Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан.
Даме и господо, оно што се управо дешава у парламенту Европске уније нимало не изненађује Српску радикалну странку.
Како су саопштили организатори изложбе о ратном злочинцу, надбискупу и касније кардиналу Алојзију Степинцу, Степинац је заиста душа хрватског народа. Сва душа хрватског народа концентрисана је у личности Степинца и Степинац је заиста бисер римокатоличке цркве. Он показује праву природу римокатоличке цркве као политичке организације.
Пошто нисмо изненађени, ми ћемо наставити да раскринкавамо свим средствима која нам стоје на располагању усташки карактер хрватске државе, и ове садашње, и оне прошле, и чињеницу да је римокатоличка црква увек била подлога те усташке државе.
На почетку Другог светског рата, када су два камиона усташа из Италије пребачена у Загреб за упостављање усташког злочиначког режима, као основна инфраструктура је послужила римокатоличка црква, сви њени жупници, сви њени фратри су, скоро сви у томе учествовали. Преко четири стотине свештених лица, жупника и фратара римокатоличке цркве непосредно је учествовало у злочинима над српским народом.
На данашњој конференцији господин Јован Пејин, истакнути српски историчар, члан Српске радикалне странке и некадашњи начелник Архива Србије, представиће вам своју књигу о Алојзију Степинцу, која је објављена на српском, енглеском и руском језику и изнеће вам неколико основних података о којима се до сада врло мало чуло у српској јавности.
Изволите, господине Пејин.
Јован Пејин: Ја морам да кажем неколико речи о мотиву који ме је навео да радим, да направим овај оглед о Алојзију Степинцу.
Алојзије Степинац је привлачио пажњу српске јавности од Другог светског рата до данас. Нико није знао зашто је он светац и зашто је он толико популаран. Међутим, хрватска политика, без обзира да ли је била у цркви у Хрвата или кроатокомунистичка, Комунистичке партије Хрватске, касније Савеза комуниста Хрватске и кроатокомунистичког врха Савеза комуниста Југославије, стално је потенцирала његову светост и толерисала ходочашћа на његов гроб који се налази у цркви Сент Иштван у Загребу, односно Светог Стефана, чије је темеље ударио угарски краљ. Иначе, та црква је посвећена Светом Владиславу и Сент Иштвану, првом мађарском краљу, угарском краљу.
Сама црква није толико битна, колико је данас битан тај барокни, кичерски саркофаг који је накнадно урађен, да би се његова светост показала у најширем облику. А зашто је то урађено? Хрвати као народ су један сложен народ, то је остатак конка монархије састављен од више десетина народа. Знамо да је у аустроугарској било 11 народа, плус разних националних група. То су квалитизоване групе и сада је требало направити једног заједничког свеца.
Године 1941. Степинац је дочекао Павелића и сматрао је да је Павелић узоран католик. Два дана после његовог приспећа у Загреб он га је посетио. Два дана после проглашења НДХ, 12. априла посетио је и Славка Кватерника, аустроугарског официра, војсковођу, који је иначе носио као војсковођа хрватског домобранства мађарску секиру туранских ловаца као своју маршалску палицу. То само показује колико та држава није била ни оригинална, а нити је имала неку државотворну идеју. Сва државотворност код њих се састојала у римокатоличанству и мржњи према Србима, који су једини на Балкану имали две државе у време када други народи нису имали ништа. Сам Степинац се школовао у Загребу и Риму.
Знамо да је био проглашен за добровољца српске војске, што није тачно. То је једна од перфидија. Он се пријавио док је био у заробљеништву у Италији, али касно, 1918. године да некако ступи у југословенску легију. Међутим, Италијани су га послали у Солун, а то је било време када је фронт био далеко од Солуна, када је српска војска већ била на Сави и Дунаву и прелазила реку Дрину, Саву и Дунав заједно са Французима и прилазила демаркационој линији према Угарској, односно према Аустрији. Та прича о његовом добровољству не пије воду. Он је завршио неки течај у Солуну, официрски течај, затим био кратко време у Битољу, у Скопљу, на крају у Ђаковици где је био послат међу Арбанасе католике, да покаже да ће Арбанаси католици бити третирани равноправно са Србима и другим народима у будућој држави. Видео је да од велике Хрватске коју је сањао нема ништа. Франц Федринанд је заговарао велику Хрватску још од 1906. године, када се појавила књига о сједињеним државама велике Аустрије. Књигу је написао унијат Аурел Поповић, румунски национални радник. У књизи је предлагано да се аустроугарска монархија претвори у тројну монархију и да се направи велика Хрватска која би обухватала територију од Истре, малтене до Карпата, са границом на Дрини. Када је видео да од те велике Хрватске нема ништа, он се захвалио на војничкој дужности у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, отишао за Загреб и тамо се уписао на факултет. Имао је романсу са неком девојком. Није све то испало како је он желео и онда се посветио богословским студијама, отишао за Рим, завршио и вратио се назад. Био је на црквеним дужностима све док није постављен за надбискупа Загреба. И то је био постављен управо захваљујући тој његовој причи о његовом добровољству у српској војсци.
Као црквени службеник помагао је усташки покрет у самостанима широм католичког дела бивше државе. Крили су се терористи који су долазили из Италије, из Мађарске, из Немачке. Они су вршили разне диверзије, углавном на железничким пругама. Дизали су возове у ваздух и било је доста страдалих невиних људи.
Као такав био је повезан преко своје католичке организације и са усташама и 1941. године. Рекао сам већ, дочекао је усташе у Загребу и честитао, поздравио је оснивање НДХ. Није био једини који је то радио. Ту морамо да споменемо и Владимира Назора који је одржао говор на Круговалу, где је рекао следеће речи, које морамо добро да памтимо – да и ако се обнови, Југославија мора све да се учини да буде Срба што мање, да имају што мањи утицај. То се и десило.
Сам Степинац није никог лично убио. Међутим, његова порука свештенству, његова порука народу, хрватском народу, односно католицима, не можемо рећи да је тада хрватски народ био хомоген, била је таква да они једноставно приступе усташким формацијама и да се укључе у живот и рад ове нове државе која је направљена као израз хиљадугодишње тежње хрватског народа, што је можда и тачно, али та тежња је била таква да су одмах приступили извођењу геноцида. Започео је један од највећих покоља у Европи, да је у светским аналима остао забележен као један од највећих покоља мирног страновништва. То је била истрага народа, ни мање, ни више. Ту су ангажовани били сви, од сеоске руље, гладне руље која је ишла да пљачка и да отима. Јер знамо, на пример, да су приликом тих масакара по западним деловима бивше Југославије када крену да пљачкају и када крене усташка војница, када крену домобрани, да су их обично пратили цивили, цивили са коњима, са самарима. Оно што нису могли да опљачкају, да натоваре на самаре или да однесу лично на кола или тако већ шта су имали, они су спаљивали и уништавали.
Никада се није десило да он заустави тако нешто или да опомене. Чак је једног свештеника у Загребу, који је у једној цркви, дао поруку – не убиј, он га је казнио лишавањем службе. Није поступио као, на пример, Алојзије Машић из Мостара, који је осудио масакр мирног српског становништва по Херцеговини.
Такође, успоставио је везе. Покушао је да успостави везе 1943. године са западим савезницима када је добио сигнал из Рима да нацисти губе рат, да би спасао Хрватску у оним границама у којима је успостављена за време, односно непосредно после априлског рата када је извршена субјугација Југославије, прво током маја месеца 1941. године. Међутим, није успео у томе. Остао је у Загребу. Сачекао је војску, југословенску армију и пре него што ће војска доћи и истерати усташе из Загреба, и не само усташе, у Каптолу, у загребачком Каптолу склоњено је злато, опљачкано злато и склоњене су архиве НДХ.
Његова улога је била значајна у том стварању апарата Независне државе Хрватске. Поруке је слао народу, нарочито њиховој интелектуалној елити. Успео је да сачува већ успостављену структуру Хрватске, која је била почела да се успоставља од 1939. године формирањем Бановине Хрватске, тако да је чиновништво, које је тада постављено, остало на својим местима и вршило своју дужност, како би то рекли, и спроводили усташку власт.
Није поступио као што су поступили немачки епископи који су осудили прогон Јевреја у Немачкој, тако да је био направљен проблем Хитлеру. Онда је Хитлер решио да све што немачки епископ упућује народу у вези прогона Јевреја да се не објављује, да се не таласа, да не иде у јавност, Степинчеве прокламације су ишле кроз народ и просто су јачале бес и мржњу код верника и пастве.
Није био једини у том послу. Отприлике, утврђено је око 1.200 имена свештеника и редовника који су директно учествовали у покољу, а сумња се да постоји још око 450, 500 имена која треба да се утврде. То су већ сачињени спискови, али нису још успели да се провере.
Око 12.500 свештеника, редовника, рачунам и католичку омладину, учествовало је директно у покољима српског живља. То је та католичка акција коју је он водио, то је католичка омладина. Никада ниједног није укорио због злочина.
Споменуо сам малопре 1943. годину, када је стигао сигнал. Онда се први пут усудио да каже нешто о усташама да не врше покољ, али то је урадио млако. А постоји још једна сумња о његовом понашању, јер кад год су се усташе на терену умориле од покоља, он је са Артуковићем правио неке договоре, разговоре и покољи би се поново размахали по Босни и Херцеговини, и Славонији, Лици, Банији, Кордуну. Тако да, његова невиност у вези покоља је врло сумњивог карактера.
Пошто је водио усташки рат, садашњи епископан цркве у Хрвата покушава да направи од њега свеца, као утемељивача савремене хрватске државе, јер немају свеца као други народи у суседству. Чеси имају Светог Вацлава, Мађари имају Сент Иштвана, а они немају ништа. Пошто је он био први, како бих рекао, можда није најбољи израз, примас, 1941. године, католичке цркве, значи један од оснивача Независне државе Хрватске, требало би да сада буде светац, пошто је сад Хрватска постала независна. Само, не знамо каква је то независност у оквиру овакве Европе. Покушај да се он прогласи за свеца постао је скандалозан.
Дошло је до отпора у самој католичкој цркви у Ватикану. Они знају тамо веома добро шта се дешавало на Балкану. Знали су и за време рата, али тада је био на челу Ватикана Хитлеров папа и нису предузимали ништа.
Познат је сукоб кардинала Тисерана са овим хрватским представницима у Ватикану. Отворено их је напао због покоља, тако да постоји сазнање и знање шта се дешавало и тај покушај је заустављен. Да би контрирали, односно да би се супротставили том тренутном заустављању, нећу да говорим о акцији Српске православне цркве која је исто учинила шта је могла да учини, савремени Хрвати су направили изложбу у Стразбуру у част Степинца да би показали његово светашство. Међутим, нису дали фотографије и текстове. Не знам каква је та изложба, али нису дали ни фотографије ни текстове са терена. Нису дали фотографије спаљених православних цркава, нису дали спискове убијених српских свештеника и владика. Двојица владика је убијено. Нису дали ништа што би указало да је Степинац имао огромну моћ, можда већу моћ него Павелић као духовни отац хрватског народа. Степинац је ту своју моћ усмерио ка геноциду, а не ка хришћанству.
Друго, Степинац се појављује, не само као подстрекач убистава, значи против оних 10 божијих заповести, где се јасно каже „не убиј“, појављује се и као лажов. Он је објаснио, односно послао је папи једно писмо где говори о 240.000 покатоличених Срба као нове пастве, а није рекао како је дошло до њиховог католичења, да је то било насиље, није рекао практично ништа. Само се плашио, уколико Хрватска буде поново ушла у оквире Југославије, шта ће бити са тим неофитима. Значи да ће римокатоличка црква изгубити одређени број новокрштених и да ће римокатоличка црква бити онда ослабљена на Балкану.
Основа његове идеологије, морамо да кажемо и ово, била је у идеји Анте Старчевића. О Анти Старчевићу имамо доста обимну литературу, али највише се у Србији ослањамо на Скерлићев суд о њему. Међутим, увек заборављамо Илариона Руварца, који је дао тачну констатацију ко је, шта је, да је то био човек социопата и сматрао га је ћакнутим, што је истина. Човек који је поникао из једне динарске средине, а ми знамо да динарци често губе осећање за реалност, шта је шта и желе да покажу сами себе за значајне и преко мере од значаја.
Тако да је Анте Старчевић у својој манитости прогласио, у време Вука, да су Немањићи Хрвати, да Срби не постоје. Када су усвојили заједнички језик, када су склопили договор између Вука и хрватских језикословаца, такозваних хрватских илираца, вуковаца, пардон, пошто Срби говоре хрватским језиком, дакле Срби не постоје.
То је суштина дела Степинчеве активности, значи Срби не постоје, они морају да постану католици.
Ту је онда још и апостол југословенства, Јосип Јурај Штросмајер, његов претходних. У Ђакову је дао оштру поделу да су Срби само православни, а Хрвати само католици, што није тачно. Наравно, долази до оне цветне теорије, за време Другог светског рата о муслиманима као цвијећу хрватског народа.
У целом том колоплету догађања и покоља Степинац се појављује као човек који је наводно штитио Јевреје и Србе, што није тачно. Када добије неку молбу од неког из Загреба или са терена, он то проследи другима да реше и онда каже – ја сам учинио све што сам могао. А људе су онда и даље наставили да убијају.
Све у свему, то је човек који не може да буде светац, јер ниједним својим делом није показао да је светац. Ако је покољ православних и спаљивање српских цркава, односно православних цркава и манастира, свето отачко дело, онда може да буде само светац са дна пакла.
Хвала вам на пажњи.
Проф. др Војислав Шешељ: Изволите, имате ли неко питање? Ако немате, хвала вам што сте се одазвали.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР