Немања Шаровић: Даме и господо новинари, Српска радикална странка је већ на једној од претходних конференција анализирала један од ова четири споразума који је постигнут у Бриселу и ми смо указали на то колико су ти споразуми супротни Уставу и законима Републике Србије. Тада нам нису били доступни други споразуми који су потписани. Они су у међувремену постали доступни јавности. Ми сматрамо да, без обзира на то што је протекло неколико недеља од самог потписивања тих споразума та тема свакако заслужује да буде обрађена и данас и да грађани Србије морају бити упознати са детаљима тих споразума. Оно што све те споразуме карактерише од првих бриселских споразума је то да се све надлежности преносе на „Репубику Косово“ и на институције „Републике Косово“.
Државни органи Србије званично Косово не признају, али ћете видети да се овим споразумима Србија не признаје нигде и да је свуда дефинисано да ће све бити рађено у складу са уставно-правним оквиром Косова, законима Косова и да је врховна инстанца, која све ове споразуме процењује, управо „Уставни суд Косова“.
Што се приче споразума у вези са енергетиком, ту се јасно каже да ће КОСТ, односно тај косовски оператер електричном енергијом бити признат као оператер преносног система за територију Косова у циљу учествовања у свим релевантним механизмима.
Даље, каже се да ће „Електромрежа Србије“ пружити подршку да КОСТ, дакле званични оператор, како стоји на сајту, електричном енергијом „Републике Косово“ постане члан европске мреже оператера преносних система електричне енергије.
Онда даље каже да ће бити основано ново предузеће од стране Републике Србије и, каже – обе стране су такође сагласне да ће предузеће бити основано у складу са косовским правним и регулаторним оквиром. Има ли кога коме није јасно шта ово значи. Када се прочитају споразуми, тек се онда виде сав безобразлук и сво лицемерје и сва хипокризија представника режима, од Александра Вучића до Марка Ђурића, који су тврдили да је на недавним преговорима у Бриселу Србија победила са 5:0. Један од тих голова које смо дали је овај у области телекомуникације, где се као што видите, се отворено каже да ће све бити регулисано у складу са правним и регулаторним системом „Републике Косово“. У чему се састоји победа Србије то би било добро да нам кажу и да осим крајњег резултата који су саопштили видимо какви су то голови били.
У закључцима о спровођењу споразума о енергетици каже се да ће Косово ЕПС-у дозволити да оснује компанију за трговину електричном енергијом на Косову, опет у складу са правним и регулаторним оквиром Косова, па се даље каже да ће ЕПС косовској агенцији предати документа за регистрацију, па да ће то бити у складу са правилима и роковима који важе на Косову и тако даље.
Све у свему, у осам тачака девет пута је поменуто Косово и правни систем Косова, а ни један једини пут није поменута Србија.
Оно што је још посебно занимљиво, каже да ће ова српска компанија, која ће радити на Косову, у складу са регулаторним системом Косова, поднети захтев регулаторном уреду за енергетику за потребну лиценцу за снабдевање потрошача (мисли се на север Косова и Метохије), ова лиценца ће, наравно, бити издата у складу са правним и регулаторним оквиром, који важи на Косову, а следећа тачка каже да ће лиценца за снабдевање важити тек од тренутка када КОСТ, односно тај званични дистрибутер „Републике Косово“ постане члан европске мреже оператера преносних система електричне енергије. Дакле, тек када буду у потпуности међународно признати, онда ће они издати и лиценцу овом новоформираном предузећу Републике Србије.
Што се тиче телекомуникација и победе које смо ту наводно постигли, каже – обе стране су се договориле да ће међународна унија за телекомуникације доделити Косову троцифрени позивни број. Оператери обеју страна ће умањити цене услуга за грађане на ниво локалних цена.
Па даље каже – регулаторна тела обеју страна ће се договорити о техничким споразумима, о усклађивању употребе ГСМ спектра и телевизијског сигнала. Дакле, не само да ће они добити посебан позивни број, већ ће се усклађивати фреквенције у области мобилне телефоније и усклађиваће се фреквенције дигиталног телевизијског сигнала. Све ово значи, и мислим да је то потпуно очигледно, да ће Косово бити макар у оном положају у односу на Србију, у каквом су друге суседне земље, друге телекомуникационе компаније, као на пример у Бугарској, у Црној Гори или у било којој другој међународно признатој држави.
Што се тиче Заједнице српских општина, ту је чак 14 пута поменут закон Косова или „Уставни суд Косова“ и каже се да ће се та асоцијација општина преформирати у складу са законом Косова, а формираће се тако што ће Влада Косова усвојити указ који ће се директно примењивати и који ће разматрати Уставни суд Косова. Ово је, како нам кажу Александар Вучић и Марко Ђурић, још једна од тих великих победа Србије.
Подсетићу вас још на споразум о слободи кретања, односно тачку која се звала „мост на Ибру“, где Срби већ дуги низ година држе блокаде како би на тај начин онемогућили упаде шиптарских терориста из јужне Митровице. Споразумом је предвиђено да ће најкасније до јуна 2016. године овај мост бити отворен за саобраћај, чиме ће, дакле, бити поништени сви напори и све оно што је српски народ на територији северног Косова и Метохије током претходних година учинио како би заштитио своју безбедност.
У складу са споразумом о правосуђу каже се да ће правосудне институције примењивати косовске законе, да ће у највећем броју предмета у основном суду судити судија појединац у складу са косовским законом. Ово је једна од ранијих победа, али мислим да се треба подсетити.
Па даље каже – одељење апелационог суда у Митровици, које ће чинити пет косовских српских, значи не српских судија, него косовских српских и двоје косовских албанских (одељење за тешка кривична дела за цео регион Митровице, говори се и о јужној) – чиниће четворо косовских српских и четворо косовских албанских судија. Дакле, свуда је јасно напоменуто да се ради о Косоварима који ће судити у складу са законима Косова и којима ће надређени односно виша инстанца бити „Уставни суд Косова“, а главни тужилац у канцеларији основног тужилаштва у Митровици ће бити косовски Албанац. Каква ће та правда бити када се у потпуности изгубе и утопе све српске институције, мислим да је потпуно јасно и мислим да свако озбиљан може предвидети.
Српска радикална странка никада неће одустати од ослобађања Косова и Метохије. Потпуно је очигледно оно што ми тврдимо већ годинама, да се Косово и Метохија налазе под окупацијом и да државни органи Републике Србије од претходног режима Демократске странке, а посебно овај напредњачки режим, из дана у дан крше Устав Републике Србије потписујући бриселске споразуме за које је Уставни суд Републике Србије оценио да су политички, па да се самим тим не може оспоравати њихова уставност.
И Уставном суду и режиму Александра Вучића ми поручујемо да политички споразуми ове власти не могу обавезивати било коју другу власт и да власт Српске радикалне странке, коју желимо да формирамо након избора, свакако неће признавати ниједан бриселски споразум, већ ћемо ми улазити у нови политички дијалог онда када то буде одговарало Републици Србији и решавати питање Косова и Метохије, сигуран сам, на знатно бољи начин.
Друга тема је, подсетићу вас, да Српска радикална странка захтева од државних органа Републике Србије, да се расветли убиство Велибора Веље Дуњића, једног од вођа „Звездиних“ навијача и ми захтевамо хитно хапшење извршилаца тог убиства.
Велибор Дуњић је убијен још 15. маја прошле године испред једног од београдских сплавова. Читав злочин су снимиле безбедносне камере са околних сплавова. Међутим, од самог почетка било је јасно да се дешава нешто чудно и чак се и човек који је био надлежан за расветљавање овог убиства, Властимир Вуликић, некадашњи заменик начелника управе криминалистичке полиције у Београду, након што је смењен са те позиције, након што је искористио могућност да се обрати и директору полиције и министру полиције, који нису реаговали на те неправилности које је изнео, обратио медијима, изневши тврдњу да је сам врх београдске полиције од самог почетка ометао истрагу убиства Велимира Веље Дуњића и да су они чак и повукли део полицијске екипе која је била задужена за праћење, онемогућавајући на тај начин благовремено налажење хард-диска на коме су били похрањени снимци убиства Велибора Дуњића.
Неколико дана након самог убиства, три дана након убиства, начелник београдске полиције Веселин Милић је, гостујући на Телевизији Пинк, рекао како је убиство расветљено, како знају ко су убице и да очекују да ће у наредних неколико дана убице бити ухапшене.
Од тада је прошло безмало годину и по дана више нико не говори о том убиству. Породица Велибора Дуњића нема никакве информације о току истраге, што је уобичајено у неким другим истрагама и у вези са неким другим убиствима и мислим да је потпуно очигледно да се у овом случају дешава нешто чудно и да постоје бројне неправилности.
Српска радикална странка инсистира на томе да сваки злочин у Србији буде расветљен и ми захтевамо од свих надлежних државних органа да под хитно ухапсе убице Велибора Веље Дуњића.
Сада ће вам се обратити господин Филип Вукајловић, иначе научни саветник Института Винча у пензији, дугогодишњи члан Српске радикалне странке. Изволите.
Филип Вукајловић: Желим данас да вас обавестим о резултатима истраге о томе како се трошио новац кредита за науку, чија је вредност била око 420 милиона евра и који је подигнут у току 2010. године.
Истрага је започета негде у мају месецу ове године у договору са председником Шешељем, када сам га обавестио да постоје индиције да се, у оквиру овог посла, краду велики новци. Испоставило се да је то истина и сада ћу вам показати неке детаље у вези са тим.
Срећа у несрећи је била што су се научна власт и друга власт свађале око тог кредита једно две године и нису успели да потроше све, потрошили су око пола. Од те половине је, изгледа, пола украдено. А што се тиче ове половине, која је покривена неким рачунима и неким зградама и музејима, које су правили наводно за науку (нико није проверавао на који начин, како су добијани тендери, шта је све рађено у оквиру тога), ту тек чуда могу да се открију једним детаљнијим прегледом.
Оно што је опасно у овом тренутку је то што се консолидовала екипа лопова у Министарству просвете, науке и технолошког развоја и око њега и спремила се да појури у трошење нових, они кажу сто и нешто милиона евра. Међутим, ствари стоје овако.
Пре него што вам покажем у детаље како је све ишло и шта се догађало и скору хронологију, хоћу да вам кажем само да схватите колико је новца 420 милиона евра за српску науку.
Буџет српске науке је отприлике око 100 милиона евра, нешто мало више, уствари је био 100 милиона евра 2010. године, када је то подигнуто, за осам хиљада истраживача, колико је у српској науци радило. То је, моја господо, 52.600 евра по сваком од осам хиљада истраживача који је тада био на списку. Да су се те паре уложиле у неку банку, да се организовао посао који би имао десет посто профита, ниједан од осам хиљада истраживача не би морао да ради више никад у животу, имао би просечну плату коју сада имају истраживачи.
Да би ова пљачка несметано ишла, требало је увести у хаос целу науку, да се о свом јаду забаве. То је успешно урађено и ових дана, вероватно као награда за тотални хаос у коме је данас српска наука, доскорашњи председник Националног савета за науку и технолошки развој, Вера Дондур је постављена пре неки за државног секретара. Та жена ништа није радила пет година.
Још једна интересантна ствар, у министарству тренутно влада екипа коју ја волим да зовем „петничарска секта“, на челу са Вербићем и Шуваковим. Та „петничарска секта“ у ствари су деца која су директно са ноше дошла на министарске фотеље, како ја опет волим да кажем. А госпођа Вера Дондур је требало да негде 2. октобра пође у обавезну пензију у 67. години свога живота.
Елем, скора хронологија, 14. јула ове године, Јединица за управљање пројектима, то је друштво са ограниченом одговорношћу, које је направљено да би се кредит трошио и које контролише сво трошење кредита, је расписала тендер за набавку опреме за преко 20 милиона евра, који садржи 1.020 уређаја.
Мало затим, 18. августа, Вербић и Министарство просвете су огласили јавни позив свим заинтересованим високошколским установама, научноистраживачким организацијама и другим организацијама и удружењима регистрованим за обављање делатности образовања или науке, да предложе пројекте за ревитализацију и развој истраживања и образовања у јавном сектору. Наводни циљ овог позива је да се „направи листа приоритетних пројеката којом би се у сарадњи са зајмодавцем (то је Европска инвестициона банка) одредили нови пројекти за финансирање неискоришћених средстава кредита уговореног 2010. године, претходно намењених за групу пројеката који у претходном моменту нису реализовани и пројеката који због промењених тржишних услова захтевају ревизију. Рок за подношење пријаве је 28 дана, а минимални пројекат са којим можете конкурисати мора да буде милион евра“.
Господо моја, овде се можемо само запитати – знају ли деца шта је милион евра.
Ово питање је утолико актуелније што је познато да у принципу у српску науку у просеку, у последњих петнаестак година није улагано више од два милиона евра годишње. Мање новца је улагано у опрему све време. И то последњих десетак година је у неком смислу изузетно пошто су, захваљујући распродаји свих ресурса и свих вредних предузећа Србије, неки део, неку цркавицу убацили у српску науку и онда је трошено, отприлике, по мојој процени, око два милиона евра годишње за то, не рачунајући овај најновији кредит.
Покушајмо да се запитамо у овом тренутку. Значи, решили су нагло. Пазите, још једна важна ствар, пројектни период за који и стратегија због које је дигнут кредит, завршавају се кроз четири месеца. Значи, све ово се ради, предлаже да се купује огромна количина опреме, која је у ствари хаос од тога шта се купује, колико је то непотребно. Када погледате детаље, предлаже се да се то купи за пројекте који су прошли и за стратегију која је прошла. Шта би урадио свако паметан, који ступа у набавку нечег новог за државне паре, за огромне државне паре, за науку неуобичајене. Никад наука, до краја овог столећа неће имати толико новца да потроши, толико девизног новца да потроши. Просто је невероватно сингуларан догађај.
Када је Ђелић пре пет година дошао са предлогом да се подигне тај кредит, већина није могла да верује да ће се тај кредит икада подићи. То је просто била толико невероватна лудост да нико није веровао. Онда се одједном кредит изненада појавио и сада видимо и зашто се појавио.
Да видимо прво колико је новца остало. Одакле то можемо да видимо? Недавно су се појавиле изјаве главног човека за трошење новца, то је неки Горан Квргић, који је директор Јединице за управљање пројектима, трећи од оснивања 2010. године. Он је негде у марту изјавио да је за трошење остало нешто преко 200 милиона евра и иако се у међувремену ништа значајно није трошило, по основу тог неразумно подигнутог кредита, 17. августа изненада Агенција Бета преноси изјаву Вербића који каже – желимо да подстакнемо нашу научну заједницу да буде иновативна, ради се о 130 милиона евра. Ми смо узели кредит 2010. године и 130 милиона евра је остало неутрошено. Променила се глобална ситуација, оно што је можда било изводљиво 2010, 2015. није и ми морамо да урадимо ревизију пројекта. Значи, ради ревизију пројекта на крају, три месеца пошто пројекат треба да се заврши, и спрема се да потроши отприлике 130 милиона евра.
У суштини, ја пратим од почетка све у вези са овим кредитом и један сам од ретких људи, можда и једини који је јавно, неколико пута, писао, опомињао Министарство да тај кредит не треба да диже и говорио о томе како се тај кредит троши.
Све то се ради, што је интересантно, у оквиру одређеног пројекта који је назван „Истраживање и развој у јавном сектору“. Сви моји покушаји да нађем било где тај пројекат, укоричен, написан, конкретан... пазите, троши се 420 милиона евра, што је пола суме коју ове године Србија треба да уштеди на основу тога што ће ојадити пензионере са отприлике 10 до 15 посто онима којима узима паре. Значи, троше се паре, не постоји никакав пројекат. Све што они смисле, то је пројекат, једноставно.
Међутим, на срећу, постоји извештај о реализацији тог пројекта, од 2010. до 2015. године на сајту овога ЈУП-а, Јединице за управљање пројекта. Из тог материјала, који има отприлике седамдесетак страна и који је написан надугачко и неразумљиво и из још неколико докумената, можете да закључите шта је све потрошено на основу тог кредита и колико је новца вероватно остало.
Ја сам пажљиво неколико дана на томе радио и закључио сам да је до сада потрошено укупно 91,6 милиона евра на нешто за шта постоје рачуни, постоје зграде, постоји неки хардвер који одговара тим парама које су утрошене. На опрему је потрошено 28,3 милиона, на материјалне трошкове истраживања 15,6, на грађевинске подухвате око 47 милиона евра.
Значи, када од онога што тих 420,8 милиона евра одузмемо оно што је требало да буде учешће, добићемо 330 милиона, на колико је подигнут кредит. Када одузмемо од тих 330 милиона 91,6, добићемо суму од 139 милиона. То је скоро четрдесет милиона више од онога што каже Квргић у својој изјави у марту и преко сто милиона више од онога што пре неколико дана рече Вербић да је остало да се потроши.
У светлу ових неумољивих цифара бизарно звучи изјава Вербићевог помоћника коју је у марту дао, који рече – никада раније се није на овако транспарентан начин одлучивало о великим инвестицијама у науци. Планирано је финансирање започетих или потпуно нових инфраструктурних пројеката на крају пројектног периода, за стратегију која је прошла, а на академској заједници је да изађе са предлозима оправданих, одрживих пројеката, од којих ћемо као друштво имати вишедеценијску корист.
Велики део, од око 50 милиона евра, сада може да се уложи у нове пројекте захваљујући томе што је министар Вербић одустао од градње скупоценог центра за промоцију науке. Од тог пројекта се одустало и због тога што је цена градње и опреме од почетних 10, на крајње нетранспарентан начин повећана до невероватних 64 милиона евра.
Не рече овај дечак шта је са четири милиона евра које су уложене у пројектовање тог центра за промоцију науке. За тих четири милиона евра, на пример, за вашу информацију, могло је да се изгради 100 станова од по 50 квадрата у Београду. Толико је отприлике коштала градња станова за научнике у Београду.
Укратко да резимирамо шта се десило. Држава се делом задужује за 330,6 милиона евра. Обавезује се да ће издвојити 90,2 милиона из буџета да би сакупила 420 милиона евра за науку. Наводно је то рађено да би се испунила стратегија и остварили, у складу са стратегијом, одабрани научноистраживачки пројекти за период 2011. до 2014. године. Пројектни период је продужен до краја 2015. године потпуно неоправдано, нејасно зашто. Нешто се куповало, нешто градило. Примљено је четири хиљаде нових људи 2010. године на научне пројекте. Господо, Србија је сиромашна земља. Не више од стотинак до двеста, у овом пројектном периоду, људи је требало да буде примљено на научне пројекте. Примљени су углавном неадекватни људи, који су предуго студирали, који су трећеразредни по квалитету, који нигде, ни у којој земљи не би могли да буду примљени, да буду на буџету и да раде науку. Сада се у министарству консолидовала екипа која хрли да потроши преостали новац. Све то раде, а не знају колико новца уопште има. Све то раде за ову стратегију која је завршена.
И још пар речи, не бих вас још дуго задржавао. Нормални људи би проверили шта су резултати онога што су претходно урадили. А шта су урадили? По узимању тог кредита направљене су следеће организације: Јединица за управљање пројектима, друштво са ограниченом одговорношћу, које је организовано са петсто евра улога капитала, друштво које треба да потроши 420 милиона евра државних српских пара. У то друштво су примљени искључиво жути, Ђелићеви кадрови. Оно што чуди и што је невероватно, ова нова Вучићева власт, коју нико не пита ништа, као булу са гаћама, када су у питању образовање и наука и култура и све остало, уопште нема никакав приступ у трошење овог кредита, углавном су то људи који су из претходног режима.
На пример, на челу скупштине друштва седе људи као што је Јордан Алексић, политички радник, неки професор на факултету „Футура“, који је задужен за неку екологију, неки Јован Никшевић, правни саветник „Енергопројекта“. Радомир Саичић је из хемијске мафије, која „врло успешно управља“ науком последњих десетак година у Србији. Онда је ту др Александар Белић, из земунског клана, бивши директор и доскорашњи министар, државни секретар. Онда је ту неки магистар Љубиша Антонијевић, који је стручњак за корупцију и привредни криминал, а бавио се чак и унапређењем здравља у основним школама. Можете проверити и његову биографију на интернету, веома је интересантна. Ту је и човек из геријатрије, Петар Шкундрић, члан машинске универзитетске мафије, тако да је све распоређено онако како треба и оно што је као круна свега тога, њима командују и управљају ова деца из Петнице, на челу са Вербићем и тренутно Шуваковом, којима се придружила госпођа Дондур.
Који су резултати. Градили су и завршили научнотехнолошки парк на Звездари. Сећате се, то је почео да ради Драшко Милићевић, па је дуго година стајало и онда су у Научнотехнолошки парк на Звездари уложили 14,5 милиона евра, завршили га и сада тај парк зврји празан већ две године. У њему има око 14.5 хиљада бруто квадрата за издавање. У њега су се сместиле неке јединице за управљање пројектима и државне агенције. За трошкове одржавања тог парка треба преко милион евра годишње. А када би издали све то што постоји, не би могли да зараде 300.000 евра по цени од 4,5 евра по квадрату, колико издају у овом тренутку.
Друго, шта су изградили? Изградили су у Свилајнцу музеј са диносаурусима.
Само да вам исцитирам још шта је направљено у оквиру овога, то сам почео, да завршим, значи које су направљене јединице за управљање пројектима. Организован је Центар за промоцију науке, организовано је Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије, организовани су ови музеји, организована је агенција за иновације и тако даље и тако даље. Само ове три ствари, Центар за промоцију науке, Јединице за управљање пројектима и Нуклеарни објекти Србије државу коштају као што кошта Винча годишње, тако да је ужас онога што су урадили у последњих пет година огроман. Наш предлог је да се што пре заустави ово улудо бацање пара, да се разумни људи, који још знају шта Србији треба, договоре и просто покрену акцију да се даље трошење пара по овом кредиту што хитније заустави и уштеде бар те паре, да се све то не дигне.
Постоји у овом тренутку исто тако организација, са једне стране људи из Министарства просвете и науке, са друге стране медија, где су „Блиц“, „Политика“ и тако даље, пишу веома позитивно, као – подигните тај кредит, пропашће нам паре, узеће ови из региона ако ми не узмемо. Енормне, монструозне лажи преносе. Још постоји нека невладина организација која се зове „Спасимо науку“, коју су организовали сами ови из Министарства да им долази са предлозима шта они у Министарству треба да раде, што, наравно, они прихватају. Толико за сада.
Немања Шаровић: Изволите, уколико имате неких питања.
Ако немате, хвала вам што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР