Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, Српска радикална странка намерава да настави борбу против криминала, да раскринкава криминалне афере и да врши притисак на режим да се те афере процесуирају.
Ми имамо овај напредњачки режим који је сам склон да изнесе у јавност различите афере и онда је то кратког даха. Изнесе се афера, ућутка се главни актер афере и сви онда ћуте. Ево вам случај Чедомира Јовановића. Најновија његова афера је шест хиљада тона пшенице коју је украо из ових робних резерви. И новине су о томе писале након што смо ми то помињали у јавности, и после извесног времена је све стало, али је Чеда Јовановић заћутао. Ћуте сви они који имају тешка криминална дела иза себе. А ми сматрамо да борба против криминала није начин да се људи ућуткају, него да се кривци ухапсе и процесуирају и да се спрече да у јавном животу играју кључну улогу.
Ви сте видели каква се афера десила око злата које је Србија добила након расподеле са наводним државама следбеницима бивше Југославије. Ја сам лично у Савезној скупштини упозоравао да се не сме журити у том процесу одлучивања и арбитрирања. Ако журимо, изгубићемо много. Све је било под нашом контролом и није требало делити ни злато из девизних резерви, није требало делити ни зграде амбасада и конзулата и других представништава у иностранству. Међутим, када су дошле досманлије на власт дошли су и најгори криминалци, најгори олош, шљам. Они су гледали само што више шанси за њихово лично богаћење. Чим су се дочепали тог злата, они су га распродали, поделили и готово, злата више нема.
Ми имамо податке да се нешто слично десило са златом из девизних резерви које су држане овде, у Београду, и имамо податак да је 4. новембра након оружаног заузимања Народне банке, Млађан Динкић упутио захтев да се 1.200 килограма злата, које су затечене у нашим златним резервама у Београду, прода на светском тржишту. Никаквог разлога није било да се то прода. Зашто продавати? И Југославија у Милошевићево време, а и она комунистичка Југославија, ретко су продавале злато. Милошевић није никад продавао злато, а и комунисти после Другог светског рата, у једној фази и јесу, па су престали. Сво злато које је произвођено у Србији и бившој Југославији остајало је у земљи. Произвођачи злата су намиривани, од њих је злато откупљивано и злато је скупљано у тим златним резервама. Објекти где се то злато чува још увек су у тајности и не треба да вам говоримо где су тачне локације, али надам се да не сумњате да смо до детаља са свим упознати.
Тај захтев је упућен Министарству за спољну трговину Владе Савезне Републике Југославије и Млађан Динкић је тада упозорен да се оружје и злато налазе на посебном режиму и процедури за извоз и продају, и да је у вишедеценијској пракси Народна банка Југославије одбијала могућност извоза већих количина, количина већих од пар килограма годишње, које су добијане претапањем злата у борској топионици, јер је вођена политика да све количине злата откупљује Народна банка Југославије, чиме је оно аутоматски улазило у девизне и златне резерве земље.
Ипак, по налогу потпредседника Владе Савезне Републике Југославије Мирољуба Лабуса, злато је продато на лондонској берзи. Два главна криминалца која су опљачкала Савезну Републику Југославију 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006. године су Мирољуб Лабус и Млађан Динкић. Ту су даље Божидар Ђелић, Александар Влаховић. Има их још, али двојица главних су Мирољуб Лабус и Млађан Динкић.
Захваљујући подзаконским актима о начину трговине златним полугама „Бор трејдинг“ и „Борска банка“ избегнути су у овом ланцу нарушавања златне подлоге девизних резерви државе, а то је био до тада уобичајени модел трговине златом. Једноставно избегнете онога што је до тада то радио, „Борска банка“, „Бор трејдинг“ и сами преузмете све у своје руке и нико вас не контролише. Нити вас ко пита колико сте злата извезли, колико сте продали, где сте паре оставили, нико жив.
По подацима које је претходно руководство Народне банке Југославије изнело у јавност, држава Југославија је располагала са око 50 тона злата, како у Трезору Народне банке Југославије, тако и у Базелу, у Швајцарској.
Пре 5. октобра се појавило и повећање девизних резерви Савезне Републике Југославије за око 100 милиона долара, што је доприносило стварању тенденције оздрављења финансијског система државе.
Како смо дошли до тих 100 милиона долара? Ја сам тада био потпредседник републичке владе задужен за привреду и финансије. Слободан Милошевић је био у посети Кини и кинеска влада му је, мимо свих уговора кредитних аранжмана, ставила на располагање 100 милиона долара са клаузулом да се врати када будемо могли, без камата и то је досманлијски режим затекао. Шта је досманлијски режим с тим урадио, то тек истрага треба да утврди.
Динкић је упозорен да је то кривично дело по постојећем законодавству, а преко Мирољуба Лабуса и Татјане Динкић, тадашњег шефа кабинета потпредседника Владе Савезне Републике Југославије и жене Млађана Динкића, вршен је притисак на запослене у Савезном Министарству за спољну трговину.
Дана 8. новембра 2000. године, дакле месец дана после 5. октобра под бројем СП 224/2000 одобрен је извоз поменутих 1.200 килограма злата на лондонској берзи са потписом Љиљане Антоновић, тада начелнице за спољнотрговински систем, једине особе која је тада имала право да потпише и која је прихватила да то учини. Остале особе које су имале право, одбиле су да потпишу. Врло брзо је уследило њено именовање за помоћника министра, што је била награда за овај пристанак на противзакониту радњу.
Сви који су одбили да поступе по налогу Мирољуба Лабуса били су смењени.
Вредност овог злата на лондонској берзи била је 12 милиона енглеских фунти, те је на овај начин и без икаквог основа, злато извезено и продато што је представљало модел за следеће продаје у мањим или већим количинама. Отприлике, једна фунта у то време вредела је око 2,5 немачке марке.
Врло интересантно је да је ових 12 милиона фунти, дакле око 30 милиона немачких марака, трансферисано у „Евроаксис банку“ у Москви, која је врло брзо потом преименована у већ познату „Ексим банку“.
Уз помоћ гувернера Народне банке Југославије и потпредседника Владе Савезне Републике Југославије Мирољуба Лабуса, ова банка ће представљати једну од чворишних тачака прања новца, које је вршено под досманлијским режимом и стручњацима за деструкцију националне економије.
„Ексим банка“ је уз помоћ енергетских тајкуна, Војина Лазаревића и Вука Хамовића, а уз патронат Млађана Динкића, постала место где су се одрађивали прљави послови Савезне Републике Југославије.
Гувернер Народне банке Југославије Млађан Динкић је велики део девизних резерви, које су се налазиле у Београду, пребацио као депозит у „Ексим банку“ и тим средствима у потпуности неконтролисано располагао.
Српска радикална странка је успела да дође и до докумената из других извора, јер су нестали сви документи о оваквом пословању из Народне банке Србије и Владе Савезне Републике Југославије, иако се поред уобичајене евиденције за овако специфична пословања, водила и посебна евиденција код трговине златом и оружјем.
Иначе, за Мирољуба Лабуса имамо још неке податке. Експертски тим Српске радикалне странке је дошао и до података о веома штетном деловању у привреди након петооктобарске булдожер револуције.
Као председник Управног одбора „Дунав осигурања“ Мирољуб Лабус је издао налог, што није било у његовој надлежности, за покривање штете затвора у Забели и Нишу, настале у новембру 2000. године у износу од 75 милиона динара, чиме је начињена апсолутна штета компанији „Дунав осигурање“.
Ова средства нису искоришћена за своју намену – санацију затвора, већ су овим средствима купљени станови за заслужне револуционаре из петооктобарске револуције, а пре свега чланове Г17 плус и Демохришћанске странке Србије Владана Батића.
Дошли смо у посед интерног документа компаније „Дунав осигурање“ у коме су сви надлежни исказали неслагање са овим наређењем председника Управног одбора Мирољуба Лабуса и у потпуности оспорили ову одлуку.
Директори Дирекције за реосигурање и велике бизнис кориснике дали су негативно мишљење, потпуно оспорили ову трансакцију, али су генерални директор Димитрије Стаменовић и председник Управног одбора Мирољуб Лабус имали подршку оних руководилаца који су на силу и уз претњу оружјем заузели компанију „Дунав осигурање“.
Зна се и да је после 5. октобра компанија „Дунав осигурање“ имала задатак да трансферише велике износе из иностранства, којим су се награђивали досманлијски јуришници и преваранти.
Све се ово касније одвија у континуитету и у оном периоду када су постављени за саветнике генералног директора, Горан Весић, познат по Херцеговачкој улици и сива еминенција „жутих“ револуција, и Срђа Поповић. Без њихове сагласности није смела да се реализује ниједна од финансијско-пословних трансакција вишег нивоа.
Врло интересантно је да су аудио и писани записници са ове седнице одржане 5. септембра 2001. године волшебно нестали.
Јавност је већ упозната о великој афери са набавком информатичке опреме код фирме „Фа-дата“ из Бугарске, којом је ова компанија оштећена за износ од око 10 милиона евра. Сасвим природно за досманлијски режим, опрема никада није ушла у земљу, што надлежни органи знају, али је веома интересантно да на основу већ потпуно завршене истраге, прикупљених доказа и чињеница ништа није предузето.
Да вам још једну ствар нагласим. Када је компанија „Дунав осигурање“ исплатила 75 милиона динара за затворе у Забели и Нишу, они уопште нису били осигурани за ту врсту штете. Код њих је штета настала побуном робијаша и те ставке нигде није било у уговору о осигурању. Значи, нису им смели динара исплатити. Исплатили су 75 милиона. Нешто мало је дато за поправку затвора, али је највећи део отишао за куповину станова овим досманлијским разбојницима, пре свега из Г17 плус и Демонскохришћанске странке Владана Батића.
Изволите, имате ли ви неко питање?
Изволите.
Новинар Јована Штетин, Н1 телевизија: У вези са овим вашим најавама одласка у Загреб, а између осталог у вези и са оптужницом против Бранимира Главаша у Србији за коју смо јуче сазнали, да ли верујете да постоји и нека против вас, с обзиром да власти у том неком смислу не сарађују да се зна ко је на чијим оптужницама, ко је осумњичен за било шта. Да ли мислите да би то могло да постоји и да ли у том контексту посматрате и свој боравак у Загребу?
Проф. др Војислав Шешељ: Оно што је постојало за мене то је колективна оптужница на којој су се налазили генерали Вељко Кадијевић, Благоје Аџић, Александар Васиљевић и многи други, па и моја маленкост се некако угнездила тамо, али то је, колико ја знам, оптужница за све оно за шта сам, у ствари, суђен у Хагу. На подручју Авнојевске Хрватске имале су две локације за шта сам суђен пред Хашким трибуналом. То су Источна Славонија, Вуковар и Овчара и друго је била Западна Славонија. Западна Славонија је отпала. Тужилаштво је још у току процеса од ње одустало. Остао је, дакле, само Вуковар, Велепромет и још нешто тамо и Овчара као главна. Дакле, не постоји могућност да ме суде за то, а у Хагу се доказало да немам никакве кривице. Дванаест година су тражили било какав доказ. Уз велику хрватску помоћ, хрватске владе, све њихове службе су биле ангажоване да нађу нешто против мене и нису нашле ништа. Е сад, да ме ухапсе, да ме држе бескрајно и да спремају суђење које никад неће почети, све је то могуће, али шта је то мене брига. Ко губи на томе? Губи ова хрватска назови држава, а не ја.
А што се тиче Главаша, ту има доста доказа о његовим кривичним делима и о многим другим. За мене нема, ма колико би они волели да има, ма колико би многи овде у Београду волели да има. Нема.
Имате ли још питања? Ако нема, хвала вам што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР