Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, председник Хашког трибунала Кармел Агијус је и опроштајну посету Београду искористио да врши притисак на државне власти да испоруче двоје функционера Српске радикалне странке, Вјерицу Радету и Петра Јојића Хашком трибуналу – на основу лажних оптужби и због наводног непоштовања суда, иако је српски суд правоснажно донео одлуку да не постоје услови за њихово испоручење.
Ово је само завршница једне политике уцењивања, потцењивања и понижавања Србије коју је водио Хашки трибунал од свог оснивања до данас.
Са друге стране, ми смо у ситуацији да направимо салдо рада Хашког трибунала. Да кажемо на крају да је то био изразито антисрпски и политички суд који никакве везе није имао ни са правдом, ни са правосуђем, нити са основним правним принципима; да је то био суд у функцији продужетка америчке спољне политике и америчке оружане силе; америчка шеста, седма, осма или девета флота. Тако су се и понашале његове судије – тамо је много часних Срба невино осуђено.
Српска радикална странка – а ту имам у виду и свој сопствени дугогодишњи рад на пресудама Хашког трибунала – проучила је све те пресуде и извукла закључак да има људи који су осуђени, јер су заиста починили злочине, а има и људи који су потпуно невини осуђени. Ми сматрамо да Министарство правде треба да направи селекцију тих људи, да једноставно прочита пресуде – из пресуда је све јасно. Сваком живом, био правник или не био, ако прочита и првостепену и другостепену пресуду генерала Владимира Лазаревића биће јасно да је он потпуно невин осуђен. Они признају генералу Лазаревићу да је сваки пут када је чуо да је почињено неко кривично дело, одмах обавештавао надлежне војно-истражне органе, али кажу – требало је да обустави војна дејства док се не заврши истрага. Која би то војска на свету радила!?
Ако прочитате обе пресуде генералу Небојши Павковићу, видећете да је потпуно невин осуђен, да никакве везе нема ни са једним ратним злочином.
Ако прочитате пресуду Николи Шаиновићу, видећете да је потпуно невин осуђен.
Потпуно невин осуђен је председник Републике Српске Крајине Милан Мартић, још увек активни председник Републике Српске Крајине – мандат му није истекао у условима ратног стања и окупације те западне српске државе.
Генерал Милошевић је потпуно невин осуђен.
Када погледате пресуде Мићи Станишићу, бившем министру унутрашњих послова, и Стојану Жупљанину, шефу Центра служби јавне безбедности Бањалуке, видећете да су потпуно невини осуђени.
Потпуно невин је осуђен Радован Караџић, ако погледате његову првостепену пресуду. Нема нигде да је одобрио злочин, нема нигде да је спречио да се поведе судски поступак, а има много његових залагања (и писмених и усмених) да се злочини не чине и да се они који чине кривична дела приведу правди.
Нисмо уопште оптимисти у случају генерала Ратка Младића, чија се пресуда очекује за неких двадесетак дана. Знајући Хашки трибунал сматрамо да ће и та пресуда бити изразито, изразито антисрпска и да ће запечатити Младићеву судбину.
И треба отворено наше власти о томе да говоре, да информишу светску јавност. Треба да се сад формира институт који би проучио те пресуде. Не да се каже – генерал Лазаревић је одслужио казну, па је сад слободан човек, него да се каже – генерал Лазаревић је потпуно невин осуђен, он је српски Драјфус, као што је Небојша Павковић српски Драјфус, као што је српски Драјфус и Никола Шаиновић, и Милан Мартић и многи други. То би требало да буде суштина наше политике у завршници Хашког трибунала.
Иначе, иако је формално угашен Хашки трибунал, ви знате да се хашки процеси настављају пред једним чудовишним механизмом, који је назван Резидуални механизам. Они су спојили заостале процесе међународног ад хок Трибунала за Руанду и ад хок Трибунала за бившу Југославију и сад воде у завршници неколико првостепених и неколико другостепених поступака.
Првостепени обновљени поступак воде против Јовице Станишића и Франка Симатовића, а другостепени поступак воде против осталих Срба код којих он није завршен, укључујући и мене.
Видите, у случају Јовице Станишића и Франка Симатовића ништа нису могли да докажу. Сада је обновљен поступак, изводе исте сведоке, а ти сведоци много мање оптужби износе. Сад много већи фијаско доживљавају, али тврдоглаво иду напред, јер њима је основна мотивација – и судијама, и тужиоцима и особљу Хашког трибунала – да што више новца зараде. Они су тамо због новца, јер су судијске плате до 50.000 евра месечно. Ко зна колико имају тужиоци и остало пратеће особље. Њима је због тога стало да Трибунал што дуже траје и због тога су ти процеси били тако дугачки, са изузетком мог процеса у коме нису знали шта да раде ни како да ме се отарасе.
Прву грешку су направили што су ме пустили да скоро пет година чекам почетак процеса мислећи да ћу да „пукнем“ и да пристанем на све, да сведочим против других, да спашавам своју главу и тако даље. Кад су видели да од тога нема ништа, заглибили су се у процесу. Кад сам им лобање „полупао“ у самом процесу, и тужиоцима и судијама, е онда су ме брутално избацили из Трибунала. Ја се и данас осећам и увређен и повређен што сам тако брутално избачен.
Изволите, ако имате неко питање.
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: Јесам ли јој нешто добацивао?
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: А, једну само ствар, да је „столовача“. Знате ли зашто? Наташа Мичић је позната по томе што је као судија ужичког суда ухваћена у кабинету председника суда на столу дигнутих ногу према плафону, у сексуалним радњама са председником суда. И та срамота је избила у целом суду. Она је морала да напусти суд и отишла је у адвокатуру. То цело Ужице зна и ја сам је само приупитао – Што те зову „столовача“?
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: А је ли примерено да она те сексуалне радње изводи у кабинету председника суда? Је ли то примерено једној дами? Је ли то пристојно? Ако није пристојно, онда треба јавно да се жигоше. Нећемо ваљда сви да чувамо ту њену тајну!? Ако то није тајна ни за једног Ужичанина, зашто би била за нас.
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: Данас није било с моје стране никаквог непримерног говора – ја сам је само питао што је зову „столовача“? Али, проблем је до странака које такве кандидате ставе на листу.
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: То уопште не урушава углед парламента. На власти је да спроводи своју вољу, на опозицији је да се бори против власти. А ако се негде нешто прекорачи – ја мислим да је велика грешка што није донесен нови пословник. Овде се још ради по старом досманлијском пословнику. Владајућа већина је у ситуацији да кажњава опозицију. То нигде у свету нема. Уместо да се опозиција негује у парламенту, што је доказ демократије, овде се опозиција новчано кажњава да би јој се зачепила уста. То је једна ствар. То је основна примедба властима и владајућој странци.
А друга ствар – наравно, ми осуђујемо физички напад на Мају Гојковић, до тога није смело да дође. Знате, такви су љотићевци, они су следбеници Димитрија Љотића. У Краљевини Југославији они су били врло активни и на Универзитету. Стално су се тамо физички тукли са комунистима и увек су комунисти добијали батине, иако су били бројнији. Ови су били концентрисани у оне фашистичке фаланге и тако су односили победе у тим уличним сукобима, или у сукобима по зградама Универзитета. Код нас нису ни моћни, ни добро организовани, али су агресивни – по узору на свог идеолошког оца Димитрија Љотића.
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: А ту је крив Дрецун. Знате једну ствар, да вам објасним...
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: Знате, госпођице, наш је изгледа проблем што дуго памтимо. Знате ли ко је био Дрецунов брат? Вукан Дрецун. Вукан Дрецун је у почетку био добровољац у српској Славонији. Онда је тамо крао оружје, крао униформе и то превозио у Србију и продавао. Кад је откривен, најурен је. Он је формирао терористичку организацију Црна рука, која је заводила терор по Кнез Михајловој улици. Нападали су продавце кокарди, продавце наших новина, изазивали су инциденте са грађанима. Мене су осудили на смрт – брат Милована Дрецуна, рођени брат Вукан Дрецун, мене је осудио на смрт. И ја сам једном приликом, да бих завео ред тамо (тражили смо их свуда по Београду, наравно, кад се ми појавимо у Кнез Михајловој они беже), послао сам тројицу наших младића у кафану, негде код студентског дома на Новом Београду. Нашли су Вукана Дрецуна и још двојицу и почели су да их млате бејзбол палицама. Вукан Дрецун је побегао, а ова двојица су добила фрактуру лобање. И тако смо укинули Црну руку. Какав брат, такав и Милован Дрецун.
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: Е, ко га је убацио у парламент тај је крив и њега питајте. Како би Вукан Дрецун постао народни посланик да га нису онако гурнули на листу, без икаквих страначких заслуга, без икаквих референци?
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: Па знате шта, не стојимо добро финансијски, али немамо ништа против. Треба поставити питање какав је то режим који пет пута за пет година организује парламентарне изборе. Били су 2012, па 2014, па 2016, па сад 2017. или 2018. Па су имали још локалне, па двоје београдских и председничке два пута.
Новинар:
Проф. др Војислав Шешељ: Па, ево, лош је режим. У стабилним друштвеним условима кад је режим добар, кад је режим озбиљан имамо редовне изборе.
Али, немамо ништа против ванредних избора, да се одмах разумемо, ако се распишу ми одмах крећемо у кампању. Немамо ништа против, наравно, али нападамо режим што му је скоро искључива политика заказивање избора. Дајте радите нешто. Лако је ићи стално на изборе када имате медије у својим рукама. Режим има своје медије, прозападне странке своје, ми српски радикали немамо ништа. Нас помало припусте тако у неки ријалити програм, или негде где се увек добро покажемо такође.
Имате ли још питања? Хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР