Конференција за новинаре, 27. јул 2017. године

Вјерица Радета: Даме и господо новинари, Српска радикална странка неће учествовати у фарси коју је председник Републике Александар Вучић назвао унутрашњи дијалог о Косову. Очигледно је да тзв. европски пут узима свој данак и да су све већи притисци да режим призна самопрокламовану државу Косово. Интересантно је да је ова тема актуелизована након Вучићеве посете Вашингтону и након интервјуа који је Ана Брнабић дала америчкој агенцији, када је рекла да ће се о статусу Косова разговарати на крају преговора. Што се тиче Српске радикалне странке, статус Косова и Метохије је нешто о чему не може да се разговара. Он је регулисан Уставом Републике Србије.Косово и Метохија је саставни део Републике Србије и никако другачије не може бити и о томе нема шта да се разговара. Нема шта да се расправља и дефинише.Само да се зна да нико не сме да призна лажну државу Косово, као и улазак Косова и Метохије у Уједињене нације и у друге међународне организације и институције. Најављени дијалог, уверени смо, неће донети ништа ново, осим што ће Вучић можда у томе тражити алиби за евентуално признање Косова,и то све под плаштом бриге о будућим генерацијама, јер он тобоже не жели да будућим генерацијама оставља нерешена питања, као да би признање лажне „државе Косово“ допринело решавању неких питања. Наравно, супротно од тога.

Дијалог, што се тиче Српске радикалне странке, о Косову и Метохији, ми то говоримо годинама,треба да се замрзне. Решавање проблема Косова и Метохије мора да се врати у Уједињене нације, где је томе и место. Вук Јеремић и Борис Тадић пребацили су га из Уједињених нација на Еулекс, односно Европску унију, и тадаје почео суноврат политике према Косову и Метохији. Ми такође инсистирамо да се у све разговоре позове и укључи и Русија, као наша сила заштитница, јер већ годинама, односно деценијама, Албанци имају своју силу заштитницу у виду бриселске администрације и у виду представника највећих европских сила, и наравно, Сједињених Држава. И оно на шта се некако већ годинама заборавља, је да се коначно мора актуелизовати Резолуција 1244. Наше власти се већ годинама понашају као да те резолуције нема и као да не постоје одређене обавезе према тој резолуцији, већ они измишљају неке нове обавезе и сваки пут је то, наравно, на штету државе Србије и на штету Срба. Тако је, нажалост, од 2000. године,сви режими су прихватали одређене уступке Албанцима, од потписивања Цефта споразума до фусноте која је дозволила присуство представника лажне „државе Косово“ на разним међународним састанцима, преговорима, разговорима,па сведо потписивања Бриселских споразума, који су фактички признање те лажне државе заједно са свим оним споразумима које су пре Бриселских споразума појединачно потписивали Тадићеви чауши, пре свега Борко Стефановић, који је тада представљао Србију у Бриселу. Подсетимо се да је пре Бриселских споразума установљен и Врховни суд те самопрокламоване државе Косово, да је установљен и Уставни суд, и донет Устав и установљенпрелаз који се зове административни прелаз, а по свему је гранични прелаз и да ми тамо више немамо ни нашу полицију, ни школство.

Ми српски радикали смо увек заступали српске националне интересе на Косову и Метохији, као и у целој Србији и у свим српским земљама. Ми смо се још 1999. године једини побунили против споразума Черномирдин-Ахтисари, једини нисмо гласали за тај споразум у Скупштини и једини смо били против Кумановског споразума. Када је у питању приступање ЕУ и решавање проблема Косова и Метохије које је пратило годинама тај погубни пут, Српска радикална странка је била и против Ђинђићеве и Коштуничине и против Тадићеве власти, као што смо и против Николићеве власти, и против Вучићеве власти и против Дачићеве власти. Сви они су корак по корак водили политику која је довела сада до фактичког признања те лажне државе. И сви су се ониогрешили о Косово и Метохију.Ми српски радикали не желимо да учествујемо у том некаквом дијалогу, шта год он значио, зато што не желимо да прљамо своју јасну, доследну и непромењену политику према нашој јужној покрајини. Колико је Вучићев позив на тај некакав дијалог бесмислен и колико би евентуални разговори били штетни по наше националне интересе, најбоље говори чињеница ко је све подржао Вучића у том позиву на дијалог. Огласио се Чеда Јовановић, који је спреман да учествује у дијалогу, огласио се Филип Давид, који је спреман да учествује у дијалогу, огласио се Милан Антонијевић у име ЈУКОМ-а, и они су спремни да учествују у том дијалогу. И наравно, ту је подршка свих европских функционера који годинама отворено заговарају и траже да Србија призна Косово, а видели смо,богами, да је Вучићева иницијатива добила подршку и од шиптарских функционера.

Ми позивамо Александра Вучића да уместо тог позива на дијалог учини једини паметан и једини државотворан потез – да повуче потписе са Бриселских споразума и то, наравно, подразумева да се прекину сви преговори око уласка Србије у Европску унију. То је једини начин да се очува територијални интегритет и суверенитет државе Србије. То је једини начин да се потомству које долази не остављају проблеми, већ да се остави целовита држава, што би ваљда требало да буде интерес сваког државног функционера.

Друга тема о којој желимо данас нешто да кажемо јесте велика превара која је учињена радницима Фијата. Потписивањем тог некаквог споразума којим се власт поноси, заправо су понижени радници Фијата, понижена је држава Србија, а ништа се у суштини није постигло, проблем није решен. Сви проблеми који су постојали пре штрајка,постоје и сада. Обавеза, односно то што се неко обавезао потписом у име радника да неће више штрајковати, потпуно је бесмислена и супротна Уставу Републике Србије. Нико не може да потпише нешто што је супротно Уставу, који апсолутно дозвољава право штрајка.

Премијер Ана Брнабић је веома дрско у јавности раднике Фијата представила као одговорне зато што ће Фијат отићи из Србије уколико се штрајк радника настави, а заправо није објаснила колико је тај уговор са Фијатом штетан.Или, можда она мисли да није штетан, као што мисли и Вучић. Знате ми, не водимо политику данас за данас и ми волимо јавност да подсетимо на то шта се дешавало у не тако давној прошлости. Подсећамо, рецимо, да је Вучић 2014. године, када је представљао јавности уговор са Ел Равафедом,о чему ћемо такође рећи неколико реченица, рекао да је уговор са Фијатом добар, али веома скуп за Србију, сматрајући да је веома важно да грађани то знају. Цитираћу тадашње речи Вучића. „Мислим да је Борис Тадић урадио добру ствар за довођење Фијата у Србију“, навео је тада Вучић и додао да му не пада на памет да руши тај уговор. Е, ми мислимо да се управо у овоме крије то да се наводно уговор не сме представити јавности, а сећате се да га је Војислав Шешељ представио још у октобру 2015. године и открио све шта у том уговору пише. И сад се повремено појављују у медијима ти зацрњени делови тог уговора. Дакле, ко жели да чује, и сад може да се прочита та конференција нашег председника са свим детаљима уговора о Фијату којег ваљда нико нормалан не би закључио, јер толико је штетан уговор за државу и за раднике који раде у Фијату. Ето,толико о искрености према радницима Фијата.

Рекох да ћемо поменути уговор са Ел Равафедом, који је такође Вучић хвалио те исте 2014. године, када је тај уговор и закључен са овом арапском компанијом и он је тада представљен као епохалан за развој пољопривреде. Отприлике – доласком Ал Равафеда у Србији ће пољопривреда да процвета, цела Војводина ће да се наводњава. Ма, чудо једно ће се десити! Е, од тог чуда се десило следеће. Овим уговором основано је заједничко предузеће Ал Рафавед Србија, у ком арапски партнер има 80% власништва, а држава Србија 20%. Компанија је под повлашћеним условима и без јавне лицитације(а увек кад је без јавне лицитације поставља се питање шта би се постигло да је јавне лицитације било и колико би се бољи услови постигли да је јавне лицитације било) добилана коришћење на хиљаде хектара државног пољопривредног земљишта, најпре у Бачкој, а касније и у Банату. Ал равафед користи око 3 и по хиљаде хектара војног пољопривредног земљишта, а држави Србији на име коришћења тог земљишта, ево већ три године, није уплаћен ни један једини динар. Пре закључивања уговора са овом компанијом држава је убирала приход од 223 евра по хектару годишње, што значи да је за претходне две године, нисмо улазили у овај део треће године, држава, односно Војна Установа Моровић која је земљишно-књижни корисник тог земљишта, остала без преко 1,600