Вјерица Радета: Даме и господо, у Народној скупштини Републике Србије јуче је усвојено седам уговора на основу којих је Србија добила нова задужења и, наравно, на тај начин се повећао јавни дуг.
Подсећамо да је у априлу ове године вршен и усвојен ребаланс републичког буџета. То је рађено због пандемије, због тога што су из државног буџета издвајана одређена средства за помоћ становништву и привреди и на тај начин се установило да је мањак у буџету био око три и по милијарде евра. Иначе, јавни дуг Србије је већ премашио 27 милијарди евра, рачунајући и више од 400 милиона евра такозваних негарантованих кредита, негарантованог дуга локалних самоуправа. Ово је јавни дуг који је израчунат на основу повучених средстава, само овај од 27 милијарди. Осим овога, ми имамо и више, скоро у истом износу, закључених уговора кредита који су на чекању, али оно што је важно, заправо што није добро, јесте и то да се за те неповучене кредите плаћају камате. Због тога Вучић често јавно опомиње министре, каже да не троше довољно, треба да потроше сва средстава, не објашњава због чега. Разлог је тај што и за те неповучене кредите ми плаћамо камату. Јавни дуг на крају 2020. године био је 56,8 посто бруто домаћег производа. То је 4,8 посто више него у 2019. години, а то свакако није добро. Повећање јавног дуга није добро, а само на овој седници јуче усвојен је нови јавни дуг од 829,9 милиона евра. Ово свакако већ повећава и проценат јавног дуга у односу на бруто друштвени производ. Ми у Српској радикалној странци мислимо да држава мора, када су у питању задужења, да ради пажњом доброг домаћина. Најлакше је узети кредите, али кредити морају да се враћају. Мора се водити рачуна због чега се узимају кредити, под којим условима се узимају и да свакако не достижу неки високи степен у односу на укупан бруто друштвени производ.
За ових девет година, колико су напредњаци на власти, јавни дуг Србије повећан је за 12 милијарди евра, а то свакако није мало. Ако се буде ишло овим темпом, неки економисти то већ предвиђају, а и на основу онога што се јуче усвојило у скупштини и што се још припрема до краја године, прилично је извесно да ће наш јавни дуг достићи ниво од 70 посто вредности БДП-а, јер ће отприлике достићи ниво од 30 милијарди евра. Ови кредити којима је јуче Народна скупштина задужила Републику Србију, заправо Народна скупштина верификује већ закључене уговоре. Многи од ових уговора су већ у реализацији. То ради влада, а скупштина само формално на крају потврди. Ова јучерашња задужења су уговори узети од Међународне банке за обнову и развој и од француске банке. Ти дугови су за такозвану зелену агенду, која је сада постала веома актуелна у Србији, зато што то од нас тражи Европска унија. Наравно да ми немамо ништа против тога да држава води рачуна о животној средини, о екологији. Уосталом, Српска радикална странка је прва политичка партија у Србији која у свом програму, од пре 30 година, има цело једно поглавље посвећено заштити животне средине.
Остали кредити су за модернизацију железнице, за изградњу гасног интерконекта од Ниша до бугарске границе, за санирање насипа поред Саве и Дунава. Од ових скоро 830 милиона кредита, даме и господо, за моравски коридор је само 431,6 милиона евра. Зашто ово наглашавамо? Зато што желимо да подсетимо да је Српска радикална странка већ више од три године водила и води борбу са криминалним уговором са „Бехтелом” који је закључила Зорана Михајловић, тада ресорни министар. Тврдили смо тада, и испоставило се касније да смо били у управу, да је тај уговор Србију коштао 300 милиона евра више него што је реална цена. Ми морамо да се задужимо са још ових 431,6 милиона евра, а у оквиру тога је и тих 300 милиона евра које је Зорана Михајловић, заједно са Кајлом Скотом, тадашњим америчким амбасадором у Београду, на волшебан начин извукла преко „Бехтела” из буџета Републике Србије.
Српска радикална странка свакако нема ништа против инвестиција у инфраструктуру, немамо ништа против капиталних инвестиција, али смо уверени и тврдимо да постоји много простора у буџету, и овом и у свим буџетима Републике Србије који су усвајани претходних година, у којима би могла да се уштеди озбиљна количина новца, што би свакако смањило потребу за узимањем кредита. Тврдимо да треба гасити ове којекакве потпуно непотребне јавне агенције, за које се троше велике количине новца, а које заправо немају никакву улогу, осим запошљавања страначких кадрова и узимања новца из буџета, јер све то што раде те агенције, заправо раде министарства. С тим што, рецимо, у министарству намештеник исти посао ради за минималац који је сад 33.000,00 динара, а најнижа потрошачка корпа 39.000,00. Дакле, већ се направила велика разлика између минималца и најниже потрошачке корпе. Исти такав посао у некој агенцији неко ради, односно пише да ради, а заправо не ради, за плату од можда 50.000,00–60.000,00 динара. Када ово говоримо, не говоримо зато што мислимо да треба нешто замерити власти, него зато што смо уверени да се управо у финансирању јавних агенција крије велика количина новца која би могла да буде потрошена у ове инвестиционе пројекте.
Даље, по министарствима постоје ставке у сваком буџету од 2000. године неких скривених трошкова министарстава. То су неке неидентификоване услуге, неки неидентификовани уговори о делу и никада ни у једном буџету и ни у једном извештају о трошењу тог новца из буџета није означено које министарство је колико новца, за које конкретно услуге и уговоре, потрошило, а ради се о великим количинама новца.
Српска радикална странка се такође залаже из више разлога и за престанак финансирања невладиних организација антисрпског карактера. С једне стране, пошто данас говоримо о задужењима, расту задужења у односу на бруто друштвени производ и новим задужењима од јуче, усвојен је јуче у Народној скупштини, то је дакле један разлог. Други разлог, када су у питању те антисрпске невладине организације, још важнији, јесте чињеница да они добијају новац из буџета, а да заправо раде против интереса државе Србије и против српских националних интереса.
Најопасније од тих невладиних организација у буџету се заправо крију кроз којекакве европске пројекте, где се из европских фондова добија нека мања количина новца, а већа количина новца иде из буџета, па онда они, кроз те пројекте, заправо финансирају те невладине организације.
Ми смо против постојања уопште невладиних организација које раде против интереса државе Србије. Заправо, оне треба да се региструју као агентуре, да се зна која је њихова улога у држави Србији. Једна од таквих организација је Иницијатива младих за људска права која је организовала срамотну изложбу у сред Београда, изложба се зове „Душа Сребренице”, где они промовишу непостојећи геноцид у Сребреници. Та иста организација организује и шиптарски фестивал „Мирдита” сваке године у Србији. Горе од тога је то што надлежни органи и власт у Србији на то не реагују.
Српска радикална странке је пре неколико дана тражила од надлежних да забране изложбу „Душа Сребренице” тој иницијативи. На дан отварања те изложбе наши млади активисти су били испред тих просторија, развили су велики транспарент „У Сребреници није било геноцида”. Најтужније од свега је то што су сви медији остали потпуно слепи и глуви на тако нешто. Ми ћемо се, наравно, и даље залагати против свих таквих манифестација, и даље ћемо инсистирати да се те манифестације, које су изразито антисрпске, забране у Србији. Очекујемо, пре свега, сарадњу медија, па би ваљда онда то било мало озбиљније и у односу на власт која не организује, али дозвољава, а то му, заправо, дође на исто.
Ми смо данас имали толико. Ако имате питања, изволите.
Новинар „Србин инфо” Градимир Потић: Што се тиче задуживања, да ли мислите да се ближимо тој цифри од 70 посто бруто националног дохотка? Да ли би Србија могла да се нађе у проблему када дође до враћања тих дугова?
Вјерица Радета: Стање наших јавних финансија, бар како нас обавештавају из власти, је, кажу, стабилно, али је питање када ће доћи тај моменат када ће се појавити проблем са враћањем тих великих дугова и великих кредита.
Сарадња са Међународним монетарним фондом се, заправо, састоји у томе да тај Међународни монетарни фонд дође у Србију или у било коју другу земљу која им дозвољава да вршљају по њиховим јавним финансијама и они, најпре, инсистирају да се задовоље све потребе враћања кредита према ММФ-у, Светској банци, Европској банци за развој, а даље шта ће остати држави Србији и шта ће остати за остале потребе, њих то не интересује. Свакако да увек постоји бојазан. Што више расте јавни дуг, треба да буде већи страх да ћемо доћи и у такву ситуацију. Ми српски радикали инсистирамо да се престане са тим великим задуживањима. Поготово мора да се води рачуна за шта се задужује. Опет ћу се вратити на „Бехтел”. Уместо да је заустављена Зорана Михајловић у том послу, она не само да није заустављена, него је народна скупштина донела закон, лекс специјалис буквално, којим је легализован тај криминални посао са „Бехтелом”. Сад, три године после тога, ми морамо да узимамо оволики кредит да бисмо измирили те обавезе. То је веома неозбиљно и неодговорно.
Градимир Потић: Чини се да се овај модел масовних јавних радова, нека врста њу дила који Вучић ради, полако исцрпљује и долази до свог краја. Где би Српска радикална странка улагала највише новца? Како би она образовала привреду?
Вјерица Радета: Јавни радови су једна од идеја Српске радикалне странке коју је Александар Вучић очигледно понео из наше странке. Ми смо увек тако нешто подржавали, јер јавни радови подразумевају и ангажовање радне снаге. Дакле, много више људи прима плату, па онда те плате иду у потрошњу, па се онда прави тај циклични круг. На тај начин се подиже пре свега стандард грађана Србије и ми не бисмо ништа мењали у том смислу, осим што бисмо бирали с ким бисмо те послове радили.
Подржавамо све ове послове који се раде са кинеским инвеститорима и кинеским компанијама, јер се испоставило да раде брзо посао, да ангажују наше људе на послу. Не бисмо дозволили то што раде неке западне компаније које долазе у Србију, да раде неке капиталне инвестиције. Они дођу и кажу – Да. Направи се уговор, они ће да раде ту и ту инвестицију, али њихов је услов да ће они бирати извођаче. Ми мислимо да се мора инсистирати на томе да извођачи буду из Србије. Имамо у Србији реномиране извођаче који су, нажалост, од 2000. године у криминалним приватизацијама ДОС-а малтене сравњени са земљом. То су велике компаније које имају и стручњаке, које су имале и механизацију, које су радиле свуда по белом свету. Све је то могло да се врати кроз ове јавне радове, да се оживи, да се врати у живот.
Суштина је да све оно што се потроши, заправо остаје у Србији. То је наставак наше кампање за коју се ми залажемо, „купујмо домаће”. Кад кажемо „купујмо домаће”, то не подразумева само да одемо у самопослугу и да купимо домаћи сир, већ подразумева и домаће фирме и домаћа радна снага и велика средства која се дају странцима за њихова наводна улагања. Само не знам шта они улажу, кад добијају по раднику десетине хиљада евра из републичког буџета. Дакле, приоритет у свим пословима треба да буду грађани Србије, фирме из Србије. Када су у питању годишњи одмори, да се годишњи одмори користе у Србији, да се то пропагира. Да би се то пропагирало, то морају, пре свега, да покажу на делу државни функционери, министри, посланици власти, директори великих јавних предузећа. Да они покажу да треба да се летује у Србији. Све што се троши, треба да се троши у Србији, јер се то све нама враћа. Свако повећање потрошње подразумева да то мора произвести и повећање производње, јер потрошња значи да се нешто потрошило и мора нови производ да се произведе.
Градимир Потић: Зашто власт тако бурно реагује на резолуцију Црне Горе о Сребреници, а не реагује, по истом питању, на та дешавања овде у центру Београда?
Вјерица Радета: То заиста није добро.
Када је у питању Сребреница, та кампања која се води у земљама које се граниче са Србијом, па чак и у Србији, на Косову и Метохији, та пропаганда да се у Сребреници десио геноцид, то мора да се разбија у Србији. На сваком кораку свако од нас који се појављујемо у јавности морамо да причамо да у Сребреници није било геноцида. Ми српски радикали се поносимо тротомним делом нашег председника на више од 3.300 страна, где је он заиста доказао да у Сребреници није било геноцида. То морамо да покажемо на још један државнички начин. Дакле, држава је морала да спречи изложбу „Душа Сребренице”. То јесте надлежност државе.
Црна Гора је донела ту резолуцију где они кажу да се у Сребреници десио геноцид што, наравно, нема везе са мозгом и са истином. Вероватно ће то радити и други. Урадили су то и ови који нису држава, зато они нису битни. Нити је Косово држава, нити је њихова скупштина скупштина, нити то што они доносе може имати било какве реперкусије на неком ширем плану. Али, да бисмо се ми супротставили правно ономе што они раде, треба да мењамо кривични законик. Ми смо тражили већ пре три године у народној скупштини да се у кривичном законику инкриминише као кривично дело, да свако ко јавно пропагира да се у Сребреници десио геноцид мора кривично да одговара и мора да иде у затвор од 20 година, ни мање ни више. Можда некоме може да се чини да је то престрога казна, али ово што покушавају да наметну тезу да се у Сребреници десио геноцид, то значи да је српски народ геноцидан, то значи да је Република Српска створена на геноциду, ево им адут да траже да се укине Република Српска, то значи да кроз историју остајемо као геноцидан народ. Ми морамо да се изборимо правним средствима, јавношћу и државом. Држава у свом сваком билатералном разговору, на сваком месту, мора да инсистира на томе да у Сребреници није било геноцида.
Градимир Потић: Хвала.
Вјерица Радета: Хвала вама.
Новинар „Бете” Урош Матовић: Имам ја једно питање.
Вјерица Радета: Изволите.
Урош Матовић: Помињали сте невладине организације, помињали сте да треба да престану да се финансирају, да престану да постоје све које су антисрпске и слично. Пошто нисам превише упућен, због тога питам, да ли постоје неки тренутни закони по чијим основама би то могло да се реши, или би морали да се донесу неки нови? На који начин би се то решило?
Вјерица Радета: Морао би да се донесе нов закон, јер по нашем актуелном законодавству троје људи може да формира какву год хоће организацију, како год хоће да се зову. Не могу да напишу у том свом програму да ће радити против државе, али могу да раде шта год хоће. Ми инсистирамо на томе да свако ко је финансиран из иностранства – а они, без обзира што се и овде финансирају, превасходно се финансирају из иностранства – тражимо да се донесе закон који би рекао да они морају јасно да буду евидентирани као организације које се финансирају из иностранства и које раде за нечије стране интересе. То им, опет, не би дало за право да могу да организују овакву изложбу каква је изложба „Душа Сребренице”, како су је милосрдно назвали, малтене као „Милосрдни анђео”. То је тај модел. Све што је антисрпско, све што је на штету српског народа, треба да добије тако неке умилне називе.
Урош Матовић: Хвала вам много.
Вјерица Радета: Хвала вама.
Ако немате више питања, хвала што сте дошли.
https://www.youtube.com/watch?v=iyEc3i68ATk
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР