Конференција за новинаре, 16. новембар 2017. године

Зоран Красић: Даме и господо, на крају сваке године у Србији постаје интересантна тема буџет за следећу годину. Вероватно влада и надлежно Министарство финансија у овом периоду припремају завршну верзију тог документа који се зове Предлог закона о буџету Републике Србије за 2018. годину. Ми користимо прилику да обавестимо и владу, а и најширу јавност у Републици Србији да постоји уставна и законска обавеза да Република Србија, односно Народна скупштина Републике Србије разматра и усваја завршни рачун буџета Републике Србије за претходну годину. Само да обавестим јавност да у Републици Србији, у Народној скупштини, није донет ниједан закон о завршном рачуну буџета Републике Србије за 2002. годину, за 2003. годину, за 2004. годину, за 2005. годину, за 2006. годину, за 2007. годину, за 2008. годину, за 2009. годину, за 2010. годину, за 2011. годину, за 2012. годину, за 2013. годину, за 2014. годину, за 2015. годину, а није донет ни закон о завршном рачуну за 2016. годину. Вероватно за 2017. годину још нису ни склопљени ти законски услови да се разматра.

Шта се у међувремену десило? Десило се да, откад је Србија на том путу ка Европској унији, грађани Републике Србије не могу да сазнају каква је била буџетска потрошња. Ако је буџет списак лепих жеља за следећу годину, немогуће је правити тај списак а да не знамо какви су резултати рада у претходним годинама. Зашто је то важно? Важно је, зато што Србија на данашњи дан има јавни дуг, који је верификован, од 2876 милијарди динара. То у преводу значи много више од 24 милијарде евра. Ми морамо да добијемо неки извештај шта је урађено са тим парама: како су та средства потрошена, да ли је то потрошено у складу са Уставом и законима Републике Србије. Уколико није, ко сноси одговорност и који су крајњи ефекти свега тога; да ли се нешто види у објектима, у зградама, у путевима, у нивоу социјалне заштите, стању у војсци, стању у полицији, у опремљености војске и полиције. Негде то мора да се види. Ми смо практично лишени било какве могућности да о томе разматрамо, да се осврнемо, да видимо шта је урађено. Просто је немогуће да прихватање стандарда Европске уније подразумева да власт не подноси извештај како је трошила средства, колико је потрошила средстава, а грађанима Републике Србије као пореским обвезницима наметнуте су обавезе од 24 милијарде евра.

Ми користимо ову прилику, с обзиром да је вероватно у току завршна фаза припреме Предлога закона о буџету за 2018 годину, пре него што се пређе на ту тачку дневног реда, да се уврсти тачка дневног реда – усвајање закона о завршним рачунима буџета Републике Србије од 2002. до 2016. године. Ради истине, ја морам да кажем да је неколико закона, односно предлога закона о завршном рачуну буџета за поједине године и дошло у Скупштину, али никада није уврштено у дневни ред. Неки предлози закона су били са извештајем ревизора, а неки су били без извештаја надлежног ревизора. Једноставно, Република Србија мора да изађе из ове ситуације да 13-14 година нико није полагао рачуне о томе како су трошена средства. Ако неко сматра да резултатима избора може да се амнестира за како су трошена средства током ранијих година грдно се вара. Зашто – 24 милијарде обавеза по основу јавног дуга, пре свега према иностранству, је преваљено на пореске обвезнике Републике Србије. Тај јавни дуг има неку своју динамику, о којој може да се прича.

Друга врло важна ствар, где такође позивамо владу Републике Србије и Министарство финансија, је да, у складу са Законом о јавном дугу Народна скупштина напокон добије макар један извештај о потрошњи средстава и реализацији макар једног међународног уговора којим се Република Србија задужила. На стотине таквих уговора постоји. Постоји и обавеза да се сваке године извештава Народна скупштина како се реализују ти међународни уговори. Ми још никада нисмо добили извештај колико је средстава подигнуто, колико је средстава утрошено, зашта су та средства утрошена, какве су обавезе, какве су камате, кад, које године доспева која обавеза и колико она износи. То су две врло важне ствари које је влада Републике Србије у обавези да на неки начин реализује пре било какве расправе о Предлогу закона о буџету Републике Србије за 2018. годину.

Да ли неко има питања, изволите.

Новинар: Ево ја сам вас питала у ходнику па да ми објасните, нисте ми рекли, ево сад ћу да вас питам, пошто је данас дан толеранције, има ли, господине Красићу, толеранције у парламенту?

Зоран Красић: Како да нема. Ниво толеранције се тумачи и дефинише према ономе ко треба да буде толерантан. Онај ко има власт, ко има силу, ко има све, према њему треба да се цени толеранција, јер он треба да попусти. Онај ко нема силу, нема власт, шта он, јадник, да попушта. А овде се код нас дешава замена теза, па се тражи толеранција од оног ко нема ништа. Толеранцију треба да тражите од онога који има све. Има неке дозе толеранције, е сад, та доза толеранције зависи од угла посматрања. То вам је слична прича као са хедонизмом. Сваки човек кад се роди је хедониста, само се разликује у нивоима. Неко је хедониста за ручак од 1000 евра, а неко за паштету.

Новинар: Јел можете на данашњи дан да дате једну изјаву о представницима власти, а да је она у складу са данашњим даном? Хајде, покушајте да будете искрени.

Зоран Красић: Ево, налазите се у овом холу, овде се налази 71 слика као доказ парламентаризма у Републици Србији. На 59 слика налази се наша Маја АТП

Војводина република. То је доказ да је парламентаризам у Србији почео оног тренутка када је Маја изабрана за председника Народне Скупштине. Јесам ли био довољно толерантан?

Новинар: Јесте ли били?

Зоран Красић: Па јесам. Само сам вам објаснио: 71 велика слика, на 59 је председник Народне скупштине Маја Гојковић. Значи, пре ње није постојала Народна скупштина, пре ње није постојао парламентаризам и ниједан новинар о овоме није хтео да напише ни једно слово.

Новинар: А да сад стварно морате нешто заиста лепо да кажете о представницима власти, шта би то било?

Зоран Красић: Па ја сам вам врло искрено рекао: толеранцију тражите од онога ко има све, који располаже силом. Какву толеранцију тражите од онога који нема ништа. Он је довољно слаб да од њега не можете да тражите толеранцију. Ви сте жртва замене теза, потпуно сте жртва замене теза. За вас је толеранција ако неко каже нешто, па не почне реченицу са „Поштована господо“. И он није толерантан. Не мењајте тезе. Толеранцију тражите од оног ко има силу, ко има власт, који може све да уради, који нема никаква ограничења, поготово од онога ко не признаје ограничења која постоје у уставу и закону. Што тражите од опозиције толеранцију? Па једва се изборимо за она два минута по амандману. И шта – да будемо толерантни, да причамо један и по минут? Не иде. Хвала вам.