Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, афере нелегалног стицања факултетских диплома, академских титула и на основу плагијата или лажног студирања попримиле су несагледиве размере. Режим је томе доста кумовао што није енергично реаговао на прву појаву лажне дипломе у последње време, то је био случај Томислава Николића, тек је изабран за председника Републике.
Шта дижеш руке, Ранка?
Новинар Ранка Чичак: Било је тога и пре.
Проф. др Војислав Шешељ: Па, било је и пре, али ја говорим сад у последње време. Чим се сазнало, нешто је стидљиво пренесено у јавност, а после у току предизборне кампање скоро нико му то није замерао, јесте једино што га је неки асистент са Филозофског факултета питао на ком је одсеку студирао, а несрећни Томислав Николић није знао да одговори.
Међутим, сад је то попримило веома, веома озбиљне размере. И, шта се сада дешава? Прозападна опозиција и невладине организације врло радо сумњиче, оптужују и вербално осуђују припаднике режима за такве неподопштине. Није мени њих жао, треба их черечити, вербално, наравно, у правом смислу речи, јер то је нешто што је неопростиво, али те прозападне политичке партије и невладине организације врло су спремне да бране све из својих редова који су такође плагијатори или су лажно дипломирали.
Видели смо, кад неко помену неки дан, случај Данила Киша. Одмах скочи нека багра из прозападних редова и поче га бранити, он је великан, он је овакав, он је онакав, он није плагијатор. Јесте, Данило Киш је велики плагијатор. То је разоткривено. То је најбоље објашњено у књизи Драгана Јеремића „Нарцис без лица”. Он је ухваћен у крађи присвајања туђих текстова, с тим што је неке од украдених текстова представљао као изјаве неких својих измишљених ликова из књиге, а није рекао – То је изјавио тај и тај политичар, научник, филозоф и тако даље, него измисли лик коме то стави у уста, па онда може да каже – Па, то је позајмљено за овај лик. То је често радио. Али, има много украдених целих пасуса и целих текстова – и све је то доказано.
За живота, Данила Киша је највише форсирао Мирослав Крлежа, сматрао га је својим духовним чедом, својим наследником. Преко Крлеже сва врата интелектуалног света су му била отворена. Не може се рећи да Крлежа није велики интелектуалац, али он је имао и привилеговану позицију у комунистичком режиму и могао је буквално све што је хтео.
Кад је Киш ухваћен у плагијату, прво се обратио Крлежи. Крлежа је видео да је Киш заиста плагијатор и рекао му – Не тражи од мене никакву помоћ, сам се брани. Једним потезом га је отписао, иако се у њега малтене заклињао до тада.
Пре неки дан Александар Вучић рече – велики Киш. По чему је то велики Киш? Знате зашто је то рекао Александар Вучић? Сигуран сам да ниједну Кишову књигу није прочитао, а ја сам прочитао све и ја могу рећи да он није велики писац, јесте солидан писац, јесте натпросечни писац, али мало има тежак стил писања и сувише је обузет мрачним мислима, тако да је прикладан за људе који су у депресивном расположењу па да их још више ували у депресију. Читао сам „Мансарду”, читао сам „Башту, пепео”, а посебно сам читао „Гробницу за Бориса Давидовича”. Прочитао сам и његов „Час анатомије”, прочитао сам десетак Кишових књига.
„Час анатомије” је један памфлет у ком он није уопште говорио на нападе на себе, него је черечио друге људе, неки му се наместили, 100 страна је употребио да, на пример, у вербалном смислу, осакати Брану Шћепановића и његову приповетку „Смрт господина Голуже” и то врло убедљиво. Позива се на Борхеса, а нема никаквог основа, јер Борхес је ерудита, са огромним познавањем светске литературе, али није плагијатор, позива се чак и на Иву Андрића, на његов роман „Травничка хроника”. Ма, тачно је да је Иво Андрић прикупио огромну историјску грађу, списе разних путописаца, да је обрадио све што је пронашао у историјским архивама, али ниједну једину реченицу није преписао. Грађа је нешто, нису то старе цигле које прво мало очистите од малтера, мало их очеткате, па их поново уградите у кућу. Грађа је нешто што се простудира, а онда се својим речима прикаже. То је коришћење историјске грађе. Нико нема право ни једну једину реченицу да препише, а да не каже од кога је преписао, у томе је суштина.
Према томе, молио бих председника Републике да више не хвали ниједног књижевника чија дела није читао, а о Кишовом књижевном опусу можемо јавну дебату да водимо. Пошто сам га изазивао више пута на телевизијски дуел на политичке теме, увек је одбијао, па можда би пристао на књижевне теме, ево нека тема нашег јавног дуела буде „Данило Киш и његово дело”, па да видимо ко ће надјачати.
Ти који су бранили Киша данас бране и плагијаторе са Филозофског факултета, са Економског, са Правног и тако даље. Ја знам да је кад сам раскринкао пре 20 година плагијат Стевана Лилића, редовног професора Правног факултета, сва багра са тог факултета стала у његову одбрану предвођена Дејаном Поповићем. Тај Дејан Поповић је после био помоћник министра Божидара Ђелића, а проректор Универзитета, увек се тако негде за те ситне функције јагмио.
Дакле, они сви прођоше некажњено и у заштити су, и онда мене нападају што сам их сувише тешким речима оквалификовао. Имамо и сада неколико случајева које треба хитно решавати.
Јоргованка Табаковић – видео сам на Гуглу цитате из њене докторске дисертације и цитате из зборника и видим да је преписивала. Ја за Синишу Малог још не могу ништа да кажем, јер још није објављен извештај, бар га ја нисам видео на интернету. Али, ово што сам видео – Јоргованка Табаковић је плагијатор.
Што се тиче Небојше Стефановића – не знам, нисам му читао докторску дисертацију, али очигледно је да он нема завршен факултет, бар нема регуларно завршен.
Зато те ствари треба рашчистити, али треба паралелно с тим рашчистити и ствари на опозиционој сцени, па чак ићи, хајде, за почетак десет режимских плагијатора, десет опозиционих. Треба формирати државну комисију од најугледнијих живих српских интелектуалаца, која би добила задатак да то темељито истражи да попу каже поп, а Богу Бог. Овако више не вреди. Не сме ниједан плагијатор проћи некажњено, али то не значи ако је неко откривен као плагијатор, па поднесе оставку, па буде смењен са одређене функције – да га сад треба убити. Треба му пружити шансу да се поправи.
Ви се сећате оног мог случаја Бране Миљуша, ви старији се сећате, ево Ранка Чичак се сећа. Ја сам дигао велику дреку у јавности око његовог плагијата, њему је одузет магистарски рад, иако му је рецензент књиге био Хамдија Поздерац. Хамдију је то скупо коштало. Али, онда је човек поново сео, уписао постдипломски у Београду, на Правном факултету магистрирао, касније докторирао, кажу људи да је то солидно урадио, па кад се појавио као избеглица у Београду, мислим да ми га је Ненад Кецмановић довео у кабинет, молио да му помогнем нешто око посла, ја сам пред њим звао Министарство иностраних послова, звао сам Милоша Минића и молио да се нешто учини да добије одговарајући посао. Уопште нисам био ни злопамтило, нити мислим да сад човека треба убити, али треба жигосати неподопштину, лоше дело. Зло треба жигосати, а зла је сада много у свим сферама науке. Много се намножило плагијатора, много је лажних диплома издато. Треба кренути од јавних личности, а онда ићи даље. Јер, кад се раскринка јавна личност као плагијатор, као неко ко је на недозвољен начин дошао до факултетске дипломе, онда је то најбоља поука за све остале да се не исплати плагирати, да се не исплати плаћати универзитетску диплому. А овако, ако ће се стално то праштати и прелазити преко тога, онда то не ваља, Зато је огромна грешка што је код Томислава Николића то некако прошло ћутке, без великог узбуђења јавности, а знам раније, многе су досманлије на основу плагијата и докторирале и магистрирале, а сећам се и неких који су експресно факултете завршавали, имали су народне посланике који су такорекући преко ноћи завршавали факултете. То треба све узети под лупу, па испитати. Ја јесам на брзину завршио факултет, за две и по године, али крвавим радом сам ја то постигао и могу се својим правничким звањем и знањем мерити са било којим другим правником у земљи, још увек. Е, а ови знамо како су мутави и како су неспособни и да се изразе и да нешто озбиљно кажу. Морамо Србију тог баласта ослободити.
Изволите, ако ви имате неко питање?
Новинар: ...
Проф. др Војислав Шешељ: Па, зато треба да формирамо државну комисију која ће бар главне случајеве, који су полуоткривени или који се наслућују да испита. Ево, да се крене од Томислава Николића и Јоргованке Табаковић, нек се види код овог Небојше Стефановића, али онда одмах из опозиције да се види Даница Поповић је ли та оптужба на месту или није; па онда ова доценткиња са Филозофског факултета која је преписала неки рад професора Милоша Ковића и тако даље. Да се то ради темељито, ни по бабу, ни по стричевима, да то схватимо као општенационални интерес.
Изволите, имате ли још питања? Изволите.
Новинар: Имамо сад и аферу „Мегатренд”. Какав је став Српске радикалне странке?
Проф. др Војислав Шешељ: Па, ми се ужасавамо око оног што се дешава у јавности са тим факултетом, час га је продао, час га није продао, час је овај Стефановић требало да полаже пет, шест испита разлике, пошто је то наводно трогодишња школа коју је он завршио негде тамо у Хајд парку у Лондону или у Сава Центру, па је требало разлику испита полагати и онда се тврди да није ништа полагао допунско. Хаос општи. А све се више уплићу у то. Не може да опстане такав факултет, али, знате, кажу да тамо има 26.000 студената који су дипломирали.
Новинар: Шта ћемо са њима...
Проф. др Војислав Шешељ: Па, не можемо ми никоме да отимамо диплому док се не докаже да је диплома нелегално стечена. Значи, за сваки појединачни случај, не може се рећи – не важи ниједна диплома, него за сваки појединачни случај, који је на тапету треба да се докаже да није исправно стечена, тако исто за сваки докторат, за сваки магистарски рад мора се доказати да је плагијат. Али, кад се докаже, довољна је једна проширена реченица да је преписана из туђег дела, без навођења извора, онда је цело дело плагијат, нема ту цењкања хоће ли 70 посто или 10 посто или 15 посто и тако даље. Апсолутно је недозвољено преписивање туђих интелектуалних творевина.
Новинар: Шта ћемо са приватним школством, не само по питању „Мегатренда”?
Проф. др Војислав Шешељ: Не можемо ми у начелу бити против приватног школства, али можемо захтевати стриктну контролу приватног школства и затварати све школе за које се утврди да им ниво није ни приближан државним школама, у томе је суштина. Обично су, и у почетку је тако било, приватне школе биле теже од државних, а сад је то изгледа начин да се брзо, без икаквог знања, без икаквог учења стекне диплома.
Новинар: За крај, како тумачите конференцију за штампу Чедомира Јовановића у понедељак када је оптужио да Русија, односно делегација Крима, коју сте ви примили стоје, односно да руске службе у Србији роваре?
Проф. др Војислав Шешељ: Ја мислим да он лупета глупости. Чедомир Јовановић мора да оде у затвор зато што је покрао велику количину пшенице из робних резерви, говори се о шест милиона евра вредности. Он је сад постао одједном режимски политичар, јер му прети затвор. Шта прети Ненаду Чанку? Нешто слично, јер је и он постао преко ноћи режимски политичар.
Као што видите, једино ми српски радикали нисмо ни режимски политичари, ни прозападни на целој српској опозиционој сцени.
Новинар: ...
Проф. др Војислав Шешељ: Ништа нисам чуо. Хајде бар на пола пута дођи, хајде да те виде и ови сниматељи.
Новинар: Наш министар културе побринуо се поново да се финансирају антисрпски филмови.
Проф. др Војислав Шешељ: Па, не знам на који се филм мисли, али сам...
Новинар: ...
Проф. др Војислав Шешељ: Па, не знам који су то филмови, нисам баш пратио најновију филмску продукцију. Не идем у биоскопе одавно.
Новинар: ...Вукосављевић потписао...
Проф. др Војислав Шешељ: Па, не могу, треба да видимо који су то филмови.
Новинар: Послаћу ти, јавићу ти.
Проф. др Војислав Шешељ: Е, па добро.
Новинар: „Вечерње новости” и прошлонедељна велика афера, а то је да филмски центар у Србији није имао пара за филмове ... односно амерички... за то филмски центар каже да није имао средства. Како тумачите...?
Проф. др Војислав Шешељ: Ја се само сећам да сам направио скандал у Влади Србије што је Нада Поповић Перишић својевремено дала новац за снимање филма „Турнеја” Горана Марковића. Ја сам се ужаснуо, лом сам направио у влади. Не могу сад да кажем, да конкретно још неке филмове да прозовем, посебно најновију продукцију, јер нисам гледао. Нисам гледао. Волим да гледам филмове, али сам у толиком послу да заиста и не стигнем ни на интернету да гледам, а у биоскоп не идем. Али, у сваком случају, треба спречити одмах, на лицу места, државно финансирање било каквих антисрпских делатности, па и филмских.
Имате ли још питања?
Немате, хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР