[Преносимо у целости 377. конференцију Комитета за одбрану проф. др Војислава Шешеља, објављену на сајту преседника Српске радикалне странке.]
Немања Шаровић: Даме и господо новинари, Дејан Мировић, Борис Алексић и ја вратили смо се јуче из дводневне посете председнику Српске радикалне странке др Војиславу Шешељу, који се већ девет година налази у притвору Хашког трибунала. Та два дана боравка у хашком казамату су нас, још један пут, уверили да је Војислав Шешељ тамо изложен систематском малтретирању, које се, са једне стране, испољава кроз опасно угрожавање његовог здравља, а са друге стране, кроз онемогућавање његове одбране, ускраћивањем основних људских и процесних права.
Када је реч о здравственом стању др Војислава Шешеља, морам вам, пре свега, саопштити да оно није добро и да се оно не креће на боље, како смо се надали. Војислав Шешељ је оперисан недавно. Знате да он и даље има здравствене тегобе, и даље га мучи аритмија и тахикардија. Оперисан је 12. јануара, уграђен му је један апарат, који по свему судећи не функционише како треба и то су Војиславу Шешељу саопштили холандски лекари, који контролишу његово здравствено стање. Како су они њему објаснили и како је он нама пренео, постоје две електроде тог апарата, који се налази у његовом срцу и од те две електроде једна не функционише како треба. Њему су рекли да постоје две могућности да се то стање среди. Једна могућност је да га подвргну електро- шоковима, што ће највероватније урадити наредних дана.Подсетићу вас да је он већ раније подвргаван електро-шоковима и да то није имало било какво повољно дејство по његово здравствено стање. Дакле, овај њихов циљ је да тим електро-шоковима ставе у функцију ту електроду која сада не ради и да тако успоставе правилан рад тог апарата. И што је важније, правилан рад његовог срца. Уколико то не успе, друга могућност која им остаје је да он буде поново оперисан и да му буде уграђен нови апарат, који ће онда ваљда коначно радити како треба и омогућити му колико толико нормалан живот.
Војислав Шешељ сам контролише помоћу најмодернијег апарата себи пулс, односно број срчаних откуцаја у минуту. За време наше посете могли смо сами да се уверимо колико му број срчаних откуцаја у минуту варира, и тај број се кретао од око 70 до 130. Оно што посебно забрињава је чињеница да се тај број срчаних откуцаја повећава, иако се Шешељ налази у стању потпуног мировања. Ево, на пример, док смо седили у ћелији, у некој опуштеној атмосфери у разговору, у једном тренутку му је пулс 70. Измери за сат времена, тада је пулс 130. Дакле, без икаквог померања, без икакве физичке активности, што још једном доказује да нема спољних фактора који утичу на његово здравствено стање, као што је то потврђено у здравственом центру у Лајдену, већ да, пре свега, постоје неки други утицају о којима ти холандски лекари нису желели да се изјашњавају.
Сигуран сам да је један од основних разлога лошег здравственог стања Војислава Шешеља условљен другим аспектом систематског малтретирањa, које се огледа у ускраћивању основних људских и процесних права, чиме се његова одбрана суштински онемогућава. Последњи пример је и то што нам, сада када смо боравили у Хашком трибуналу, поново није била дозвољена привилегована посета, већ смо у писаној форми упозорени да ће сви разговори за време те посете бити прислушкивани и по потреби бити коришћени против Војислава Шешеља. Трибунал ту чињеницу, да поново нисмо имали право на привилеговану посету, иако је недавно укинута забрана привилегованих позива према правним саветницима, објашњава тиме што, наводно, ја нисам регистрован као кејс менаџер у главном предмету, а Борис Алексић није регистрован као правни саветник у поступку за непоштовање суда.
Када је реч о мени, они, наравно, не дају било какве разлоге, већ пуне две године Хашки трибунал одбија да ме региструје као руководиоца предмета, или, како они кажу, кејс менаџера. Иако је истим поднеском Војислав Шешељ именовао Дејана Мировића за правног саветника у главном поступку, а мене за кејс менаџера, Дејана Мировића су истог секунда признали као правног саветника, док мене, и после две године, без икаквог разлога или објашњења одбијају да региструју као кејс менаџера. Сви други оптужени који су имали посету у тренутку када смо и ми били у Хашком трибуналу, без обзира да ли су та лица која су их посетила били чланови породице, пријатељи или правни саветници, адвокати, имали су право и могли су потпуно слободно да се крећу по том делу затвора који је одређен за примање посета, по том заједничком делу. Док смо једино нас тројица и Војислав Шешељ, та два дана посете, од девет ујутру до пет поподне, провели закључани у једној ћелији величине можда два са три метра, и пуштали су нас једино када смо морали да користимо тоалет или да одемо до апарата за кафу и оне лименке за сокове, што је једино чиме се ту можете послужити.
Војислав Шешељ је од почетка свог боравка у Хагу, већ пуних девет година, једини притвореник који нема право на посете пријатеља. Свим другим оптуженима, без обзира на националност, без обзира на то за шта су оптужени, могли су да дођу у посету сви које су они стављали на списак, без обзира да ли је реч о рођацима, пријатељима,о њиховим партијским колегама, правним саветницима или адвокатима. Дакле, било ко. Искључиво у предмету који се води против др Војислава Шешеља, искључиво у његовом случају, спроводи се већ пуних девет година дискриминација. Једино он не може да позове кога хоће, већ секретаријат Хашког трибунала, по сопственом нахођењу, одређује кога ће и када пустити, односно, ко га може посетити и ко га све не може посетити. А списак тих људи, који су имали прилику да га за ових девет година посете, изузетно је кратак.
Војиславу Шешељу и даље онемогућавају да као и до сада предаје поднеске, јер њихово подношење, након девет година те неке уобичајене процедуре, условљавају испуњавањем неких нових услова, који до тада нису важили, и који, што је најбитније, нису прописани правилником о поступку и доказима. Војислав Шешељ је једини оптуженик у историји Хашког трибунала који није добио ни један једини цент на име трошкова своје одбране, упркос томе што је чак и судско веће више пута својим одлукама потврђивала то његово право. Али, без обзира на то, то његово право никада није остварено у пракси. Онемогућавање одбране наставља се и тако што секретаријат одбија да макар минимално учествује у трошковима одбране, дакле, то је нешто што није било спорно ни у једном другом предмету и односи се на плаћање. Дакле, не говорим о било каквој награди и стотинама хиљада и милионима евра, који примају други правни саветници и адвокати у другим поступцима, већ само о оним најнужнијим трошковима, који се тичу авионских карата и хотелског смештаја у Хагу. И овога пута представници секретаријата су одбили да било коме од нас тројице плате те трошкове, већ смо морали сами да их практично сносимо. Наравно, поново без неког валидног објашњења. Такође, из секретаријата тврде да не постоји обавеза финансирања одбране у поступку за непоштовање суда, већ само у главном поступку. Војислав Шешељ је већ више пута у Хашком трибуналу истицао да у складу са правилником о поступку и доказима није чак ни предвиђена могућност да се неком ко је оптужен пред Хашким трибуналом суди за непоштовање суда. Хашки трибунал има мандат искључиво да суди за најтеже ратне злочине, не може судити за непоштовање суда, али је несумњиво да уколико се већ правилник крши, уколико се онима који су оптужени за ратне злочине суди за непоштовање суда, да им се онда макар мора признати то право на одбрану. На жалост, у трибуналу влада мишљење, другачији став. Они ваљда мисле да је могуће некога осудити на сто хиљада евра и или седам година робије за непоштовање суда, али да ти људи не треба да имају одбрану, и не треба ти стандарди да буду испуњени.
Коначно, ми смо имали прилику да испробамо ту затворску храну, и то баш оно јело које је Војислав Шешељ недавно понудио судијама Хашког трибунала. Ми смо били нешто храбрији него они, пробали смо то. Пробали смо, додуше, само по једну кашику. Ја вам морам рећи да заиста ништа одвратније, ако смо икада у уста ставили, скоро свакако нисмо пробали. Не знам како бих назвао то јело, тако нешто у српској кухињи не постоји, састоји се од некаквих грудвица соје које, претпостављам, треба да имитирају месо, преливено је некаквим сосом, али да не мислите да је то као у кинеској кухињи, они лепи слатко кисели сосови. Ово је можда неки бљутаво-бљутави сос, то је неки шарени пиринач, који је прошаран луком, боранијом и ко зна чиме још. Ту је стављено доста бибера, и мени неких непознатих зачина. Сасвим је сигурно да ако би неко покушао, можда то не би никога убило, али је сасвим сигурно да бисмо и ми да смо тамо, радије гладовали или јели конзерве, него што бисмо свакодневно јели те сплачине, коју они називају храном, а која, као што сам рекао, заиста са било чиме на шта смо ми навикли, нема никакве везе.
Изволите, уколико имате неких питања.
Иначе, Српска радикална странка је, као што знате, за 25. фебруар заказала велики митинг у београдској "Арени", с почетком у 13 часова. Скуп ћемо одржати под називом „Србија неће у Европску унију, Србија хоће Шешеља". Ми још један пут позивамо све грађане Србије да изразе своју солидарност са борбом коју председник Српске радикалне странке, др Војислав Шешељ, већ пуних девет година води у Хашком трибуналу, и да изразе своје неслагање за званичном државном политиком, која је Европска унија пре свега, и Европска унија, па макар то значило одрицање од Косова и Метохије. Српска радикална странка је једина странка на српској политичкој сцени која се доследно, већ двадесет година, бори против Европске уније. Ми смо упозоравали које ће све услове поставити, чак и да престанемо да будемо кандидати за кандидата, већ да коначно после 12 година добијемо тај статус. Јасно је да је листа тих услова непрекидна, да ће увек стизати нови. Мислим да је ово права прилика да Српска радикална странка још један пут покаже сву своју снагу и да грађани Србије покажу колико цене жртву коју Војислав Шешељ већ девет година подноси у Хашком трибуналу.
Ако немате питања, хвала вам што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР