Бранислав Ранкић: Даме и господо новинари, добар дан. Ово је редовна конференција за штампу Српске радикалне странке. На самом почетку да пожелим свим грађанима Бора срећан данашњи празник, Дан ослобођења Бора у Првом светском рату, веома важан датум из наше историје којим Србија и сви грађани општине Бор треба да се поносе јер је то практично била одлучујућа битка која је српску војску, у том незаустављивом јуришу, уз савезнике, поставила у ред непобедивих војски у Првом светском рату, из чега баштинимо наше велике потоње победе. Као унук солунског добровољца, поуздано знам да жеља тадашњих бораца српске војске није била никако да се поносом, после непуних 100 година, сматрају параде хомосексуалаца по Београду. Ми треба да будемо поносни на наше историјске датуме као што je овај данас. Међутим, нико није могао да претпостави да ће највећи демократски домет ове власти бити хапшење српских генерала и њихова испорука неким страним судовима, јер би наше војводе из Првог светског рата, команданти армија, били данас ратни злочинци, по аршинима Хашког трибунала.
Ја сам на прошлој конференцији за новинаре рекао да је локална власт у Бору практично у поступку конституисања, а показало се да сам био у праву јер је пре седам дана председник Општине Бор својим решењем именовао за помоћника Синишу Сараковића из Покрета „Живим за Крајину“. Ја му честитам тим поводом и мислим да конституисање још није готово обзиром да комисије које су неопходне, које би требало пред сваку седницу Скупштине општине да дају своје ставове, нису конституисане. Вероватно власт не може да се договори у вези с тим, али верујем и да одборнички састав није онакав какав је био у предмету коалиционих договора, па очекујем да ће, обзиром да истичу рокови за заказивање седнице Скупштине општине, заказати неку седницу да се не би распала коалиција, али то ће бити неприпремљено и неће суштински решити ниједан проблем. Испоставља се да њима нису ни потребне скупштинске одлуке у решавању неких проблема јер они су узурпирали власт и баш их брига шта кажу закон и одлуке – они спроводе самовољу. То показује и одговор на наш допис Општинској управи, Одељењу за градско грађевинско земљиште и урбанизам, где они кажу да нису издали дозволу за уређење платоа и упућују нас на ЈП „Дирекција за изградњу Бора“. Ја сам вам прошли пут рекао какав је одговор „Дирекције за изградњу Бора“ и неки сматрају да је добро да се било шта ради без обзира постоји ли пројекат или не – ево и ја кажем – добро је да се било шта ради – али, знате, то је противзаконито, па ако је то демократија, немам ништа против, нека буде. Нека раде шта год желе, без пројеката, без ичега, само знам да у време када сам ја био председник Општине, да сам тако нешто радио, ја бих вероватно завршио у затвору.
Мени је, морам рећи, на неки начин драго што Телевизија Бор не шаље своје новинаре већ другу конференцију јер то пре свега мени као искусном политичару говори да су они уплашени од Српске радикалне странке и да се власт љуља. Из досадашњег искуства знам – кад год Телевизија Бор престане да преноси наше конференције за новинаре, ми српски радикали вратимо се на власт. То је било и 2006. и 2008. године и то су били периоди када Телевизија Бор није хтела да преноси наше конференције. Да ли неки други општински одбори држе конференције, видим да не држе, бар ја немам податке о томе, али то говори колика је самовоља данас у Србији, колико су успели, пре свега на републичком нивоу а затим и на локалу, да униште свако мишљење које је супротно идеологији владајуће коалиције. Ми српски радикали ћемо се томе супротставити свим силама. Ми мислимо да једноумље није добро макар долазило од најпаметнијих људи, а у овом случају није добро јер долази од људи који имају, пре свега, веома сумњиву интелектуалну снагу с којом наступају и како се представљају.
Могу да замерим и на јавности рада Општинске управе и општинских органа. Закон о локалној самоуправи предвиђа да је председник Скупштине обавезан да редовно држи конференције за новинаре. После 4 месеца од завршених избора, неприхватљиво је да се нико не оглашава. Они су ту где јесу и не интересује их шта ће грађани да мисле о томе, немају обавезу да било коме шта саопште, зашто нешто раде ако ишта раде, али то говори да Србија веровтно улази у један облик диктатуре и да се Србима јасно даје до знања да је власт у Србији, нажалост, несмењива на изборима. То је веома лоша порука и људи траже алтернативу, мислећи да је власт смењива једино на улици. Ја не бих волео да се на такав начин мења власт, али очигледно је да се, почев од Републике па до локалног нивоа, све своди на то да се људима пружа јасна порука да ова власт неће моћи да се смени на изборима. И када бих вас подсетио на писмо Бориса Тадића, које је упућено на више од милион адреса за парламентарне изборе 11. маја 2008. године, видели бисте зашто је то тако. Тамо су обећања – 200 хиљада радних места, 50 хиљада кредита за пољопривреднике, више од 20 хиљада кредита за мала и средња предузећа, за помоћ локалним самоуправама... Дакле, кад се добију избори, касније се све доведе у сушту супротност.
Бор је, нажалост, данас, 4 месеца после избора, и даље актуелан у неким стручним круговима као општина у којој је изборна крађа из јуна 2010. године најдрастичнији пример изборне крађе откако постоји вишестраначки систем у Србији. Хоћу да вас подсетим да смо ми о изборној крађи и притисцима на бираче говорили раније и да ни у ком случају данас више нико не сме да помене 2000 нових радних места, 200 милиона евра нових инвестиција... Због таквих лажи, али и због тога што су неки делили сточно брашно, наочари, давали кеш новац па су остали дужни, због тога је вероватно и ова садашња власт под великим оптерећењем да изађе пред јавност, свесна како је освојила власт и без идеје шта да каже грађанима. Кад је ОО Г 17 + у првих месец дана после избора добио 500 нових чланова, већина од њих, бар 400, отишла је код председника да тражи посао. Јасно је зашто они не држе никакве конференције и не обраћају се јавности јер шта да кажу... Могу ли испунити обећања? Не могу ни случајно. Тако да ми мислимо да у Бору неће бити добро, без обзира на то што се понешто дешава. Видећемо до када ће ово трајати, али је очигледно да постоји велика неслога око суштинских питања у локалној власти, пре свега у владајућој коалицији, мада мислимо да и ови који су тренутно у опозицији не могу да ураде ништа квалитетно, или су уцењени па не смеју ни на један начин да критикују постојеће стање.
Обратили смо се још једним дописом насловљеним на начелника Општинске управе, обзиром на то да ми немамо своје одборнике, где смо од Одељења за буџет и финансије тражили информацију о обавезама Општине Бор после деветомесечног извештаја о извршењу буџета, на дан 30.9.2010, и колики је проценат извршења буџета. Кад и то будемо добили, изнећу вам јавно на конференцији за новинаре како се у Општини Бор од 2006. године, по периодичним обрачунима, мењало задужење општине и онда ћете моћи да имате пуну слику о томе ко је у време док је вршио власт у општини водио рачуна да се општина не задужује, а ко је бесомучно задуживао општину, без икаквих правила. Ја сам имао толико. Ако имате питања, изволите.
Новинар: Како коментаришете грејну сезону у Бору?
Ранкић: Ја сам још пре две или три године рекао да је једини могући начин да грејање буде квалитетније, да се поново Топлана споји са Енерганом, што сам говорио и у предизборној кампањи. Мислим да сам први рекао на Телевизији Сезам да је то једино решење за Топлану и да ће сви, кад ја то будем рекао, после то понављати. Нажалост, тада није било политичке воље, пре свега у Републичкој влади, није било никаквих могућности да то ураде јер су се сви одговори и сви захтеви сводили на то да је то немогуће, да је РТБ Бор у поступку реструктуирања, да нема никаквих могућности да се на законит начин било шта уради. Међутим, видим, што је добро за грађане Бора, да је то веома ефикасно урађено. Вероватно је требало да се донесе нека одлука на СО Бор или бар на УО Топлане ако нема одлуке СО Бор, па и одлука УО РТБ Бор, јер то су важне ствари. Ако су донете, добро је, ако нису, опет је за грађане добро – нама је важно као обичним људима да имамо квалитетно грејање. И ако занемаримо те законске процедуре, жао ми је што то није било могуће када сам ја био председник Општине јер сам то у више наврата тражио, међутим, речено је да од тога нема ништа и да никада од тога неће бити ништа, па ме баш сад чуди како ипак може. У сваком случају, добро је за грађане Бора.
Новинар: Можда нисте имали добре директоре?
Ранкић: Па, нису ни ови директори бољи. Ја сам можда обављао власт и био председник општине у ситуацији у којој ми није било дозвољено да радим оно што је дозвољено садашњим властима. Ја сам имао 18 кривичних пријава које су све одбачене после прве моје смене, и то показује да сам радио све у складу са законом. Ја сам морао тога да се придржавам јер да нисам, данас бих вероватно био у затвору. А ови не морају. Рекао сам и на прошлој конференцији да закон није у праву уколико се покаже да је у колизији са ставовима ДС-а, Г 17+ или СПС-а. У праву су њихови страначки функционери и њихови ставови. И ви ту не можете ништа. Закони се, нажалост, у Србији доносе да их поштују они који су законом незаштићени или који су незаштићени у политичком смислу. Данас сте сведоци прича како је стигла демократија и како функционишу институције. Али, пробајте да запослите дете ако нема чланску карту неке од странака које су на власти. Нећете успети. Пробајте ви да потражите посао. Нећете моћи да добијете. Пробајте да остварите било какву привилегију. Пробајте да се бавите приватним послом. Сва ће вам врата бити затворена уколико вас политички неко није препоручио. Пробајте да се бавите трговином или услугама које се пружају у појединим ЈП. Све је резервисано, заузето и тачно се зна ко ради и колики се проценат издваја од тог профита. Нажалост, Србија данас тако функционише. Мени је жао што је то тако. О томе имате стотине доказа који се судски не процесуирају јер је овој Србији много важније да води рат против „Образа“ или неких других патриотских организација, проглашавајући их највећим кривцима за све недаће кроз које Србија пролази. Кад видите оног Слободана Хомена који је, богами, пустио подваљак, лепо се заоблио, угојио, не бисте никад рекли да је био отпораш пре 10 година. И било је потпуно дозвољено палити Скупштину, рушити зграду Телевизије и то је било веома „ин“. Данас, међутим, кад млади људи изражавају неку врсту протеста, забрањено је, а Слободан Хомен, који је преводио отпораше, тражи најстроже казне за њих, назива их хулиганима. А ја вам гарантујем да су то деца револуционара од 5. октобра. И они су тада имали можда 5-6 или 7 година и слушали како се њихови родитељи хвале тиме како су палили Скупштину и како су револуционари, како су донели слободу у Србију. Дакле, млади људи хоће да и они буду хероји као и њихови родитељи – па размишљају – кад су наши родитељи били хероји, и ми ћемо да покажемо да знамо да палимо, па ћемо, кад дођемо кући, да се хвалимо. Али у међувремену се десила трансформација. Њихови родитељи су постали легалисти, али само зато да чувају своје стечене позиције.
Новинар: А да ли се на сличан начин променио и господин Дачић?
Ранкић: Да сам социјалиста, осећао бих се веома неугодно, чак, какав сам човек, мислим да би ме било страшно срамота. Зашто? Могу да схватим да су у коалицији са ДС-ом, али не могу да схватим потребу највиших функционера СПС-а. Где се год јавно појављују, на било којој телевизији, да у првих пет реченица морају да похвале визионарство и памет Бориса Тадића. Да хвале било шта друго, могао бих да разумем. Али они имају страначки задатак да то раде. Успут је дозвољено, у њиховом присуству, да се најцрње и најгоре ствари говоре о њиховом некадашњем председнику Слободану Милошевићу и о периоду њихове владавине у Србији. Они притом слежу раменима и имају разумевање за то. Једна политичка партија може да се трансформише, може да мења и програм, али до те мере да почне да пузи – мени је то несхватљиво, а да задржи све кадрове из тог периода. Да ли се Мркоњић појавио 2008. године...
Новинар: Горица Гајевић је на Копаонику.
Ранкић: Па, нема је зато што не жели да је буде. Иначе да жели, била би и она. Ко се од тих кадрова тек сада појавио? Нико. Све су то исти људи. Замислите сада мене кад бих рекао – ево, ја сам одједном заволео Европску унију. Па, нисам ја никад нешто посебно ценио ту врсту удруживања у Европи, али волим Европу као континент. Не ценим је ни данас. Они имају своје разлоге зашто се удружују, ја имам своје разлоге због чега сматрам да то није добро за Србију и, наравно, од тога нећу да одустанем.
Новинар: Господине председниче, поменули сте Сараковића као помоћника председника општине. Како коментаришете информацију да ће други помоћник бити Небојша Поповић из СПО-а?
Ранкић: Сараковић је код мене био члан Већа и драго ми је да је напредовао. Овако људски, јер је функција помоћника председника много важнија од функције члана Већа. Ако су њихови коалициони договори такви, ја сам за то да се поштују. Када су улазили у изборе, већ су имали договорено ко ће имати шта од тога што сматрају изборним пленом. И сада су дошли до тога да то прсне. Ако је договор унутар ДС-а да помоћник буде Небојша Поповић, нека буде. Вероватно ће, претпостављам, и социјалисти тражити једног јер може их бити троје. Немам информацију да ли ће имати и СПС, али ако буде тако, ја ћу опет честитати председнику општине, не помоћницима, јер он лично доноси акта. А ако то ради под притисцима, онда није добро. Онда имамо председника општине који трпи притиске. А онда је питање колики ће притисак бити извршен за нешто друго. А ако ради својом вољом зато што мисли да су они стручни да обављају тај посао и зато што могу помоћи, онда му ја честитам на избору.
Новинар: И ви сте имали два помоћника. Сматрате ли да је то добра инвестиција, јер ми то као грађани треба да платимо, да то није узалуд бачен новац?
Ранкић: Није то никаква инвестиција. То је ствар коалиционог договора. Ја сам имао коалициони договор да ће Влашка демократска странка Србије, Покрет „Живим за Крајину“ и Српска радикална странка да предложе по једног помоћника председника. У том коалиционом договору сам поштовао оног кога они мени предложе јер је један од принципа био да се не мешамо у кадровска решења других странака. Покрет „Живим за Крајину“ и ВДСС су предложили по једног, а ми радикали нисмо хтели да искористимо ту могућност, водећи рачуна да се штеди новац у општини. Али ако је коалициони договор био такав, онда мора да се поштује. Да ли то кошта општину? Па, општину кошта свака политика. Да ли то кошта пореске обвезнике? Кошта, наравно, и то много. Коштало би, рецимо, и да су до сада имали две седнице Скупштине, и то више него што ће помоћник примити плату јер би 35 одборника примило дневнице плус неки други трошкови, али они, видите, штеде на томе што не држе седнице СО, нажалост, што показује да су одлуке које су до сада доношене биле добре јер немају шта да мењају. Уколико немате више питања, хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР