Проф. др Милован Бојић: Даме и господо, Српска радикална странка данашњу конференцију за штампу посвећује стању у српском здравству.
Одбор за здравље Српске радикалне странке чине истакнути специјалисти свих грана медицине, али и клинички лекари, лекари опште праксе из свих крајева Републике Србије. У обновљеном саставу одбор ради пуном паром и пуним капацитетом, тако да део овог данашњег излагања је сублимација онога што смо на Одбору за здравље и кроз његове секције практично прошли. Сматрамо да је неопходно да наше чланство, али и јавност Републике Србије зна шта и како планирамо да утичемо на здравствену политику Републике Србије.
Даме и господо, полаз у разматрању ситуације у српском здравственом систему лежи на основу параметара из истраживања европског, здравственог, потрошачког индекса, који је на основу 48 индикатора из 35 земаља Европе 2012. и 2013. године Србију сместио на последње место у Европи, а 2014. и 2015. године међу три претпоследња места у Европи. Ситуација је заиста алармантна и захтева да се каже како се овде нешто хитно мора мењати, да не говоримо само да треба одмах прибећи реформама. Знате и сами да онај ко је за сваку реформу авантуриста је, али и онај ко је против сваке реформе, кукавица је. Овде се са оваквим подацима може слободно говорити да се поједине области здравственог сектора Републике Србије прво требају реанимирати да бисмо уопште имали параметре и виталне знакове да изнесу икакав степен или путању реформе која је заиста неопходна.
Ако са оваквим подацима знамо да је здравствени систем Републике Србије као водеће чланице ондашње Југославије био један од најбољих на свету, одржао своју виталност и универзалност, а његово наслеђе потврдило то кроз санкције и ратове од 1990. до 2000. године у условима невиђених економских санкција, незабележених у историји људског друштва и културе (на земљи, ваздуху и рекама), онда ова паралела апсолутно треба да покаже да нам је здравство у условима од 1990. до 2000. године у неким сегментима и боље функционисало него сада. Да се зна – било је хаоса због ситуације у којој јесмо, али је постојао ред. Само да подсетимо, тада је ондашња Савезна Република Југославија имала девизне резерве од 252 милиона немачких марака. Данашња Србија има око 11 милијарди долара. Тада је само продат део „Телекома“, а сада је продата Србија.
Даме и господо, хтео сам, такође, да вас подсетим да у ситуацији каква јесте морамо да детектујемо када и како се то десило те је дошло до драматичног урушавања здравственог система Републике Србије. Његов суноврат почиње 2001. године, али тачка која је кулминирала је 2004. година доношењем закона који регулишу здравствену политику Републике Србије, то су Закон о здравственој заштити, Закон о здравственом осигурању и Закон о коморама здравствених радника.
Тада је на захтев владе Војислава Коштунице и тада главног мешетара и играча Млађана Динкића, који је српско здравство угурао у самртнички ропац те организације, коју називам секта Г17, те је дошло до урушавања здравственог система Републике Србије.
Српска радикална странка са правом и поносом може да каже да је управо тада учинила све да спречи доношење таквих закона који су Републику Србију гурнули на последње место када је здравство у питању, чак иза Албаније.
Ја ћу подсетити да је у тадашњем Одбору за здравље Републике Србије председавао др Паја Момчилов и заједно са осталим лекарима, члановима одбора за здравље, али и одбора за здравље Српске радикалне странке чинио све, ама баш све, да се овакви закони не усвоје, међутим, Млађан Динкић је уценама и притискањем на владу Војислава Коштунице приграбио српско здравство и данас мирно одмара на егзотичним дестинацијама, пише и компонује песме, без да одговори грађанима Србије куда је огромни новац који се слио у здравство Србије и куда се одлио.
Ја ћу вас подсетити да је од 2001. до 2011. године у српско здравство ушло око 11 милијарди евра, а до дана данашњег 17 милијарди, а то су огромне своте. Рећи ћу само да је Европска унија кроз различите фондове и активности исфинансирала неколико десетина милијарди евра за пројекте, односно за покретање реформе здравственог система Републике Србије која је оваква каква и сами знате.
Даме и господо, ја хоћу само да кажем да је чињеница да се у Србији не поштују права пацијента. Зашто то говорим? Па то говорим што пацијенту није дозвољено да за своје паре бира осигурање и доктора. Четрдесет одсто грађана Србије користи услуге приватног доктора унапред плаћајући такве услуге, иако је већ одбијено за обавезно здравствено осигурање од његових примања. Значи он плаћа дупло. А подсетићу вас да у Уставу Републике Србије пише да су приватно и државно здравство апсолутно изједначени. Ако улазимо и усвајамо поглавља, онда морамо и о томе да сведочимо са становишта да то није изједначеност него дискриминација. Али, рећи ћу и о томе нешто касније.
Дакле у овој законској регулативи све што је урађено, урађено је у наопаком смислу, тону и активности с тога што је здравство преузео Г17 са својом чувеном паролом – стручност испред политике.
Каквих је снобова и незналица било на челу здравственог система и како су они водили овај здравствени систем, можемо да говоримо кроз параметре и критеријуме куда су и како отишле паре, а то ће Српска радикална странка са свих својих 22 посланика сигурно веома добро потражити код надлежних државних институција, јер смо у ову тему решили да уђемо до краја и до детаља.
Даме и господо, када говоримо о реформи здравственог система Републике Србије, а ја имам право да то кажем, здравство Републике Србије треба да зна да ствара новац, треба да креира радна места, треба да повећава плате. То је суштина шта треба да се дешава са здравством. Ја знам да је ово јако тешко, али је могуће. И једини пут којим треба ићи, како приватно тако и државно здравство.
С пуним правом о томе да говорим, јер сам у два мандата створио и водио Институт за кардиоваскуларне болести на Дедињу у условима најтежих санкција. Била је то једна од најуспешнијих здравствених установа у свету, тачније по свим параметрима она је била установа међу прве четири у Европи, а међу првих десет у свету.
У то време нисмо слали пацијенте у Турску, него су нам долазили пацијенти из Турске да се оперишу на Дедињу. Тачно је да су тада лекари на Дедињу имали плату у вредности пет хиљада немачких марака, али је тачно и то да ми нисмо користили средства фонда здравственог осигурања, осим у мери и по критеријумима како се то уједначено и додељивало по платама и платним разредима осталих здравствених установа, али те су плате биле зарађене. Од тих плата држави су плаћани порези, одвајало се у изградњу... Нисмо ми могли цео институт на Дедињу да направимо, разуме се, али смо направили један прототип или модел здравствене установе која је стварала доходак, која је креирала радна места, повећавала запосленост, спроводила континуирану едукацију и била место у којем су се остваривали најсавременији медицински подухвати, каквих тада није било у свету. Први пут у Србији у њему је извршена трансплатација јетре, срца и панкреаса. Морам да приметим да се у данашњим моделима замагљују ствари из историје медицине које се никада не би смеле понављати.
Ја сам доживео да се у Србији објављује да су се неке ствари први пут урадиле сада, а оне су се урадиле, рецимо, 1994. године. И да буде још већи парадокс, то објаве исте оне новине које су 1994. године објавиле да је то тада било први пут. Не почиње све од нас и не завршава се све са нама.
Дакле, ако не можемо да стварамо у једнакој мери новац, креирамо радна места и повећавамо запосленост, можемо макар у некој од њих. Како то треба да остварујемо, даме и господо? Па треба да остварујемо преко руководиоца система управљања здравственим системом, односно здравственим установама. Да ли ми то радимо? Па ми то не радимо. Ми морамо да имамо офанзивне, способне менаџере, управитеље здравствених установа који умеју да уче, који умеју да слушају, који имају лидерске амбиције, који имају лидерске способности. Лидерску способност можеш имати па је развијати, а ако је немаш, онда је немаш.
А шта ми имамо? Па ми имамо директоре који су по 15, 20 година директори здравственог система и сада се налазе на челу органа или здравствених установа које треба да спроводе реформу здравственог система. Знате ли ко су ти људи? То су они који нису боља времена стварали. Они боља времена чекају и тако дочекају пензију. Они мртво море убијају намртво, без икакве могућности да се у овом заиста тешком сегменту може било шта променити. Није добар директор здравствене установе онај код кога сви трче. Он треба да буде растерећен у директоровању и управљању здравственим установама, треба да има корпоративних елемената и сегментност одлучивања.
Ми се доводимо у позицију да имамо инверзију вредности. Данас се код директора здравствене установе дође и изруче захтеви – треба веш, треба пегла, треба храна, треба млеко, требају лекови, па уместо да од њега по сегментима теку наредбе, он се претвара у извршитеља и практично се систем кочи или шлајфује.
Ми данас кукамо за електронском управом, али ми немамо начина да на један модеран, електронски начин пратимо наш учинак. Ако ја имам лиценцу онда мора електронски да ме та лиценца прати и по квалитету мога рада. Мене та лиценца електронским читањем и учитавањем треба да прати и по мојој континуираној медицинској едукацији, али она мора да ме прати и по лекарској грешци. Ту дилеме нема. И то је саставни део. Али, морамо такође да пратимо и квалитет и учинак свакога од нас: и лекара, и медицинских сестара, и возача и немедицинског особља. Да све буде апсолутно транспарентно. Ако нема горива да се пацијент превезе из Мале Крсне до Пожаревца, онда хоћу да знам шта је било са тим горивом, где је нестало и ко је за то одговоран. Треба да пратимо квалитет и учинак нашег рада и у примарној, и у секундарној, и у терцијарној здравственој заштити, па ћемо да кажемо оном лекару из примарне здравствене заштите – друже, господине, добар дан. Прошли месец си од 500 пацијената 450 упутио на виши ниво здравствене заштите. Шта си урадио, господине? Зачепио си систем. Створио домино ефекат. У ланцу си пореметио све. Не можеш тако. За то мораш да одговараш, за то мораш да сносиш одговарајуће консеквенце.
Не може у Клиничком центру, даме и господо, специјалиста да прими више од два пацијента за један сат. Пацијент мора да има своје време. И то кошта, као што кошта и специјалиста.
Хајде ја вас да питам. Шта мислите, колико кошта уролог у Америци и како се до њега долази. Додуше, хоћу да кажем нешто друго. Тамо од 10 крупних ствари, медицинска сестра решава шест, али мењајући законску регулативу и нашу свест, можемо да идемо у сусрет да реанимирамо и реформишемо српски здравствени систем, али како? Не преко ових успаваних, изгубљених директора, који боља времена не стварају, него их само чекају, него да армији офанзивних и способних менаџера поверимо да овај део посла ради. Такву армију људи треба да има и министар здравља и сви руководиоци у здравственим установама, у здравственом осигурању, јавном здрављу. Паметне људе треба да ставимо у позицију да они управљају и да се лате овога посла.
Морамо да се чувамо оних хибрида који све капирају и хоће. Наравно, да им дамо оно што заслужују, али здравствени систем треба да иде у сигурне руке, у руке онога ко зна. Наравно, најбоље зна онај ко има резултат. Само резултат рада је брзо мерило и сигуран, опипљив доказ да је то пут којим треба ићи.
Зато Одбор за здравље Српске радикалне странке сматра да ове накарадне законе донете из 2004. године, треба мењати. Треба их мењати са становишта да искључимо дискриминацију приватног и државног здравства. Знате ли како се осећам када у приватној здравственој установи напишем један лекарски налаз као професор универзитета, а онда вам дође лекарска комисија из Дома здравља и каже – то не важи. Па, не можете – не важи. Ако смо добили акредитације, ако функционишемо, онда нас треба уважити.
Знам да није држава остала потпуно глува у изједначености приватног и државног здравства. Јестер Јанг студија испитивала је и сагледавала финансијске аспекте и паралелу државног и приватног здравства. Тада је виђено да, по тој студији, приходи у здравству 50 посто иду из џепа пацијената, а 50 посто од стране државе. Али је држава рекла да увођење приватног здравства одједном у тај јавни сектор, систем не би могао да издржи, него да државно здравство повећа своју ефикасност, а да државни фонд здравства после 30 дана чекања, ако не успе, почне да шаље пацијенте у приватне здравствене установе.
Јесте Јестер Јанг студија то дотакла, али није адаптирано питање. Српска радикална странка сматра да оба облика својине треба у потпуности изједначити, а онда прецртати из Устава, уколико то није могуће да пише, да они имају иста права и исту својину.
Ми сматрамо да кроз облик Закона у здравственој заштити треба да проширимо и утемељимо да директори здравствених установа не морају да буду само лекари, могу да буду и друге професије и да показују одговарајуће резултате, да буду менаџери. Ми сматрамо да изједначење облика својине у здравству треба да изгубе и они повлашћени монополисти о којима смо раније говорили, па их заштитили, било да су то трансфузија, судска медицина или пак институти. Све то треба апсолутно изједначити и ставити на тржиште.
Такође сматрамо да велике мамутске организације попут клиничких центара треба рапидно концепцијски изменити или укинути. Треба их вратити у мање функционалне, беспрекорне организационе јединице, којима ће се пацијент вратити у центар збивања и у којима ће се боље правити контрола утрошка здравственог динара.
Одбор за здравље Српске радикалне странке сматра да треба преиспитати снабдевање здравствених установа. Ја знам да се обично ту увек нађу три фирме, али да видимо чија је и на чије је име, или у пренесеном облику и смислу. Мислимо да степен транспарентности мора да буде апсолутно потпун.
Одбор за здравље Српске радикалне странке сматра да домове здравља треба укинути или их коренито изменити. Македонија јесте мања од Србије, али можемо користити и њихово позитивно искуство. Они су домове здравља рентирали приватницима. Приватник са осигурањем договара простор. Њему је увек важније да може у мањој целини то да организује, али га осигурање прати. И онда ту долазимо до директне паралеле скупоће приватног и државног здравства. Приватно здравство је јефтиније, знате, зато што на једног лекара иде једна сестра, један здравствени радник, а на државног десет. Предимензиониран је простор код државног. Приватни ради у 10 квадрата, државни у 200. То треба неко да греје и одржава, да плаћа. Али што је нарочито важно, у таквом Дому здравља, који је приватник рентирао, он улаже у опрему, а у државном улаже држава. И онда се стално враћамо у circulus vitiosus, повећаних улагања са нерешеним стартним позицијама, које се никако не могу умањивати, него се оне увећавају, попут каменчића у мирној језерској води, у концентричним круговима ти трошкови расту ту, уместо да се рапидно сасеку и да их нема.
Одбор за здравље Српске радикалне странке, такође сматра да треба донети нови закон о здравственом осигурању. Постојећи монополистички треба заменити са макар два пакета који грађани могу да бирају. Таквих у Немачкој има 270, али ми нисмо Немачка да можемо да бирамо. Треба створити политички амбијент да улази приватно здравствено осигурање.
Одбор за здравље Српске радикалне странке сматра да треба увести поново здравствени фонд приватника. То је неоправдано укинуто, говорећи да нема пара 2004. године. А, ево, сад има пара па га вратите. То је фонд који је био пун пара. Сећате се из комунистичког и социјалистичког времена на Новом Београду, имао је своје веће давалаца корисника услуга и фантастично је функционисао. По мишљењу Одбора за здравље Српске радикалне странке, такав фонд треба вратити.
Затим, Одбор за здравље Српске радикалне странке сматра да треба или темељно изменити или укинути Закон о лекарској комори.
Даме и господо, ми српски радикали смо мишљења да је Лекарска комора монополна и одрођена од струке, у завади је са кровном организацијом, Српским лекарским друштвом. Чланарине од стотину евра по једном лекару енормно су велике. Ако узмете у обзир да има 34.000 чланова у Лекарској комори Србије, онда је то три милиона и четиристо хиљада евра на годишњем нивоу, или за ових десет година тридесет и четири милиона евра. Тамо где су велике паре, ту су велики интереси, ту су велике свађе.
Мање би тога било када бисмо разумели чињеницу како се бирају органи Лекарске коморе. Ја ћу вам рећи да на изборима за Лекарску комору, што се тиче приватног здравственог сектора, изашло је мање од једног промила. Значи, бирали су се они који су преузели функције. А нешто око два посто из државног здравственог сектора, из једне армије људи, која има 140 и не знам колико хиљада. Говорим из времена кад сам био министар. Сигурно се није ни смањило. Ако узмемо у обзир такву чињеницу, да је тако бирана, а да су ту велике паре, онда се поставља питање и легалитета и легитимитета свих њених органа, скупштине, директора и тако даље, нарочито трошења пара.
Одбор за здравље Српске радикалне странке, буквално је запљуснут притужбама на рад Лекарске коморе, на неправилности у управљању здравственог динара. Чак су нам рекли да су покушали да тргују одређеним некретнинама у Београду, те да су орочили пет милиона евра за неке потребе, да има неких егзотичних путовања или не знам шта већ, али сад ћу вам рећи једнодушан став Одбора за здравље Српске радикалне странке, да тих пет милиона, уколико постоје, треба проверити да ли их уопште има, ако их има треба их одмах пребацити у фонд за решавање ретких болести и болести које су нажалост такве да се у Србији у овом моменту не могу решити, као ни захтеви за упућивање пацијената у иностранство.
Одбор за здравље Српске радикалне странке сматра да Србија има и капацитете и ресурсе, и научне, и стручне, и организационе да хитно приђе к томе, да се она обољења која се овде не могу решавати, могу решавати или да се та листа смањи у знатно великом проценту него што је сада, јер Србија то једноставно може. За то треба само имати енергије и воље. Жеља је ствар слабих, воља је ствар јаких. Онај ко има вољу, он ће наћи начин да ово питање реши. Али га не можемо решити тиме да се хвалимо да смо овде најбољи доктори, а кад се нама нешто се деси, онда идемо у иностранство да то решимо и да се оперишемо. Ако си пропагатор који верује у снагу своје поруке, онда ти треба да верујеш онима којима си капитен, тренер, директор, и да сутра препустиш своје здравље или своју судбину њима у руке. То је само прави начин да здравствени систем воде прави људи и да верују у оно што раде.
Ево кратко, неколико напомена. Ја сам спреман да одговорим на сва ваша питања. Хвала.
Ако немате питања, хвала вам што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР