Зоран Красић: Даме и господо новинари, симболично смо дошли на ово место, између зграде Владе Републике Србије и Министарства финансија, зграда Министарства одбране, још разрушених од НАТО агресије и централне институције правосуђа, да би отворили тему како решити проблем незапослености у Србији.
Током ове предизборне кампање, суочени смо са предизборним обећањима, односно лажима, да они који су отпуштали људе са посла, сада обећавају ново запошљавање. Видели сте да некима није мрско ни да оду у неку шталу и да помазе неко теле. Видели сте да је епохална ствар отворити депонију, или производити амбалажу за јаја.
Али, нема извештаја шта се урадило током протекле четири године. У протекле четири године, статистика је објавила, у Србији је трајно изгубљено 500 000 радних места, повећао се број незапослених за 300 000. Од обећања “гласајте за мене, запослићу 200 000 људи“ није се остварило готово ништа. Поново крећу са обећањима о инвестицијама, стимулансима и говоре нам да ће све да буде мед и млеко, ако буде по правилима Европске уније, а сви заобилазе главни узрок незапослености и економског стања у Србији.
Ми не намеравамо да држимо предавања послодавцима како да повећају број запослених, нити да убеђујемо незапослене како да дођу до посла, или запослене како да га сачувају. Овом приликом нећемо понављати причу о буџетским уштедама, већ желимо да укажемо на главни проблем за повећање запослености, а то је самоубилачки пут ка ЕУ. Србија жели да имитира, да се надмеће са Францускоми Немачком, са земљама које су 500 година били колонизатори, акумулирали богатство, док је Србија 500 година била под ропством.
Неће бити новог запошљавања док се не среди однос са банкама и цена капитала у Републици Србији. Видели сте да ови експерименти у протеклих 12 година, у којима је држава понешто и давала да неко нешто отвори, показују да после два месеца произвођач губи економски мотив за било каквом привредном активношћу. Зашто? Зато што долази роба из иностранства са дампинг ценама, па тако и буџет губи приходе по основу царине.
Истовремено, сви који треба да организују производњу губе економске мотиве за рад. Све док у Србији човек може више да заради на основу депозита, односно средстава које је дао некој банци, од онога што може да заради производњом, неће се решавати проблем незапослености. Тај проблем се неће решити све док буде овако висока цена капитала и обртних средстава. А, ни док буде организованог крииманала, који контролише власт или је власт организована као организовани криминал. Докле год постоје монополи, докле год се више може зарадити од поседовања капитала, а не од рада, неће се решити питање запослености.
Оно што Српска радикална странка обећава да ће урадити, када вољом народа буде у зградама у околини, јесте да ће прво реши питање цене капитала. Не може са најмање 13 одсто каматне стопе годишње да се обезбеђују обртна средства и да из производње излази роба курентна на тржишту. То је немогуће организовати. Зато нема запошљавања и зато радни однос није ни социјална ни економска категорија, већ својеврсна привилегија. Привилегија је имати какву-такву сигурност у овој друштвеној беди и сиромаштву.
Али, ова власт није способна да обезбеди плате ни у предузећима у којима је она оснивач, попут Апотекарске установе. Влада је у управном одбору те установе, она је оснивач и власник капитала. Иако је њихов рачун укључен у трезор Републике Србије, они ипак седам месеци нису примили плату.
Видите, овде је власт која је оцењена оценом један од стране грађана. Џабе милују телад, џабе отварају депоније, џабе причају о својим веровањима. То све лепо делује, али ваљда смо интелигентни и имамо неко искуство. Преварени смо једном, два пута, трећи пут, па ваљда је доста те преваре.
Видите и сами, проблем запошљавања нико не предлаже да се реши мерама економске политике, фискалне и пореске политике и мерама које би утицале да се смањи похлепа банака, већ испразним обећањима-ако се гласа за проевропске странке, они ће да отварају радна места. Отворили су радна места у администрацији.
Држава није дужна да отвара радна места, него да направи економски амбијент да свако ко жели да се бави привредном делатношћу, том делатношћу може макар за један одсто више да заради него да је те паре депоновао у банку. Макар толико више да заради него што би добио камату. Док се то не среди у Србији ће да замире привреда. Видите колико је погубан потез био 2001, када су наше банке угашене и дошле стране, које диктирају своје услове у погледу камате и хипотеке, тако да привреда готово да није у могућности да обезбеди под нормалним економски исплативим условима средства за обртни капитал и развој.
Укидањем царина према ЕУ смањили су се и буџетски приходи, повећало се задуживање Србије и директно се ударило на произвођаче у Србији, јер они не могу да конкуришу робама које долазе из иностранства. Мора да се воли Србија и њени грађани. Морамо да отварамо јавне радове под повољнијим условима како би се повећало запошљавање. Али, то су све техничка средства. Најважније је да се Србија одрекне самоубилачког пута ка ЕУ, на коме се подразумева да се морају прихватити сви захтеви из Брисела, да се морају прихватити интереси запада.
А, шта је са интересима овог народа? Уколико на следећим изборима Србија победи и Србија нема алтернативу, онда ће полако, али сигурно, сваким даном да се решава проблем запошљавања. Неће бити потребе да се милују телад и отварају нове еколошке депоније по европским стандардима. Дајте да средимо банкарски систем по стандардима који одговарају економским и социјалним приликама грађана Србије.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР