Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан. Даме и господо, антисрпска штампа и други медији у Београду, антисрпске телевизије, све веће напоре улажу не би ли пропагандним средствима и пласирањем најобичнијих неистина угрозиле српско–руске односе. То данас ради и лист „Данас”, на најогољенији начин, толико брутално и толико покварено да је одмах морао да интервенише и руски амбасадор, Његова екселенција Боцан Харченко, да демантује вест да су поремећени односи између руског и српског државног руководства и да из тог разлога председник Владимир Владимирович Путин неће посетити Београд.
Дакле, кренуло је оно што су Американци и друге западне силе одавно најавили и очигледно се прве веће количине новца већ у такву кампању улажу. Ми знамо који су то медији, ми знамо који су им циљеви, али треба стално објашњавати српском народу и грађанима Србије ко стоји иза тога и како се томе супротставити.
Један од најпрљавијих дневних листова, таблоида, данас је „Курир”. Извесни Игор Жежељ га је недавно купио за већу суму новца, богзна откуд му тај новац и нико се не труди да испита порекло тог новца, али очигледно је после тога „Курир” изгубио сваки компас и данас, у немоћном бесу што не може да нађе нешто друго, напада бивше народне посланике што су још три месеца на плати у Народној скупштини, иако им то закон гарантује. Некад је то у Савезној скупштини трајало годину дана, некад је то у републичкој скупштини трајало шест месеци, то је недавно смањено на три месеца. Ту су набројани неки посланици и опозиционе странке, међу којима и један из Српске радикалне странке и каже се да су алави. А није алав Томислав Николић који, иако му је истекао председнички мандат пре неколико година, још са породицом живи у државној вили од 800 квадрата, а све трошкове сноси држава Србија или што му је буџетска ставка прописана на 50 милиона и вероватно после повећавана за измишљену институцију неког координатора за сарадњу са Русијом и Кином. То није проблем! Није проблем ни што много веће отпремнине добијају министри и што ниједан министар још није отишао у затвор, иако смо неке од њих хватали у највећем криминалу.
Постоји једно правно правило, које датира још од римског права – онај ко се служи својим правом никоме не штети. Ако на нешто имате право по закону, ви ником живом на белом свету не штетите и зато се људи који имају таква права не могу назвати алавим. Овде су деценијама неки стицали статус борца на основу два сведока, за измишљене заслуге, па деценијама пензије добијали. Овде су пензије добијали и они који су били шпански борци, којима шпанска држава није хтела да дâ пензије, али им је давала Југославија. Овде су многе ствари још увек наопако постављене.
Видимо да се са највишег врха у Србији хвали напредак у српско–хрватским односима и да се упоређује положај српске националне мањине у Хрватској са положајем хрватске националне мањине у Србији. Ту је огромна разлика. Хрвати су у Србији одувек могли да буду само мањина, а Срби су у Хрватској били конститутивни народ и није се никако могао променити статус хрватске федералне јединице без сагласности Срба. Тај конститутивни статус им је укинут. Стотине хиљада Срба су протеране, многи су побијени и сад су Срби сведени на остатке остатака, на врло мали проценат. Српска странка која егзистира у Хрватској, Самостална демократска српска странка, њену кадровску политику води хрватска тајна полиција, а хрватска национална заједница у Србији је потпуно слободна, своје органе бира без икаквог мешања државе, уз учешће државних органа Хрватске заправо, а власт у Србији просто се надмеће које ће им глупље уступке направити. Један од тих уступака је куповина куће у којој је рођен бан Јосип Јелачић. Куповина на тај начин, да је држава одвојила пола милиона евра и договорила са хрватском националном заједницом, односно са Саветом хрватске националне заједнице да се откупи та кућа и да се у њој направи музеј – то није смело тако.
Фелдмаршал Јосип Јелачић није био Хрват, он је био Србин католик, син аустријског подмаршала Фрање Јелачића, команданта крајишке војске. Јосип Јелачић је изабран, односно именован, аустријски цар га је именовао за бана Краљевине Хрватске, састављене од само три жупаније и бана Краљевине Славоније. Бискуп Хаулик, загребачки бискуп, који је био мађарон, није хтео да устоличи и миропомаже новог бана Хрватске и Славоније, па је отишао тих дана из Загреба, изгубио се. А ви треба да знате да су Хрвати најчешће за банове имали људе туђе крви, Немце, Мађаре, па чак у једној ситуацији и Србина, али најређе су то били Хрвати. Некад су имали три бана: један бан Далмације, други бан Славоније, трећи бан Хрватске. У ретким ситуацијама бан је био и бан Далмације и бан Хрватске и бан Славоније, а у неким историјским периодима Далмација је имала бана, а Хрватска и Славонија херцега, што значи војводу кога је постављао мађарски краљ.
Никад се Јосип Јелачић није сматрао Хрватом. Он је потискивао хрватске националне захтеве. Он се супротставио развојачењу Војне границе, још ’48. године. Ви знате, Војна граница је развојачена касније, тек 1881. године. Он се борио за германизацију Хрватске и Славоније. Имао је доста Срба војника у својим региментама, наводно су те регименте из Загреба кренуле и са одређеним бројем хрватских застава, али чим су дошле на аустријску територију, све хрватске заставе су уклоњене и замењене аустријским.
Хрватски националисти тих година највише су мрзели Бана Јелачића. Песму „Устани бане” спевао је један српски песник. Дакле, нема помена о било каквој његовој борби и залагању за хрватске националне интересе. Има само једна ствар која је важна, а то је било мимо његове воље, јер је Аустрија то већ спровела – ’48. године први пут је Хрватски сабор конституисан на релативно демократски начин, по либералним начелима. До тада то је увек био феудални сталешки сабор, на коме су често већину чинили такозвани шљивари, сељаци којима је племство доделио Бела Трећи у време када је бежао пред Хунима, па су га спасили својим стаблима шљива, које су довукли у зидине тврђаве, јер угарски краљ би остао без хране и у знак захвалности им тако доделио свима племство.
Дакле, апсолутно су после измишљали чињенице и величање бана Јелачића као неког великог Хрвата почиње заправо тек у двадесетом веку. После су комунисти наредили да се уклони и његов споменик са Трга бана Јелачића, проглашавајући тај трг Тргом републике, а споменик је враћен доласком Туђмана на власт. Сада га одједном величају као великог Хрвата. Он би се у гробу превртао кад би знао шта му раде. Србија треба да његову родну кућу у Петроварадину претвори у музеј, у музеј бана Јосипа Јелачића, који је бан постао као аустријски пуковник, а после добио и чин фелдмаршала и највиша аустријска одликовања служећи аустријском цару. А према Србима је био благонаклон. На истој страни су се борили и он и Срби у Војводини, који су се подигли ’48. године на устанак против Мађарске револуције, јер мађарски револуционари су хтели да заокруже некадашње феудалне границе Мађарске из доба пре приступања унији са Аустријом, али ниједном народу нису признавали његова национална права. Такву политику су после преузели Хрвати према Србима.
Што је најважније, кад је надбискуп Хаулик побегао из Загреба, аустријски цар је замолио српског патријарха Јосифа Рајачића да он миропомаже новог бана Хрватске и Славоније и дошао је српски патријарх у Загреб и у православној цркви је миропомазан Јосип Јелачић за бана Хрватске и Славоније. Наравно, после су ишли кроз цели Загреб. Тада су и Хрвати били одушевљени Србима, тада су и Хрвати мислили да ће да преваре Србе, говорили да су Срби и Хрвати један народ, да имају заједничке циљеве и заједничке интересе. Наравно, то је увек било кад су хтели да преваре јадне Србе, да их искористе за своје интересе. Зато треба ова власт да промисли сваки свој потез, да консултује стручњаке, а не да се руководи хрватском пропагандом и да Хрватима прави такве уступке.
Бан Јосип Јелачић заслужује и велики споменик на Петроварадину, али као борац против угарског шовинизма из онога времена и као неко ко је заштитио Војну границу. Он је био пуковник граничарске војске. Петроварадин је припадао Војној граници. Наравно, ту је било доста католика, јер су аустријске власти протежирале католике. Који год српски официр је хтео брже да напредује у војној служби, морао је да пређе на католичку веру да би то постигао. Један једини случај да је Србин постао фелдмаршал, а да није променио веру је случај фелдмаршала Светозара Боројевића, који је тај чин стекао почетком двадесетог века, прославивши се величанственом победом над италијанском војском тамо негде на ријеци Пиави и на околним планинама. Дакле, то је једини Србин фелдмаршал који није морао да мења веру. Остали, да би дошли до тог највишег чина, морали су да пређу на католичку веру, нажалост.
Имате ли ви неко питање? Србин инфо? Нема. Остали сте без текста. Има ли Бета неко питање? Нема.
Хвала вам што сте дошли.
https://www.youtube.com/watch?v=vrnA8lNifA0&t=56s
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР