске радикалне странке, сва ова представа у Вашингтону је одиграна у прилог председничкој кампањи Доналда Трампа. Прошли пут српски гласови су били пресудни, а захваљујући ангажовању Српске радикалне странке да Трамп победи Клинтонову. Овога пута он придобија директно и намерно српско бирачко тело тако што прима Александра Вучића, што се према њему релативно коректно опходи (објаснићу зашто релативно) и зато што Вучић није разочаран напустио Вашингтон.
С друге стране, режимски медији у Београду својим хвалоспевима додатно мотивишу америчке Србе да гласају за Трампа и то је добро. Срби треба да гласају за Трампа, јер би било погубно гласати за Бајдена. За српске интересе никако не би било добро да победи Бајден. Ове четири године, колико је Трамп на власти, ми смо имали извесног предаха. Јесу Американци и даље на нечему инсистирали, притискали, ово, оно, али нисмо били под оном пресијом каква је постојала раније под Клинтоном, под Бушом, под Обамом.
Дакле, Трамп је с правом придобио српско бирачко тело и надам се да ће оно допринети његовој победи. Али, Трамп је постигао још нешто, што је нама велике непријатности изазвало, али он иде за својим интересом и иде ту без заустављања. Знате какви су Американци. Они се не обазиру много на остатак света кад терају нешто што је њихов циљ и њихов интерес. Трамп је искористио ове разговоре у Вашингтону да придобије гласаче јеврејског бирачког тела. Ви знате, до сада су Јевреји углавном гласали за Демократску странку, то је била некад традиција у Америци. Он је направио доста потеза да придобије јеврејско гласачко тело: тако што је признао да је Јерусалим главни град Израела, што је одлучио да тамо премести америчку амбасаду, што је придобио Уједињене Арапске Емирате да признају државу Израел, што је обећао да ће још неке арапске и муслиманске земље то учинити и тако даље. Овде је, поред Америке и Гватемале, као једине две државе које су пристале да преместе своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, он додао још једну праву државу и једну импровизовану квазидржавну творевину.
Вучић је потписао да Србија пребаци амбасаду у Јерусалим, и то је нешто што је за нас много болно. Након поновног признања, односно успостављања дипломатских односа са Израелом, при крају комунистичке диктатуре, негде крајем осамдесетих или почетком деведесетих година (дипломатски односи су прекинути у време Јунског рата у јуну 1967. године, када је комунистичка Југославија стала на страну арапских земаља), а откад су поново успостављени дипломатски односи, наша земља је водила рачуна да некако уравнотежи своје односе са Израелом и односе са државом Палестином. Југославија, после и Србија, признале су државу Палестину. Палестина је одлуком Генералне скупштине Уједињених нација прихваћена као посматрач у Организацији уједињених нација, дакле, није још пуноправан члан, али јесте посматрач и многе државе у свету јој признају државни субјективитет, па према томе и наша земља. Сад се клатно померило сувише на једну страну и ми се бојимо да би то могло пореметити односе Србије са Палестином, што би била велика штета, јер држава Палестина, и поред принципијелних разлога, због којих смо је до сада подржавали, има и велики политички значај у арапском исламском свету. Она је мезимче арапских и исламских земаља, па ако дође до тога да нас притисну да ипак померимо амбасаду у Јерусалим, ја инсистирам да Вучић и Влада Србије инсистирају код владе Израела да наша амбасада буде у оном делу Јерусалима који је био у саставу државе Израел пре Јунског рата 1967. године.
По мишљењу српских радикала, најправедније решење блискоисточне кризе би било да се Израел повуче са свих територија које је окупирао 1967. године, да се са једне стране формира држава Палестина, а са друге да остане држава Израел, а да Јерусалим буде подељен град: са једне стране престоница Палестине, а са друге престоница Израела, с тим што би могла да се отвори међусобна комуникација становништва, да то буде заправо, у извесном смислу речи слободан град, да нико не ограничава кретање Јевреја и Палестинаца, било да су Палестинци хришћани или муслимани. То би било, по нашем мишљењу, најправедније решење.
Мислим да ћемо ублажити љутњу државе Палестине и других наших пријатеља у свету ако инсистирамо да наша амбасада у Јерусалиму буде на оном месту које неоспорно припада држави Израел пре освајања из јуна 1967. године.
Трећа ствар, која нас је можда и насмејала – Вучић се обавезао да Србија ургира код 69 земаља да декриминализују хомосексуализам. Као да ће нас неко слушати, као да ће наше мишљење нешто значити у државама где је хомосексуализам кривично дело. Госпођа Радета и ја, кад смо студирали права, учили смо да је хомосексуализам кривично дело. Прописано је било годину дана затвора, до годину дана, а кажњавани су само хомосексуалци мушкарци, и то кажњаван је само активни партнер, ваљда се сматрало да је онај пасивни већ довољно патње и проблема преживео. То је укинуто, мада је то још у време комунизма доведено у питање. Ја се сећам, кад је Ћирилов говорио на неком конгресу партије ваљда осамдесетих година, и кад се залагао да се то декриминализује, у јавности није нико имао отпор према томе. Ми смо увек били против пропагирања хомосексуализма, а не за кажњавање или прогон или дискриминацију хомосексуалаца.
Ово је важно Трампу. Важно му је да придобије и бар део америчких хомосексуалаца, јер до сада су и хомосексуалци готово листом гласали за Демократску странку, јер су се демократе као левичарима сматрали, а ви знате, у принципу, код левичара је све дозвољено, јер не држе много до морала. По нашем мишљењу, то нема никакве везе са моралом. Не сматрамо ми да је то природно понашање, али смо против прогона, против шиканирања, против тога да се туку или да се хапсе или на други начин да се лоше са њима поступа.
То је, дакле, оно што добија Трамп. И још нешто желе Американци: желе ову саобраћајницу од Драча према Бугарској, јер имају стратешки интерес да у случају потребе довлаче трупе, борбену технику, муницију, опрему, од луке Драч до црноморске обале – у случају рата са Русијом. То су, дакле, те замисли Американаца.
Ја ћу сада наше мишљење о тексту овог споразума коментарисати од члана до члана.
Што се тиче ауто-пута, тај договор је постигнут још 14. фебруара 2020. године. Реч је о путу од Ниша од Приштине. Међутим, овде видимо да се очекује да се ми задужимо, да узмемо кредите да изградимо тај ауто-пут. Раније је било стављено у изглед нашој земљи да ће добити бесповратно 40 милиона евра од Европске уније. То се одавно не помиње у јавности. Ми сматрамо да смо заинтересовани и тај пут да се изгради, није нам приоритет, али кад би нам поклонили пола вредности у новцу, а укупна вредност је вероватно око 300 милиона евра. Да добијемо бесповратно 150 милиона, 150 милиона да се задужимо и да то не води ресор Зоране Михајловић него да буде нови министар који ће се тиме бавити и да се посао повери искључиво домаћим фирмама на територији централне Србије, до Мердара. Под тим условом ово би за нас било прихватљиво. А ако ће опет то добити „Бехтел”, ако ћемо се ми само задужити за огромне паре и касније мукотрпно враћати дугове, онда можемо рећи – хвала, не треба.
Иначе, потребна је таква једна саобраћајница због превоза робе. Не мислим у првом реду на путнике, него на робу која би се возила и у унутрашњост Косова и Метохије и која би се возила у Албанију, па чак до луке Драч, јер то је једна велика лука, да не бисмо били везани само за Бар или за Ријеку. Зачас Хрвати могу да затворе Ријеку, а неки режим попут режима Мила Ђукановића могао би да прави проблеме око коришћења луке Бар. У том случају, ако је проблем превоза преко Македоније, имали бисмо могућност да превозимо робу преко Драча. Није то бескорисно као што неки тврде, али не смемо баш по најскупљој цени то да плаћамо. Мора бити исплативо.
Друга тачка је споразум о железничком саобраћају између Београда и Приштине. Иста аргументација важи. Неки коментатори, кад кажу железнички саобраћај, мисле првенствено на превоз путника. Превоз путника је занемарљива ставка у железничком саобраћају. Железнички саобраћај је потребан пре свега због превоза робе, јер је неупоредиво јефтинији од превоза камионима, шлеперима, од превоза друмским саобраћајем. Али да одреше кесу Европска унија, Америка, па да се и то плати. Можда не да плате целу цену на територији Србије, и ту је извесна железничка мрежа постојала. Међутим, ми сад узимамо велике кредите да би главни правац модернизовали. Од Београда према Мађарској граници увелико су радови већ неколико година, потребно је да то модернизујемо до Ниша, па до македонске границе, до бугарске границе да би превоз робе био што бржи. Сад нам је превоз као у деветнаестом веку, 20 километара на сат. Треба да превозимо и робу 200 километара на сат да би наша роба била конкурентна и да би пољопривредни производи у свежем стању стизали на одредишта. Дакле, немамо ништа против, али да и они мало завуку руке у кесу.
Што се тиче студије изводљивости, о опцијама за повезивање железничке инфраструктуре Београд–Приштина са луком на Јадрану, ту би очигледно опет у обзир дошао Драч. На нама је да нађемо варијанту до Мердара, а после нека Американци виде са својим љубимцима како ће то даље према Драчу да реализују. Неће ваљда од нас тражити да и то плаћамо или да учествујемо у плаћању.
Трећа тачка: овде се обавезујемо да ћемо сарађивати са америчком корпорацијом за међународно финансирање развоја и Ексим банком на меморандумима о разумевању ради операционализације следећег: ауто-пута мира, железничке везе између Приштине и Мердара, железничке везе између Ниша и Приштине, обезбеђивања финансија за подршку зајмова потребних за мала и средња предузећа, додатни билатерални пројекти, сталног присуства америчке развојне агенције у Београду. То присуство америчке развојне агенције у Београду не би нам штетило, али када је реч о кредитирању малих и средњих предузећа, не сме држава бити гарант него предузеће гарантује свом својом имовином да ће вратити кредит. То је једино исправно. Ја знам да нас навлаче да се држава појављује као гарант и онда предузећа некад и намерно пропадну а држава колабира под теретом дугова.
Што се тиче ауто-пута и железничке пруге, ту сам већ изразио становиште по претходним тачкама.
Обе стране ће отворити и операционализовати објекат заједничког прелаза Мердаре. За нас Србе тај прелаз је административног карактера. Албанци га, под заштитом својих западњачких савезника, третирају као међудржавни прелаз. За нас би било интересантно да ту буде извесна контрола путника и робе да би се спречио шверц, да би се спречио тероризам, а да заправо прелаз буде слободан. Све српске робе, робе из централне Србије да могу несметано на Косово и у Албанију, а све албанске и косовскометохијске робе у централну Србију. То је за нас повољно, јер ми имамо развијенију привреду и онај ко има развијенију привреду већ има више користи од таквог слободног пролаза и слободне трговине. Наравно, роба из других земаља, односно трећих земаља морала би да пролази кроз царинску контролу. Ако немамо српску царинску контролу на граници између Косова и Албаније, онда бар можемо на Мердару да опорезујемо сву робу која се увози из трећих земаља, да нас не би илегално засипали оном старом месином из Бразила, на пример, која је заклана пре тридесет или четрдесет година, па стајала деценијама у хладњачама, па нам од тога праве саламе и хреновке и остале сухомеснате и краткотрајне месне прерађевине.
Следећа тачка је придруживање мини шенгенској зони. Ту смо вам рекли своје мишљење кад је то било актуелно. Ми смо већ имали овај уговор о слободном тржишту, слободном протоку људи и роба који је функционисао, осим што су ове сепаратистичке власти из Приштине месецима забрањивале улазак српске робе на Косово и Метохију. Ми сматрамо да тај споразум треба сачувати, јер он обезбеђује тамо учешће Косова под оном ознаком за фусноту, па ће се коначни статус знати тек кад се потпуно заврше преговори и потпише споразум, а то може бити на „светог никада”, а бојимо се, ако Косово приступи „мини Шенгену”, да онда више нећемо бити у могућности да и тамо ставимо ту фусноту. То је опасно.
Иначе, не бисмо имали против. Нама одговара отворена трговина, па чак и са сепаратистичким властима у Косову, отворена трговина са Албанијом, са Македонијом, са Босном и Херцеговином и Републиком Српском и муслиманско- хрватском федерацијом, то нема сумње. Имамо много користи из те трговине, а имају и они, јер нигде не могу јефтиније жито набавити него у Србији, кукуруз, живу стоку и многе остале ствари.
Обе стране ће међусобно признати дипломе и стручна уверења. То је већ потписао Борис Тадић и то је оспорио Уставни суд, као што је оспорио и још нека два споразума. Шта то значи? Ранг тог приштинског албанског универзитета је отприлике као неких приватних факултета у Србији. Та диплома из Приштине вреди вам као диплома Небојше Стефановића, али нико да му је укине, нико да му је оспори, он и даље глуми не само да је факултетски образован, него да је и доктор наука. Власти не реагују, власти су инертне, власти су блокиране.
Сарадња са Министарством енергетике Сједињених Држава и другим одговарајућим правним лицима америчке владе на студији изводљивости за потребе дељења језера Газоводе као поузданог извора снабдевања водом и енергијом. Ово је обавезивање на сарадњу у области студије о изводљивости. Али, наша сарадња, кад дође време за то, мора бити таква да спречимо реализацију онога што су Американци замислили. Американци су замислили да они управљају, њихова фирма да управља језером и браном Газиводе и хидроцентралом. Не. У то је Србија инвестирала, искључиво Србија и она треба да управља. А договорићемо се да се електрична енергија испоручује свим заинтересованима по локалним ценама, значи, какве су цене у Србији да по тој цени испоручујемо и за цело Косово и Метохију, ако има вишкова и за Албанију и коме треба, али морамо чувати све оно што је српска државна имовина. Зато то не смемо делити.
Међутим, сад смо у неповољном положају јер језеро и брану и хидроцентралу држе искључиво Албанци, иако је и језеро и брана и централа на подручју четири северне српске општине, а један део језера је у централној Србији.
Диверзификација залиха енергије, на шта су се обавезале обе стране. Ми морамо водити рачуна шта се иза овога крије. Американци би да нас одговоре од куповине руског гаса и да нам наметну свој течни гас, а ми морамо ту одговорити принципијелно – можемо да купимо ваш течни гас кад буде јефтинији од руског гаса и кад не буде заостајао у квалитету. Е, онда долазите у обзир. Све док сте неупоредиво скупљи од руског гаса, не долази у обзир. То морамо принципијелно рећи – куповаћемо увек и гас и нафту од онога ко их даје по повољнијим ценама и ко гарантује највиши квалитет и завршена расправа. Ту нема шта ко да приговори.
Оно што је опасно, наравно, је обавезивање да се забрани употреба 5Г опреме коју, како се каже, испоручују непоуздани добављачи у својим комуникационим мрежама. Американци су вероватно хтели да се то односи на Кинезе и на „Хуавеј” и каже се – тамо где је таква опрема већ присутна, обе стране се обавезују на благовремено уклањање и друге напоре за посредовањем.
Овде ће ићи притисак против Србије, постојао овај споразум или не постојао, да забранимо 5Г мрежу. Међутим, ми не смемо бити против технолошког развоја. И Руси су склопили споразум са Кинезима о преузимању те мреже. Свакакве се лажи шире у пропаганди ових америчких сателита, гласноговорника, да је та мрежа штетна, да оштећује слух, да оштећује мозак, да оштећује ово, да оштећује оно. Реч је о мрежи која је на много вишим фреквенцијама него досадашња, али нема никаквог оштећења за људе, кориснике мреже, ни за птице и пчеле, као што су неки проваљивали глупости у јавности. Дакле, не смемо дозволити да нас било ко завади са Кинезима, са Кинезима морамо задржати максимално пријатељске и политичке и економске и културне односе.
Обе стране ће повећати авионски преглед путника, међусобну размену информација и, у оквиру шире америчке сарадње на Балкану, обавезаће се на технолошке надоградње за борбу против илегалних активности применом и операционализацијом система за проверу и информисање које обезбеђују САД, укључујући Рибе, АПИС, АТС-Г и СРТ. Ово је врло опасно. Наравно, ми се можемо обавезати на бољу контролу путника у ваздушном превозу, и треба да се обавежемо, и треба да се укључимо у борбу против сваког тероризма, али преко ових мрежа да нас неко прислушкује и као државу и све наше грађане и да томе нисмо у стању стати у крај, то не смемо прихватити.
Обавезани смо и да штитимо и промовишемо слободу вероисповести (она постоји у Србији, она је гарантована и она се спроводи), укључујући обновљене међуверске комуникације, заштиту верских локалитета и спровођење судских одлука које се односе на Српску православну цркву и наставак реституције јеврејске имовине без наследника из времена холокауста.
Српску православну цркву угрожавају само Албанци на Косову. До сада су се западне силе врло мало ангажовале, спорадично само, да се заштити та имовина, да се заштите сакрални објекти, а што се тиче имовине без наследника жртава холокауста, и ту је Србија била међу првима која је почела да враћа ту јеврејску имовину или да исплаћује новчану надокнаду, али је грешка, чини ми се, направљена, што је то испоручивано јеврејским општинама, па су се онда појавили и људи који се никад раније нису декларисали као Јевреји и немају јеврејска имена, а сад су они главни Јевреји, да би отимали тај новац.
Ми сматрамо да је тај новац и имовину требало проследити београдском рабину и осталим рабинима у Србији, да они као верске старешине, са пуним моралним ауторитетом, учествују у одлучивању како ће се тај новац употребити, да се не би јагмили, да га не би отимали разноразни типови, и да тај новац пре свега буде концентрисан у изградњу споменика Јеврејима Србије који су страдали у Другом светском рату, да то буде величанствен споменик, да се логори у којима су страдали Јевреји, пре свега Старо сајмиште, преуреде као споменици трагичне судбине једног народа који нам је увек био пријатељски.
Постоји ту и обавеза да се убрзају напори на проналажењу идентификације остатака несталих особа. Са своје стране је то Србија одавно извршила, обавила, а видимо какви проблеми постоје у погледу проналажења и идентификације остатака несталих Срба на Косову и Метохији, поготово оних који су нестали након НАТО окупације Косова и Метохије.
Трајна решења за избеглице и интерно расељена лица се углавном не налазе. Мало је Срба враћено на своја имања. Чули смо да је 18.000 српских станова узурпирано и тако даље.
Ово што се тиче декриминализације хомосексуалности, о томе сам већ говорио.
Једна ствар која је за нас потенцијално опасна: обе стране се обавезују да ће у целини одредити Хезболах као терористичку организацију и у потпуности спровести мере за ограничавање пословања и финансијских активности Хезболаха у својим јурисдикцијама. Прво, Хезболах, по нашем мишљењу, никад није био терористичка организација. Нисмо ми баш имали неке односе као држава са Хезболахом, али нисмо имали ни проблеме и не требају нам проблеми са Хезболахом. Хезболах се енергично борио против исламске државе и дао велики допринос победи савезничких снага, сиријске војске, руске војске, иранске војске и тако даље. Ово нам уопште није требало и не треба ништа ново учинити да се ти односи кваре. Још да нам неко навлачи Хезболах на грбачу. Ми желимо да имамо добре односе и са Израелом и са арапским земљама и са Палестином и желимо праведно решење палестинског проблема.
Овде још стоји – Косово, односно Приштина, ће се сложити да примени једногодишњи мораторијум којим се тражи ново чланство у међународним организацијама. То је њихова ствар хоће ли или неће. Србија, Београд, сагласиће се са једногодишњим мораторијумом у кампањи за непризнавањем и уздржаће се од формалног или неформалног захтева од било које нације или међународне организације да не призна Косово, односно Приштину, као независну државу. Оба споразума о престанку ступају на снагу одмах.
Ово је за нас потпуно неприхватљиво, и ако то Вучићев режим прихвата, и ако ће сад престати да води дипломатску акцију како би приволео многе државе широм света да повуку признање Косова као независне државе, ми српски радикали позивамо велике силе, пријатеље Србије, Русију и Кину и све друге пријатељске земље, које су нам раније много помагале, да одобровољимо бројне земље широм света да повуку признање, да наставе да раде на том плану, јер најбољи ће ефекат бити ако се ускоро појави још неколико земаља које ће повући признање независности Косова.
Овде стоји да се у верзији коју је Хоти потписао налази да ће Косово, односно Приштина и Израел да се међусобно признају, а у српској верзији да је Србија, односно Београд, сагласна да отвори представништво Привредне коморе Србије и државну канцеларију у Јерусалиму 20. септембра 2020. године и пресели своју амбасаду у Јерусалим до 1. јула 2021. године. Сва наша представништва у Израелу која евентуално буду на подручју Јерусалима треба да буду на оном делу територије Јерусалима који је неспорно израелски, по границама из јуна 1967. године.
Десило се овде још нешто. Мало-мало па неки нервозни типови у Србији као да настоје да поремете српско–руске односе. Једна лепа, симпатична и врло интелигентна жена мало се грубље нашалила, Марија Захарова, портпарол руског Министарства иностраних дела. Њој је упало у очи да Вучић седи испред Трампа и Трамповог огромног стола као неки ђачић пред професором. То је асоцирало на један филм, имала је еротске асоцијације. Јесте то било мало претерано, али смо ускоро чули и њено извињење.
Реакција из Београда је била бурна. Неки су рекли – срам је било! То је сувише пренагљена реакција. Да вам искрено кажем, и ја сам на то реаговао, али ја нисам имао еротске асоцијације, па да се сетим Шерон Стоун у једном врло успешном њеном филму, ја сам имао друге асоцијације. Ја сам одмах помислио како је можда на исти начин Александар Вучић својевремено седео пред Весном Ракић Водинелић кад је код ње полагао испит на Правном факултету. Мене је то тако асоцирало. Хоће ли и мене сад назвати разним називима или рећи да ме срам било због тога, видећемо. Али, заиста је то било непријатно. За Американце можда није. Знате, Американци се увек мало грубље понашају када је реч о дипломатској етикецији. Они према свакој држави у свету наступају као суперсила и мисле да сви треба према њима тако да се односе. Немају они разумевања за равноправност држава у међународним односима, никад нису ни имали. Али то није нешто битно. Ево, ова Вучићева столица је бар имала оне наслоне са стране, па ако је то баш неки проблем, може Вучић следећи пут кад крене у Вашингтон да понесе своју столицу. Ево, могу му ја позајмити, имам изванредно добру столицу, лепшу од Трампове, у мом кабинету у Српској радикалној странци, само да ми гарантује да ће је уредно вратити, да понесе у Вашингтон, да употреби и да врати. Око тих ствари не треба да се праве проблеми.
Ја сам иначе приметио у последњим недељама и месецима да на режимским телевизијама све чешће гостују пропагандисти НАТО пакта и западних сила који просто настоје да нас заваде са Русијом. Нису још кренули отворено против Кине, али јесу против Русије. Ако останемо без заштите Русије по питању Косова и Метохије, све ћемо врло брзо изгубити и то не смемо себи да дозволимо. Са целим светом се можемо завадити, са Русијом не можемо и не смемо. Наравно, не треба ни са Кином никад да се завадимо, треба што боље односе да имамо, да и даље подстичемо да инвестирају у Србији, па ма колико то западним силама сметало.
Мало сам намерно одужио данашњу конференцију за штампу да бих вам детаљно изложио шта ми српски радикали мислимо о овим такозваним вашингтонским споразумима. Изволите, ако ви имате неко питање.
Градимир Потић: Ја сам мислио да ћете ви прво да почнете са Русијом. Стално сте говорили да нема већег русофила од вас.
Проф. др Војислав Шешељ: Ево, то сам на крају као посластицу изнео.
Хоћете ли ово све објавити?
Градимир Потић: Да. Није ово шала, ово је било простачко обраћање према некоме ко представља руску државу. Кад је носила јелече које јој је Дачић послао, врло упадљиво се Дачић не оглашава, тад није била тако „проста и одвратна” жена.
Проф. др Војислав Шешељ: Ја се с вама слажем да је та реакција била пренагљена и да та реакција није била примерена. Да не бих сад даље доливао уље на ватру, за мене је Марија Захарова велики српски пријатељ, а лепа жена, ни то никад није занемарљиво у дипломатији, паметна жена и способан политичар и никад се није огрешила о српске националне интересе, то је чињеница. А то што се мало нашалила око непријатног Вучићевог положаја на оној столици, то је сад ствар која не сме ни Вучића да заболи сувише, да му срце пробада, ни те његове сараднике.
Градимир Потић: Наша кућа је објавила транскрипт разговора између председника Вучића и министра иностраних послова Лаврова. Постоје две битне разлике између онога што је објављено у нашим медијима и онога што су Руси објавили. Оно што код нас није објављено, а има на страници „Раша тудеј” па се може пронаћи, то је да Руси инсистирају на Резолуцији 1244 – ништа ново. Такође, код нас се помиње долазак Путина, тога нема код њих.
Проф. др Војислав Шешељ: Ја се унапред радујем доласку председника Путина, али нисам сигуран да ће доћи. Што се тиче Резолуције 1244, очигледно је нема у овом споразуму, али ово није никакав дефинитивни споразум, ово је набацано, набацан је одређени број тема и проблема. Ово је као неко писмо о намерама.
Вучић је данас у Бриселу. Тамо треба да инсистира искључиво на Заједници српских општина. Ово ја схватам као уступак који је Србија дала Трампу, не би ли Трамп победио. И ако се Трамп потпуно окрене против нас после изборне победе, опет нам је лакше с њим него што би било са Бајденом, јер је Бајден био међу онима који су најжешће тражили бомбардовање Србије.
Мислим да овим не само да ништа није
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР