Немања Шаровић: Даме и господо новинари, и данашња ванредна конференција за штампу је посвећена здравственом стању председника Српске радикалне странке доктора Војислава Шешеља. Као што знате и као што сте, претпостављам, обавештени, јуче се тим српских лекара, предвођен професором Бојићем, вратио из Хага, где је имао прилику да добије део медицинске документације о здравственом стању Војислава Шешеља. Имао је прилику да га прегледа и с обзиром на то да сам ја, као и већина вас, лаик у тој области, одмах ћу препустити господину Бојићу да он каже шта има. Изволите.
Милован Бојић: Даме и господо, конзилијум лекара у саставу: професор доктор Мирко Булајић, професор доктор Зоран Милошевић, професор доктор Зора Наумовић, професор доктор Предраг Ребић и професор доктор Милован Бојић посетио је Војислава Шешеља у притворској јединици Хашког трибунала. Направили смо увид у део документације који нам је био доступан, обавили низ консултација и размена мишљења и вратили се овде да сачинимо детаљан лекарски извештај и до тог детаљног лекарског извештаја решили смо, због великог интересовања јавности, да вам на овај начин предочимо неколико речи о његовом здравственом стању како бисмо избегли сензационалистичке наслове какви се ових дана јављају у штампи и да бисмо могли да кажемо оно што ми као врсни лекари, клиничари, са својом професионалном чашћу, домаћом и интернационалном репутацијом, можемо да кажемо, како оцењујемо његово здравствено стање. И одмах да кажемо, ово је реченица која треба да представи део нашег сублимираног мишљења: здравствено стање Војислава Шешеља је озбиљно, са елементима животне угрожености и дефинитивним метастатским променама у јетри. То је реченица која важи до детаљнијег нашег налаза и поткрепљених свих могућих мишљења и учињених судско - медицинских налаза и судског тумача за холандски језик, а након тога мишљење ћемо изрећи у писменом извештају који ће потом бити доступан и сачињен.
Сад да мало кренемо хронолошки. Не можемо да се похвалимо неком претераном љубазношћу медицинског дела особља притворске јединице у Хашком трибуналу. Нама су држали предавања да две недеље треба да чекамо на доступност медицинске документације иако смо добили папир, свако од нас, са потписом Војислава Шешеља да је нама целокупна његова медицинска документација доступна. То смо добијали на кашичицу али морам да признам да смо и ми били јако ажурни и веома упорни, тако да смо постепено копирали документацију иако нисмо били у прилици да добијемо ни једну слику. Нама чак нису били потребни никакви описи снимака или било шта, желели смо да их поштедимо таквих ствари јер свако од нас уме да прочита такав налаз и да види о чему се ради али било како било, током три дана боравка тамо ми смо почели да добијамо интензивније делове документације када смо, да кажем условно, показали упорност и мало загаламили.
Оно што смо ми успели да урадимо и што вам у овом моменту могу рећи, то је да се овај наш боравак разликовао од оних боравака раније које смо имали, поготово од нашег конзилијума пре две, две и по године. Ми смо овог пута успели да званичницима Трибунала, в.д. председнику Трибунала, чак и једном члану жалбеног већа, заменику генералног секретара Трибунала, и шефу кабинета председника суда и актуелном председнику који мења председника кад он није ту, све ово предочимо у једном двоипочасовном разговору. То је све записано и то ће по процедури једнога дана бити доступно јавности. Углавном, ми смо задовољни чињеницом да је први пут компетентна медицинска истина одшкринула врата институције у чијим рукама је судбина, не судског процеса, него здравља Војислава Шешеља. Е то је оно што је за нас, у овом моменту, најважније.
Даме и господо, да вас подсетим, годину дана је Војислав Шешељ чекао на снимање дебелог црева, иако је било присутно крварење, иако је он то тражио. Потом, када је дијагностикован рак дебелог црева, кренуло се у хемио терапију без да му се објасни како ће она да тече и да му се каже смисао и начин примене те терапије. Прописано му је 12 доза хемиотерапије, примио је само једну. После прве примљене дозе речено му је да мора бити изолован у бункер а он није желео да се одваја од своје ћелије у притвору и својих књига, прихватајући да учествује у лечењу тиме што ће радити све остало што захтева такав механизам и начин пријема те терапије и не нарушавајући ниједан од тих концепата. Речено му је да је по холандском законодавству и неким интерним правилима Трибунала он опасан по друге људе у Хашком трибуналу, у притворској јединици, по особље и тако даље, јер наводно зрачи и прети оштећењем њиховог здравственог стања. То је толики медицински нонсенс и неистина, коју смо предочили не само лекару из притворске јединице, него смо то предочили и званичницима Хашког трибунала први пут за ових скоро ево колико, 12 , 13 година његовог боравка тамо, да се и та истина чује. Чак смо и у случају једног члана конзилијума предочили, и ја сам прихватио одговорност да сам направио диверзију и они су сад сви озрачени, јер један од чланова конзилијума је све то имао и примао. Само су се погледали, па смо могли да и на примеру покажемо колико је то опасно. И прихватио сам, наравно, одговорност.
Одмах да вам кажем, од тих непримљених дванаест терапијских доза хемиотерапије, са само једном примљеном, у условима сталног стреса и ситуације у којој се налази Војислав Шешељ, ми после тога имамо метастазе на јетри. Како смо сејали, тако жањемо. У таквим околностима, уместо да имамо пацијента коме ће се урадити контролни снимак дебелог црева у разумном року, пролази много, много времена а да се то не учини и уместо урађених скенера на сва три месеца, после годину дана њему се ради тај скенер, који је, нажалост, показао и метастатске промене на јетри. Једна је девет, једна је пет милиметара, небитно је чак колике су димензије. Нажалост, процес је пробио у јетру и ми имамо метастазе. Чак у овом моменту нисмо сигурни да ли имамо метастазе, јер немамо снимак дебелог црева да знамо како се понаша болест тамо где је оперисана, па не знамо да ли је то са сигурношћу метастаза из дебелог црева у јетру или је то нови карцином јетре. Ми, значи, сада имамо драматичну ситуацију јер имамо карцином који је у кретању, у расејању и не знамо где ће да избије. Дана 22. октобра рађен је ПЕТ скен, специјализована метода која показује да ли има карциноматозних проширења у другим органима и ткивима. Ми смо само усмено од њега чули. И поред свих жеља и поред свих процедура да добијемо и тај налаз, нисмо успели да га добијемо. Он је био код доктора, чак је и тај доктор изразио наду и жељу да можда разговара са нама. Видећемо током наредних дана да се ми укључимо као део конзилијума са цивилним доктором из Холандије, па да дискутујемо и тај налаз. Оно што је важно код тог налаза, био је 22. октобра, али тај налаз није специфичан за јетру, специфичан је само за друге органе. Видећемо какав ће тај налаз бити, али све и дај Боже да је тај налаз добар, он значи за јетру, рекао сам, није, није специфичан. А друго, ако ви имате болест у расејању, то је било 22. октобра, шта може бити наредног дана или наредних дана или наредних месеци, не желим ни да помислим, с обзиром на то да је ситуација веома, веома лоша.
Видевши да се налазимо у једном временском цајтноту и да имамо болест, опасну болест у прогресији, ми смо се потрудили и успели смо да дођемо до актуелног председника који мења председника у одсуству, до судије Агијуса, Малтежанина, да овакву ситуацију презентирамо комплетно и да се изборимо да на један начин кажемо све оно што оптерећује здравље и угрожава здравље и ову ситуацију чини додатно драматичном. Наравно да смо ја и моје колеге водили рачуна да не улазимо у правна питања, него да само чистом, једино и искључиво медицинском логиком покажемо апсурдност одређених ствари и да без оптуживања покажемо све рупе у досадашњем лечењу и дијагностиковању његове болести. Не говорим ничије реченице, износим само аргументе и оно што пише у документацији коју су нам дали. Како је некоме ко је 12 година у притвору и коме се информације дају на кашичицу, кад му кажете једног дана: добар вам је ултразвук јетре и честитате да је то добро, после 7 до 10 дана кажете „имате рак јетре“, а после два, три дана му причате о холандском закону о еутаназији, да је то нормално. Свако, кад се суочи са тешком болешћу, могао би да буде потпуно конфузан или да не зна где је, а камоли притвореник који је 12 година у таквим околностима и условима.
Како је некоме ко је у ситуацији у којој јесте, тако оптерећен самом судбином, тежином процеса и наравно, неправдама, које смо се ми либили да помињемо, било правне или било које друге природе, који има упорне температуре и то оне најгоре температуре које смо вероватно сви у нашим досадашњим животима имали – 37,5 до 38, 38,5, када, жалећи се доктору из притворске јединице, добије одговор да је то нормално у Холандији?! Или рецимо кад га гледате кад разговара и видите црвенило по руци и гледате начин како се то црвенило опсервира без икаквог разумевања или знања да то може бити један синдром који прати ширење малигног процеса у организму и који може да има трагичне последице, рецимо до једног можданог удара. И како можете да гледате пацијента који је ту пред вама смршао 25 до 27 килограма и да не помислите да можда није у питању дијета или воља да смрша, него је у питању раније дијагностикован малигни процес који је сад чак у метастазама и да ли то можда болест „једе“ организам и претвара га у то стање.
Гледајући све те папире и гледајући све те налазе, успели смо да све ово кажемо на један леп начин и пробали смо да отшкринемо врата, да истина о здравственом стању Војислава Шешеља иде према Трибуналу. Одмах да кажем, унакрсно сам испитиван од њих и ево и вама овде да кажем, ја нисам добио дозволу од господина Шешеља да говорим о његовом здравственом стању никоме. Ја сам злоупотребио његово поверење због медицине, због његовог живота и његове породице да то све кажем и ја сам то казао, па нека о мени напише једну књигу као о издајнику јер ово је сада ситуација где више нема чекања, ово је ситуација где треба спасити живу главу, продужити живот, спречити фаталне последице и у таквим околностима, када имамо одшкринута врата да истина мало уђе у комплексност целокупне ситуације, ми смо се борили. Предочили смо им да две ствари постоје. Једна од њих је да се сутра, ако буде индикована хемиотерапија, о томе ће доктор Милошевић говорити, не вратимо на почетак. Како да се не вратимо на почетак? Знајући Војислава Шешеља, он ће бити истрајан у својој доследности да неће терапију да прима, а потпуно је у праву, у условима какве смо му претходно нудили. Пошто је неће примити, а болест је у метастази, шта ми имамо – па имамо убрзани крај.
Е, тај праг морамо да пређемо тако да, ако се тако нешто догоди, ако дође до тога, онда треба да будемо спремни да им кажемо да је он у праву. Пустите га да прими ту терапију како медицински јесте исправно и што његов захтев не чини никаквим посебним, или у противном имате ужасне, трагичне последице. И друга је ствар да им кажемо, и то у очи: господо, овакво стање у Београду или Новом Саду можемо клинички евалуирати, чак дати прогнозу и урадити јасан план, за пет до седам дана. И то да знате, и да им кажемо да је оптимално најбоље за њега да га лече у Србији они у које има поверења и да им кажемо, то је једина реченица коју сам им пренео, а то је да би он у Србију дошао само укинутог притвора и никако више. Мислим да је то оно што смо ми у овом моменту могли да кажемо. Сад ће вам моје колеге казати више, у првом реду проф. Булајић и проф. Милошевић. Уз то да вам кажем да у такво стање улазимо са тешким болестима срца, па и плућа, која се такође троше и све оно позитивно што бисмо до сада имали да смо евентуално спречили неке болести или отежавајућа стања по питању тих органа. Ти исти органи треба да служе организму да поднесе нове терапије, евентуалне операције и тако даље. Ја бих сад замолио професора Булајића, др Милошевића, па професорку Наумовић и вас да питате. Хвала.
Професор Булајић: Професор Бојић вам је углавном рекао све оно што смо ми за ова три дана закључили опсервацијом у документацију и у разговору са господином Шешељем. Као гастроентеролог, појаснићу вам неке ствари да знате како ми гастроентеролози гледамо на рак дебелог црева. Пре две године господин Шешељ се пожалио докторима из притворске јединице да има крв у столици. Годину дана од тог тренутка је било потребно да му се уради колоноскопија. Значи, после годину дана од његових симптома урађена је колоноскопија. На колоноскопији су нађени мултипли полипи. Значи, нађен је не само на једном месту полип, него на неколико места у дебелом цреву су нађени полипи, а треба да знате, образовани сте толико, да су ти полипи предмалигна стања и да их треба уклонити да се не би створио рак дебелог црева. У току те колоноскопије њему су полипи уклоњени. Он је имао полипе на завршном делу дебелог црева, у средини дебелог црева и на почетку дебелог црева. У хистолошким прегледима је речено да је карцином већ развијен у једном од полипа који се налази у завршном делу дебелог црева, ми то зовемо сигма, и приступило се операцији. Тај хистолошки препарат кад је погледан добро, у тим пресецима видело се да је пробио дебело црево и да је већ захватио лимфне жлезде. Ми говоримо да се ради о том такозваном стадијуму дјукс 4. дјукс це, што значи да се карцином већ распрострао ван самог дебелог црева. То нам је једна од индикација да морамо даље да лечимо пацијента. Е сад је на онколозима и на нашем тиму да каже како да се лечи тај пацијент даље. Најосновније лечење је дати хемиотерапију. Запамтите нешто, стално ви причате хемотерапија. Ја сам професор који се труди да прича: хемотерапија значи кад некоме дате крв и то се погрешно код нас преводи зато што се на енглеском каже хемотирапи и ми је преводимо као хемотерапија. Није хемо него хемија, зато што се хемија даје. Хемиотерапија значи давање цитостатика. Значи, њему је одређена та цитостатска терапија по једном протоколу фолфокс 4 какву данас прима хиљаде и хиљаде пацијената после операције. Тај протокол захтева одређено време, значи он се прима на две недеље, па онда после две недеље поново, па опет после две недеље поново и тако даље. Њему је одређено да прими 12 таквих циклуса. Значи, отприлике негде једно пола године непрекидне терапије. Кад неко прима хемиотерапију, он, нормално, мора да буде под сталним надзором лекара да би се његово стање проверавало и тако даље. Хемиотерапеути су доста и токсични на јетру. Милован вам није, професор Бојић вам није рекао да он има и масну јетру. Значи, код некога давати хемиотерапију са масном јетром, и то је доста опасно. Значи, и јетра мора да се евалуира у току те хемиотерапије. Сад шта се десило. Десило се да је он добио тај први хемиотерапијски циклус у болници и враћен је у притворску јединицу, како он каже, «враћен сам у бункер“. Ми смо га питали шта то значи бункер. То је нека соба без прозора, без ичега и тако даље. На наше инсистирање код овог доктора да нам покаже, да ми видимо је ли то бункер или није, нисмо наишли на добар пријем, тако да нам је он ускратио да ми видимо где је то.
Професор Бојић: Иначе, у њој су умрла три затвореника.
Професор Булајић: Да, тако да сад ја могу само да схватим оно што нам је господин Шешељ рекао, да је то соба без прозора и без ичега. А на основу чега ви некога стављате после хемиотерапије седам дана у, хајде да кажем, у изолацију или бункер? Он нам је рекао, овај доктор притворски нам је рекао да је то на основу тога што код људи који имају хемиотерапију, њихове излучевине, телесне течности и тако даље су опасне за околину и опасне су за медицинско особље које ради тамо, тако да је он због тога изолован. То се збиља коси са неким нашим ставовима. Овде, видим, има доста и женског света. Замислите кад би нека жена примала хемиотерапију, због карцинома дојке и тако даље, па је после тога ставите у неки бункер да не зрачи и тако даље. Не знам да ли има неких, у то нећемо улазити, има ли неких других оправдања, али углавном излучевине те врсте би требало, можда, ако су баш токсичне, детектовати. Ја сам га питао на основу којих анализа они то тврде. Може да има човек последице, али да ми кажете које су то биохемијске анализе којима ви детектујете те распадне продукте који би могли да буду токсични. Нешто нисам баш добио одговор. Углавном када се прима та хемиотерапија, уводи се тај тзв. порт. То је једна интравенска линија, централна линија са једним дугметом ту које се налази да би се људима који примају то сачувале вене, јер кад примају пуно те хемиотерапије онда се вене оштете, тако да ти људи после нису способни да примају другу терапију ако им буде требала, некад ће му требати у животу инфузија. Тај порт нам доста значи у таквим случајевима. После три-четири инсистирања доктора да прими хемиотерапију, он је одбио у таквим условима. Он је рекао, као што вам је професор Бојић рекао, да би ту хемиотерапију примао у било коју просторију тог суда да га изолују, просторију суда или његову собу, да тамо има преглед своје литературе и доступност литератури. Они су му извадили порт. Не значи да се хемиотерапија не може примити и без порта. Може сад и кроз вене да се прима, али би му требало поново, вероватно, уградити порт. Није то тешко. То се ради за пола сата.
Е сад, шта се дешава? Ми обично кад оперишемо људе, гастроентеролози добро знају да у току првих пола године би требало на неки начин евалуирати стање дебелог црева, јер није он имао само један полип у дебелом цреву, него је имао неколико полипа који су уклоњени. Ти полипи нису били карциноми, они су били обични полипи, али би требало евалуирати. То се све зна. И радити ЦТ скенер. Ми обично кажемо треба, не обично, него се зна, да се колоноскопија мора радити на 6 месеци, па онда на годину дана, па опет на годину дана и тако даље и скенер. Ехо на три месеца, скенер бар на пола године. Њему то није урађено, 10 месеци од његове операције. У јануару му је први постоперативни скенер урађен, после месец дана, а онда после 10 месеци, што мислим да је мало много, да је требало мало раније урадити. На овом другом скенеру се, као што вам је проф. Бојић рекао, виде промене које указују на метастазе у јетри. Наш је предлог био да се у сваком случају терапија мора започети. Како и на који начин, то је већ сад питање једног мало дубљег размишљања. Да ли почети са хемиотерапијом одмах, да ли почети са хирургијом, да ли укључити технологије и хемиотерапије и хирургије и тако даље, није то сад на нама овде да одлучујемо. То ми одлучујемо у нашим стручним, односно конзилијарним круговима и конзилијарним прегледима. Ето, то вам је оно што бих ја као гастроентеролог могао да вам кажем.
Професор Бојић: Хвала, професоре. Професор Милошевић је човек који се бави хирургијом и трансплантацијом јетре.
Новинар: Колико вама реално изгледа тај захтев да господин Шешељ буде враћен овде и да овде буде лечен?
Професор Бојић: Говорим као лекар, ја правне квалификације не могу да дајем. Мислим да постоје места када медицина је доминантна над правом. Ја сам то и рекао њима. Ја сад не говорим о праву, говорим о смислу. Људски живот има свој почетак и крај. Да није тако, он би био лишен сваког смисла. Па ваљда и сваки судски процес захтева да у њему учествују живи људи. Ако ћете неком да изрекнете пресуду, онда му је изрекните док је жив. Је ли тако? Без тога нема смисла. Е, ја сам нашао да је то додирно место права и медицине сада било доминантно, па сам нарушио, злоупотребио нечије поверење и казао све о овом тамо где се одлучује о здрављу. Трибунал сада одлучује о Шешељевом здрављу, не о процесу. Ово је сада тачка један. Е, ову тачку ћемо да апсолвирамо ако имамо разума. И та врата која смо одшкринули, она имају смисла да се он спасе, односно да се спречи све оно лоше што ова болест сама по себи носи и што немамо разлога да причамо и да лицитирамо месецима. Ми смо сувише озбиљни људи да би причали о месецима и тако даље. Кад ме питате као лекара, ја бих одмах сад одговорио свуда, на свим местима на овом свету, да је апсолутно, апсолутно једино и оптимално и право решење вратити га у Србију да се лечи, да се зрачи, да се оперише, да се дијагностикује. Јер у сваком малигном процесу, у сваком лечењу нема ништа уколико немате сарадњу пацијента и особља. Врло је важна психолошка компонента учешћа у самој терапији. Тако да, знајући пацијента, знајући његову доследност, једино нисам знао да му одговорим на једно питање које ми је поставио: «Колико ћу да живим ако се не лечим?“ Нисам хтео да му говорим, али вама ћу да кажем. Нема му живота ако се не лечи. То Трибунал треба да зна и у таквим околностима треба гледати специфично како изаћи из ове ситуације, пошто је она сада веома, веома сложена. Као лекар вам тврдим, он је апсолутно за то и нема ниједног лекара, нека их трибунал одреди, да наше мишљење може побити. Ми стојимо иза њега да је најбоље вратити га овамо. А знате, да би га вратили овамо, треба му укинути притвор. Е, не можемо ми да укинемо притвор, али ја мислим да болест треба све да укине и да се он лечи, а потом све има смисао. То је оно што могу да кажем.
Професор Милошевић: Као човек који се дуго бави оперативним лечењем тумора јетре и трансплантацијом јетре, имао сам обавезу да проанализирам на основу доступне документације тренутно стање болести што се тиче метастаза на јетри и да предложим и смислим даљи наставак лечења. Као што сте чули из претходних излагања наших колега и неких професора, били смо суочени са озбиљним тешкоћама у смислу доступности документације и наравно, активним опструкцијама у свакој комуникацији што се тиче затворске јединице у Трибуналу. Упркос томе, неки закључак се може на крају извести и он може да буде конфузан за оне који не могу да схвате комплексну ситуацију у којој се господин Шешељ налази и актуелну ситуацију његове болести која је тренутно, на основу документације, потврђена и верификована. На основу штуре документације, могло се закључити да су и пре оперативног лечења и дијагностиковања тумора на дебелом цреву постојале извесне промене на јетри господина Шешеља, које се током дугог временског периода прате и које су тумачене као доброћудни тумори на јетри. Нема много података на који начин је то дефинисано. Медицина познаје компаративне методе, које на неки начин могу да дефинишу етиологију и без агресивних процедура, али с обзиром на временску дистанцу могло би се рећи да је тај разлог одговарао реалној ситуацији. Упркос томе, на основу документације за све време извођења саме оперативне процедуре карцинома дебелог црева, нема података и вероватно није изведена основна експлоративна процедура и на самој јетри, што би умногоме помогло и допринело да дефинишемо и отклонимо неке сумње с којима смо и до дан данас суочени.
Милован Бојић: Ја се извињавам, само сам заборавио да кажем да смо ми током овог нашег боравка тамо имали јако коректну сарадњу и помоћ господина Љајића и Националног комитета за сарадњу са Трибуналом, односно њега лично и особља амбасаде у Хагу.
Проф. др Милошевић: Значи, за време саме интервенције нису испоштовани основни постулати, који би нам умногоме помогли да знамо какво је било стање на јетри пре отприлике сад већ годину дана. Након тога следи период, ето биће скоро пуних годину дана након те интервенције, током кога се, нажалост, могло уочити мноштво великих стручних пропуста у третману господина Шешеља, што се коси са свим нормалним начелима третмана пацијената након операције узнапредовалог карцинома дебелог црева, поготово у ситуацији када већ у старту имамо нејасну ситуацију да ли су промене на јетри отворене етиологије, да ли су доброћудне или злоћудне. Скен који је рађен у јануару месецу је практично само потврдио оно што смо штуро знали и пре операције, а након тога, до октобра месеца, значи за десет месеци апсолутно није урађен ниједан ЦТ преглед, који је основа у оквиру праћења пацијената са сумњом и са очекиваним могућностима метастазирања локално узнапредовалог карцинома дебелог црева. У међувремену, у априлу месецу је урађен први ендоскопски преглед, односно ултразвук, који је изазвао сумњу да можда има ипак још нешто у односу на оно што се знало раније. Чак ни то није било довољно да се уђе у дијагностичку процедуру и да се покуша дефинисати о чему се тачно ради, поготово у склопу околности да господин Шешељ није добијао препоручену индиковану хемиотерапију у том моменту. Ми смо нашим настојањима и напорима успели једва добити налаз компјутера из октобра месеца, који је практично поставио радиолошку извесност да се ради о две нове промене, које се разликују у односу на оне које су раније верификоване и за које се на основу импресија радиолога (понављам, радиолога, јер ми нисмо имали увид у слике), посумњало да се ради о метастазама карцинома дебелог црева. На основу њихове професионалне коректности у том моменту (ради се о лекарима у цивилној болници у Хагу), индикован је додатни ПЕТ скен, који је требало да нам неке ствари још више појасни. Нажалост, чули сте да ни тај налаз нисмо могли добити. Имамо само усмени делимични извештај, чека се његова презентација током следеће недеље. На основу свега тога, јасно је да се ради о метастазама и, наравно, поставља се питање даљег третмана. Он је умногоме комплексан, зависи од много фактора који још увек нама нису дефинисано јасни, јер немамо увид и у објективне околности којима је господин Шешељ тамо изложен. И наравно, битан је субјективни став његовог уског окружења, који је практично проблем, јер свака иницијатива за његово лечење потиче из те јединице Трибунала, а ту је уствари и био основни проблем. Ми ћемо се потрудити да успоставимо комуникацију са лекарима који у цивилном сектору здравства воде рачуна о њему и да покушамо да на тај начин предложимо, понављам предложимо, јер одавде нам је, наравно, нажалост, немогуће спровести оно што мислимо да би требало да се спроведе. Надам се да ћемо имати саговорника у том моменту, док околности његовог лечења и даљег тока читавог овог процеса не буду дефинисане. То је то, укратко. Наравно, у нашем извештају конзилијума биће до детаља објашњено и презентовано који је наш стручни став, шта и како даље, и ми ћемо се тога става и придржавати у будућности. Хвала лепо.
Др Милован Бојић: Сада ћете чутипрофесорку Наумовић. Ми смо пре две године били у Хашком трибуналу, због кардиолошких проблема које је господин Шешељ имао. Од тада остају одређене мистификације, али ево, сад се усуђујем да овде кажем да је било много, много корисно што смо ишли. Да тада нисмо загаламили и написали тако компетентан извештај и налаз, ко зна шта би било. Војислав Шешељ је у последњем моменту добио кардиовертер дефибрилатор, који му је спасио главу све ово време. Али, тако тешко кардиолошко стање, које је привремено добро решено, то је, заједно са функцијом плућа, најбитније за велику борбу која предстоји. Професорка, изволите.
Др Зора Наумовић: Уважене даме и господо, као што је већ и широј јавности познато, а ево професор Бојић је управо сад подвукао ту чињеницу, господин Шешељ годинама већ има озбиљне срчане тегобе, које су кулминирале јануара 2012. године, када је био у фази клиничке смрти, значи потпуног одсуства рада срца, са застојем дисања. То је стање које је непосредно животно угрожавајуће, и само захваљујући стицају неких сретних околности све се завршило стављањем тог кардиовертер дефибрилатора, апарата који има задатак да препозна озбиљне поремећаје срчаног ритма и да у датом моменту одреагује и спречи фаталан исход за пацијента. Сада смо фокусирали пажњу читавог тима на овај примарни здравствени проблем, значи на малигну болест и степен њене раширености, али оно што ја обично волим да понављам, то је да човек није само црево или само јетра, или само плућа, или само срце, већ је једна врло комплексна целина и управо тако се мора и посматрати, као скуп органа и органских система који су у врло блиској и у врло тананој вези, и било који поремећај једног органа повлачи за собом реакцију у неком другом органском систему.
Јако је важно рећи да присуство дефибрилатора, који господин Шешељ има, може да буде ограничавајући фактор у спровођењу дијагностике примарне болести. Ви сте из излагања професора Милошевића чули да господин Шешељ има промене на јетри које нису јасно издиференциране, које постоје од раније. Шта је од тога везано за садашњу основну болест, ми то не знамо, али неке од метода које би се евентуално користиле у диференцијалној дијагностици тих промена, првенствено мислим на магнетну резонанцу, могу бити тешко изводљиве када неко има такав апарат, као што је дефибрилатор.
С друге стране, не треба изгубити из вида да терапија коју стандардно ординирамо код малигнома, значи код малигних обољења (која су по својој дефиницији обољења која имају лошу прогнозу, зато се и зову малигна обољења), није терапија која даје само жељене ефекте на одређени тумор, одређену локализацију тумора, него делује и на оно што ми желимо да избегнемо и не бисмо волели да делује на неке друге органе, али за сада, нажалост, ми то не можемо. У светлу те чињенице треба посматрати и давање хемиотерапије која иде у понављани циклус. У питању је једна прилично агресивна терапија, која има одређене реперкусије на срчани мишић и није свеједно да ли дајете хемиотерапију некоме ко је до тог момента имао здраво срце, или некоме ко је већ због срчаних тегоба умирао. Не треба изгубити из вида да се од малигних обољења углавном може умирати полако. Болести срца, нажалост, често иду са умирањем у кратком временском периоду или такозваним напрасним, односно изненадним умирањем, што у сваком случају код некога ко има у срчаној анамнези такве податке, као што је господин Шешељ, не треба ниједног момента изгубити из вида. То даље значи да он захтева једно континуирано, стално и озбиљно кардиолошко праћење, у свакој фази лечења. Ако дођемо до оперативног лечења основне болести, опет анестезија која се даје и сама хируршка процедура која се спроводи, носе одређени кардио оперативни ризик и опет није свеједно да ли то радите на једном очуваном, здравом срцу или на већ начетом срцу. Морам да кажем да током овог боравка сада, нисам била у прилици да прегледам господина Шешеља. Већ сте чули за неке проблеме у вези доступности документације, тако да у овом моменту он има одређене срчане тегобе, које захтевају даљу евалуацију. Ја се надам да ћемо, када комплетирамо документацију и писани извештај, моћи нешто конкретније да кажемо и на ту тему, али у сваком случају, он је пацијент који захтева једно озбиљно кардиолошко праћење у свакој фази свог лечења.
Немања Шаровић: Што се новинара тиче, изволите, уколико имате неких питања.
Новинар: Само да питам нешто професора Милошевића. Нешто ми није јасно, ту има сад двоумљења, да ли је ово примарни тумор у јетри или су то метастазе, па ме занима да ли је овде индикована рецимо биопсија јетре, да се уради, или шта већ.
Проф. др Милошевић: Да. Биопсија јетре се више не ради рутински, стандардно. То је процедура која има строго селективно своје место у даљој дијагностици лечења. Можда сте ме погрешно разумели. Овде примарни тумор није у игри, ради се о метастазама карцинома дебелог црева. Сама биопсија нама ништа не би решила, а могућност компликација процедуре је врло издашна, поготово што су промене биле прилично мале, испод 5 милиметара, што значи да је тачност свега тога прилично дискутабилна на квалитетном узорку. Зато се враћам на то да би интраоперативна процедура која је требала да буде спроведена током прве операције, првенствено мислим на интраоперативни ултразвук, јасно дефинисала о чему се ради. С друге стране, чули сте и током излагања професорке Наумовић, да су нама дијагностичке процедуре, чак и да је господин Шешељ овде, прилично лимитиране због дефибрилатора. Постоје додатне процедуре, у смислу сцинтиграфије јетре или евентуално експертског ултразвука, које би нам могле укрстити неку причу и дефинисати тачно етиологију доброћудних и оних промена за које сматрамо да су метастатске. Наравно, искуство радиолога је ту примарно. Код нас постоје врло искусни тимови, а то је врло је битно када се очитава снимак, у којој је фази метастаза. У овом случају јасно је да се рати о метастази, те стога биопсија не долази у обзир, већ само праћење метастазе. Даљи третман остаје отворен. Комбинације су разне, не бих желео да уносим сада конфузију, то ћемо ми проценити, али могућност хемиотерапије и оперативног зрачења, као и накнадне хемиотерапије је врло извесна. Поента је у томе што теоретски очекујемо и нове ћелије, које ће се јавити у пределу јетре. То нам је битно ради процене колико су агресивне, односно екстензивне, да бисмо у том моменту били ту и да бисмо болест у комплексности могли склонити. Ако се на то дода терен који је прилично ровит, у смислу кардиолошког стања пацијента, пулмолошког стања пацијента, стања јетре у стеатози, масноће коју вуче од раније, онда вам је и овако, упрошћено речено, јасно да се ради о врло сложеној ситуацији и да се мора направити врло децидан план, а уствари, главна реч је тајминг. Није питање шта, него је питање када. То је кључна ствар.
Др Милован Бојић: У примарној метастази речено је у склопу немара здравственог сектора притворске јединице, која не зна кад треба. Ја мислим да добро знају, мислим да су сви проблеми у притворској јединици и у њеном медицинском делу, јер је то изузетно згодно за манипулацију. Не знају кад да ураде контролни преглед, односно знају али га не раде, или када ураде контролни скенер, па смо у том контексту рекли. Иначе, сувише су они искусни да знају шта је шта. Али, само да вам кажем, нисмо успели да нађемо ординирајућег доктора из притворске јединице, изненада је отишао на одмор, мада ја мислим да он није волео да се са мном сретне, због ранијих искустава које смо имали када смо направили медицинско вештачење болести Слободана Милошевића. Имају неколико мојих писама, али нису то била моја писма, него је вештачење тог здравственог стања правио Институт за фармакологију Медицинског факултета у Одеси, у Данској, која се врло добро котира у медицинским круговима. Вероватно је он добио тај папир. Било како било, нисмо се видели са њим, већ са неким његовим замеником. То су лекари опште праксе, то су људи који раде по министарствима здравља као медицински административци. Без жеље да потцењујем било кога, али врло, врло су шкрти у свему томе. Нико од нас нема примедби на холандско цивилно здравство. Овде су сви проблеми у притворској јединици. Проблем је у времену чекања на преглед или слања на преглед. Е, то је суштина.
Немања Шаровић: Ако нема питања, хвала вам што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР